Knjiga o deliktu mišljenja
Autor: Dragoljub Todorović
Književnik Momčilo Selić, osuđen je na sedam godina zatvora 1981.
godine u Okružnom sudu u Beogradu zbog teksta u kome je najteža inkriminacija bila ta da Tito farba kosu.
Sudija Šekularac koji je osudio Selić a, nakon četvrt veka u jednom razgovoru, u kome mu je zamerena osuda Selica rekao je: “I danas bih ga osudio na istu kaznu.” Pesnik Gojko Đogo izdao je zbirku pesama kod tada najvećeg, najznačajnijeg i najuglednijeg državnog izdavač a Prosvete i to nakon kompletne i komplikovane procedure kroz koju je knjiga prošla, kao i svaka druga uostalom.
Ipak, zbog te zbirke sa naslovom Vunena vremena Gojko Đogo je uhapšen, protiv njega je pokrenut krivič ni postupak u Okružnom sudu u Beogradu i osuđen je na dve godine robije.
Iako je Đogova knjiga čista umetnost i vrlo zapažena, kasnije se pokazalo, prekretnička zbirka poezije, sudija Venijamin Pejović je u presudi zove tekst i tretira kao tekst, nijednom rečju ne pominjući da je reč o poeziji.
U tom smislu su se na sudu i u javnosti izjašnjavale i brojne Đogove kolege, kao Milan Komnenić, Brana Petrović, Svetlana Velmar Janković, Petar Džadžić, Miodrag Bulatović, Miodrag Pavlović i mnogi drugi.
Invazija trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku avgusta 1968. godine i smena Dubčeka, Smrkovskog, Šika, Štrougala, i drugih protagonista tzv.
Praškog proleća izazvala je oštru reakciju vlasti, javnog mnjenja i svih struktura tadašnjeg jugoslovenskog društva i države. U Beogradu na Trgu Marksa i Engelsa organizovan je veliki miting na kome je Mijalko Todorović održao jedan oštar i prilično neuobič ajen govor protiv Sovjetskog Saveza.
U Zagrebu najoštriji bio je Mika Tripalo.
Godinu dana kasnije Josip Broz se odlučio da popravi odnose sa Sovjetskim Savezom i pozvao je u posetu njihovog ministra inostranih poslova Andreja Gromika. Baš tada, glavni i odgovorni urednik Književnih novina, ugledni književnik, književni kritič ar i germanista Zoran Gluščević, objavio je, povodom godišnjice intervencije snaga Varšavskog pakta u Čehoslovač koj, tekst u Književnim novinama sa naslovom “Pet varijacija na temu Praško proleće 1968. god.” u kome je tu intervenciju osuđivao, a posebno je u satiričnom maniru i pamfletski pisao o Crvenoj armiji.
Rusi su to pročitali i uslovili Gromikov dolazak izvođenjem na sud i osudom Gluščevića. Tito, kao pragmatičan političar, to prihvata, ali je partijskim kanalima poručio da se Gluščević u izrekne uslovna osuda. Kada je ta direktiva došla do tadašnjeg predsednika Okružnog suda u Beogradu Mome Preradovića on je razmišljao kome sudiji da dodeli u rad Gluščević ev predmet sa direktivom o uslovnoj osudi. Odlučio se da predmet poveri sudiji Draganu Lukiću koji je bio ozbiljan čovek, gospodin i odličan sudija, a nije bio član Saveza komunista, što je među sudijama toga vremena bila prava retkost, jer je za izbor sudije bilo conditio sine qua non članstvo u SKJ.
Preradović je pozvao Lukića i obratio mu se rečima: “Dragane, evo ti ovaj predmet Gluščevića, morali smo da mu sudimo zbog Gromikove posete, ali to brzo završi i izreci mu uslovnu osudu.” Na to je sudija Lukić ustao, stavio ruku na srce i patetično rekao: “Predsedniče, čovek koji je oklevetao najslavniju armiju sveta ne može da dobije uslovnu osvetu.” Preradović se zbunio, ali je ovu Lukićevu primedbu prećutao, a Lukić je odneo predmet.
Preradović je kasnije proverio Lukić evu biografiju i utvrdio da je sudija Dragan Lukić 1948. godine bio sekretar Ekonomskog fakulteta u Beogradu i da je kao ibeovac isključen iz partije.
Naravno, Lukić je osudio Gluščevića na aktivnu kaznu zatvora u trajanju od šest meseci što je tek u žalbenom postupku Vrhovni sud uslovio.
Danilović razmatra i druge slučajeve progona zbog delikta mišljenja pesnika, naučnika, glumaca i svih koji se bave misaonim aktivnostima i kombinacijama.
Pesnik Milan Milišić, osuđen je zbog pripovetke objavljene u dubrovač kom listu Laus, inače izrazito umetnič ki i humanistički intonirane, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, Mihailo Đurić, osuđen je na dve godine zatvora zbog diskusije na Nastavno-naučnom veću Pravnog fakulteta čiji je član bio, a na diskusiju o ustavnim amandmanima je pozvan, knji- ževnik Dragoljub Ivanović, osuđen je na tri godine zatvora zbog diskusije na filozofskom simpozijumu na Divčibarama.
Priča o deliktu mišljenja nije završ ena – u krivičnom zakonodavstvu još postoji delikt mišljenja. U članu 218 Krivičnog zakona Srbije predviđeno je krivično delo širenje lažnih vesti, koje je delo par excelance.
Zakon o krivičnom postupku u toku 2002. godine dva puta je menjan i to direktno na štetu ljudskih prava, pravne države i zakonske procedure.
Izmene Zakona o krivičnom postupku kao da su pravljene po instrukcijama drugova Lenjina i Tita, jer se nove odredbe zakona mogu tumačiti zavisno od dnevnopolitičkih potreba, kako to garnituri na vlasti u datom trenutku odgovara.
Nakon atentata i pogibije premijera Srbije Zorana Đinđića, može se reći da Zakon o krivičnom postupku u Srbiji više praktično ne postoji. Uvođenjem vanrednog stanja on je suspendovan, a Vlada Srbije i njeni zvaničnici predlažu izmene procesnog, zakona u krivičnoj oblasti koje su daleko rigoroznije od odredbi u uslovima vanrednog stanja. Novi srpski premijer, potpredsednik Jovanović, ministri policije, pravde i kulture prosto se nadmeć u i utrkuju ko će predložiti više restriktivnijih, staljinističkih, na štetu ljudskih prava odredaba Zakona o krivič nom postupku. Tako predsednik Vlade izjavljuje notornu glupost: “Za kriminalce vanredno stanje će trajati večito.” Njegov potpredsednik je još eksplicitniji: “Nema demokratije za neprijatelje demokratije.” Sve to predstavlja veliki korak unazad, čak i u odnosu na poznatog autokratu Josipa Broza Tita.
Szombathy Balint, Zastave II, Galerija “Zlatno oko”, Novi Sad, 1995.