Svetionik u tmini
Autor: Jovica Trkulja
Sećanje na Božidara S. Markovića (1903 – 2002)*
Poštovani članovi prodice Marković, Cenjene koleginice i kolege, Dame i gospodo, Suočeni smo sa bolnom i tragičnom činjenicom: zauvek nas je napustio jedan od najistaknutijih nastavnika našeg Fakulteta, poslednji iz plejade njegovih korifeja, pravni filozof, civilist, politički pisac, istoričar srpske pravne misli, prevodilac i iznad svega skromni i čestiti čovek – BOŽIDAR S. MARKOVIĆ.
U našem otuđenom svetu u kojem je ponajteže biti sam, van svoje matice, bez istinskog prijateljstva i topline, veoma je teško saznanje da je profesor Marković otišao na put bez povratka. Jer, mi smo suočeni, ne samo sa tragočnom činjenicom smrti i umiranja, nego i sa nenadoknadivim gubitkom sa kojim je otrgnut i ogromni deo nas samih, naših uspomena i susreta sa tim izuzetnim čovekom, kojima smo se uvek vraćali kao dragocenom vrelu životne snage i ljubavi. Sve je to tragično prekinula smrt. Pred njenim neopozivim činom ostajemo nemi a reči su suvišne.
Ipak, zapitajmo se da li smrt može pobediti i negirati jedan život ispunjen ljudskim pozitivnim naporima i težnjama? Može li ona obesmisliti i potreti zaboravom sve ono u što je naš Profesor uneo ceo svoj život: pregalački rad, bogato, raznoliko delo i ogromnu ljubav prema čoveku i svojim najbližim? Ma kako ta smrt bila strašna, sve to ona, ipak, ne može odneti i uništiti. Profesor Marković je otišao definitivno, ali zauvek ostaju njegov duh i delo u životima njegovih prijatelja, poštovalaca i sledbenika.
U uspomenama koje naviru prisećamo se njegovog samosvojnog i dostojanstvenog životnog puta. Zahvaljujući svom dugom životu bio je savremenik, svedok i učesnik svih značajnih tokova celog XX veka.
Rođen je 10. maja 1903. godine u Solunu od oca Svetolika Marković a i majke Jelisavete Marković rođ. Cvetković, koji su u to vreme bili nastavnici Srpske solunske gimnazije. Osnovnu školu završio je u Beogradu. Vreme prvog svetskog rata i okupacije Srbije proveo je s porodicom u izbeglištvu u Kragujevcu. Tu je iz nužde učio fotografski zanat, fotografišući seoske porodice koje su svoje slike slale muževima, roditeljima i braći na Solunski front.
Gimnaziju i veliku maturu završio je u Beogradu 1922. godine. Iako je intimno želeo da studira filozofiju, upisao je Pravni fakultet. Ipak, studije prava su ga fascinirale zahvaljujući tome što je studirao u zlatno doba beogradskog Pravnog fakulteta. Na njemu su tada predavali profesori velikog znanja i ugleda, među kojima je posebno isticao Slobodana Jovanovića, Živojina Perića, Božidara V. Markovića, Živana Spasojević a, Grgura Jakšića, Dragoljuba Aranđelovića, Tomu Živanovića, Relju Popovića, Teodora Taranovskog, Evgenija Spektorskog, Aleksandra Solovjeva, Dragoljuba Jovanovića.
Studenta Markovića naročito su privlačila predavanja Grgura Jakšića i Teodora Taranovskog, zatim seminar Rimskog prava čiji je upravnik bio veliki erudita Relja Popović, kao i seminar Građanskog prava koji je vodio Živan Spasojević, profesor koji je presudno uticao na intelektualno formiranje mladog Božidara.
Bavljenje sportom bila je važna delatnost u Markovićevom životu, od rane mladosti do devedesetih godina. Igrao je fudbal, ali su ga posebno privlačili sportovi na vodi – veslanje, plivanje i vaterpolo. Njima i svojoj velikoj ljubavi, Adi Ciganliji, ostao je veran do kraja života.
Po završenom fakultetu nastavio je studije na pariskom Pravnom fakultetu gde je 1930. godine odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom Ogled o odnosima pojma pravde i razvitka pozitivnog privatnog prava.
Prilikom odbrane teze član komisije, prof. Anri Kapitan, rekao mu je, između ostalog: “Za mene je bilo veliko zadovoljstvo da na tako čistom francuskom jeziku čitam vašu elegantnu diskusiju o osnovnim principima prava. Vaša teza je jasna. Vi imate jasan duh, ali vaši zaključci nisu mnogo ohrabrujući”. Slavni Kapitan dobro je uočio: Božidar Marković bio je čovek skepse i zato, neizbežno, čovek dubljeg istorijskog pesimizma.
Za docenta Pravnog fakulteta u Beogradu izabran je 1933, zajedno sa Ilijom Pržićem, Milošem Radojkovićem i Đorđem Mirkovićem.
Tadašnji dekan Živan Spasojević pozdravio ih je recima: “Budite slobodni u svome radu, kritikujte nas, budite bolji od nas i otiđite dalje od nas”. Za vanrednog profesora izabran je 1938. godine.
U vreme između dva svetska rata profesor Marković imao je izuzetnu ulogu u javnom životu Srbije. Zajedno sa Mihailom Hicem, Milanom Žujovićem i nekolicinom advokata osnovao je 1937. godine Biblioteku “Politika i društvo”. Cilj Biblioteke bio je da publicističkim radom doprinese razvoju demokratije, ozdravljenju političkog života i borbi protiv fašizma. Biblioteka je svakog meseca izdavala po jednu knjigu, koja je obrađivala neko važno pitanje društvenog života. Delatnost Biblioteke prekinuo je Drugi svetski rat. Zahvaljujući prof. Markoviću, Biblioteka je obnovljena 1991. godine, nastavljajući tradiciju borbe za istinu, demokratiju i interes srpskog naroda.
S profesorom Đorđem Tasićem osnovao je Društvo za pravnu filozofiju i sociologiju i časopis “Sociološki pregled”, a s Mihailom Hicem pokrenuo je demokratski opozicioni list “Napred”, publikaciju koja se zalagala za demokratske ideje, za federativno uređenje Jugoslavije, za pružanje otpora fašizmu i za mir u svetu.
Za vreme rata i okupacije Srbije 1941-1945. godine, Pravni fakultet u Beogradu doživeo je velike potrese i nesreće. Jedan broj profesora otišao je u emigraciju a oni koji su ostali u zemlji izlagani su raznim progonima i zlostavljanjima. Zbog svojih demokratskih i slobodoumnih ideja profesori Tasić i Ilić streljani su od strane okupatora, a Miloš Radojković je tri godine bio zatočen u logoru Mauthauzen.