Krivična estetika
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Gušenje umetničkih sloboda u komunističkoj Srbiji Gušenje umetničkih sloboda i umetničkog stvaralaštva u Srbiji, kao i u svim modernim totalitarnim režimima, nije vršeno stihijski i proizvoljno, već je bilo ugrađeno u sistem vlasti i podlegalo je izvesnim normama i pravilima. U njemu su učestvovali svi segmenti društva, ali su politika, pravosuđe, estetika i novinarstvo igrali najznačajniju ulogu.
Krivična estetika predstavlja upravo skup tih normi, a njeni tvorci su pre svega političari, tužioci i sudije, novinari, estetičari i teoretičari umetnosti.
Nastankom, razvojem i odlikama krivične estetike, kao i posledicama koje je ostavila i koje i danas pogubno deluju u umetnosti i kulturi više smo se bavili u knjizi Krivična estetika, upravo objavljenoj u biblioteci “Hereticus”. U središtu ovog teksta je primena krivične estetike, odnosno metode gušenja umetničkih sloboda i njegovi izvršioci.
Ko je pokretao napade na umetnička dela, ko ih je ostvarivao, kako su oni tekli i kako su završavani? Mogu li da se podvedu pod neka pravila i sheme, podležu li nekoj, ma i neobaveznoj, podeli? Postoji li, kao zajednički imenitelj, bilo kakva metoda koju su primenjivali ovi savremeni inkvizitori? Nije nam poznato da je neko sistematski pokušao da odgovori na ova pitanja i da problemu zabrana i progona umetničkih dela pristupi sa takvog gledišta. Parcijalno, mnogi autori su se doticali metoda koje je koristio režim i njegovi poslušnici. U jednoj anketi1 Dobrica Ćosić je pokušao da na opštijem nivou klasifikuje, kako je sam rekao, “cenzuru u titoizmu”. On ju je podelio na “tri institucionalna vida”: partijski, policijsko-sudski i samoupravni. Kao pisac, Ćosić je, prema sopstvenom mišljenju, bio žrtva samo partijske cenzure. Nju su pokretali najviši partijski funkcioneri (u njegovom slučaju Jure Bilić, Josip Vrbovec, Ivan Stambolić), koji su izdavaču jednostavno naređivali da obustavi štampanje i distribuciju knjige. Ova podela je prilično površna, jer su partijska i samoupravna cenzura isprepletene čak i u Ćosićevom slučaju (samoupravnu cenzuru, prema autoru Vremena smrti, vrše programski saveti i recenzenti, naravno, po diktatu partijskih funkcionera). Uz to, Ćosić pominje da je bio žrtva i “drugih oblika cenzure”, među koje svrstava i odbijanje dnevnih listova da mu objave demantije na laži i klevete zvaničnika. Ovaj Ćosićev pokušaj klasifikacije metoda gušenja slobode umetničkog stvaranja očigledno je uticao na klasifikaciju koju je godinu dana docnije objavio Marko Lopušina. “Pored sudske cenzure, u poslednjih četrdeset i pet godina Jugoslavija je primenjivala i policijski, i politički, i samoupravni embargo. Reč je, dakle, o četiri metode nasilja države nad slobodom izražavanja jednog naroda.”2 Zanimljivo je da je Lopušina policijsku cenzuru izmestio na državnu granicu, odnosno njome su obuhvaćene publikacije “iz uvoza” zabranjene za rasturanje u Jugoslaviji. Govoreći o gušenju slobode štampe, Srđa Popović pored zabrana, koje su “samo jedan od načina kontrole štampe”, pominje i selektivno finansiranje, selektivno finansijske privilegovanje poslušnih (poreske olakšice), kadrovsku politiku, obrazovanje saveta, režim odobravanja osnivanja novina, preventivnu cenzuru, pritisak na štamparije.3 Želimir Kešetović u svojem naučnom radu4 takođe se dotiče različitih metoda “cenzure”, neke klasifikuje (kao što su političke, sudske, samoupravne, dakle one što su češće pominjane u literaturi), neke, često opisno, ali sveobuhvatno, samo nabraja (pretnje i učene, “pozivanje na razgovor” u komitete, hajke preko sredstava javnog informisanja, naručene kritike, pravljenje “slučajeva”, ukidanje finansijskih sredstava, smenjivanje upravnika, otkazi, zabrana javnog istupanja itd.). Izgleda da svi autori najviše zaziru od samoupravne cenzure i da je smatraju najpodlijom, najefikasnijom, najneuhvatljivijom i – sveprisutnom. Kešetović istič e da ona ne ostavlja pisane tragove i da se ne zna njen pokretač. Lopuš ina da je teško dokučiva i da dobro sakriva svoje tragove. Zagorka Golubović, nakon što je ukazala da je “samoupravna cenzura” jugoslovenski izum u kojem urednik radi posao autoritarne države, zaključuje: “A takav vid cenzure je bio često efikasniji od birokratske institucionalizovane cenzure, jer je bio personalizovan, jer je trebalo dokazivati lojalnost da bi se održalo na određenom mestu”.5 “Kao što su ‘nedokučivi putevi Gospodnji’, još manje su dokučivi putevi delovanja ‘samoupravne’ cenzure.”6 (Na moć samoupravne cenzure – cenzure koju vrše urednici, članovi redakcija i saveta, rukovodioci kulturnih i naučnih ustanova – među prvima je ukazao Sveta Lukić. Nazvao ju je “kućnom cenzurom”.7).
Pokušaćemo da unesemo malo reda i da, bez velikih ambicija, sistematiš emo metode gušenja umetničkih sloboda i slobode mišljenja uopšte koje je primenjivao komunistički režim u Srbiji. Nadamo se da nećemo još više zamrsiti ovo zaista zamršeno klupko.
Čini nam se da, najuopštenije gledano, ovi progoni mogu biti vidljivi i nevidljivi. Uglavnom se, naravno, govori i piše o onim prvima.
Oni su mera ne samo demokratičnosti neke vlasti nego i jedini opipljiv dokaz postojanja te vrste represije. Njihove posledice su očigledne i “opipljive” – bilo da je reč o sudskim progonima i zabranama, političkim ili stručnim napadima, policijskim, ekonomskim ili nekim drugim pritiscima.
Nevidljivi progoni su mnogobrojniji i teško dokučivi. Najčešće su toliko prikriveni da za njih ne zna ne samo većina građana, nego ni sama žrtva. “Budući da je u ‘samoupravnom’ sistemu država i inače skrivena, kao Deus absconditus, tako je i njena cenzorska delatnost još skrivenija.
Ideološka policija deluje tajnovitije od političke policije.”8 Samoupravna cenzura, koja pripada obema vrstama progona, slična je ledenom bregu: vrh joj visoko i opominjuće štrči nad pučinom, ali je njen veći deo nevidljiv i potuljen. Gotovo da je nemoguće dokazati da iza odbijanja rukopisa neke knjige ili teksta za štampu, loše “stručne” kritike, prećutkivanja i marginalizovanja pojedinih umetnika stoje politički razlozi. Zato se ovakav vid progona, iako Veoma raširen, retko kad pominje. Policijski pritisci (tzv. pozivanje na razgovor, neizdavanje pasoša), zatim onemogućavanje zapošljavanja, rešavanja stambenih i drugih pitanja takođ e pripadaju često primenjivanim, nevidljivim, metodama gušenja slobode umetničkog stvaranja i javne reči uopšte. O upotrebi psihijatrije u političke svrhe u nas se malo govorilo, mada je izvesno da je nje bilo.
Jedna od njenih žrtava, Tomislav Krsmanović, ukazivao je na nju uglavnom u raznim peticijama (sredstva informisanja za njega su bila zatvorena) i u jednom intervjuu listu Mladost. Na zloupotrebu psihijatrije skrenulo je pažnju i obaveštenje o osnivanju “radne grupe za sprečavanje zloupotrebe psihijatrije u SFRJ”, koje su, pored ekonomiste Tomislava Krsmanovića, potpisali i pesnik Dragoljub Ignjatović i pravnik Golub Bakić.9 Najskrivenija od svih je, možda, autocenzura, samogušenje. O njoj će još biti reči.
Prelazimo na ono što je vidljivo. Vidljivi progoni mogu biti javni i interni. Prvi ne samo da su dostupni javnosti, nego je obično poželjno da javnost u njima učestvuje (naravno, kao tužilac); drugi su skriveni od javnosti i sredstava informisanja i u njima učestvuje mali broj ljudi, obično na nivou institucije ili “nadležnih” organa. Primer javnog progona je suđenje Vunenim vremenima Gojka Đoga, kada su hiljade partijskih organizacija, preduzeća, škola, udruženja građana tražile pogrom pesnika i pesama. Za interni progon reprezentativan primer je slučaj zabrane studentskih filmova krajem šezdesetih godina, kada je Akademija za pozoriš te, film radio i televiziju (danas Fakultet dramskih umetnosti) interno zabranila (“bunkerisala”) filmove svojih studenata: Studentski grad i Izrazito ja Jovana Jovanovića, Kiticu milosti Velimira Abramovića i Slani kikiriki Tomislava Gotovca.
Bez obzira da li je obračun sa nekim umetničkim delom bio javni ili interni, napad je pokretan ili odgore ili odole,10 s tim što je kod javnih napada (pa bili oni sudski, koji su gotovo uvek javni, politički ili samo estetički) pokretač češće mogao da bude prepoznat. Predsednik Tito je više voleo ovaj drugi, odozdo nego odozgo,11 mada su hajke koje je on pokretao po logici stvari mogle da pripadaju samo onom prvom.
Napadi koji su počinjali “odgore” bili su ubitačniji i obično su se završavali loše po napadnuto delo i autora. To ističe i glumac Ljuba Tadić.
On smatra da je Jugoslovensko dramsko pozorište moglo da taktizira i izbegava skidanje s repertoara predstave Kad su cvetale tikve sve dok se nije oglasio Tito. Kad je on napao predstavu, njena sudbina je istog trena bila zapečaćena.12 Sličnu sudbinu doživeo je i film Aleksandra Petrovića Dani. Prema sećanju samog autora,13 Tito je u Železniku rekao da u našem filmu ima dekadencije i buržoaskih ideja. Pošto je mislio na Dane, počelo je utrkivanje ko će više da ocrni film – Centralni komitet, Gradski komitet, pojedini stvaraoci (Slobodan Selenić, Dušan Makavejev). Obrazovane su komisije, održavani su sastanci, i na kraju je sam producent “bunkerisao” sopstveni film. Verovatno na zahtev Hruščova, odnosno sovjetskog ambasadora u Beogradu, Tito je u jednom govoru otvoreno zatražio da tekst “Moskovsko leto 1964” objavljen u časopisu Delo bude zabranjen, a njegov autor Mihajlo Mihajlov izveden pred sud, zbog klevetanja “velike ideje” – Oktobarske revolucije.14 Kad god je tražio, a to je bilo često, da se sa nepodobnim umetnicima oštro obračuna, “jedanput za uvijek”, da oni “ne mogu da se trpe kod nas”, Tito je uvek isticao kako je on tobož protiv hapšenja, protiv administrativnih mera (zabrana), mada nikako nije jasno kojim drugim načinom bi on neposlušne umetnike jednom zauvek naučio pameti. Da je u pitanju bila obična demagogija, vidi se i po tome što je posle takvih njegovih govora protiv administrativnih mera redovno sledila zabrana dela, a često i suđenje njegovom autoru.
I drugi visoki funkcioneri pokretali su hajke na stvaraoce. Visoki partijski funkcioner Mirko Tepavac pokrenuo je hajku na Rečnih savremenog srpskohrvatskog književnog jezika Miloša Moskovljevića u tekstu “Čitaj kao što je napisano…”, koji je 6. marta 1966. objavio u listu Politika, čiji je bio direktor. Samo dvanaest dana kasnije (18. marta) novine su objavile da je Rečnih sudski zabranjen.15 I gašenje Književnih novina 1983. godine krenulo je odgore. Njegov pokretač i koordinator bio je Ivan Stambolić, predsednik Gradskog komiteta. Neposredan povod za napad bila je zbirka pesama Ljubomira Simovića Istočnice, “koja je izjednačavala zločince i žrtve”, objavljena kao separat u Književnim novinama od 7. aprila 1983. Kad akcija počne sa visokog mesta, štampa se međusobno utrkuje u brzini i oštrini napada. Tako je bilo i u slučaju Književnih novina. Prvi napad pojavio se u Politici ekspres 18. aprila, iz pera Dragoljuba Milanovića (“‘Istočnice’ – zlokobnice”).
Ni kod napada “odole” prognoze nisu mogle biti optimističke, mada je bilo slučajeva da “kampanja” stane na pola puta ili da se završi sa minimalnim posledicama po napadnutog. Karakterističan primer napada odole je izložba Milica od Mačve, otvorena u ponoć između 20. i 21. februara 1962. godine u prostorijama Grafičkog kolektiva u Beogradu.
Vasa knjiga pod istim ili slicnim nazivom mi je bila u rukama pre par godina. Citala sam je u nastavcima .
Postoji li novo izdanje ?
mislim da je tema sjajna !
Oblast “Krivicne estetike” je danas ziva materija , kao i u vreme SFRJ .
Srdacan pozdrav ,
(sajt je stari, novi ce biti deo fak. mreze , sredjen , precizan )
Hvala g.Marinku Arsicu Ivkovu na opisu zloupotrebe psihijatrije u politicke svrhe.Knjiga je vrlo zanimljiva. Takvih zloupotreba je bilo vrlo mnogo, ima ih i dan danas
Tomislav Krsmanovic