Zašto “Hereticus”?
Autor: Jovica Trkulja
1. Savremena kriza političkog i pravnog ustrojstva zajednice u Srbiji posle petooktobarskog prevrata 2000. godine još je izražajnija. Savremeno srpsko društvo, rastrzano borbom starog i novog, autoritarnog i demokratskog, nedvosmisleno pokazuje da se teorijska misao i stvarna delatnost kreću različitim stazama koje se češće mimoilaze no što se ukrštaju. Iskustvo govori da u tom razmimoilaženju ponajviše trpi čovek, građanin, pojedinac koji se gubi u kovitlacu utopijskih nada i pragmatskih racionalizacija postojećeg.
Svekolika kriza našeg društva, posebno pravna, razotkrila je ogranič enja i slabosti naše pravne i društvene nauke, njenu nesposobnost da ponudi odgovarajući teorijsko-metodološki instrumentarijum za razumevanje novih promena u savremenom svetu i Srbiji. Ovo se posebno odnosi na problem kritičkog preispitivanja i savladavanja autoritarne prošlosti.
Taj problem nametnuo se snagom svoje predominacije u našoj sumornoj pravno-političkoj i kulturnoj stvarnosti. To je pravno-politička destrukciju i pustoš koju je za sobom ostavio prethodni autoritarni režim i koji u svom malignom nastupu gotovo da nije ostavio prazan prostor. Njena žrtva bili su i ostali građani Srbije, kao i pravo koje je pod bezobzirnim udarcima autoritarne prošlosti devalvirano i stavljeno na ozbiljnu istorijsku kušnju.
Čeljust velikog zla prošlosti zjapi otvorena nad našim sudbinama i ukoliko se ne zatvori ili premosti, preti da postane provalija naše budućnosti. U njoj se batrgaju svodeći bezuspešno svoje račune progonjeni i progonitelji: koliko su progonjeni dobili priznanja, a koliko progonitelji ukoru? Koliko su progonjeni podneli patnji, zlostavljanja i žrtava, a koliko njihovi progonitelji primili priznanja, privilegija i nagrada? Dramatični događaji iz protekle decenije, potresi i ratovi učinili su da pitanje preispitivanja i savladavanja zla autoritarne prošlosti bude potisnuto i zatamnjeno. Otuda se aktuelizovanje ovog zapostavljenog pitanja nameće iz više razloga. Prvo, kao ograničeni vid nesprovedene lustracije.
Drugo, kao bar delimično ispravljanje nepravde kroz zalaganje za obeštećenje stradalnika, gde je to još moguće izvesti. Treće, bez otvorenog kritičkog suočavanja i savladavanja zla autoritarne prošlosti nema nam izlaska na evropski drum ka društvu pune slobode i istinske demokratije.
Jer, sva naša današnja politička sporenja, neprijateljstva i spoticanja, koja su trajna društvena opasnost i velika prepreka na tom putu, korene vuku iz bliske i dalje totalitarne prošlosti. Ukoliko se zlo te prošlosti ne savlada ono će nam se zakonito ponavljati.
Ova velika zapostavljena pitanja o kojima se od Brozove i Miloševićeve vladavine do danas tako malo govorilo i pisalo, neophodno je osvetliti kao istorijski i kao aktuelni društvenopolitički fenomen, iz ugla pravne i političke teorije i prakse, korišćenjem multimetodološkog pristupa iz različitih teorijskih paradigmi.
2. Imajući to u vidu Centar za unapređivanja pravnih studija u Beogradu, u suradnji sa grupom nezavisnih intelektualaca, pokreće časopis “Hereticus” koji bi prezentovao rezultate istraživanja, dokumentaciju, analizu slučajeva, prikaze relevantnih studija, dokumenta i sl., vezane za autoritarnu prošlost Srbije, kao i mogućnosti njenog pravnog savladavanja.
Na taj način bi se makar “načeo” ogroman, a neistražen prostor negiranja ljudskih prava u prethodnim autoritarnim režimima.
S obzirom na ovako široko definisan predmet, časopis “Hereticus” mora biti interdisciplinaran što podrazumeva znanja iz oblasti ne samo usko pojmljene pravne nauke već i istorije, kulture, filozofije, politikologije, sociologije, književnosti, itd. U tom sučeljavanju biće moguće potpunije sagledati i oceniti krizu i perspektive društvenopolitičkih i kulturnih promena u Srbiji, što bi se moglo označiti i kao dodatan teorijski razlog postojanja Časopisa.
“Hereticus” će se, pre svega, baviti zaštitom ljudskih prava. Ljudska prava su univerzalni problem i od njihove zaštite zavisi budućnost čoveč anstva. Karakteristično je da se danas za ta prava bore oni koji su ih najviše kršili, bivši saradnici i beneficijari autoritarnih režima koji su uspeli da operu svoje biografije i proglase se avangardom demokratije. Oni koji su bili od njih proganjani ponovo su na margini i nisu u mogućnosti da svoj glas artikulišu. Novim vlastima ni napamet ne pada da obnove izdanja knjiga koje su prethodni autoritarni režimi zabranjivali. Naprotiv, postigli su sporazum sa bivšim režimom o nenapadanju, pa i danas figurira kao vrhunska umetnička vrednost partizanski kič i nacionalistički šund.
U tom kontekstu na stranicama “Hereticusa” ispisivaće se svojevrsna optužnica totalitarnoj političkoj praksi bivših satrapskih režima i njihovih današnjih recidiva, koji su svojevrsna potvrda kako je zlo bilo odomaćeno i sveprisutno. Međutim, kada je reč o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti u Srbiji istraživači, se susreću sa velikim izazovima i nepremostivim teškoćama. Prvo, oni su suočeni sa procesom ne prevla davanja i savladavanja već prerade prošlosti i izmene kolektivnog pamćenja. Jer, prošli događaji i zbivanja se prevrednuju tako što se neki aspekti zanemaruju ili se prenaglašavaju a u funkciji opravdanja nekih zaokreta i potreba u tekućim društvenim procesima i aktuelnoj politici. Drugo, Srbija je suočena sa imperativom pravnog savladavanja autoritarne prošlosti simultano u užem smislu (revidiranje zloupotreba nepravne države) i u širem smislu (savladavanje prošlosti iza ratova, etničkih, verskih i sl. sukoba). Treće, nema početnih uslova za kritičko savladavanje zla autoritarne prošlosti jer u Srbiji nema jasnog razgraničenja između žrtava i počinioca. Četvrto, u Srbiji je isuviše dobrovoljnih saučesnika i beneficijara Brozovog i Miloševićevog režima, kao i mnogobrojnih prebega i prevrtač a koji su se pojavili nakon pada tih režima. Peto, za razliku od zemalja u tranziciji srednje i istočne Evrope, iza kojih je desetogodišnje iskustvo, Srbija ima tek dvogodišnje iskustvo nakon petooktobarskog prevrata 2000. godine. Šesto, u Srbiji ne postoji spremnost političkih elita da se prihvate nezahvalnog posla savladavanja prošlosti. I sedmo, nakon dosovskog preuzimanja vlasti krajem 2000. godine na delu je kontinuitet izmeđ u novog i starog režima.
3. Posebna pažnja biće posvećena ostrakizmu intelektualnih poslenika u Srbiji. Reč je o nepoverenju i najgorem mogućem odnosu Srba prema svojim najumnijim i najsposobnijim ljudima, ali i o političkoj destrukciji i pustoši na polju kulture i stvaralaštva, koje su za sobom ostavili prethodni autoritarni režimi. Budući da se ti procesi kao u žiži najjasnije vide u pravu i kulturi totalitarne vlasti, “Hereticus” će nastojati da pokaže da je taj “jezik ostrakizma i autoritarnosti” bio sistematičniji i opasniji no što, u svojoj sirovosti i besmislenosti, na prvi pogled izgleda.
On je sušta protivnost pravnoj državi i vladavini prava, poricanje onoga što pravo i kultura jesu i po definiciji i po svom biću. U pravu i jeziku ovih novih jezuita čuveno načelo “ starih” jezuita, “ognjem i mačem”, zamenjeno je maksimama kao što su: “perom i mačem”, “mašino, mašinko moja”, “vladavina pravom”, “ne drži se zakona kao pijan plota”, i sl. Na tim principima izgrađen je čvrst i nemilosrdan sistem kao što je bila i sama vlast koja ga je upražnjavala. Reč je o sistemskom i sistematskom uništavanju pravne države i vladavine prava, nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja koji je u Srbiji i Jugoslaviji funkcionisao više od pola veka.
Tako je nastao novi Levijatan – spajanjem politike, prava i estetike, odnosno sile, pravosuđa i umetničke teorije i kritike. To je skup mera i ponaš anja čija je svrha potčinjavanje intelektualnih poslenika i stvaralaca u različitim oblastima vladajućoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti uz primenu svih mogućih načina i sredstava represije. Na tom opakom poslu našli su se rame uz rame, pored političara, tužilaca, sudija i brojni naučnici, filozofi, umetnici i građani najrazličitijih profesija.
Nasuprot tome “Hereticus” će pledirati za novo vrednovanje kulturne prošlosti i sadašnjosti. Nova talasanja mrtvog mora naše kulture trebalo bi da znače jedan kopernikanski zaokret u ovoj oblasti. Teško je zamisliti kako bi izgledale recipročne mere onim merama bivših autoritarnih poredaka koje su svojevremeno: Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Isidoru Sekulić, Dragišu Vasića i dr. očistile iz naše književnosti. Ali, treba li imati drugih obzira, osim estetičkih, prema piscima promoterima diktatorskih režima? Treba li zaboraviti koje je blago poarčeno na našu svekoliku umetnost, a naročito filmsku produkciju, u slavu kompartije, revolucije, samoupravljanja, a na sramotu umetnosti? Ne treba li se zapitati kako izgledaju današnji školski programi za književnost i neće li nacionalno, bez obzira na vrednost, zameniti komunističko? Iz naše umetnosti moramo ukloniti politiku, te sine ira et studio videti ko je ko i šta je šta.
Nažalost, uprkos demokratskim promenama u političkom sistemu Srbije, mi se još uvek nismo suočili sa zlom autoritarne prošlosti, nismo izvršili prevrednovanje i ponovno čitanje pravnih spisa i umetničkih dela.
Lestvica vrednosti je ostala ista, ništa nije pomereno iako su tadašnja vremena bila partijska i ideološka, a ne pravna i umetnička. Otuda je kategorič ki imperativ našeg doba – savladavanje autoritarne prošlosti: prošlost se mora savladati da se ne bi ponovila! Reč je o složenom procesu u kome valja izaći na kraj s minulim mračnim vremenima: zagospodariti, ovladati prošlošću koja je gospodarila nama, a i dalje bi, ako se ne ovlada njome.
U oblasti kulture to, pre svega, znači jedno apsolutno novo vrednovanje u pravu, umetnosti i u svim drugim oblastima stvaralaštva. Na ključnim mestima na kojima se vrše takva vrednovanja ostali su ili isti ljudi ili njihovi učenici i sledbenici. Niko nije spreman da povuče radikalniji korak. Otuda će “Hereticus” pokušati da skine mitske velove sa obrazine autoritarne prošlosti, da objasni zašto se ništa nije izmenilo u poluvekovnoj dominaciji ratničkih pohoda na autentične i autonomne autore i institucije kulture u Srbiji. Istovremeno, on će smelo i beskrupulozno skidati maske sa lica brojnih intelektualnih poslenika, dojakošnjih “vrlih ratnika na idejnom frontu “ koji su se isticali u gušenju autonomije stvaralaš tva i stvaralačkih sloboda, a koji danas važe kao ljudi demokratske orijentacije i borci za ljudska prava. Na stranicama “Hereticusa” zrcaliće pečat “olovnih”, “mračnih”, “vunenih” i “smutnih” vremena, gorko svedoč anstvo da je svaki čovek koji je želeo postati značajno ime, morao pristati na neki vid saradnje sa autoritarnim režimom, na ulogu intelektualnih vazala i ketmana.
4. Jedan od važnih zadataka “Hereticusa” je da pokaže da gušenje autentičnog umetničkog stvaralaštva i sloboda ne bi uspelo da nije bilo saradnika, autora, kritičara, koji su delovali iznutra. Spoljašnja cenzura koju čine sudstvo i politika nije toliko efikasna kao gušenja koja dolaze iz samog spisateljskog esnafa (urednika, kritičara, pisaca, profesora, naučnih savetnika, “eksperata”, istraživača, recenzenata i sl. intelektualnih poslenika), koji su zarad višeg statusa, raznih privilegija, brze profesionalne ili političke promocije prihvatali podanički odnos intelektualnih vazala i ketmana. Tragovi njihove opake, neodgovorne, neprofesionalne i nečasne delatnosti ostali su duboko urezani u zakonima, optužnicama i presudama, u književnim, pozorišnim, filmskim, muzičkim i likovnim kritikama, u dnevnim listovima i stručnim časopisima za poslednjih pedesetak godina, u pozorišnim i filmskim repertoarima, čitankama i udžbenicima istorije, prava i književnosti, u spiskovima školske lektire, u mnogobrojnim nagradama, slavljenju i idolatriji “nacionalnih veličina”.
Pišući o njima argumentovano i dokumentovano, “Hereticus” će ispisivati optužnicu ne samo protiv satrapskih režima, već i protiv intelektualnog vazalstva, mentaliteta podaništva i samoobmanjivanja, protiv morala licemerja i hipokrizije pisaca i umetnika. On će, konačno, na seriozan način postaviti temu o “lažnim disidentima” u Srbiji, koji su bili i ostali na platnom spisku države, a sem nekoliko izuzetaka, niko nije otišao na robiju ili izgubio posao. Štaviše, oni su imali natprosečan standard, radna mesta, bili su akademici, a tobož su bili u konfliktu sa režimom.
Na posredan način sprečavali su pojavu pravih disidenata, pravih političkih protivnika, jer su bili veoma moćna grupa solidno utemeljena u pojedinim strukturama vlasti.
Na drugoj strani, “Hereticus” će podržavati, podsticati i svedočiti o angažmanu autonomnih i kritičkih intelektualnih poslenika u različitim oblastima našeg društvenog života, koji nisu mogli ni da objavljuju ni da se uključe u javni život, ali su uspeli da afirmišu etos samosvojnog javnog delatnika, utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja, na prožimanju životnog i misaonog opredeljenja. Reč je o etosu koji u prisustvu autonomnog, kritičkog intelektualca u modernom polisu vidi ključ demokratije. Oni su po cenu represije, izgona, jezive marginalizacije, poniženja i bede – uspevali da sačuvaju autonomnu kritičku poziciju, te da se časno, odgovorno i profesionalno bave svojim poslom.
5. Pokretanjem ovog časopisa popunjava se velika praznina koja već decenijama zjapi u našoj kritičkoj teoriji, literaturi i publicistici. Dosadaš nje okretanje glave od zla autoritarne prošlosti i sklanjanje pod tepih njenih ružnih tragova, značilo je nojevsko guranje glave u pesak. Upravo takav odnos prema autoritarnoj prošlosti koja nam je na duži rok zapečatila sudbinu, utiče da ne možemo da učinimo značajni iskorak ka modernom društvu saobraženom evropskim standardima.
Problem savladavanja zla autoritarne prošlosti u Srbiji nameće se kao pokušaj raskida sa bivšim diktatorskim režimima, kao vid nesprovedene diferencijacije sa njihovim eksponentima, kao potreba da se sazna i zapamti kakva su nedela činjena, da se bar delimično ispravi nepravda naneta brojnim stradalnicima, kao potreba za moralnim i psihološkim pročišćenjem žrtava autoritarnih režima. U tom smislu odgovori na pitanja savladavanja autoritarne prošlosti značili bi svojevrsnu optužnicu i raskid sa totalitarnom političkom praksom bivših satrapskih režima i njihovih današnjih recidiva, koji su svojevrsna potvrda kako je zlo bilo (i ostalo) odomaćeno i sveprisutno.
Uprkos rigidnim pristupima i kontroverznim interpretacijama koji su mistifikatorskim velovima prekrili našu autoritarnu prošlost učinivši je potpuno neprozirnom, “Hereticus” teži da postane značajan pravni, politički i istorijski izvor. Kao neophodan priručnik za tužioce, sudije, advokate, književnike, književne kritičare, kulturne i javne radnike, on će nastojati da doprinese objektivnijem prosuđivanju tragičnih događaja iz naše novije istorije, iz vremena udvorištva i nemorala, te progona autonomnih kritičkih intelektualaca.
S uverenjem da će srpska kultura postati bogatija za jedan važan časopis, a istorija i teorijsko-filozofska misao odmerenije i objektivnije — predajemo sudu javnosti prvi broj časopisa “Hereticus”.
Beograd, Jovica Trkulja 1. septembar 2002.