Krivična estetika
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Jedan od “najčuvenijih profesionalnih” potkazivača u oblasti kulture i umetnosti bio je dugogodišnji visoki funkcioner Aleksandar Bakoč ević. On je doušničku (i, naravno, političku) karijeru otpočeo kao omladinac, revnosno otkrivajući najpre “đilasovce” po književnim tribinama, a potom sve što je politički nepodobno pod kapom nebeskom.
Čak je, posle jedne od Titovih kampanja u kulturi, početkom 1963. godine, među srpskim starogradskim pesmama pronašao, maskirane, belogardejske pesme i o tome odmah izvestio Gradski komitet Beograda.
40 Miodrag Milić, među opozicionarima poznatiji kao Mića Doktor, u razgovoru sa urednikom lista Republika otkriva da se sličnim poslovima bavio i Đoko Stojičić, jedan od “večitih” partijskih funkcionera (“Tada je iza mene sedeo Đoko Stojičić i sve to beležio”).41 Iz ovoga proizlazi da periodi u kojima je broj suđenja i javnih progona bio manji (kao, na primer, šezdesetih godina) nisu bili znak ili nagoveš taj demokratizacije, nego posledica pojačanog preventivnog delovanja (u ustanovama kulture, izdavačkim kućama, mesnim zajednicama itd.).
Režim je, međutim, i zbog domaće i zbog svetske javnosti, nastojao da pokaže kako su slobode umetničkog stvaranja neograničene, pa je pribegavao lukavstvu. Ne samo da je dopuštao, nego je i podsticao kritiku i satiru na račun svoje birokratije. Mane sitnih službenika i njihovo iživljavanje nad nedužnim građanima decenijama su bili koska koju su glodali režimski satirični list Jež, kultna humoristično-satirična radioemisija “Veselo veče” i satirično-humoristične televizijske igrane serije Siniše Pavića. Vezane na kratkom lancu, te “umetničke slobode” ne samo da nisu bile opasne za gospodara i njegove sluge, nego su bile deo moćnog mehanizma gušenja stvarne slobode umetničkog stvaranja. Kritika deformacija samoupravljanja mogla je da ide do nivoa preduzeća, ne više, ističe i Predrag J. Marković, i tu meru kritike vlast je bila spremna da prihvati. To, prema Markoviću, potvrđuje i “Zlatna arena”, koju je 1963. godine dobio film sa savremenom društvenom tematikom Licem u lice.42 Proširenje umetničkih sloboda ponekad je omogućavala, kako je određuje Predrag J. Marković,, jedna tipična jugoslovenska karakteristika” – međurepublička surevnjivost. Naime, dešavalo se da zabranu nekog umetničkog dela u jednoj republici osudi javnost druge republike.
Marković navodi primer iz 1963. godine, kada su u Srbiji zabranjena tri kratkometražna filma (Krste Škanate, Puriše Đorđevića i Dragoslava Lazića). Beogradska javnost nije zucnula o tim zabranama, ali je energično branila film Grad, zabranjen u Sarajevu.43 Dešavalo se, naročito kad je u pitanju film, da vlast finansira reditelje koje je sama proglasila svojim neprijateljima, što je neshvatljivo, naročito ako se imaju u vidu tragične sudbine filmskih autora Sovjetskog Saveza i istočnog bloka. “Teško je to jednostavno objasniti. Filmski umetnici, koji bi mogli da odgovore na ovakva pitanja, pate od jednog sindroma koji je tipičan za srpske intelektualce postkomunističkog vremena: to bismo nazvali sindromom retroaktivnog mučeništva. Naime, većina intelektualaca u Beogradu je posle promene režima sklona da preuveliča svoja neslaganja s vlašću. To naročito važi za filmske radnike, a pogotovo za režisere, koji su bili srazmerno kvalifikacijama (većinom nisu bili školovani režiseri), najbolje plaćena intelektualna profesija.
To naravno važi za one koji su radili, a videli smo da su među ‘disidentima’ manje-više svi radili. Politika režima prema filmu možda nije bila liberalna kada su sami filmovi u pitanju, ali je zato bila vrlo velikoduš na kada se radi o materijalnim davanjima samim stvaraocima. Da li je u pitanju vid korupcije, ili manifestacija liberalizma usmerena prema inostranstvu, ne može se lako odgovoriti. Verovatno oba činioca igraju ulogu, a i neki drugi – recimo lični odnosi sa pojedincima iz vlasti. Kamaraderija, o kojoj je već bilo reči, sigurno je imala efekta i u odnosu filma i politike.”44 Dobar primer za ovakvo neobjašnjivo ponašanje vlasti prema politički nepodobnim roditeljima je slučaj jednog od najboljih srpskih režisera, Živojina Pavlovića. Nakon osude Lazara Stojanovića i njegovog diplomskog filma Plastični Isus, Živojin Pavlović, profesor na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, kao politički nepodoban, premešten je iz nastave na radno mesto medijatekara. Upravo kad je politički napadan, i kao pedagog i kao reditelj, za antikomunizam, dobio je od režimske televizije “posao snova” – režiju televizijske serije Pesma, prema romanu ortodoksnog komuniste Oskara Daviča. Da li je moćni “disidentski” klan pod režimskim patronatom time hteo da za sebe pridobije uglednog reditelja, da lije režim hteo da mu se dodvori, ili je u pitanju nešto treće? Umesto odgovora, navešćemo još nekoliko rečenica iz Markovićevog dela, pošto se on u nas jedini, iako uzgred, bavio ovim paradoksalnim fenomenom.
“Duh ličnog režima, koji se piramidalno spuštao sve do najnižih stepenika vlasti, uticao je često i na lični karakter odluka u kulturnoj politici.
Kada nema političkog objašnjenja ove ili one zabrane, ili, što je bio češći slučaj, dopuštanja neočekivane slobode pojedinim piscima i grupama, ključ treba potražiti u ličnim odnosima. Verovatno je i ovde dejstvovao princip kamaraderije. Lične veze, nastale pre svega u zajedničkom ratovanju, činile su mnogo da manevarski prostor Ćopića sa jedne, ili Daviča i Ćosića sa druge strane, bude veći od očekivanog.”45 “Ako je neko bio ‘naš ratni drug’, mogli su mu se tolerisati čak i vrlo veliki prestupi partijske discipline. Tako je, početkom šezdesetih godina, dobar deo budućih ‘disidenata’ bio štićen od vrha SK. Srbije, pa i samog Rankovića.”46 Disidenti su u komunističkim režimima bili “udarna pesnica” opozicije.
Međutim, disidentstvo u Srbiji, kao i u celoj Jugoslaviji, bilo je specifič no u odnosu na ostale komunističke zemlje. Dok su “otpadnici” u Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka skupo plaćali cenu pobune (setimo se sudbine Solženjicina ili Saharova), disidenti u Srbiji (s izuzetkom Milovana Đilasa) podsećaju na “čikine buve” u dečjoj igri. Njima ne samo da nije falila ni dlaka s glave, nego su sve vreme bili zaposleni u državnim službama, a neretko su od režima primali nagrade i priznanja.
Zauzvrat, ni njihova kritika režima nije bila “bez ostatka” i često je bila toliko bezazlena da je podsećala na polemičke referate sa partijskih sastanaka. Čini nam se da nismo daleko od istine ako kažemo da su mnogi “oficijelni” disidenti, povezani u klanove ili interesne grupe koje su držale monopol na objavljivanje kritičkog mišljenja, sprečavali pojavu pravih opozicionara. Drugim rečima, režimu je bilo u interesu da formira, finansira i drži pod kontrolom svoje “neprijatelje”.
Do dana današnjeg najmoćnija disidentska grupa formirana je u Beogradu odmah po dolasku komunista na vlast, u sobi oduzetoj od narodnog neprijatelja, u Siminoj ulici br. 9a. Njeno jezgro činili su skojevci i komunisti, Borislav Mihajlović Mihiz, Vojislav Đurić, Živorad Stojković, Mića Popović, visoki partijski funkcioner i partizanski komesar Dobrica Ćosić i drugi. “Simina 9a” je funkcionisala sa znanjem najviših predstavnika vlasti i vrlo brzo je preuzela monopol nad “disidentskom” i “opozicionom” mišlju u Srbiji, dok vremenom nije prerasla u najmoćniji klan ne samo u oblasti umetnosti i kulture, nego i politike. Prvih godina postojanja ove samozvane disidente uopšte nije zanimao progon intelektualaca sa fakulteta i iz javnog života, golootočka stradanja, gušenja malobrojnih opozicionih novina ili knjiga. Nijednom nisu ustali u odbranu nevinih žrtava (Sime Pandurovića, Borislava Pekića, Igora Vasiljeva, Dragoslava Mihailovića, Dragoljuba Jovanovića i mnogih drugih).
Svi su, do penzije, bili zaposleni u privilegovanim državnim institucijama i pre su mogli da se porede sa funkcionerima nego sa disidentima iz istočnog bloka.47 Mihajlo Mihajlov je u više svojih tekstova pokazao da u Srbiji nije bilo disidenata istočnoblokovskog tipa. “Praksisovce” smatra disidentima “najblažeg tipa”. “Oni nisu bili u potpunosti izbačeni iz sistema, a na osnovu čega se u svetu davao naziv – disident.”48 Pored toga, ističe ovaj autor, oni nisu gledali blagonaklono na nemarksističku opoziciju i nijedanput je nisu podržali. “I u tome je takođe bio jedan od korena neuspeha disidentskog pokreta u Jugoslaviji.”49 Mihajlov misli da bi marksistički disidenti postali pravi disidenti da su njihovi progoni bili stvarni i žestoki. Komentarišući iskaz Svetozara Stojanovića da je progon podstakao i ubrzao njegovu intelektualnu i političku evoluciju, Mihajlov ističe: “Za takvu evoluciju Svetozaru Stojanoviću je trebalo dve decenije progona. Mada, pošteno govoreći, svi progoni kojima je bila podvrgnuta grupa beogradskih profesora bili su neobično blagi u odnosu na progone nekomunističkih disidenata. Njih (grupu profesora) nisu hapsili, sudili, slali na robije ili u psihijatrijske klinike, izbacivali sa posla bez ikakve plate, izbacivali iz stanova, decenijama odbijali da izdaju pasoš, ili pak obratno – silom izbacivali iz zemlje i oduzimali državljanstvo, i tako dalje i tako dalje. Da im se tako nešto desilo, evolucija o kojoj govori S. Stojanović tekla bi daleko većom brzinom, mada treba priznati da je neke profesore iz grupe (M. Marković, Lj. Tadić) odvela u čudne vode.”50 Da između režima i njegovih “zabludelih ovčica” ljubav nikad nije sasvim prestala, postoji mnogo primera. Kad je Radovan Zogović 1949.
isključen iz Komunističke partije, sa “najvišeg mesta” mu je poručeno da se, kad bude želeo nešto da objavi, obrati Centralnom komitetu.51 Mladena Oljaču, politički napadanog zbog romana Molitva za moju braću, jedan od napadača, moćni Đuro Pucar, zaposlio je na funkcionersko mesto čim mu je istekao mandat u Savezu književnika Jugoslavije.52 Početkom šezdesetih godina, vrh Saveza komunista Srbije, pa i sam Ranković, štitio je buduće “disidente”, bivše “ratne drugove”.53 I “disidenti” su, zauzvrat, brinuli o režimu. Na simpozijumu Filozofskog društva Srbije na Divčibarama, 8. februara 1974, Mihailo Marković, koji je predsedavao, pokušao je da “oduzme reč” Dragoljubu Ignjatoviću zbog kritike režima i prilika u zemlji.54 Predrag J. Marković u pomenutoj knjizi ukazuje i na “veoma neobič an” odnos između vlasti i “disidenata” na filmu. Autorima čiji su filmovi zabranjivani vlast je ponovo davala velika sredstva za novi film.
Ta “čudna igra” vlasti i umetnika postaje još neobičnija ako se zna da se ta sredstva “nikad nisu isplaćivala”, odnosno da su filmovi stvarali gubitke.
Vlast je zaista retko kažnjavala “svoje” i to samo kad bi “prešli crtu” (kao Đilas), ili Mihailo Đurić. Profesor Đurić je otišao u zatvor zbog osporavanja predloženih promena Ustava, mada je te promene na tribini Udruženja književnika Srbije 28. aprila 1971. još oštrije napao Živorad Stojković, bez ikakvih posledica.55 Evo kako je ovaj slučaj video filmski reditelj Aleksandar Petrović: “A kod pomenutih profesora, samo je nesrećni Đurić, koji nije bio komunista, otišao na robiju. Svi ostali, komunisti, otišli su na institute. To ne može da bude slučajno. Imao je sistem drugačiji odnos prema svojim zabludelim sinovima, za razliku od onog prema nižoj klasi koja nije pripadala Partiji.”56 Da je režim često upravljao i napadima na sebe, potvrđuje podatak iz Sovjetskog Saveza, koji navodi Mihajlo Mihajlov. “Sve diskusije i polemike koje se vode u sovjetskim listovima i novinama su, manje-više, vještački organizirane.”57 Danas je izvesno da su i kod nas mnoge “politič ki vruće” polemike bile “nameštene” i da su obe strane u njima, i zagovornici i oponenti, bili povezani sa nadležnim partijskim funkcionerima.
To isto važi i za mnoge “slobodoumne” časopise, redakcije i urednike.
Iskonstruisano je bilo i objavljivanje mnogih “opasnih” knjiga koje “skidaju tabue” i “hrabro osvajaju nove slobode” u književnosti.
Takav je slučaj bio sa Informbiroom i Golim otokom kao književnom temom. Stradanja u jugoslovenskom Gulagu decenijama su bila zabranjen motiv i svaki pokušaj “švercovanja” strogo je onemogućavan i kažnjavan. Kada je režim, malo pod pritiskom javnosti, malo da bi pokazao svoju tobožnju liberalnost, odlučio da popusti, opredelio se za “svog čoveka”, proverenog komunistu i poslušnika, koji zna dokle sme da ide u osudi “devijacija na putu u svetlu budućnost”. Tako se, posle izrežirane i suvišne “parade”, pred čitaocima pojavio roman o Golom otoku, čiji je autor bio niko drugi do pisac “Crvenog šala” i “Kašike”. Objavljivanjem romana Tren sprečeno je da neki srpski Solženjicin “probije led” i kaže pravu, žestoku i optužujuću, istinu o režimskim zločinima.
Posle se, opet iskonstruisano i organizovano, godinama nagvaždalo o ovom “hrabrom” delu i autoru koji se, mimo svih drugih pisaca, usudio.
Naravno, ovo književno bezvredno delo iz režimske epruvete, niti je uzburkalo javnost niti je reklo bilo šta. Umesto da podigne optužnicu protiv režima, ono je zločine i zločince obavilo još gušćom maglom. To se vidi i iz same piščeve zamisli da jedan takav motiv učini što daljim i beskrvnijim primenom “bajkovitog” i romanu neprimerenog postupka – postupka koji srećemo u Hiljadu i jednoj noći. Isakovićeva Šeherezada, Čeperko, priča priče koje mu je ispričala neka njegova Šeherezada, tako da ceo roman funkcioniše prema načelu “pričao mi je deda da je čuo od svoga dede neobičnu ali istinitu priču…”. Skrivena iza toliko pripovedač a kao iza sedam brda i dolina, tema gubi svaku autentičnost i uverljivost, a Goli otok postaje plod piščeve mašte, jedna od mnogih književnih Utopija. Zato su stvarni tvorci stvarnog Golog otoka imali krupan razlog da se diče objavljivanjem tog “hrabrog” romana i njegovim lažnim porađanjem u mukama.
U gušenju slobode umetničkog stvaranja i autocenzura je odigrala veoma važnu ulogu. Prema nekim autorima, ona je bila pogubnija i od sudskih zabrana.
Samocenzura može biti pojedinačna i kolektivna (institucionalna).
U oba slučaja posledica je straha od mogućih represija. Režim je nastojao da raznim vrstama zastrašivanja, pretnji i kažnjavanja u ljudima razvije osećanje straha i krivice za sve što rade bez dozvole vlasti, odnosno da, kako je to formulisao Oskar Davičo još davne 1949. godine, primora svakog pojedinca da u sebi neguje sopstvenog policajca (“Meni nije potrebna nikakva cenzura. Ja sam, pre svega, najveća i najstrašnija cenzura samom sebi.”) Kad svako postane svoj čuvar i progonitelj, spoljna policija postaće nepotrebna.58 Ova vizija autora Srbije u velikoj meri je ostvarena u komunističkoj Srbiji. Umetnici i intelektualci su postali rigidni cenzori sopstvenog dela, sami su procenjivali šta može a šta ne može da “prođe”. Sakatili su svoja dela, izbacivali ili prepravljali pojedine delove knjiga i kad to niko od njih nije tražio. Isidora Sekulić je, nakon pojave Đilasove knjige Legenda o Njegošu, 1952. godine, koja s ideološkog stanovišta osporava Isidorino viđenje Njegoševog dela u njenoj studiji Njegošu, Knjiga duboke odanosti, iz straha spalila rukopis drugog dela svoje studije o autoru Gorskog vijenca.59 Kolektivna samocenzura u ustanovama i redakcijama bila je još nemilosrdnija. U večitom strahu za radno mesto, visinu plate, karijeru i slično sprečavano je objavljivanje i onoga što režimu nikad ne bi zapalo za oko kao “neprijateljsko”.
Čini nam se da će za ilustraciju biti dovoljan zanimljiv primer samocenzure koji je naveo Antonije Isaković. Glavni urednik Letopisa Matice srpske, Dimitrije Vučenov, odbio je da objavi njegovu pripovetku, koju je redakcija tog časopisa od njega tražila. Vučenov je saopštio Isakoviću da je postupio po nalogu UDB-e. Ali autor pripovetke je imao “debele veze”, pa je preko visokog vojvođanskog funkcionera Stevana Doronjskog proverio verodostojnost tvrdnje glavnog urednika. Tako je doznao da “UDB-a ništa nije radila” i da je u pitanju obična, verovatno i lična i kolektivna (redakcijska), autocenzura.60
Marinko Arsić Ivkov SUPRESSION OF ARTISTIC FREEDOMS IN COMMUNIST SERBIA Summary The text deals with the issue of court prohibitions of works of art in communist Serbia. The author shows the synchronised participation of politics, judiciary, estetic and artistic critics and journalists in these prohibitions, supported by other segments of the society. After considering the methods used by the regime in pursuit against artists and when prohibiting works of art, the author analyses a phenomenon specific of communist Serbia – fake dissidents. The communist regime had created and financed its, naturally, false enemies, in order to prevent the existance and uniting of true opposition. In the end, the text deals with self-censorship, as a specific form of surpressing artistic freedoms.
Key words: communism, artistic freedoms, prohibition of works of art, fake dissidents, self-censorship.
Vasa knjiga pod istim ili slicnim nazivom mi je bila u rukama pre par godina. Citala sam je u nastavcima .
Postoji li novo izdanje ?
mislim da je tema sjajna !
Oblast “Krivicne estetike” je danas ziva materija , kao i u vreme SFRJ .
Srdacan pozdrav ,
(sajt je stari, novi ce biti deo fak. mreze , sredjen , precizan )
Hvala g.Marinku Arsicu Ivkovu na opisu zloupotrebe psihijatrije u politicke svrhe.Knjiga je vrlo zanimljiva. Takvih zloupotreba je bilo vrlo mnogo, ima ih i dan danas
Tomislav Krsmanovic