Stranputice vanrednog stanja
Autor: Jovica Trkulja
Smisao vanrednog stanja. Vanredno stanje je stanje državne nužde kada je ugrožen njen opstanak usled vanrednih prilika koje ugrožavaju poredak ili spoljnu nezavisnost zemlje. Smisao vanrednog stanja je da omogući spas naroda i države kada je njihova egzistencija dovedena u pitanje. U stanju državne nužde vlast poseže za različitim sredstvima uključujući i diktaturu. Otuda vanredno stanje ima dve strane medalje.Ono se može upotrebiti za spas države. Ali, ono se može i zloupotrebiti radi uvođenja samovolje i uspostavljanja ili ovekovečenja tiranije.
To su razlozi zbog kojih je vanredno stanje precizno pravno regulisano.
Razlikuju se tri oblika stanja državne nužde: vanredno stanje, stanje neposredne ratne opasnosti i ratno stanje. Vanredno stanje je poseban pravni režim koji se zavodi na celoj ili delu teritorije za vreme neposredne ratne opasnosti ili vanrednih unutrašnjih prilika nastalih usled pobuna, nereda, štrajkova elementarnih nepogoda, bolesti i sl. Nadležni organ u ovakvim situacijama, proglašavajući vanredno stanje na osnovu ustavnih ili zakonskih ovlašćenja, preduzima vanredne mere pripravnosti ili mobilizacije. On vrši razna ograničenja ljudskih prava (kao ogranič avanje slobode kretanja, zbora i dogovora, štampe i sl.), tako da se ova prava mogu ograničiti ili privremeno ukinuti. Norme koje se ne primenjuju ili se zamenjuju specifičnim za ovu situaciju, odnose se na razne državne organe, prvenstveno vojne, policijske i sudske.
Pravno uređenje vanrednog stanja. Po radikalno liberalnom stanoviš tu nije dopuštena ovakva suspenzija ustavnih jemstava ljudskih sloboda i prava ni u uslovima vanrednog stanja. Savremene države su, međutim, napustile to stanovište, smatrajući da je suspendovanje ustavnih sloboda i prava u stanju državne nužde dopušteno samo pod uslovom da preduzete mere budu srazmerne opasnosti koja preti. Evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđa mogućnost uvođenja vanrednog stanja “u doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije” .
Ustav SFRJ od 1974. nije predviđao uvođenje vanrednog stanja kao posebnog pravnog režima. Cinici su to tumačili činjenicom da je reč o zemlji u kojoj je vanredno stanje bilo, zapravo, redovno; a demagozi da u zemlji izvanrednog stanja nema mesta za vanredno stanje.
Ustav SRJ od 1992. razlikuje tri stanja državne nužde: vanredno stanje, neposrednu ratnu opasnost i ratno stanje. On ne sadrži bliže odredbe o razlozima koji mogu biti osnov donošenja odluke o proglašenju vanrednog stanja. Prema tom Ustavu odluka o proglašenju vanrednog stanja u nadležnosti je Savezne skupštine. Po ovom pitanju Ustav Republike Srbije od 1990. je neusaglašen sa saveznim Ustavom. Uz to, on je manje restriktivan i manje određen. Naime, Ustav Republike Srbije utvrđ uje da Narodna skupština “odlučuje o ratu i miru”, da bi potom čl.
83 tačkom 7 ova nadležnost bila poverena predsedniku Republike “po svojoj inicijativi ili na predlog Vlade”.
Ustav Srbije je otišao još jedan korak dalje u odnosu na savezni Ustav. Dok je pitanje vanrednog stanja isključivo uređeno saveznim Ustavom, Ustav Srbije dopušta da se ono uredi i potonjim zakonom. Neposredno posle devetomartovskih demonstracija 1991. godine, ovo ustavno ovlašćenje je iskorišćeno. Naime, 28. marta 1991. godine Narodna skupština Srbije donela je Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja.
Pomenutim razlozima koje predviđa Ustav ovaj zakon je dodao još jedan: “ugrožavanje obavljanja privredne i društvene delatnosti” (čl. 2 st.
1), čime je predsednik Republike stekao praktično neograničene moguć nosti za uvođenje vanrednog stanja. Povod za uvođenje vanrednog stanja može biti, pored pomenutih razloga, i masovni protest građana, štrajk ili zaprečavanje sporednog puta ili ulice i sl., jer to može “ugroziti obavljanje privredne delatnosti”. Dakle, očigledno je da su ovim Zakonom o merama za slučaj vanrednog stanja ovlašćenja predsednika Republike ogromna i da su pravljenja po liku i nalogu Slobodna Miloševića.
Odlukom v.d. predsednice Skupštine Srbije, Nataše Mićić, o uvođenju vanrednog stanja ove mere su čak i pooštrene: produženje policijskog pritvora, cenzura štampe i si.