Kraljević i prosjak
Autor: Predrag Čudić
Gde je sada Milan Milišić? U svojim rukopisima? U zbirkama pesama, štampanim i neštampanim? U sećanjima prijatelja? U svojim bezbrojnim tragovima? U svojoj večnoj kući na Boninovu? Boninovo – Groblje kraj mora.
Za buduće đake najlakše će biti za pamćenje: Milan Milišić, Dubrovnik 1941-1991. Okruglo pedeset godina. Pola kalendarskog veka. Na početku svog životnog puta u doba Drugog svetskog rata, koji je u bratskoj ljubavi balkanskih, pretežno slovenskih plemena, ostavio neizbrisive tragove zla, nadaleko čuveno bratstvo-jedinstvo prolivene krvi, dvogodiš njem Milanu Milišiću je, samim čudom, spasao život jedan ustaški oficir kada je na pruzi Dubrovnik-Mostar, u Popovom polju, već bio otet od majke kako bi završio kao i toliki nevini u racijama maroderskih ratnih odmazdi i đavolskih sudova rata za preče pravo krvi i tla. Oficir se neki ustaški smilovao, te je vratio majci dete, dete mu se učinilo lepim.
Milišić mi je to ispričao posle ko zna koliko godina najprisnijeg prijateljstva, posle ko zna koliko ispijenih čaša vina. Tako je u izuzetnim trenucima svoje slabosti poveravanja, najprisnijim prijateljima govorio kako veruje u čudo, u prosvetljenje i onih najokorelijih, u božanske epifanije i kod dželata. Imao je nakon toga još samo dva sudbonosna susreta s vojskom, od koje je bežao kao đavo od krsta. Jedan, kada je na regrutnoj lekarskoj komisiji, diskretno, dostojanstvenom doktor-pukovniku stavio u džep plave vojne uniforme plavi koverat po strogim uputstvima svog ujaka i strogim pravilima službe. I tako se Milan Milišić spasao uniforme.
Njegova priroda i uniforma bile su nespojive. To mi je bio najteži trenutak u životu, rekao mi je, pošto je od tog vremena prošlo dvadesetak godina, činilo mu se da će tu na licu mesta umreti od stida i straha.
Treći njegov susret sa uniformisanim licima završio se za njega fatalno.
Dubrovnik je bio u ratnom okruženju, ponovo je komunističko bratstvo-jedinstvo požurilo svom krajnjem cilju. U trećem južnoslovenskom ratu u veku koji je upravo prošao, veku najneverovatnijih masovnih egzekucija ljudi, poginuo je kao prva civilna žrtva na dubrovačkom ratištu. Tako je čovek, koga je neobično mnogo koštalo odbijanje da služi vojni rok, da ne bude žrtvom vojne uniforme, ipak bio nedužna, apsurdna, tragična žrtva, civilna žrtva uniformisanih lica, lica bez ljudskog lica, lica sa naličja ljudskih i božanskih zakona. Milišić je verovao u sudbinu, a ta njegova vera, sad vidim, nije bila praznoverica.
U tih pedeset godina, u tih nekoliko lakih (1941-1991) za pamćenje podataka, smestila je sudbina jedan neobično raskošan život, jednu zadivljujuću energiju življenja, jednu neponovljivu radoznalost, bezrezervnu otvorenost, veliku patnju, zvanu, opet, đački weltschmerc, fanatič nu ljubav prema svim vidovima života, jednu pobunu, prometejsku pobunu protiv društvenih laži, jednu veliku predanost različitim pa i najveć im iskušenjima i, nakon svega, jedan zarazno zdrav smeh.
Po prirodi stvari nezadovoljan onim što je trenutno imao, lamentirao je nad bogatstvom svojih predaka samo zato što bi …da je bogat, da mu komunisti nisu sve oteli, svim svojim siromašnim prijateljima, kupio po auto… I zato što nije imao ni za sebe – verao se po stenama dubrovač kog okoliša, skupljajući galebova jaja, vrlo hranljiva i sa blagim okusom ribljeg ulja, svakako nije to radio radi kolekcije ptičijih jaja, u doba najžešćih progona prepuštao se prvobitnom instinktu čoveka, sakupljao je plodove prirode, znao sve jestive biljke po vrletima Srđa i pitominama Konavla: od divljih pomorandži pravio je odličan slatko-gorak džem, ili ih je cedio u čaj, šparoge je tražio u borovim šumarcima ispod iglica, radić je koristio u izobilju, zelje takođe, srijemuš, zrele plodove maginje smatrao je poslasticom, i mnoge plodove koje nisam prepoznavao, a smokve, crne smokve, nizao je u predivne vence, plod smokve između lovorovog lišća, blanširao ih u čistoj morskoj vodi te stavljao na promaju i sušio. To mu je bio najlepši dar za prijatelje koji su daleko od mora. Kad bi se desilo da ima novca, išao je na Pelješac u višednevno traganje za pravim vinom, maslinama i maslinovim uljem, kad nije bio pri novcu po mesnicama je u svom vazda originalnom stilu tražio poneku dobru kost za svog vernog Čobija, džinovskog šar-planinca. Na pitanje prijatelja kako ga izdržava kada je sve skupo, odgovarao je kroz zube, sa zagonetnim osmehom: Izdržava on mene. Umeo je u Gružu na pijaci odvajati na samo njemu svojstven način hrpice raštana, blitve, salate, voća, jaja ili plave ribe – sa napomenom da će se vratiti po svoju hrpicu, uvek tražeći od prodavca da sve to pomno čuva. I, naravno, nije se vraćao ako bi našao bolje, on je samo odvajao, procenjivao, upoređ ivao… a plaćao je samo tamo gde mu se činilo da je roba za nijansu bolja, u tom traganju imao je neverovatno strpljenje. Te nijanse bile su samo njemu znane. Milišić je bio čovek koji je u svemu tražio tu nijansu.
U listu salate, u skromnoj juhici od zelja, steni pored mora, morskim plodovima, u promenljivosti morskih valova. Te nijanse koje je mogao samo on videti svojim uvek prenapregnutim čulima, svojom ogromnom energijom života, svojom radošću življenja. Na jutarnjem hemendeksu, uvek samo od jednog jajeta, žumance je obavezno moralo imati oko od crna bibera, a kapljice maslinovog ulja na listu zelene salate sijale su se kao topljeno zlato. Za list zelene salate, koji će servirati sebi uz doručak, jedan jedini list salate, sećam se, bio je u stanju da obiđe svaku tezgu dorćolske pijace, da izgubi pola jutra ne bi li našao onu pravu glavicu salate kao uslov sine qva non početka svog dana. Svaki novi dan za Milišića bio je svečanost. Pa šta je to bilo u tom čoveku, šta je to bilo što ga je među malograđanima svrstavalo u neponovljive čudake. Prezir prema svim konvencijama koje sam za sebe nije stvorio, a svoj stil života smatrao je vrhunskom konvencijom, konvencijom nad konvencijama, božijim zapovestima.
U vreme krivičnog gonjenja zbog teksta Život za slobodu doputovali smo da prisustvujemo suđenju, da mu pružimo podršku, prijateljsku.