Cogitationis nemo poenam patiaturu
Da ne bismo više zalazili u daleku prošlost, valjalo bi još samo podsetiti na učestale represivne zakone reakcionarnih francuskih vlada devedestih godina XVIII veka koji su ostali poznati kao ,,zločinački zakoni‘‘ (les lois scelerates), na zloglasni ,,Sozialistengesetz‘‘ (,,Zakon protiv socijalista‘‘) u Nemačkoj od 1878. godine, a da ne govorimo o okrutnim nacifašističkim ili staljinističkim krivičnim ,,zakonima‘‘, koji u ovom veku služe svakome kao strašna opomena.
Represija je u svim tim slučajevima bila usmerena protiv časnih motiva u političkoj delatnosti, ali ih je tretirala kao nečasne, sa osnovnom namerom da diskredituje ,,prevratničke ideje‘‘ kao običan zločin i da ih pukim represalijama iskoreni iz društvenog života. Moderno doba, osobito posle francuske revolucije, postalo je svesno činjenice da se ideje ne mogu obeshrabriti represalijama i zastrašivanjem, kao što se ponekad mogu obični zločini iz niskih pobuda.
Liberalni Francuzi su početkom dvadesetih godina prošlog veka već dokučili da tzv. ,,delit d’ opinion‘‘ (delikt mišljenja) ne može biti gonjen kao drugi delikt.
Bilo je shvaćeno da pojedinci i grupe koji zastupaju određena politička načela mogu, istina, biti i najokrutnije proganjani i kažnjavani, ali da stvarni uzroci sukoba stoga neće biti uklonjeni. Štaviše, kazna, kao što zna svaki revolucionar, daje uvek novi podstrek za otpor i borbu. Ukoliko je motiv osporavanja časniji, utoliko je ubeđivanje čvršće, a otpor nasilju tvrdokorniji.
Demokratija se i po tome razlikuje od autokratije što priznaje razlike u mnjenju i mišljenju i što njihovo javno izražavanje ne podvrgava represivnim merama. Ona je svesna da je odgovor jačim argumentom na napisanu i izgovorenu reč mnogo pouzdanije sredstvo nego nemušta fizička prinuda. Ako je ,,argumenat‘‘ prinude jedini argumenat kojim vlada raspolaže, onda u javnosti ostaje gorko saznanje da vlada ne trpi nikakav prigovor niti alternativu i da se boji javnog saopštavanje istine. U tom slučaju upotreba fizičke sile putem krivičnopravne represije, znači i prećutno priznanje vlastite slabosti. Svaka razborita vlada, koja računa na dugovečnost, teško će se odlučiti da prizna takvu slabost pred javnošću.
Zbog zamršenosti društvenih odnosa, koja stvara prostor za najčudnovatije mogućnosti i kombinacije, stvoreni su izgledi za dva oprečna ishoda u daljem toku događaja u našoj zemlji. Metodično slabljenje socijalističke kritičke javnosti, koja nepristrasno analizira uzroke nastalih suprotnosti i sukoba (i koja zna, zajedno sa Marksom, da posle političke pobede revolucije, klasna borba namah ne prestaje, nego se vodi na humaniji način), sužava mogućnost razvitka socijalistič ke demokratije i opsano preti da se socijalizam sunovrati na ravan staljinistič ke despotije.
Društvene snage koje se zalažu za antidemokratski ishod, verujemo, nisu brojne, ali su opsano glasne i uticajne. Demagoška manipulacija nacinalnom svešću i osećajima, koja neminovno izaziva šovinističku histeriju sa restaurativnim posledicama, najviše doprinosi zamagljivanju društveno-istorijskog horizonta i lako pleni svako lenjo mišljenje. Njene žrtve u politici i kulutri su, nažalost, dosta brojne. Međutim, društvena klima u kojoj se odigravaju postojeći sukobi, tj. apatična javnost, dopušta takvu mogućnost da se demagoška manipulacija populacije poistoveti sa demokratijom, a demokratija zatim okrivi za posledice manipulacije, čime se lako opravdava zavođenje represivnih mera.
Čak i kada bi takve mere bile dopustive, moralo bi se postaviti pitanje jednakosti svih pred zakonom (,,bilo da štiti, bilo da kažnjava‘‘), da bi se izbegla notorna nepravda na čiju mogućnost podseća latinska sentenca: ,, Goluba vešaju, jastreba puštaju da pobegne‘‘.
To je jedini moguć ishod razvitka, nažalost vrlo realan i vrlo opasan. On je moguć samo ako mu odlučno ne stane na put manje glasna, ali svakako brojnija snaga socijalističke demokratije, koja se ne plaši da istini pogleda u oči, a sposobna je da razluči kritičku reč od manipulisanog javnog mnjenja, građansku odvažnost do zakulisnih spletaka.
Snage koje kontrolišu vlast u ovoj zemlji moraju biti svesna da zapušavanje usta i monopol na istinu neizbežno vode prevlasti pogromaške atmosfere, u kojoj haranga i ideološka nalepnica konačno zamenjuju debatu, jer tada prestaje svaka potreba da se bilo šta dokazuje kao istinito ili lažno. Može se samo zamisliti kakva sumoran budućnost preti ne samo socijalističkoj teoriji nego i socijalističkoj praksi ako zavlada takva turobna klima.
Ogromna je odgovornost pred istorijom onih koji su proklamovali načelo socijalističkog samoupravljanja. Ovo načelo ne dopušta bilo kakvu pragmatičnu i manipulativnu upotrebu ukoliko mu je cilj da osigura praktično-istorijsko samoodređenje čoveka u socijalističkom društvu. Stoga obavezuje i na uvažavanje dubokog saznanja, koje je izrazio već stari Ulpijan, istaknutog u naslovu ovog teksta: mišljenje ne podnosi kažnjavanje. Bude li se poštovalo ovo istorijsko saznanje, onda naš budući društveni razvitak može stajati pred drugim, mnogo povoljnijim ishodom.