Svetionik u tmini
Autor: Jovica Trkulja
Svojim kolegama, sledbenicima i generacijama pravnika koji dolaze profesor Marković je kao amanet ostavio sledeću poruku: “Istrajte u vašim naporima za traženjem objektivne istine u nauci, u granicama u kojima je ta istina dostupna ljudima. Borite se za slobodu duha i protiv ideoloških isključivosti i jednoumlja. Ne klonite u vašim zalaganjima za demokratske slobode i za društvenu pravdu. Na taj način ćete, verujem, doprineti da naša zemlja postane demokratska, pravna i pravedna država”.
Posmatran iz današnje perspektive, Božidar Marković je strogo izdvojen glas i sasvim zasebna pojava na javnoj sceni Srbije XX veka.
Njegov život je pre trijumfalna no tragična storija odvažnog, zaludno prećutkivanog i osporavanog junaka svog doba, koji je svoju aristotelovsku meni u životu, nauci, filozofiji i književnosti ostvario kao malo ko na ovom tlu nesreće. Celim svojini bićem i delom on je, mračnom i vunenom vremenu uprkos, uspeo da ispuni Ulpijanov kategorički imperativ pravde i pravednog delanja: “Čestito živeti, drugoga ne vređati svakome svoje dati”.
U svojoj borbi za demokratsku i pravednu Srbiju, prof. Marković je sagoreo ne doživevši njen preporod. Naprotiv, na kraju njegovog životnog puta događaji u Srbiji su krenuli tragičnim tokom – ka nacionalnoj i državnoj katastrofi, dovodeći srpski narod na rub propasti. Zato se mnogima čini da su njegov otpor diktaturi i uzvišena borba bili uzaludni.
Uprkos tome, otpor i celokupni angažman profesora Markovića na demokratskom preporodu srpskog društva dragocen su svetionik u neprozirnoj tmini Srbije. Jer, on je uspeo da u tamnoj noći koja nad nama caruje sačuva iskrice građanskog društva, koje svetlucaju opirući se potpunoj praznini neznanja, neotesanosti, samoljublja i sveopšteg varvarstva balkanskih barbarogenija, da pronađe put ka vlastitom pročišćenju.
Markovićev život i delo dokaz su da je prisustvo intelektualca u modernom polisu ključ demokratije i da bi rasulo intelektualnog habitusa imalo kobne posledice za razvoj ljudske zajednice.
Fizički odlazak 1. aprila 2002. godine ovog otmenog gospodina, intelektualca koji je pre pripadao najboljoj tradiciji XIX veka, nego kaljuzi mračnog i vunenog vremena u koju je bačen, označio je kraj jedne velike epohe Pravnog fakulteta u Beogradu ijedne sjajne generacije demokratske Srbije.
Velika je istina da čovek živi onoliko koliko živi delo koje je za života stvorio. Naš Profesor je ostavio za sobom dela koja će odolevati vremenu, zaboravu, pa i smrti. To delo je u mislima i srcima svih onih koji su ga poznavali, posebno u krvi njegovih sinova i unuka, u 2.500 autorskih i preko 10.000 prevedenih stranica književnih i naučnih dela.
Stoga ove reči i tuga koju osećamo nisu izraz pijeteta prema činjenici smrti već pohvala egzistenciji privrženoj pravdi, pohvala jednoj doslednosti, životu posvećenom nezavistnosti, slobodi i dostojanstvu čoveka.
S ljubavlju, poštovanjem i dubokom tugom opraštamo se od dragog profesora Markovića, od doajena našeg pravništva i poslednjeg barda zlatnog doba beogradskog Pravnog fakulteta. Njegovo ogromno znanje, iskustvo i mudrost će nam svima nedostajati, a sećanje na njega grejati dušu. Hvala mu za to veliko delo u kojem ostaje da živi sa nama.
Hvala za nesebičnu ljubav koju nam je davao, za mudrost kojoj nas je učio, za trag dobrote i lepote koji je zauvek utisnuo u naša srca.
Otišao je na svoje mesto u Panteonu Pravnog fakulteta, neposredno uz Slobodana Jovanovića, Živojina Perića, Đorđa Tasića, Mihaila Ilića, Tomu Živanovića, Mihaila Konstantinovića. Ispraćamo ga sa gorkim osećajem da ovaj svet sa kojeg je otišao decenijama nije doživljavao kao svoj. Sa setom priželjkujemo da negde, u dvoranama Panteona nekog pravednijeg i savršenijeg sveta, naš dragi Profesor napokon živi život ispunjen pravdom; tamo gde sva usamljenost, nepravednost i teret zemnog života ustupaju mesto savršenoj harmoniji pravde, večnog mira i carstva slobode.
Ave, Magister, discipuli salutant! Zato nemojmo govoriti više o onom što se ne može izreći. Pokušajmo da sa punini dostojanstvom primimo ono što je nemonovno i da u ovom tužnom trenutku kažemo ono što je najjednostavnije i najveće: neka ostane večna uspomena na našeg dragog, neponovljivog profesora Božidara S. Markovića.
Neka mu je laka njegova blagorodna šumadijska zemlja!
Jovica Trkulja