Kraljević i prosjak
Autor: Predrag Čudić
Pored svih nevolja koje su mu Dubrovnik i njegova partijska birokratija priredili, njemu je, noć uoči suđenja, važno bilo da isplanira jutarnje ustajanje (suđenje je bilo zakazano u osam ujutru), tako da se ni za mrvicu ne okrnji njegov svakodnevni jutarnji ritual: tuširanje hladnom vodom, ritualni doručak i na kraju kafa sa cigaretom. Bila je to zadivljujuća samosvojnost, pretila mu je zatvorska kazna zbog uznemiravanja javnosti lažnim iznošenjem tvrdnji… a on je uživao u puteni od kikirikija, džemu od divljih narandži i šolji engleskog čaja. I kada se sada svega toga sećam, kažem sebi: Čoveče, koliko si bio u pravu što si čitavu tu skandaloznu političku stvarnost podredio jednom običnom zelenom listu salate, jednoj šolji čaja.
Tražio je neumorno neki izlaz, pravi izlaz: u beskrajnim šetnjama kroz Gornji Kono, u beskrajno dugim plivačkim prugama (isključivo delfinovim stilom) ka otvorenom moru, gde se nijedan zvuk sa kopna više ne čuje, u dobrom vinu, u jedrenju, u putovanjima, u fanatičnom posmatranju zvezda. Kada je u Beogradu živeo u jednom bednom suterenu u Dobračinoj ulici, u našem komšiluku, on, dubrovački gospar, bio je član Astronomskog društva Ruđer Bošković, išao je redovno na seanse društva, i već je bio na putu da se potpuno preda tom čudnom pijanstvu beskraja. Napisao sam privatno jednu šalozbiljnu pesmu o toj njegovoj novoj veri u mogući pronalazak pravog puta, zato što sam unapred znao kakav ću divan honorar od njega dobiti: njegov smeh od koga su se tresli zidovi, a sa plafona je padao malter naših trošnih staništa.
Išao je na jedrenja, duga jedrenja, odlazio je na svetionike, na pusta ostrva, obilazio je svetske metropole, muzeje, bioskope (u najdraža boraviš ta sećanja ubraja mrak bioskopa), pozorišta, stopirao po evropskim autostradama, zalazio u sumnjive lokale i kao arheolog tražio je tragove u palimpsestima prošlosti, u zapretenim kulturama, u neprimećenim nijansama ljudske prošlosti. U Dubrovniku, dok me je vodio kroz Gornji Kono, ulazio je u tuđe vrtove, dodirivao kamene stubove na kapijama, sedao na tuđe kamene klupe u vrtovima, sletao kao ptica u tuđe đardine i samo gledao, opipavao, milovao, prstima je čitao latinske napise u kamenu, baraljefne ukrase, on sam je u sebi nosi svoj Vrt bez dobi. Milišić, neponovljvi, pokretni Vrt bez dobi.
Mislio je da se život ne može nadmudriti, prevariti, da se ne može raditi na dva razboja, putovati na dva koloseka, hleb i umetnost njemu su bili jedno. Kada je radio u dubrovačkom autokampu, onda je bio samo radnik u autokampu, toliko predan da je sve drugo zaboravljao, a kad mu je, ipak, palo na pamet da je pesnik, napustio je prilično unosan posao. Govorio je da bi najradije bio prosjak ispred crkve. Ja sam to shvatao kao njegovu želju da svoje jednom zadato vreme poveri tuđem milosrđu i svom stoicizmu, bio je od onih gospara koji je mogao podneti velika lišavanja. Kada je radio dečije emisije na Radio Beogradu Porodič ni krug sredom, onda je radio samo to, provodio je dane nad starim kompletima Zabavnika ne bi li do savršenstva doveo scenario za jednu polusatnu radio-emisiju koja je, kao i sve što se radi za radio, odlazila u (v)etar. Ali on nije tako osećao i mislio, njegova osećanja su diktirala njegovu misao. Tada mu je to bilo najvažnije na svetu, ali od toga se nije moglo živeti, a on nije umeo da živi na dva koloseka. Za njega nije bilo posla koji se može raditi usput, i kućne poslove radio je takođe sa neviđ enom predanošću, kada je prao sudove bio je izgubljen za sve ostalo, kao da je u svemu nalazio neki smisao koji je drugima od silnih naslaga rutine bio sasvim nedostupan. Kada je živeo u Londonu, radio je razne poslove. Ali nije pisao, nije pisao jer je bio nešto drugo: prodavač ćebadi od vrata do vrata, radnik u nekakvom misionarskom društvu ili nešto treće, nije čak ni prevodio Teda Hjuza, pesnika koga je izuzetno voleo, i koga je odlično, ingeniozno, preveo mnogo godina kasnije, u Dubrovniku.
Najradije bih bio prosjak ispred crkve, sa prevrnutim šeširom, često čujem njegov napukli, melanholični glas. I onda, pomislim, hvala ti, nesuđeni prosjače, jer smo toliko uzimali i uzimamo iz tog tvog šešira da smo tako bogati da nam ništa ne treba osim tog tvog otvorenog šešira koji si nam ostavio za uspomenu.