Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2003-1 » TEMA BROJA: Savladavanje autoritarne prošlosti »

Pravno savladavanje prošlosti - godina treća

Autor: Vladimir V. Vodinelić

Stranice: 1 2
Autor

Denacionalizacija i obeštećivanje dosegli su u avgustu 2001. fazu radne verzije Zakona o povraćaju imovine i obeštećenju, koju je izradilo republičko Ministarstvo pravde, kako bi se jednom počelo sa uklanjanjem posledica podržavljivanja izvršenih oduzimanjem svojine i imovinskih prava putem mera agrarne reforme, konfiskacije, sekvestracije, nacionalizacije i eksproprijacije. U sledećih godinu i po pridružiće se postojeć im nacrtima Zakona, od kojih su neki izrađeni već u prošloj deceniji, još nekolike verzije nacrta za taj Zakon. Krajem 2002. godine eksperti jedne nevladine organizacije, zajedno sa ekspertima iz Ministarstva finansija i ekonomije i Ministarstva za privatizaciju, sačinili su Nacrt zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećivanju za oduzetu imovinu, čije usvajanje od strane Vlade i upućivanje Skupštini Srbije uskoro predstoji, sudeći po najavama te vrste, u više navrata ponovljenim. Tek potom predstoji da se vidi kako će u praksi taj zakon ispraviti nepravo i nepravde, afirmisati nepovredivost svojine, obezbediti pravnu sigurnost i izbeći stvaranje novih frustracija u pogledu imovine.
Posledice ataka na pravnu državu nisu tokom protekle dve i po godine uklonjene ni u pogledu osnovnog zakona zemlje. Iako je avgusta 2000. godine Milošević protivustavno izmenio savezni Ustav amandmanima III i V (Amandmani na Ustav SR Jugoslavije, “Službeni list SRJ”, br. 29/2000), između ostalog, time što u tome nisu učestvovali legitimni predstavnici Crne Gore, time što je narušen ustavni princip jednakosti republika, time što je dvodomni skupštinski sistem pretvoren u parlament sa dva donja doma, itd.1 – takav savezni Ustav i dalje je ostao na snazi. Dok je iz nevladinog sektora poteklo nekoliko viđenja ustavne buduć nosti Jugoslavije,2 nova vlast, ni savezna, ni u Srbiji, nije u međuvremenu iznela koncept ustavne reforme koja bi uklonila postojeće ustavno nepravo. Konstruisanjem nove državne zajednice Srbija i Crna Gora i donošenjem Ustavne povelje,3 ona protivustavna izmena saveznog Ustava, izvršena pre promene 2000. godine, postala je sada neinteresantna stvar prošlosti.
Protiv određenog broja funkcionera ranijeg režima pokrenuti su u prvoj godini posle promene postupci radi utvrđivanja pravne odgovornosti.
Jedan od takvih je postupak protiv bivšeg šefa Službe državne bezbednosti i nekoliko pripadnika te službe, optuženih za organizaciju i sprovođenje likvidacije nekih političkih protivnika ranije vlasti (slučaj Ibarske magistrale). U drugoj godini posle promena, pokrenuti su sudski postupci protiv pojedinih članova Savezne izborne komisije, zbog protivpravnog postupanja u vezi sa izborima iz 2000. za predsednika Srbije, koji su prethodili oktobarskoj promeni.
Protiv nekih pravosudnih funkcionera, ranijih ministara pravde pokrenut je istražni postupak, uglavnom zbog zloupotrebe službenog polož aja. Što se tiče kršenja zakona od strane sudija, izvršenih iz političkih motiva, još uvek nije pokrenut nijedan krivični postupak, pa čak ni za brojne slučajeve sudske izborne krađe iz 1996. godine.4 Ni u krugu onih sudija za prekršaje, koji su i mimo pravila struke sprovodile u život anticivilizacijski Zakon o javnom informisanju od 1998. godine, nema još uvek nikoga protiv koga bi bio pokrenut postupak za utvrđivanje odgovornosti i razrešenje. Nekima, međutim, 2002. godine nije produžen mandat, ali to nije učinjeno tako da je u postupku individualno utvrđena odgovornost.
Zakon o sudijama noveliran je 2002. godine odredbom čl. 79a. koja je direktno usmerena na pravno savladavanje nepravne prošlosti u sudstvu, pre svega na političko pravosuđe. Godine 2002. novelom Zakona o sudijama precizirano je da se sudija može razrešiti dužnosti zbog nesavesnog vršenja sudijske funkcije21 i ako, vršeći sudsku vlast ili poslove po osnovu nje, učestvuje u izbornoj krađi, u montiranom političkom procesu ili u grubom kršenju ljudskih prava iz nečasnih pobuda.5 Pošto je na raznim stranama osporena ustavnost te odredbe, pa i inicijativama nekih sudija koje su u Miloševićevo vreme sprovodili sudsku izbornu krađu, Ustavni sud Srbije je u sprovedenom postupku našao da je ona neustavna samo u delu u kojem se odredba svojim tekstom vezuje jedino za sudije birane po Zakonu o sudovima iz 1991,6 pošto taj razlog podjednako važi za svakog sudiju, bez obzira na zakon po kome je biran.7
Uporno insistiranje, pre svega delova nevladinog sektora, na donoš enju Zakona o lustraciji urodilo je 2003. godine time da je Skupština Vojvodine usvojila rezoluciju, kojom je podržala tekst Zakona o lustraciji, koji je izrađen u nevladinom sektoru,8 a Građanski savez Srbije uputio je predlog tog Zakona Skupštini Srbije na usvajanje.
U pogledu dosijea političke policije, Vlada Srbije donela je Uredbu o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti (Službeni glasnik RS 30/2001), koju je potom preimenovala u “Uredbu o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti” (“Službeni glasnik RS” br. 31/2001). Građanima Srbije koji imaju dosijea kao “unutrašnji neprijatelji, tj. unutrašnji ekstremisti i teroristi”, dato je pravo na uvid u dosijee.9 Pravo na uvid je nepotpuno jer se odnosi samo na one podatke o licu koje se nalazi u njegovom dosijeu, a ne i na druge podatke sadržane u drugim dosijeima ili spisima, jer se ne odnosi ni na sve podatke iz dosijea, jer se ne odnosi na sve dosijee, već samo na one koji spadaju u “problematiku unutrašnjih neprijatelja”, jer osim čitanja ne postoji nikakav drugi način korišćenja, jer nije predviđeno da se dosijei mogu koristiti za druge svrhe, kao što su npr. naučnoistorijska istraživanja, lustracija, rehabilitacija, jer su dosijei i dalje u posedu SDB (preimenovane prvo u Resor državne bezbednosti, a zatim u Bezbednosno-informativnu agenciju).10 Između tri moguća osnovna rešenja otvaranja dosijea, izabran je minimalistički pristup, tako da se može reći kako su Uredbom vrata od sobe sa dosijeima tek otškrinuta a, tek predstoji da se vidi hoće li biti donet zakon o otvaranju dosijea koji bi mogao da ih potpuno otvori, za šta su se opredelile one nevladine organizacije koje su 2002. godine izradile nacrt takvog zakona.11 Još uvek nema zakona o rehabilitaciji političkih osuđenika i kažnjenika.
Tek je posao budućnosti da se sprovede proces rehabilitacije, ne samo zbog žrtava koje su iz ideoloških razloga bile tretirane kao kriminalci, nego i da bi se današnja vlast distancirala od ranijih akata i postupaka koji su nespojivi sa merilima pravne države i poštovanja ljudskih prava. Uminuće SR Jugoslavije kao savezne države 2003. godine preduhitrilo je nastojanje Saveznog ministarstva pravde da Savezni parlament donese zakon o rehabilitaciji, čiji nacrt je 2000. godine izrađen u saradnji vlasti i nevladinog sektora.12 Tako je donošenje i sprovođenje zakona o rehabilitaciji dospelo u nadležnost Republike Srbije.
Zakon o ekstraprofitu (“Službeni glasnik RS”, br. 36 i 37/ 2001) uveo je jednokratni porez na ekstradohodak i ekstraimovinu koji su stečeni za Miloševićevog režima (počev od januara 1989) iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, koje nisu imali drugi, npr. koristeći sredstva primarne i sive emisije novca u finansijskim transakcijama, uvozeći i distribuirajuć i akcizne proizvode bez plaćanja carina, drugih uvoznih dažbina, akciza, drugih poreza na potrošnju i poreza na promet, uvozeći proizvode na režimu kontingenta ili kvote, ostvaren korišćenjem posebnih pogodnosti za dobijanje kontingenata odnosno kvota, kupovanjem deviza po zvaničnom kursu Narodne banke Jugoslavije onda kada je tržišni kurs bio viši, privilegovano naplaćujući zamrznutu staru deviznu štednju ili štednju u piramidalnim bankama itd.13 Da bi se omogućilo naplaćivanje ovog poreza isključena je primena odredaba o zastarelosti iz građanskih i poreskih propisa.14 Od svote od pola milijarde evra, na koliko je guverner Narodne banke procenio konačan efekat Zakona, ostvarena je otprilike jedna šestina tokom dosadašnje dvoipogodišnje primene Zakona. Tokom 2002. godine Savezni ustavni sud, koji je ispitivao njegovu usklađenost sa ustavom, nije našao da je Zakon u celosti retroaktivan protivno ustavu, već samo u nekim delovima, niti da za njegovo donošenje i važenje ne postoji ustavni osnov.
Posle atentata na predsednika Vlade Republike Srbije 12. marta 2003, kojim se potvrdilo da autoritarna prošlost još nesavladano traje, postao je javan i onaj, do tada nevidljivi deo politike savladavanja prošlosti, koji se do tada odvijao kao priprema vlasti za suzbijanje organizovanog kriminala i za uklanjanje njegove sraslosti sa delovima državnog aparata, nasleđene iz vremena autoritarnog režima, a opstale i posle oktobarskih promena kao savez sa nekim delovima nove vlasti. Proglašeno je vanredno stanje a većina mera koje će biti preduzete radi njegovog uklanjanja15 imaće za opšti cilj savladavanje tog aspekta nesavladane prošlosti. Koriste se po prvi put i neki pravni instrumenti za suzbijanje organizovanog kriminala koje je 2002. godine u pravni poredak Srbije uveo Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala (“Službeni glasnik RS”, br. 42/2002, 27/2003). Pokrenuti su istražni postupci i protiv nekih pravosudnih funkcionera zbog saradnje sa organizovanim kriminalom. Kolateralno je predloženo Velikom personalnom veću, koje je po Zakonu o sudijama za to nadležno, razrešenje nekoliko desetina sudija zbog nesavesnog sudijskog rada i učešća u izbornoj krađi iz 1996. godine. Bilo bi u logici stvari da se i u politič koj policiji (Bezbednosno-informativnoj agenciji i drugim službama bezbednosti) preduzmu mere koje će značiti savladavanje prošlosti, a što, između ostaloga, traži i da se zakonom otvore dosijei Službe državne bezbednosti kao dosijei represije iz autoritarnog režima.

6. Umesto zaključka: Godina prva – nezaokružena i netransparentna pravna politika prema prošlosti, bez jasnog redosledu poteza u budućnosti.
Dve i po godine kasnije – eruptivno parcijalno pravno savladavanje prošlosti Analizirajući, iz ugla pravnog savladavanja prošlosti, kako poteze nove vlasti, koji su usledili u prvoj godini posle oktobra 2000, tako i ono što ta vlast do tada nije ni započela ili ni najavila, ne stiče se utisak da iza njenog činjenja i nečinjenja stoji neki izgrađeni, zaokruženi koncept politike pravnog savladavanja prošlosti – bilo u pravcu politike zaborava, bilo u pravcu politike sećanja. U svakom slučaju, neki takav koncept nije obelodanjen, tako da ovde nije javna stvar to kako je (ako je uopšte!) u vlasti zacrtana putanja manevrisanja između “Scile sećanja i Haribde zaborava”.16 Ni u pomenutom objavljenom programu iz opozicione faze pre oktobra 2000, subjekti sadašnje vlasti nisu najavili celovito pravno savladavanje prošlosti. Nečista priroda oktobarskog preloma 2000.
– tadašnja kombinacija neoružane narodne revolucije i nekih elemenata državnog udara (aranžmani sa bitnim upravljačima polugama sile u vojsci i policiji), tim svojim drugim delom takođe doprinosi pojedinim nedoslednostima i poroznosti docnije politike prema prošlosti.
Iz sva ta tri ista razloga (priroda sloma prethodnog režima, nepostojanje, ne samo pre sloma, nego ni posle toga, zaokruženog programa savladavanja prošlosti) zaključak po isteku prve godine posle promene mogao je glasiti da je nemoguće pouzdano predviđati hoće li, i u vezi sa kojim to sektorima autoritarne prošlosti, i koji to potezi uslediti ubuduće, kao ni to kada bi se mogli očekivati. Nije izgledalo, u svakom slučaju tada, tokom prve godine posle promena, da pravno savladavanje prošlosti spada među prioritete nove vlasti.
Sada, dve i po godine posle oktobra 2000. potrebne su dve dopune tom opisu stanja – jedna, u pogledu vlasti, druga, u pogledu društva.
Što se vlasti tiče, tokom druge godine postalo je i javnije i jasnije – naročito kroz podršku nekim zakonskim projektima, izrađenim u nevladinom sektoru, i kroz sopstvene inicijative vlasti – šta se može očekivati od vlasti, a takođe i to u koje segmente savladavanja prošlosti ona nije spremna da se upusti. Potom će, na samom isteku dve i po godine od oktobarske promene, atentat na predsednika Vlade Srbije 12. marta 2003. silno, čak eruptivno radikalizovati politiku vlasti prema prošlosti u smislu odlučnosti da se pravno prevlada jedan aspekt autoritarne prošlosti: sprega organizovanog kriminala sa delovima vlasti, uspostavljena u pređašnjem autoritarnom režimu a opstala i posle promene. Tim politič kim ubistvom ta prošlost se ponovila tako što je preventivno uzvratila na udarac koji joj je pripremala vlast, čime se još jednom potvrdilo da ako ne savladate prošlost vladaće ona vama, i da prošlost valja savladati baš zato da se ne bi ponovila. Nalazeći se sada usred procesa pravnog savladavanja tog jednog segmenta autoritarne prošlosti, možemo u ovom času reći samo toliko da će se, po tome hoće li vlast nastojati da pravno savlada i druge segmente nesavladane prošlosti – o čemu u ovom času nema njenih javnih opredeljenja – najbolje videti u kojoj širini je vlast izvukla pouku o potrebi savladavanja nesavladane autoritarne prošlosti.
Hoće li ostati na toj jednoj parceli prošlosti, sa koje je najdirektnije bila ugrožena, ili će sa odgovarajućim pregnućem savladavati i druge segmente autoritarne prošlosti.
Što se tiče društvene scene, kao najkarakterističniju pojavu na njoj beležimo to da je tokom druge godine posle oktobra 2000. opozicija spram raznih vidova pravnog savladavanja prošlosti postala još izraženija i agresivnija, u čemu prednjače nacionalisti: kao što su jedni nacionalisti svojevremeno svojski proizvodili lošu prošlost, tako su sada neki drugi nacionalisti u prvim redovima onih koji pokušavaju da osujete njeno pravno savladavanje. Moglo bi se reći, u dobronamernoj interpretaciji, da je u korenu takvog njihovog angažmana mehanizam koji je još 1885. opisao Fridrih Niče u delu ,,S onu stranu dobra i zla”, a koji nacionalisti ne dopušta – zbog nacionalnog ponosa – da kao istorijsku realnost prihvati zlodela koja su pripadnici njegovog naroda vršili radi ostvarenja nacionalistič ke zamisli: “To sam ja učinio, kaže mi moje sećanje. To ja nisam mogao da učinim – kaže moj ponos i ostaje neumoljiv. Na kraju – sećanje odustaje.”17

Vladimir V. Vodinelić
LEGAL OVERCOMING OF PAST (RECHTSBEUGUNG) – YEAR THREE

Summary

Analysing, from the standpoint of legal overcoming of the past, both the actions of the new government undertaken in the first year after October 2000, and the things this government has not initiated or even announced, one does not get the impression that such actions and failures to act are based on a wellperceived and rounded concept of policy regarding the legal overcoming of the past, whether such policy be to forget or to remember. At any rate, no such concept has been made public, and hence the way in which the govenment had (if so!) set the course between the ,,Scylla of memory and Charybdis of oblivion” is a not a public matter. Members of the present govemment have failed to announce an overall legal overcoming of the past in the above-mentioned published programme from the opposition phase before October 2000. What happened then – a combination of armed peoples’ revolution and some elements of coupe d’état (arrangements with important members of police and armed forces), its second part in particular, contributes to certain inconsistencies and the porous nature of the subsequent policy towards the past.
Key words: non-Rechtstaat, legal overcoming of authoritarian past, rule of law.

  1. Analizu neustavnosti Ustavnih amandmana III i V na Ustav SRJ vidi, na primer, kod V. Vodinelić, Zweite Verfassung des dritten Jugoslawien oder erste Verfassung des vierlen Jugoslawien? (Die Änderungen der jugoslawischen Verfassung 2000), Berliner Osteuropa Info (des Osteuropa – Instituts der Freien Universitat Berlin), 16/2001, str. 34 i d. [↩]
  2. Između ostaloga, predlog grupe eksperata Beogradskog centra za ljudska prava – L. Basta Flajner i dr., Ustavna rešenja za Srbiju i Jugoslaviju, 2001. [↩]
  3. Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, “Službeni list Srbije i Crne Gore”, br. 1/2003. [↩]
  4. Nesavesno vršenje sudijske funkcije razlog je za razrešenje sudija, predviđen članom 101. Ustava RS, i članom 54. Zakona o sudijama. [↩]
  5. Članom 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama (“Službeni glasnik RS”, br. 42 /2002) unet je u Zakon član 79a. do. [↩]
  6. Odluka Ustavnog suda Srbije, IU broj 122/2002, “Službeni glasnik RS”, br. 17/2003, str. 53 i d. [↩]
  7. O pitanju ustavnosti te odredbe vidi i Z. Tomić, Ustavni sud protiv pravosuđ a, Danas, od 4. i 5.2.2003, V. V. Vodinelić, Sudska izborna krađa, montirani procesi i kršenje ljudskih prava – oblici savesnog sudijskog rada?, Izbor sudske prakse, 3/2003, str. 5. i d. [↩]
  8. Tekst modela Zakona o lustraciji, izrađen je 2002. godine u Centru za unapređivanje pravnih studija i dostupan je na www.cups.org.yu [↩]
  9. Vidi čl. 1. [↩]
  10. Detaljnije V. V. Vodinelić, Otvaranje dosijea SDB – kraj ili tek početak?, Izbor sudske prakse, 7-8, 2001, str. 5 i d., I. Janković, Tajna večera kod “Dva ribara”, Danas, 2.8.2001. Vidi o otvaranju dosijea političke policije uopšte, B. Milosavljević – Đ. Pavićević, Tajni dosijei (Otvaranje dosijea Službe državne bezbednosti), Centar za antiratnu akciju, Beograd, 2001. [↩]
  11. Tekst Nacrta koji su zajedno izradili Centar za antiratnu akciju i Centar za unapređivanje pravnih studija dostupan je na www.cups.org.yu [↩]
  12. Tekst nacrta Zakona o rehabilitaciji političkih osuđenika i kažnjenika može se pročitati na www.cups.org.yu [↩]
  13. Članovi 1-7. [↩]
  14. Član 15. [↩]
  15. Vršilac dužnosti predsednika Republike doneo je 12. marta 2003. Naredbu o posebnim merama koje se primenjuju za vreme vanrednog stanja, “Službeni glasnik RS”, br. 22/2003. [↩]
  16. Tako je alternative suočenja sa autoritarnom prošlošću opisao Adam Michnik, u: A. Michnik – V. Havel, Justice or Revenge?, Journal of Democracy, 1, 1993, str. 20 i d. [↩]
  17. F. Nietzsche, Jenseits van Gut und Böse, u: F. Nietzsche, Werke, K. Schlechta (Hrsg), Bd. III, Frankfurt a.M. i dr., 1972, str. 71. [↩]
Stranice: 1 2


Napišite komentar