Pravno savladavanje autoritarne prošlosti
Autor: Jovica Trkulja
Vladimir V. Vodinelić, Prošlost kao izazov pravu, CUPS i Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2002.
Pravne rasprave dr Vladimira V. Vodinelića, uglednog profesora Beogradskog univerziteta, sabrane u ovoj knjizi, nastale su tokom 2000. i 2001.godine, a tematski su vezane za pravno savladavanje autoritarne prošlosti u Srbiji i SR Jugoslaviji. Predmet njegovih analiza nametnuo se snagom svoje predominacije u našoj sumornoj pravnoj stvarnosti. To je pravno-politič ka destrukcija i pustoš koju je za sobom ostavio prethodni autoritarni režim i koji u svom malignom nastupu gotovo da nije ostavio prazan prostor.
Njena žrtva bili su i ostali građani Srbije, kao i pravo koje je pod bezobzirnim udarcima autoritarne prošlosti devalvirano i stavljeno na ozbiljnu istorijsku kušnju.
Autoritarizam zakonito proizvodi nepravo. Njegove manifestacije su: ratni zločini, privredni kriminal, kršenje zakona od strane sudija, izborne krađe, političke likvidacije, povreda ljudskih prava itd. Svaka nova vlast koja dođe na mesto slomljenog autoritarnog režima i opredeli se za pravnu državu, neizbežno se suočava sa dilemom kako će se odnositi prema toj tamnoj strani i zlu autoritarne prošlosti. U odgovoru na to pitanje iskristalisala su se u drugoj polovini XX veka dva moguća odgovora: (1) politika savladavanja autoritarne prošlosti – tzv. politika sećanja (slučaj Nemač ke nakon ujedinjenja, zatim Češke i Mađarske 90-tih godina XX veka); i (2) politika nesavladavanja autoritarne prošlosti – tzv. politika zaborava (slučaj Španije i Portugala nakon sloma diktatorskih režima u tim zemljama 70-tih godina). Međutim, moguće je da jedna zemlja krene putem politike zaborava, a potom pređe na politiku sećanja i obrnuto. Budući da su priroda i uslovi funkcionisanja autoritarnih poredaka različiti, kao i režima koji se uspostavljaju na njihovim ruševinama, jasno je da nema jedinstvenog, opšteprihvaćenog modela pravnog savladavanja autoritarne prošlosti.
Polazeći od činjenice da je autoritarna prošlost društveno relevantna stavka našeg društva, prof. Vodinelić je pokušao da kritički istraži i osvetli (ne)mogućnosti nejnog pravnog savladavanja.
Reč je o složenom procesu u kome valja izaći na kraj s prošlošću: “zagospodariti, ovladati prošlošću koja je gospodarila nama, a i dalje bi, ako se ne ovlada njome”.
Knjiga sadrži pet rasprava koje su nastajale različitim povodima. Plod su autorovih istraživanja, ličnih uverenja i javnih nastupa. Nastajale su kao njegova reakcija na događaje koji su se dramatično brzo smenjivali, kao stručni odgovor na otvorena pitanja i izazove vremena.
U prvoj raspravi “Pravna odgovornost za autoritarnu prošlost – jedan vid pravnog prevladavanja prošlosti”, autor polazi od dileme prevladavanje ili neprevladavanje prošlosti.
Uveren da se “prošlost savladava da se ne bi ponovila”, on se zalaže za savladavanje autoritarne prošlosti po oba koloseka: (1) revidiranje zakonodavstva nepravne države, koruptivnost sudija koje su kršile zakon iz političkih motiva, otvaranje dosijea, lustracija i si. i (2) savladavanje prošlosti iza ratnih pohoda, krvavih etničkih sukoba, angažovanja vojski, policija, paravojski i dr. Povlačenjem razlika između revanšizma i pravnog savladavanja prošlosti putem pravne odgovornosti, autor je jasno markirao razliku između prava i neprava.
U proteklih pola veka bilo je nekoliko talasa prevladavanja prošlosti nakon slamanja autoritarnih režima: (1) posle pada nacionalsocijalizma u Nemačkoj, fašizma u Italiji i Japanu, (2) posle obaranja diktature sedamdesetih godina XX veka u Grčkoj, Portugalu i Španiji, (3) nakon okončanja vojnih diktatorskih režima osamdesetih u Južnoj Americi (Čile, Argentina, Bolivija), (4) posle pada Berlinskog zida 1989. godine i potonuća evropskih realsocijalističkih zemalja, (5) po ukidanju aparthejda u Južnoafričkoj Uniji i (6) nakon raspada SFR Jugoslavije.
Sumirajući ta različita iskustva, prof. Vodinelić je optiku svoje analize usmerio samo na one pravne oblike prevladavanja prošlosti “koji se ostvaruju kao pravna odgovornost, kao izlaganje aktera, servisera i beneficijara autoritarne prošlosti nepovoljnim pravnim posledicama”. U toj svetlosti će se, razume se, naći različiti oblici pravne odgovornosti (krivična odgovornost, prekršajna odgovornost, disciplinska odgovornost, radnopravna, lustracijska, odštetna odgovornost, fiskalna, naknadno oporezivanje, umanjenje ili isključenje iz socijalnog osiguranja i dr.).
Kada je reč o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti u Srbiji istraž ivači, pogotovu pravnici susreću se sa velikim izazovima i nepremostivim teškoćama. Prvo, oni su suočeni sa procesom ne prevladavanja i savladavanja već prerade prošlosti i izmene kolektivnog pamćenja. Jer, prošli događaji i zbivanja se prevrednuju tako što se neki aspekti zanemaruju ili se prenaglaš avaju a u funkciji opravdanja nekih zaokreta i potreba u tekućim društvenim procesima i aktuelnoj politici.
Drugo, Srbija je suočena sa imperativom pravnog savladavanja autoritarne prošlosti simultano u užem smislu (revidiranje zloupotreba nepravne države) i u širem smislu (savladavanje prošlosti iza ratova, etničkih, verskih i si. sukoba). I treće, za razliku od zemalja u tranziciji srednje i istočne Evrope iza kojih je desetogodišnje iskustvo, Srbija ima tek jednogodiš nje iskustvo nakon petooktobarskog prevrata 2000. godine, za koji se još uvek ne zna pouzdano da li je revolucija, ili državni udar, niti je jasno da li postoji (dis)kontinuitet između novog, dosovskog i starog, Miloševićevog režima.
Iz tih razloga u Srbiji će posao pravnog savladavanja autoritarne prošlosti biti daleko komplikovaniji i teži, nego u drugim zemljama u tranziciji.