Cogitationis nemo poenam patiaturu
U poslednjih nekoliko godina razvile su se u ovoj zemlji mnoge društvene napetosti i oštri sukobi, koji su, kao što je poznato, dostigli svoj vrhunac, ali i šansu za pozitivnu evoluciju, u junu 1968. godine. Međutim, usled spleta mnogih nepovoljnih okolnosti — kao što uvek biva kada su snage socijalizma i napretka u krizi — događaji su u toku prošle i u prvoj polovini ove godine krenuli u negativnom pravcu. Ono što je ranije izgledalo tek latentno, sada je postalo otvorenije. Pa ipak, jugoslovenska politička pozornica i dalje je mutna, pošto je priroda postojećih društvenih sukoba ostala zamršena i neosvetljena. Ovo društvo još nije pronašlo pouzdana sredstva za otkrivanje njihove suštine niti merila za odgovarajuće, demokratsko rešavanje problema i suprotnosti.
O tome kao da uverljivo svedoče sve brojniji i sve izrazitiji oblici represije. Takav razvitak društva i događaja mora duboko da zabrine svakog ko misli i svakog kome na srcu leži budućnost ove zajednice. Ovo utoliko pre što znamo da je prisutnost pojačanih represivnih mera siguran znak da je politički život ostao siromašniji u svojoj racionalnoj dimenziji ukoliko je postao bogatiji u raznovrsnim oblicima prinuđivanja.
Ako je demokratska, socijalistička samouprava — koja pretpostavlja zrelost građanina da upravlja poslovima zajednice — proglašena temeljnim i svevažećim načelom na kome treba da počiva naše ukupno ustrojstvo, mora se na nezaobilazan način postaviti pitanje: zašto je i kako je nastao takav i toliko dubok razdor u ovoj zajednici da se ne bi mogao ukloniti drugačije nego prirodi samoupravnog društva neprimerenim merama ,,reda i poretka‘‘? Sudimo li o postojećem stanju u zemlji na osnovu službenih izvora obaveštenja, onda je teško odoleti utisku da broj onih koji se u javnosti autoritativno zalažu za upotrebu sečiva nemisleće odmazde opasno raste u odnosu na one koji, više ili manje dosledno samoj prirodi načela na kojima ima da počiva naše društvo, traže trezvenu analizu sadašnjeg stanja i primenu demokratskih kriterija u rešavanju postojećih suprotnosti. Izgleda da su prvi više opsednuti nastojanjem da se pomoću krivične pravde, koja se prvenstveno stavlja u službu zaštite države, a manje u službu zaštite ličnosti njenih građana, po kratkom postupku preseku svi sporovi i uspostavi ,,red‘‘ i ,,mir‘‘.
Izraz ,,politički kriminal‘‘ sve je više u opticaju i, nažalost, sve više stiče pravo građanstva u nekim forumima i na stranicama mnogih najuticajnijih listova, tako da se naša javnost postepeno privikava na njegovo opasno odomaćivanje.
Opasno pre svega zato što se, s jedne strane, između pojma ,,političkog kriminala‘‘ i kriminala u običnom smislu reči prećutno briše svaka principijelna razlika.
Zaboravlja se, naime, da ono što se naziva ,,političkim kriminalom‘‘ nema iste uzroke niti iste motive sa običnim zločinom ili prestupom, a mere prinude i zastrašivanja, koje ponekad mogu biti efikasne u drugom, nisu i, po pravilu, ne mogu biti efikasne u prvom slučaju. S druge strane, a to je za nas u ovom času i najvažnije, pod evazivnim pojmom ,,političkog kriminala‘‘ počinje da se podrazumeva i svako verbalno osporavanje vladajućeg toka stvari i mišljenja.
1 Mi se, naravno, ne zavaravamo, dokle god postoji država, uvek će, barem kao krajnja mogućnost, visiti i pretnja iracionalne odmazde u njenim rukama.
Mi jednako dobro znamo da se i socijalistička politička zajednica mora braniti od stvarnih pretnji antisocijalističke desnice i njenih ambicija da povrati izgubljene vladajuće pozicije, mada je, u našem slučaju, period od dvadeset i sedam godina socijalizma dovoljno dug da bi sama socijalistička stvarnost, potencijalno, takve pretnje učinila iluzornim i bespredmetnim. Konkretna pretnja restauracije, kao što nas opominju novija zbivanja, može imati šansu za uspeh ukoliko je, kao što smo rekli, politička pozornica mutnija, društveni odnosi zamršeniji, a prvi akteri krize ostaju skriveni iza kulisa. Upravo u takvoj situaciji uloga trezvene društvene kritike je nezamenljiva. Ali dobro nam je poznato, na osnovu bolnih iskustava minulog vremena, kako je staljinistička strahovlada, pozivajući se na nužnost odbrane interesa socijalizma i revolucije, gušila svaku kritiku i lako potezala mač iz korica da bi, sa legitimacijom zaštitnika socijalizma, u stvari branila lične privilegije i uske vlastodržačke interese. Pomoću izopačene, sofistič ke dijalektike: da se ,,klasna borba zaoštrava uporedo sa izgradnjom socijalizma‘‘ i da država jača u procesu odumiranja, ova strahovlada je bez mnogo razboritosti, ali zato sa puno licemerja i moćničkog cinizma, svako osporavanje njene politike proglašavala neprijateljskom delatnošću (i to ,,protiv naroda‘‘, a ne samo ,,protiv države‘‘) i progonila ga kao i svaki kontrarevolucionarni čin.
Ni jednog trenutka staljinističko sektaštvo nije umelo, ili što je mnogo verovatnije, nije htelo da razlikuje kritičku reč od kontrarevolucionarnog krivičnog dela.
Zar staljinizam nije, bez ikakavih obzira, upravo najviše rukovodioce ove zemlje svojevremeno nazvao ,,fašističkom klikom‘‘ samo zato što su se nekada usudili da misle i govore o socijalizmu drugačije nego što je mislila tadašnja većina u socijalističkom svetu, koji je stajao pod preovlađujućim uplivom ove totalitarne ideologije? Ali ono što svaku demokratsku državu razlikuje od nedemokratske — a ovo u još višem stepenu (a ne u manjem!) mora da važi za socijalističku demokratsku zajednicu — sadržano je u načelima kojima se regulišu unutrašnji društveni i politički odnosi, pa samim tim i svi sukobi i sporovi kao njihov autentični izraz. Takva načela nalaze se napisana u zakonima. Državni zakoni, krivični u prvom redu (jer najneposrednije pogađaju ljudsku ličnost), u demokratiji ne štite samo državu nego i njene građane, jer se postojanje demokratske države ne može ni zamisliti bez građana koji je tvore. Stoga, a i da bi počivala na trajnim i zdravim osnovama, ona se i u principu i u praksi mora brinuti da upotrebom fizičke prinude ne uguši građansku odvažnost i ne osujeti stvaralačku ambiciju, koje joj, zajedno, i daju snagu i životvornost da prebrodi sva iskušenja i sve pretnje antidemokratskih snaga.
Dok demokratska država ohrabruje inicijativu i unapređuje komunikacije među ljudima, da bi, stvaranjem međusobnog poverenja, dala širok prostor saživljavanja sa drugima i time učvrstila osnov ljudskog zajedništva, temelje napretka, istinskog mira i sporazumevanja među ljudima, nedemokratska država, kao što je tačno uviđao Monteskije, počiva na izazvanom međusobnom nepoverenju građana i presecanju njihovih komunikacija nastojeći u tom smislu da svaka kuća postane strogo ograđeno carstvo, a potpuna poslušnost ,,dobrih robova‘‘, ali ,,rđavih podanika‘‘, posluži ,,miru‘‘ koji je pre nalik na zlokobni ,,muk onih gradova koje je neprijatelj tek zauzeo‘‘ nego na pravi mir. (Monteskije je takođe sa valjanim razlogom smatrao da je ,,uterivanje straha u srce‘‘ upravo bitna osobina antidemokratskih država. One, naime, hoće da osiguraju mir kroz poslušnost, koja se ne zasniva samo na neznanju onoga koji se pokorava vlasti, nego pretpostavlja i neznanje onog koji zapoveda. Jer taj koji zapoveda, upozorava Monteskije, ,,ni o čemu se ne savetuje, ni u šta ne sumnja, niti rasuđuje; on samo hoće‘‘). A ,,samo hteti‘‘, znači samovoljno vladati.
Samovoljna vlast, koja je u političkoj filozofiji nazvana autarhija ili autokratija, ne vidi uzroke društvenih nemira i sukoba u društvenim odnosima, koje hrane beda ili despotija, već ih, kako je opominjao Marks, nalazi u ,,intrigama‘‘ pojedinca ili pobudama i ,,zaverama‘‘ grupa. U krivičnom pravu, od vremena rimskog principata do apsolutne monarhije, poznata je ustanova ,,crimen laese maiestatis‘‘, koja je štitila cara, odnosno kralja i njegove doglavnike, a puka vrebalna ,,povreda veličanstva‘‘, pa čak i sama pomisao na uvredu, okrutno je proganjana, ostavljajući optuženog na milost i nemilost vlasti, tj. bez ikakvih mogućnosti zaštite ili pravnih garantija u krivičnom procesu.