Neobjavljene kolumne u Danasu*
Autor: Ljiljana Đurđić
Zločini i saučesništva Kako se to mogu oprostiti zločini učinjeni u ime komunizma – Titovog – morala bi da objasne gospoda i gospođe Tepavac, Perović, Kovač ević i ostali – savremenici i savremenice. Kako to da do danas nisu otvorena dosijea, na primer, Golog otoka. Znači li to da su oni njima oprostili, ali ovima neće, ili možda su onima oprostili, a mi bismo morali njima, pa onda svi skupa nećemo ovima. Ova zapetljancija od tzv. logičkog mišljenja pogađa svakog onog ko nesmotreno posegne za Kantom i napiše: “Kada bi bilo naše pravo da im oprostimo ono što su oni učinili nama, nije naše pravo da im praštamo i ono što su u naše ime (sic!) učinili drugima.”** U ime Srba ili u ime komunista, liberalnih dakako.Ne sumnjam, gospodo, da je nad vama još uvek zvezdano nebo – makar zvezda i ne bilo svih ovih strašnih godina – ali imam pravo da sumnjam u moral u vama.
Tito je 1968. godine prevario studente, vi biste mogli sada da prevarite otporaše, mada sumnjam, gospodo, drugi je ovo svet, informatič ka i atomska bomba nam vise svima nad glavama. To što vi mislite da treba obesiti Miloševića (ja, takođe mislim da bez kazne nema odgovornosti), ja odavno, recimo, mislim za Jovu Kapičića, glavnog mučitelja sa Golog otoka kome niko nije sudio. Celog svog detinjstva i mladosti viđala sam ga kako šeta Dorćolom. O drugima da ne govorimo. Svi pokuš aji Dragoslava Mihailovića i Miroslava Popovića ostali su na razini literature i kao takvi bezopasni. Vi ste u međuvremenu živeli, vi, svedoci jednog takođe strašnog vremena o kojem niste hteli da govorite; ili ste govorili onoliko koliko je to vama odgovaralo, onoliko koliko vam je omogućavalo da sačuvate privilegije koje nikada niste sasvim izgubili.
Kao Dobrica Ćosić, na primer. Zločini učinjeni u ime komunizma za vas su opravdani i to je ono gadno u celokupnom vašem delovanju. Posredno, vi ste podržali Miloševića. Drug Milošević vas nije dirao, lepo ste i dalje živeli, baš kao što Tito nije dirao svoje disidente. Što se Đilasa tiče, Tito mu je samo učinio uslugu; bez zatvora ne bi mogao da se iskupi i postane prvi komunistički svetac, veći i od Solženjicina, kako neki tvrde.
Vi ste, po prirodi stvari, prihvatili da i dalje budete saučesnici. Ko će vama suditi, vašoj generaciji koju ni liberalizam ne može zaštititi od saučesništva. Očigledno, Bog, kako sami kažete; pretpostavljani, deus ex machina, u vašem ključu ili ste se to pod stare dane uhvatili za mantiju? Kažete da smo u komunizmu živeli – da, neki! Bili ste spremni da u ime mekog komunizma i antistaljinističke Titove politike ubijate. Za ovaj narod je možda bolje bilo da je iskusio “dobrobiti” pravog komunizma, kao i svi ostali – uštedeo bi svih ovih deset godina moralnog i svakog drugog srozavanja, a Milošević ne bi bio mogućan. Svi Titovi disidenti ostali su vernici; nema sumnje da je veza između despota i pobunjenika takoreći organska – ne mogu jedno bez drugog. Vi ste jedini koji nemate pravo da sudite; sudite prvo sopstvenom saučesništvu i povucite se, zaboga, nije politika jedino penzionersko zanimanje.
Kažete da se nedokumentovano napadaju zločini počinjeni u ime komunizma. Pa zašto ih vi niste dokumentovali, vi savremenici, da ih mi ne bismo precenjivali, zašto ste nam ostavili – nama rođenima posle rata – da se svetimo u ime “lažnih” svedočenja? To je ono što vi pitate današ nje savremenike Miloševićevih zločina, zar ne, gospodine Tepavac? I da niste spomenuli Kanta i moral, ja sve ovo ne bih napisala. Ali sam za ovih deset godina videla i iskusila da je čovek bez tog Kantovog zakona u sebi zaista ništica pod zvezdama. A za to je potrebno mnogo više nego biti na pravoj, pobedničkoj, disidentskoj, frakcijskoj, pa posredno saučesničkoj strani. Kako uspostaviti tok istorije bez kontinuiteta, tj. bez vašeg svedočenja? Za vas stradanje počinje tek 1990. godine. Pre toga ništa nije postojalo ili barem ne treba o tome govoriti. “Jer zločini su činjeni… dok se aplaudiralo lažnim herojima zaštićenim razbuktalim patriotizmom” pišete vi; šta biva kad se reč patriotizam zameni rečju komunizam? “Izgovori nisu odgovori” – kao što vidite, g. Tepavac. Neka vam Bog pomogne, vama i vašim prijateljima, samozvanoj uvređenoj komunistič koj eliti.
Srpska knjiga o džungli Ne znam šta da kažem, ali ćela stvar počinje da liči na čuvenu priču Radjarda Kiplinga o životu u džungli. Tako se nekako rasporedilo od 5. oktobra do danas. Lijane za preskakanje sa drveta na drvo su u širokoj upotrebi i na visokoj ceni; dole gamižu krokodili, vodeni škorpioni, pitoni, i uopšte opasni barski svet. U međuprostorima, viseći na nižim stablima, spavaju lenjivci koji, svakog meseca otprilike, promene položaj, malo, da im bude udobnije. To se zove: mirne promene u Srbiji.
Nekadašnji kralj srpske džungle Šir Kan, ovde prosto nazvan Bengalski tigar, izgleda da je hipnotisao Voglija Čistih Ruku i ovaj prede li prede u njegovom čvrstom zagrljaju, a sve po savetima “ćosave” zmije Tij Ka. Šir Kan, kome su dani odbrojani, gleda da za sobom povuče što veći broj nedužnih stanovnika džungle koji u Vogliju vide svoj spas. Naroč ito su ugroženi majmuni koji ne mogu slobodno da se kreću, tj. da skaču sa drveta na drvo; banane još uvek čuvaju i švercuju Šir Kanovci.
No, izgleda da se Vogliju, maci jednoj, dopalo da sedi na prestolu dok pored njegovih nogu spava, otvorenih očiju, napola dotučeni Šir Kan i uglavnom dobija sve što smisli: Karlu Del Ponte prvo oterati, pa onda kraljevskim gestom pozvati; voditi unapred izgubljeni spor protiv 100 NATO zlikovaca; osiromašenim uranijumom statistički zaraziti što veći broj stanovnika i umiruće privesti kao svedoke njegove (Šir Kanove) nevinosti; Šir Kanovica slobodno da se kreće i iznosi pare; Kusturica da kao i pre pravi čuvenu srpsku truba-kulturu; Crnogorce vući za nos, a po potrebi i za uši; hraniti se i prežderavati sopstvenim ponosom; čekati novu politiku Buša mlađeg; Pančićevu omoriku koristiti za izviđanje svetskog okoliša, ne bi li nam i Bušmani postali saveznici, druge ne zarezivati, ostalo p-r-o-l-o-n-g-i-r-a-t-i! Vreme je da se pojavi srpska Bagira sa satom, rashipnotiše Voglija Čistih Ruku, i tako spase sve poštene građane srpske džungle iz jezivog zagrljaja jednog na smrt bolesnog tigra. Jeste da su iz iste porodice – zagrljeni i onaj koji grli – porodice mačaka, ali razlika je ogromna. Maca se može oterati jednim: “Šic, maco, šic!”, dok se tigar može oterati samo dobro naciljanim metkom u čelo. I takav bi stvarao probleme; naime, strvina je teška k’o tuč, prepuna žrtava i para, ali mislim da bi još jedan bager, tj. Bagira, opet rešila stvari u korist stanovnika džungle. I konačno, tako će i biti. Nije li umorna i prevarena bosanska Bagira već u Hagu? I zar mislite da su slučajno svi haški tužitelji žene? Prave žene za XXI vek! ,,Da se smrzneš od muke”, što rekli pravoverni srpski muški, koji još utrpavaju “bele” žene na naslovne stranice svojih “pravovernih” listova i veruju da će Srbima potrajati jedna takva, po meri, k’o tetka Desa Maksimović, ceo vek, sve milujući ih po pametnoj glavici! Zakucavanje: sportsko, versko i poetsko Postoje ličnosti kroz čije se javno delovanje može lako upoznati kako funkcioniše shizofrena ličnost, u shizofrenim vremenima, na shizofrenim prostorima. Ludilo samo po sebi nikog ne obavezuje ni na šta.
Ono je provokativno onoliko koliko mu to dozvolite da to bude, i opasno onoliko koliko ste mu blizu. Kreativnost koja se često dovodi u blisku vezu sa teškim mentalnim poremećajima, takođe ne mora biti zagarantovana; sve zavisi od dužine i širine moždanog vijadukta, te brzine kojom se tom autostradom kreće shizofreni gen. Nosilac gena, tog samoubilač kog bolida, često je vičan svim vrstama kamuflaže, pa se može desiti da, zavisno od okolnosti, proživi čitav ljudski vek bez jasnih znakova ispoljavanja vratolomne vožnje koja se odvija u njegovoj glavi.
Duci Simonović je, na primer, nekad bio košarkaš. Nekad, u lepoj uređenoj, zdravoj košarkaškoj Titovoj Jugoslaviji; taj je bar znao šta je košarka, a šta je politika. Ducija mlade generacije više ne pamte. A i zašto bi? On se odavno ne bavi zakucavanjem lopte u koš, već zakucavanjem u glavu “svojih ideja” onima koji to mogu da podnesu. Priča o Hitleru i Kubertenu i o tome kako svet jede svoju decu nije baš sveža – smrdi na loše obavljenu filmsku krađu – ali, šta mari, košarkaški prorok Isaija preporučuje novoj deci da umesto lopte po košarkaškom terenu vijaju leptire sa mrežom za lovljenje leptira; mali entomolozi će tako spasti zemlju od propadanja, tj. planetu od Satane, a Srbiju od Đinđića.
S druge, pak strane, Crkva, na čelu sa Amfilohijem Radovićem, priprema svoje zakucavanje, tj. usmereno versko obrazovanje: sleva nadesno, marš! – i pravo u veronauku kao obavezni predmet. Koliko ja vidim, tako će još mnoge generacije odmarširati u drogu i na Zapad. Iskreno rečeno, i ja bih da sam na njihovom mestu, samo da jednom vidim ponudu vere u obliku crnih kukuljica koje metanišu pod svodovima srpskih crkava, u kojima nemaš gde ni da sedneš i odmoriš “umornu dušu”, a kamoli nađeš popa kome bi mogao i da ispovediš svoje zemaljske grehe; zauzeti mnogobrojnim paganskim ritualima koje svakodnevno obavljaju prelivajući ih Hristovom krvlju, oni su isuviše, umorni da bi obratili pažnju na bilo šta drugo, osim na sopstveni džep.
S treće strane, uvaženi Matija Bećković, kad govori o srpskoj monarhiji, govori o nekakvim vekovima. Gde ih samo iskopa? Po njemu bi i pleme Čečua moglo biti monarhija, i oni su legitimni baštinici Inka.
Zakucavanje u glavu! Namesto da bivši sportisti uče decu kako se igra košarka, popovi da stave klupe u crkve i lepo ustanove cenovnik indulgencija i ostalih usluga, namesto onog “Kol’ko date!”, a satiričari prestanu da izigravaju nesuđene prinčevske zetove i napisu ponešto smešno za šta ih je Bog i stvorio, oni rade sve obrnuto. Koševi se umesto loptama pune suludim idejama, crkve zvrje prazne, vernici se smrzavaju, a satirič ari ozbiljno pretenduju na dvor i dvorsku svitu; može, al’ samo s trorogom kapom sa zvoncima na glavi. Svi zajedno zdušno spašavaju zemlju koje nema, tj. pomažu, u svoju slavu, da slavno nestane.