Krivična estetika
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Nju su prvo napali “režimski čuvari najnižeg reda”: štampa, “kulturni i javni radnici” i umetnici, i to pre svega zbog slikarevog “Manifesta” kojim je propraćena izložba. Napadači su u “Manifestu” videli antikomunizam, antijugoslovenstvo, nacionalizam. Odgovorni urednik Vidika Ljubomir Simović (docnije i sam žrtva sličnih optužbi) napada slikara zbog hvalospeva ćirilici i upozorava da to miriše na “izvesne bradate i dugokose ljude koji su na šubarama nosili aluminijumske mrtvačke glave”.16 U ovom slučaju, politički vrh, odnosno sam predsednik Tito, oglasili su se nakon napada lojalnih i uvek budnih čuvara, kad je sve bilo gotovo.
U uvodnoj reči na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, održanoj od 14. do 16. marta 1962, Tito je kritikovao “Manifest” Milica od Mačve (na osnovu napada iz štampe): “Na primjer, onaj proglas, manifest spašavajmo ćirilicu ispred opasnosti od latinice…” itd. Prema tadašnjim pravilima igre, ta kritika je bila prozivka srpskog rukovodstva, pa je Jovan Veselinov odmah “uzeo reč” i pohvalio se da je napadnuta izlož ba smešta zatvorena, a da je Milić od Mačve “neki slikar koga su nazvali budalom”.17 Kad su u pitanju napadi “odole”, treba računati sa jednom nepoznanicom: Gotovo je nemoguće utvrditi da li su oni pokretani “spontano”, samoinicijativno, zarad karijere i dokazivanja lojalnosti i budnosti “donjaka”, ili im je to, bez pisanih tragova, naređivano iz vrha vlasti. No ova nepoznanica ne umanjuju odgovornost nižih čuvara režima.
Svaki napad, svaku zabranu, bez obzira ko ih pokrenuo, pratio je jedan čini nam se da možemo da upotrebimo taj pojam, ritual. Čim bi se pojavio neki slučaj, svi bi požurili da se od njega ograde i “operu ruke” i tako iskažu lojalnost režimu. Npr. kad je krajem 1972. godine krenula afera sa filmom Plastični Isus saopštenja za javnost izdaju OO SK Akademije za pozorište, film, radio i televiziju (početkom januara 1973), mentor autora filma Aleksandar Petrović,18 Zbog radnih ljudi Centra filmskih radnih zajednica.19 Osnovna organizacija SK u “Dunav-filmu” izrekla je opomenu svom članu, profesoru Akademije Vladanu Slijepčević u, koji se blagovremeno ogradio od političkih stavova u filmu i koji je “upozorio dekana Akademije na neprijateljske i uvredljive političke implikacije u filmu”.20 To je profesoru uzeto kao olakšavajuća okolnost.
Dušan Makavejev je na istom sastanku, zbog filma WR, snimljenog za “Neoplantu”, isključen iz Partije. Redakcija Komunista brže-bolje organizuje “okrugli sto” “Otkud u našem filmu Plastični Isusi?” (o kojem izveš tava gotovo sva dnevna štampa), čija je svrha da se, s jedne strane, zastraše stvaraoci, a, s druge, da oni koji iskažu lojalnost režimu dobiju mrvicu sa “carske trpeze”. Dnevna štampa 28. februara iste godine obaveš tava javnost da je novosadska filmska kuća “Neoplanta” odlučila da više ne bude poligon za “ekscesne” filmove. Pomenuli smo samo najpompeznije delove rituala vezanog za film Lazara Stojanovića. Sitnijih odricanja i posipanja pepelom bilo je daleko više.
Bez obzira da li su napadi kretali “odgore” ili iz “baze”, suđenja su obično dolazila na kraju, kao neka vrsta poente, ili završnog udarca.
Izuzeci su bili neki netipični slučajevi, kad su u pitanju bili dnevnici, privatne beleške, rukopisi, dakle neobjavljena, nepostojeća dela (kakav je slučaj bio sa suđenjima Milanu Mladenoviću i Momčilu Selicu), ili dela objavljena u inostranstvu (Miodrag Milić). Tada su hapšenja i suđenja, odnosno pokretanja istrage, prethodila političkim napadima, ili su sa njima bila istovremena.
Posle ovih uvodnih, najuopštenijih podela, a pre no što shvatimo da su sve dalje klasifikacije prilično rizične i nedovoljno tačne, prelazimo na one “specijalizovane”, na koje su ukazali dosadašnji proučavaoci.
Kako smo već napomenuli, te klasifikacije su uglavnom vršene prema službama koje su vršile progon (sudske je vršilo pravosuđe, političke Partija, policijske policija, samoupravne ustanove i preduzeća). Osnovni problem kod ovakvih podela je što one nisu “čiste”, odnosno što ni jedan vid progona i pritisaka ne može da bude sveden na svoj “pojavni oblik”. Recimo, sudskog progona gotovo da i nema bez policijskog i, naravno, političkog. Politički je upleten gotovo u sve, policijski u većinu.
Čak i u običnoj negativnoj kritici nemoguće je otkriti ko, osim kritičara i redakcije, stoji iza nje ili šta će joj sledovati (suđenje, oduzimanje pasoš a, ili samo eliminisanje dela i autora iz javnog života i konkurencije za nagrade).
Navedeni primeri potkrepljuju naš stav o nemogućnosti precizne klasifikacije u oblasti kojom se bavimo i pokazuju koliko su metodi represije bili složeni i neuhvatljivi. Ono što je najočiglednije u progonima slobodnog mišljenja i umetničkog stvaranja u komunističkoj Srbiji, to je primena hajdučkog načela iz narodne pesme: “Što propusti deli Radivoje, to dočeka dijete Grujica”.
Nemogućnost precizne podele, naravno, ne znači da su metode kojima se režim služio u vršenju represije ostale skrivene. Pogotovu kad je reč o vidljivoj represiji. Iz obilja “slučajeva” navešćemo one u kojima su te metode vidljive kao na dlanu i koji su po mnogo čemu paradigmatič ni i tipični.
Kad smo govorili o pravnim pretpostavkama, pomenuli smo slučaj književnika Ivana Ivanovića. Dosije ovog slučaja ima više segmenata.
Otvorićemo ga čitaocu, pošto je on, s jedne strane, školski primer metoda represije režima nad umetnikom, a, s druge, odlična ilustracija našeg zaključka da je klasifikacija progona nesigurna i rizična. Iako spada u sudske progone, “slučaj” Ivana Ivanovića obuhvata gotovo sve pominjane vrste “cenzure”: sudsku, policijsku, političku, samoupravnu i mnoge druge.
Nakon izlaska iz štampe romana Crveni kralj, Okružno javno tužilaštvo u Pančevu, gde je knjiga štampana, donelo je, krajem oktobra 1972. godine, rešenje o privremenoj zabrani njenog rasturanja. (U decembru iste godine Okružni sud u Pančevu doneo je rešenje o trajnoj zabrani.) Izvesni Dušan Milić podneo je Okružnom javnom tužilaštvu u Prokuplju krivičnu prijavu protiv Ivana Ivanovića, autora romana, “jer postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 Krivičnog zakonika”. (Zagonetni Dušan Milić, u prijavi bez adrese i zanimanja, “radnik” je Službe državne bezbednosti.) Autor prijave u kratkoj analizi romana pokazuje da je u pitanju “političko-ideološka diverzija u obliku književnog dela”. Zatim naglašava da je Ivan Ivanović sin četničkog komandanta Bože Ivanovića, da kao profesor književnosti u kuršumlijskoj gimnaziji nastavlja delatnost svoga oca i da su svi njegovi književni radovi maskirani politički pamfleti.
Zbog toga je neophodno, zaključuje podnosilac prijave, pretresti piščev stan u Kuršumliji, kao i stan njegove majke u Žitnom Potoku.
Nakon ove nedatirane prijave, Okružnom javnom tužilaštvu u Prokuplju stiže “Izveštaj o preduzetim merama”, koji je potpisao “operativni radnik SDB” Milorad Kozić. Operativni radnik obaveštava naslov da je 3.11.1972. izvršen pretres stanova Ivana Ivanovića i Milje Ivanović i da je tom prilikom oduzeto 12 predmeta (knjiga, rukopisa i pisama) i 9 fotografija, na kojima se nalazi piščev otac. Okružno javno tužilaštvo u Prokuplju 13.11.1972. upućuje istražnom sudiji istog suda “zahtev da se sprovede istraga protiv Ivana Ivanovića”. Istražni sudija Milutin Božović 30.1.1973. donosi rešenje da je mesno nenadležan za sprovođenje istrage, pošto je sporni roman štampan u Pančevu. Istražni sudija okružnog suda u Pančevu nije prihvatio da vodi istragu i pokrenuo je kod Vrhovnog suda postupak o rešavanju sukoba o nadležnosti. Vrhovni sud Srbije 16.5.1973. donosi rešenje da je Okružni sud u Prokuplju nadlež an za vođenje krivičnog postupka protiv Ivana Ivanovića. U međuvremenu, pisac je otpušten s posla zbog političke nepodobnosti, iako je kao profesor Ekonomske škole u Aleksandrovcu i Gimnazije u Kuršumliji dobio najviše stručne ocene (te ocene se čak nalaze u piščevom sudskom dosijeu). Potom je zbog raznih vrsta pritisaka i pretnji sa porodicom napustio Kuršumliju i pobegao u Beograd. Istražni sudija Okruž nog suda u Beogradu Velimir Stepanović ispitao ga je 11.6.1973. i zapisnik o ispitivanju dostavio Okružnom sudu u Prokuplju. Pisac 24.9.
1973. upućuje žalbu krivičnom veću Okružnog suda u Prokuplju na rešenje istražnog sudije o pokretanju istrage, ali sud 8.10.1973. odbija žalbu kao neosnovanu. Posle više od godinu dana od pokretanja istrage, okružni javni tužilac u Prokuplju Miodrag Bojović je, 7.12.1973, podigao optužnicu. Pretres je održan 27.10.1974, a istog dana sudija Branislav Niketić saopštio je presudu – pisac je proglašen krivim i osuđen je na dve godine zatvora. Zahvaljujući pre svega promeni odnosa političkih snaga u srpskoj Partiji, “finale” slučaja Ivana Ivanovića završeno je netipično. Vrhovni sud Srbije je 14.2.1975. (predsednik veća sudija Slobodan Radaković) oslobodio pisca od optužbe i ukinuo prvostepenu presudu, što se u istoriji komunističkog pravosuđa u Srbiji do tada nije dogodilo. Iz Ivanovićevog dosijea se vidi da su paralelno sa pravosudnim organima i mnoge druge institucije bile uključene u “slučaj”, odnosno u progon autora. Angažovanje policije, odnosno Službe državne bezbednosti, nije iscrpljeno pokretanjem istrage i pretresom stanova. U dosijeu se nalazi i biografija piščevog oca, koju je 9.10.1974. sačinilo odeljenje SDB-a iz Niša, a koja je trebalo da potencira autorovu krivicu.
Prema svedočenju samog Ivana Ivanovića, policija je pre suđenja pokušala da mu “namesti” veze sa četničkom emigracijom, ali joj to nije pošlo za rukom. Škola u kojoj je bio zaposlen otpustila ga je s posla i pre donošenja presude, odnosno utvrđivanja njegove krivice ili nevinosti.
Tzv. društveno-političke organizacije su javno zahtevale drakonsku kaznu za autora Crvenog kralja. Mesna organizacija boraca Gornjeg Brestovca uputila je pismo Okružnom sudu u Prokuplju u kojem za Ivana Ivanovića traži što oštriju kaznu. Partijske organizacije Južne Srbije na sastancima su osuđivale neprijateljskog pisca i svakodnevno izdavale saopš tenja. Kulminacija tih partijskih napada je pismo Opštinskog komiteta Saveza komunista Kuršumlije Vrhovnom sudu Srbije, u kojem se traži još strože kažnjavanje ne samo Ivana Ivanovića, nego i onih koji ga brane, poput pisca Milovana Vitezovića. I urednici beogradskih izdavačkih kuća i književnih časopisa revnosno doprinose izgonu Ivana Ivanović a iz javnog i književnog života – odbijaju mu rukopise ili objavljuju negativne tekstove o njegovim književnim delima. Jednostrano su raskinuti ugovori o snimanju filma i televizijske serije prema romanu Crveni kralj. Sve to nam pokazuje da je progon pisca bio sveobuhvatan i “koordinisan”, a da je sudski proces bio samo jedan od segmenata tog progona.
Čak i kad nisu bile pokretane odgore, hajke na umetnike imale su “logističku podršku” u partijskim vrhovima. Predsednik Tito preventivno je, bar jedanput godišnje, u svojim govorima i pismima upozoravao na “antisocijalističke” pojave u književnosti i kulturi, čime je hiljade pasa tragača i čuvara podsticao na budnost. Za njim nisu zaostajali ni drugi visoki funkcioneri. Na svakom partijskom kongresu ili plenumu redovno je isticano da stanje u umetnosti nije zadovoljavajuće. Na petom plenumu CK SKJ, održanom 1. marta 1983, Draža Marković je naglasio da opšti društveni interes mora biti zaštićen i u oblasti umetnosti i da stvaralac ne može, kao ni bilo koji drugi građanin, da bude oslobođen zakonske odgovornosti. To je otvoren poziv na progon umetnosti i umetnika.
Teza “pozorišta pozorišnim radnicima, literatura piscima, javna glasila novinarima” duboko je antisamoupravna, grmeo je Draža sa plenumske govornice.
Mnogi sastanci tzv. društveno-političkih organizacija bili su posvećeni “nekim negativnim pojavama” u kulturi, umetnosti, informisanju, a njihovi zaključci bili su direktive, ostvarivane kroz složen sistem “spojenih posuda” između tih organizacija i “ostatka društva”.21 Taj ostatak društva bila su preduzeća i ustanove, izdavačke i informativne kuće, redakcije, umetnička udruženja i, naravno, pojedinci.
Pomenuli smo slučaj predsednika Udruženja književnika Srbije Miodraga Bulatovića, koji je pesnika i filozofa Milana Mladenovića proglasio krivim pre sudske odluke, a na osnovu spisa tužilaštva koji su se nalazili u njegovim rukama pre početka suđenja. Nešto slično uradile su i advokatske komore Beograda i Srbije, koje su pokrenule postupak protiv advokata Jovana Barovića i Veljka Kovačevića, zato što su, kao branioci Mihajla Mihajlova, sudnicu zloupotrebili za političko istupanje protiv “društvenog uređenja i interesa radničke klase”. Ni “narodna” vojska nije sedela skrštenih ruku. Jednim okom je motrila na spoljnjeg, a drugim na unutrašnjeg neprijatelja, što pokazuju česta saopštenja raznih vojnih komandi i pošta, a naročito rezervnih vojnih starešina. Godine 1972.
vojni sud je vojnika Lazara Stojanovića osudio na godinu dana zatvora zbog neprijateljske propagande koju je izvršio u razgovoru sa kapetanom Vukom Obradovićem i zato što je kao student bio urednik časopisa Vidici i što je čitao emigrantsku štampu. To je samo blaži nastavak tradicije započete nakon “oslobođenja” Beograda, kada su vojni sudovi Prvog korpusa NOVJ i Komande grada Beograda osudili na kaznu smrti streljanjem pesnika Svetislava Stefanovića, pripovedača Grigorija Božović a, profesora i esejistu Miloša Trivunca i mnoge druge.22 Kad smo govorili o pravnim pretpostavkama, pomenuti smo da je tužilaštvo bilo naročito privilegovana institucija komunističkog sistema i važna poluga u gušenju slobode stvaralaštva. Ono ne samo da je podizalo optužnice, nego je vršilo direktan pritisak na redakcije, zastrašivalo ih je svojim pismima i upozorenjima. Primera radi, navodimo pismo Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu (DSZ-47/86) od 9.4.1986, upućeno uredništvu lista Književne novine, koje je potpisao zamenik javnog tužioca mr Jovo Knežević. U pismu zamenik tužioca upozorava redakciju da je u nekoliko poslednjih brojeva objavila “više napisa koji se mogu oceniti kao neprihvatljivi po svojoj sadržim” i poručuje joj: “Prema tome, s obzirom na učestalost zloupotreba slobode informisanja u vašem listu, nalazimo za osnovano da vam koristeći svoja ovlašćenja iz čl.
6. Zakona o javnom tužilaštvu SR Srbije, ukažemo na njih s predlogom da preduzmete mere da se u buduće u listu ne pojavljuju sadržaji koji su u suprotnosti sa važećim zakonskim odredbama”. Tipičan je i slučaj vezan za zabranu knjige Zagorke Golubović Čovek i njegov svet u antropološ koj perspektivi 1973. godine. Tužilac Tihomir Marković je telefonom pozvao urednika “Prosvete” (izdavača knjige) Svetu Lukića i pitao ga: “Šta da radimo?” Urednik je odgovorio: “Javiću Vam se”. Potom je otišao do autora Zagorke Golubović i odatle pozvao tužioca. Predložio mu je da zabrane onaj odeljak knjige koji je ranije bio objavljen u Praxisu.
Tužilac je, prema svedočenju samog Lukića, bio zadovoljan njegovim predlogom,, jer je sačuvao čist obraz”. Žigosano poglavlje je izbačeno iz knjige i ona se pojavila u prodaji. Lukić u vezi s ovim događajem još napominje: “Tih parcijalnih zabrana i nagodbi bilo je početkom sedamdesetih godina dosta”.23 Moć tužilaštva potvrđuje i činjenica da su gotovo bez izuzetka izreke u optužnici identične izrekama u presudi. Drugim rečima, sudije su se ponašale kao servis javnih tužilaca.
Kasnije je u sprečavanju slobode umetničkog stvaranja učestvovao još jedan institut koji je u međuvremenu izmislio komunistički režim – Pravobranilac društvenog samoupravljanja. Zbog tobožnjih kolizija sa postojećim zakonima i objavljivanja “neprihvatljivih knjiga”, na predlog Pravobranioca samoupravljanja i Izvršnog saveta Skupštine opštine Stari grad u Beogradu, 1983. godine zabranjen je rad nezavisnog izdavač a “Zapis”.
Glavni i odgovorni urednici su posebna priča. Oni su neprekidno bili podučavani u raznim partijskim komitetima i često su “odlazili po mišljenje” i za najbezazlenije tekstove. To u romanu Topola na terasi priznaje i Milisav Savić, dugogodišnji glavni urednik Književne reči. Tako su često dovođeni u sumnju i tekstovi koje vlast ne bi ni zapazila. Javni tužilac Miloš Aleksić je obelodanio da su mu se često javljali urednici i ukazivali na “sumnjive” tekstove u časopisima koje su uređivali.
Milosav Buca Mirković je, na osnovu ličnog iskustva, ispričao Feliksu Pašiću kako urednici dopisuju i menjaju tuđe tekstove.24 Glavni urednik Borbe Slobodan Glumac politički je napadao predstavu Kad su cvetale tikve u tekstovima koje je potpisivao pseudonimom P. Krstić. Urednik kulturne rubrike Politike Dragoslav Adamović uz stručnu kritiku pomenute predstave dodao je i svoj tekst, u kojem tumači, bolje reći osuđuje, predstavu iz političkog ugla.25 Čak su i direktori Politike, poput Mirka Tepavca, Živorada Minovića i drugih, zloupotrebljavajući svoj položaj, neposredno učestvovali u progonu umetnika i intelektualaca. Novinari Politike Slavoljub Đukić i Dragoš Ivanović u svom listu od 5. decembra 1969. čak su objasnili zašto štampa ne treba da objavljuje politički nepodobna mišljenja: “Glavni je razlog što ne mislimo da štampa treba da bude otvorena za ‘sva mišljenja’, a pod svim mišljenjima podrazumevamo provokaciju, šovinizam, informbirovštinu i napad na politiku Saveza komunista”.26 Evo kako posao urednika vidi pesnik Gojko Dogo: “Posao urednika nikad nije bio samo izbor tekstova – dakle, uređivanje novina, časopisa, knjiga – nego i stražarenje nad ideološkom podobnošću dela i autora. Istu dužnost imali su i kustosi galerija, umetnički direktori pozoriš ta i voditelji javnih tribina. Njima je bio dopušten nedostatak stručnih kriterija, ali su morali imati izvanredno osetljiv nos za otkrivanje ideološki sumnjivih umetničkih poruka.”27 Posebnu priču predstavljaju tzv. saveti, koji su metod gušenja umetnič kih sloboda učinili neobično lepršavim. Saveti su, u stvari, bili cenzorska tela, sastavljena, kao i sudovi ili redakcije, od pouzdanih kadrova, a bili su obavezni u svakoj ustanovi i instituciji kulture. Ustanovljeni su da bi nadzirali rad ustanove i sprečavali eventualne političke propuste urednika i direktora (“što propusti deli Radivoje, to dočeka dijete Grujica”). Urednici i recenzenti bili su cenzori, a saveti kolektivna institucija cenzure, smatra Gojko Đogo.28 Upravo je savet pozorišta “Boško Buha” skinuo s repertoara predstavu Golubnjača, a savet Književnih novina obustavio izlaženje ovog lista sopstvenim samoukidanjem (novine bez saveta po sili zakona morale su da prekinu sa izlaženjem).
Zanimljivo svedočanstvo o funkcionisanju saveta ostavio je filmski reditelj Puriša Đorđević: “U to vreme kada sam uradio scenario za Jutro, na čelo Avala-filma došao je Ratko Dražević, direktno iz policije.
On je dobijao pare kao čovek režima, ali je na kraju ostavio Avalu sa 13 milijardi duga zbog nekih sumnjivih koprodukcija sa Italijanima.
Osim toga, izigravao je srpskog švalera i uopšte je bio jedna minorna ličnost. Ali, u to vreme, on je imao umetnički savet koji je bio sastavljen od fascinantnih ličnosti: Lule Isaković, Slobodan Selenić, Mihiz, Dobrica Ćosić, Radoš Novaković. Taj savet odbio je scenario Jutra. Zeleno svetio nisu dali ljudi koji se, sa ove distance, smatraju disidentima onoga vremena… Da sam poslušao Mihizovo mišljenje, ostao bih bez svog najboljeg filma. Mihiz je, zajedno sa Ratkom Draževićem, odbio i Devojku, te sam je uradio u bednim uslovima za neki kino-klub, dok je u isto vreme jedan od najslavnijih disidenata, sjajan čovek i slikar, Mića Popović, radio šta je hteo.”29 Unutar institucija i ustanova postojali su, osim saveta i redakcija, i drugi mehanizmi za zabranu umetničkih dela. Često se dešavalo da zabranu traži partijska organizacija ustanove, a takvom zahtevu morali su da se povinuju i direktor, i redakcija, i savet, bez obzira na materijalnu i drugu štetu koju bi zabrana izazvala. Propast novosadske filmske kuće “Neoplanta” otpočela je nakon odluke komunista i direktora Draška Ređepa da bunkerišu, odnosno zabrane, dvadesetak svojih filmova. Komunisti Radničkog univerziteta “Radivoj Ćirpanov” iz Novog Sada zatraž ili su 1973. da njihovo izdanje Danojlićeve knjige Onde potok, onde cvet bude povučeno iz prodaje. Većina zaposlenih u Jugoslovenskom dramskom pozorišta smatra da je zabrana predstave Čekajući Godoa, koju je nakon pretpremijere najavio Krleža, pokrenuta iznutra. To potvrđ uje i pismo Bate Paskaljevića Soji Jovanović: “Katastrofa! Dešava se isto što i sa Balom lopova, ali ovoga puta to rade naši iznutra.”30 Profesor Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu Sreten Jovanović ispričao je kako su profesori interno zabranjivali filmove svojih studenata: “Rečeno je: Ovo je da se skloni i nigde da se ne prikaže (film Joce Jovanovića Studentski grad). To je eklatantan primer naše interne cenzure na Fakultetu.”31 Glumac Ljuba Tadić opisao je neobičan, ali ne baš retko primenjivan, metod zabrane pozorišnih predstava, za koje naoko ne samo da niko nije kriv, nego i ne liče na zabranu. U pitanju je “plan” skidanja s repertoara predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta Kad su cvetale tikve:32 “Tad je zaigrao mehanizam Gradskog komiteta Beograda.
Gradski komitet Beograda nije hteo to da ‘skine’ nego je tražio da skinu sami glumci. To je jedna gola perfidija u našem životu, svih koji smo tu bili. Pa ko bi bio lud da ‘skine’ tako uspešnu predstavu, ko bi bio lud od glumaca da glasa protiv samog sebe kad je napravio tako lepe uloge, kad su napravili jednu tako lepu predstavu? To je jedna neprirodna situacija, ali je proces trajao do te mere dugo – preko partijske organizacije, pa su se tu držali sastanci, ja nisam bio član partije ali su me pozivali pošto sam igrao tamo, pa sam bio na tim sastancima. Bio je izvesni Bora Simić zadužen za to, jedan član iz Komiteta koji je govorio te stvari tamo – kako može, šta može. Mi smo se borili za svoj projekat, a s druge strane se, opet, razvijala jedna situacija da je tadašnji upravnik JDP Bojan Stupica pravio ručak u Jugovu za Kardelja i gospođu Kardelj, na tom ručku bio je i Ljubiša Jovanović sa svojom suprugom. U Jugovu se nešto govorilo i o Tikvama – niko nije mogao da dozna tačno šta, sem što sam doznao od pokojnog Ljubiše da će se predstava ‘skinuti’, ali ne tako brzo.
Igraće se u decembru, na primer, da kažem dva puta, neko će se razboleti pa će jedna predstava biti otkazana, pa će druga predstava da se igra, pa će u sledećem mesecu opet da se stavi, pa opet će se neko razboleti.
A ja pitam: ‘A ko će se to, gos’n Ljubiša, razboleti?’, a on kaže: ‘Pa ja, naravno’.” Književni i ostali kritičari, naročito u visokotiražnim glasilima, gotovo redovno su bili partijski kadrovi. Pored njih nije mogao proći nijedan antirežimski umetnik. S druge strane, režimski umetnici su neumereno slavljeni i reklamirani. Tanasije Mladenović, provereni partijski kadar, priznao je33 da je književne kritike često pisao po narudžbini visokih funkcionera, kao što je bio slučaj sa njegovim napadom na knjigu Oskara Daviča u Književnim novinama od 2.2.1954. godine, koji je “naruč io” Vladislav Ribnikar. Sastavljači školske lektire, pisci udžbenika i raznih pregleda i istorija umetnosti, pre svega su vodili računa o tome koja imena i dela treba izbrisati i, prema želji njihovih naredbodavaca, zauvek poslati na “đubrište umetnosti”.
U jednom od omiljenih metoda zabrane bar formalno glavni akteri bili su radnici, odnosno “samoupravni organi”. Već 1945. godine sindikat slagača odbio je da štampa opozicioni list Demokratiju. Kasnije će postati redovna praksa da samoupravni organi štamparije odbijaju štampanje politički nepodobnih rukopisa.
Odbor za zaštitu umetničke slobode pri Beogradskoj sekciji Udruž enja književnika Srbije u obaveštenju od 4. aprila 1983. godine ukazao je na još jedan metod “gušenja književnog stvaralaštva”: niski časopis Gradina rasturio je slog zbirke pesama Ljubomira Simovića Istočnice, koji je pesnik već odobrio za štampu. Slično se desilo i Nikoli Milošević u: slog časopisa Savremenik posvećen njegovom književnoteorijskom radu rasturen je po nalogu direktora izdavačke kuće “Književne novine” Gradimira Stojakovića.
Dok je u Sovjetskom Savezu postojao Glavlit – Glavna uprava za književnost i izdavaštvo, bez čijeg “blagoslova” ništa nije moglo da bude objavljeno, kod nas su postojali recenzenti. Kad bi recenzenti odgovorno obavljali svoj posao i sprečavali da politički nepodobne knjige postanu, javno dobro”, sudskih zabrana ne bi ni bilo, rekao je nekom prilikom profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu Kasim Prohić i time najjasnije definisao instituciju recenzenta. Litkontrol OGPU (Objedinjene državne političke uprave) pratio je kretanje i javni i privatni život sovjetskih pisaca. Kod nas je takvo praćenje postojalo možda u nešto blažoj formi, ali je izvesno da je postojalo.34 Kao dopunu, mi smo po kabinetima visokih partijskih funkcionera imali mračne poslenike, često prve pokretače napada i zabrana, ljude zadužene za podvlačenje sumnjivih mesta u svim objavljenim knjigama i tekstovima. I ne samo za podvlač enje, nego i za prepravljanje. Gotovo je sasvim izvesno da je rukopis (otkucan na pisaćoj mašini) dnevnika Radeta Drainca Crni dani, nakon višegodišnjeg čamljenja u flekama UDBE, malo “doteran” pre no što je pušten u javnost.35 Metode koje su istražni organi i organi gonjenja primenjivali u istrazi ovakvih krivičnih dela, kao i u “obradi” okrivljenih i svedoka, naroč ito kad procene da pred sobom imaju labilniju ličnost, često se mogu okarakterisati kao prinuda. Svetlana Velmar-Janković, svedok na suđenju Gojku Đogu, priznala je da je bila zaplašena i da je u istrazi izjave davala pod pritiskom. O brutalnom ponašanju milicije prema “zatočenicima savesti” govori i Danilo Udovički.36 On je, na ćebetu ukrućenom od prljavštine, ležao u samici Centralnog zatvora u kojoj se smrzavala voda i po kojoj su trčali pacovi i bube.
Nije režim vodio brigu samo o dolasku knjige na svet. On ju je jednako revnosno ispraćao i na poslednje putovanje. Svaka smrtna presuda okončava se egzekucijom, a ne izricanjem presude. Režim se toga držao i kad su bile u pitanju knjige. Nakon što bi rešenje o zabrani postalo pravosnažno, prvostepeni (okružni) sud, koji je rešenje doneo, izdavao je rešenje o uništenju knjige. Rešenje je obuhvatalo postupak i način izvršenja. Sud je imenovao komisiju, koju su obično sačinjavali radnici suda i milicije, a koja je nadzirala dopremu svih primeraka knjige na mesto izvršenja, kao i njihovo uništenje. Egzekucija je obično izvršavana u preduzećima za preradu hartije ili štamparijama, pomoću mašina za reciklažu, koje su knjigu pretvarale u korisnu sirovinu.37 Očigledno je da se velik broj građana i kolektivno i pojedinačno trudio da doprinese uspehu te velike hajke na slobodnu reč i slobodnu umetnost i da je to bila, kako je uočio Nebojša Popov, unosna delatnost.
38 Dva primera, u kojima su junaci poznate ličnosti onog vremena, potvrdiće tačnost ove konstatacije Nebojše Popova.
Nakon objavljivanja Titovog Pisma 1972. godine, kojim je počeo obračun sa neistomišljenicima, počev od partijskog vrha do članova studentskog pokreta, u septembru te godine u požarevačku kasarnu došao je novi kapetan za moralno-političko vaspitanje, Vuk Obradović. U oktobru, mladi kapetan je pozvao na razgovor dvojicu vojnika-komunista s namerom, kako im je rekao, da čuje ima li u jedinici nekih slabosti u obuci koje mogu da budu popravljene, pošto drug Tito u Pismu traži kritič ko preispitivanje. Jedan od dvojice vojnika bio je Lazar Stojanović, svršeni student Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, autor diplomskog filma Plastični Isus, bivši urednik Vidika i jedan od aktivnih učesnika u studentskoj pobuni 1968. On se u razgovoru požalio na neke stvari u jedinici i politici, kao i na šikaniranje od strane nekih starešina. Nedelju dana kasnije, na osnovu prijave kapetana Obradović a, Stojanović je kažnjen sa sedam dana zatvora, izbačen iz Partije i odveden u zatvor Vojnog suda u Beogradu. Istražni sudija je uskoro, na osnovu onog razgovora sa kapetanom Obradovićem, podigao optuž nicu za neprijateljsku propagandu. Stojanović je osuđen na godinu dana zatvora, nakon čega je otpočelo i drugo suđenje, pred civilnim sudom, zbog neprijateljske propagande u filmu Plastični Isus. Okružni sud ga je osudio na godinu i po zatvora. Obe kazne spojene su u dve godine, ali je Vrhovni sud Srbije uvažio tužiočevu žalbu, pa je kazna povećana na tri godine, koje je reditelj odležao u Zabeli. Kapetan Vuk Obradović je posle prijave i svedočenja brzo napredovao. Dobio je prekoredno jedan čin, a o njemu je snimljena hvalospevna televizijska emisija “Kapetan Vuk”.39 Dvadesetak godina docnije, cela (bivša) Jugoslavija gledaće i slušaće nekadašnjeg kapetana, sada najmlađeg generala, kao zvaničnog portparola Jugoslovenske narodne armije. Nakon propasti države i njene vojske, Vuk Obradović je osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije, čiji je bio predsednik sve do smenjivanja, i to pod okolnostima koje ukazuju da je i sam postao žrtva montiranih procesa unutar stranke.
Vasa knjiga pod istim ili slicnim nazivom mi je bila u rukama pre par godina. Citala sam je u nastavcima .
Postoji li novo izdanje ?
mislim da je tema sjajna !
Oblast “Krivicne estetike” je danas ziva materija , kao i u vreme SFRJ .
Srdacan pozdrav ,
(sajt je stari, novi ce biti deo fak. mreze , sredjen , precizan )