Stranputice vanrednog stanja
Autor: Jovica Trkulja
Mogućnosti zloupotrebe. Najveća nevolja i moguće zloupotrebe proističu iz okolnosti što je donosilac ovog Zakona pobrkao razliku izmeđ u ratnog i vanrednog stanja, da bi predsedniku Republike “omaškom” dopustio da u vanrednom stanju donese akte i mere koje se, po Ustavu Srbije, mogu doneti jedino u ratnom stanju. Drugim rečima, predsednik Republike je ovlašćen da u vanrednom stanju donese akte kojima može “utvrditi radnu obavezu, ograničiti pravo na štrajk, ogranič iti slobodu zbora i drugog okupljanja, ograničiti slobodu političkog, sindikalnog i drugog delovanja”. (čl. 6 st. 1). U takvim uslovima, moguće je da se pod devizom borbe za odgovorno i profesionalno pravosuđe, medije itd. otpočne haranga i čistke. Nedavno je Skupština Srbije penzionisala 35 sudija opšte nadležnosti među kojima i sedmoro sudija Vrhovnog suda Srbije, a predsednica tog Suda, dojučerašnji borac za nezavisno sudstvo podnela je ostavku. Ministarstvo kulture bavi se izricanjem mandatnih kazni i mera zatvaranja medija, što je pravno nedopušteno.
Usvajajući paket zakona za borbu protiv kriminala Skupština Srbije je 11. aprila na mala vrata uvela odredbe revolucionarnog krivičnog prava. Ponovno je uvedena konfiskacija imovine kao sporedne kazne osuđenima za pojedina krivična dela. Predviđeno je preventivno zadržavanje osumnjičenih za ubistva u pritvoru, kumulativne kazne, produženje policijski pritvor do šezdeset dana. Nasuprot instituciji tzv. slučajnog sudije, nezavisnog sudije, formiraju se specijalna veća, specijalni tužioci, specijalne istražne sudije. Takođe je predloženo da se ukine institucija istražnog sudije i da sve istrage vodi državni tužilac, da se u specijalna veća Okružnog suda u Beogradu koja treba da sude po predmetima organizovanog kriminala, inkorporiraju sudije vojnog suda. Olako se poseže za merama odmazde, iako je poznato da se njima ne može unaprediti ni pravosudni, ni represivni aparat. (Iz redova stranke ministra pravde, DHSS, predloženo je ponovno uvođenje smrtne kazne u sisteme sankcija u krivičnom zakonu.) Ovakvim merama vanrednog stanja u Srbiji postoji opasnost da se ono zloupotrebi i omogući izrađanje pravne države u autoritarnu partijskopolicijsku državu a vladavina prava u vladavinu pravom. Ovaj tragič ni paradoks ozbiljno je upozorenje da svekolika kriza pravnodržavnog poretka u Srbiji može da ima za epilog agoniju i kolaps prava. Dakle, avet “permanentnog” vanrednog stanja nadnela se nad Srbijom, preteći novim nevoljama, i starom, miloševićevskom nepodnošljivom lakoćom prelaženja iz “izvanrednog” u vanredno stanje, iz vladavine prava u vladavinu pravom.
Povratak jednoumlju. Zbivanja u skupštinama i medijima tokom poslednje dve godine zastrašujući su znak povampirenog jednoumlja, ubedljiv dokaz da kod nas i dalje preovlađuju monolozi moćnih zasnovani na argumentu snage, a ne na snazi argumenta, na neargumentovanoj uzurpaciji prava na jedino ispravno gledište. Ukidanjem direktnih prenosa sednica Skupštine Srbije, obrazloženo razlozima vanrednog stanja, praktično je oduzeta jedina tribina sa koje se mogao čuti opozicioni glas. Prateći danas naš politički život možemo steći utisak da smo se vratili u vreme jednopartijskog sistema.
Medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Daljinski upravljači medijskim mrakom Srbije, posle oktobarskog prevrata prešli su samo iz jedne u drugu ruku.
Aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, jednako kao i onima u doba Miloš evića i Broza, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. Naprotiv, njima su potrebna lakejska novinarska škrabala, korumpirani direktori i ambiciozno disciplinovani urednici, koji će zarad višeg statusa, privilegija, lukrativnog cara, ekspresne političke ili profesionalne promocije, prihvatiti podanički odnos medijskih vazala i lakeja. Jer, u industriji svesti bivšeg/sadašnjeg režima koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca a ne kreatora.
Mediji u vanrednom stanju. Zabrane i cenzure od strane dosovske vlasti koje su kulminirale pod vanrednim stanjem nisu nikakvo iznenađenje. One su sasvim logične, razumljive i nisu samo prouzrokovane merama vanrednog stanja. Jer, slobodna, kritička reč ugrožava autoritarni poredak i smrtna je opasnost za osione vlastodršce. To oni i njihovi medijski lakeji dobro znaju. Tu ih instinkt vladanja i dominacije ne vara.
Stoga se od njih ne može očekivati da tolerišu i podupiru autonomno, slobodno i kritičko novinarstvo. Time bi potkopali temelje svoje moći i svog položaja.
Jedna od najtežih posledica uvođenja vanrednog stanja je sadržana u suspendovanju osnovnih demokratskih i političkih prava, posebno u ukidanju i ograničavanju u velikoj meri slobodnog javnog mnjenja.
Posebno su zabrinjavajuće izjave visokih zvaničnika o tome da će vanredno stanje kao “bič naroda protiv organizovanog kriminala trajati sve dok i poslednja banda ne bude uhvaćena” (D. Veselinov). “Vanredno stanje će trajati sve dok ne budu pohapšeni ne samo izvršioci, nalogodavci i finansijeri ubistva premijera Đinđića, već i svi oni koji su se tome obradovali ili poželeli da to učine” (Č. Jovanović). Ministar kulture, B.
Lečić najavljuje inkvizitorsku komisiju koja treba da sprovede čistku po medijima koji su vodili “specijalni rat” prema vladi. On tvrdi da je “vlada napravila analizu svih medija za poslednjih šest meseci i da je zaključeno da se u nekim novinama stvarala atmosfera linča protiv vlade i poginulog premijera Z. Đinđića, tako da bude sasvim normalno da se povuče oroz i da se nađe neko ko će to da uradi”.
Zabrana tiražnog dnevnog lista “Nacional” naredbom ministarstva a ne odukom suda, otvorila je vrata ne borbe protiv kriminala, već medijsko-političkom lešinarstvu i (auto)cenzuri. U “informativnom mraku”, dok su novinarima “zavezana usta” a vladini funkcioneri državne stvari saopštavaju na partijskim konferencijama za štampu, javnost ostaje bez odgovora na krucijalna pitanja, bez informacije o više hiljada lica koje je policija uhapsila ili zadržala u pritvoru, iako nisu povezana sa atentatom. U toj iskrivljenoj optici vidi se da ne valjaju ni sudovi, ni tužilaštva, ni mediji, ni politički analitičari… Jedino valja vlada.
Zaključak. Nakon mesec dana vanrednog stanja u Srbiji ono je iscrplo svoju svrhu i našlo se na kritičnoj tački sa koje se ili klizi u glib ratnog stanja i represivne politike “odrešenih ruku”, ili vraća u redovno stanje u okvire krhkih demokratskih institucija. Niko ne dovodi u pitanje potrebu da se policijskim snagama daju vanredna ovlašćenja u borbi protiv organizovanog kriminala, ali se isto tako ne može prihvatiti otvorena i neskrivena instrumentalizacija vanrednih prilika za neskriveni obračun sa političkim istomišljenicima i strankama koje ne čine vladajuć u koaliciju. Nedopustivo je da se uredbama i podzakonskim aktima praktično stavljaju van snage osnovna načela Ustava i neka osnovna načela Zakona o krivičnom postupku i Krivičnog zakona. Stoga je krajnje vreme da vlast u Srbiji preispita mere vanrednog stanja, da što hitnije počne da radi na njegovom ukidanju, na liniji započetog reformskog kursa a u skladu sa Ustavom i važećim zakonima.
Beograd, 12. april 2003.
