Kako to sve mogu isti ljudi?
Autor: Predrag Čudić
Kako to sve mogu isti ljudi? Kako sa istim ljudima naći izlaz za kulturu jednog naroda, izlaz iz lavirinta zvanog socijalističko društvo u tranziciji? Više od deset godina traje agonija preobražaja totalitarne, partijske državne iliti organizovane političko-policijske klike u nešto drugo, nekakav evropski poredak.
A rezultati – kakvi su rezultati?! Rezultati su slični slikama srpskog društva koje je Dis naslikao u čuvenoj pesmi Naši dani! Razvilo se crno vreme opadanja,/Nabujao šljam i razvrat i poroci,/Podigo se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci… Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/Lopovi nam izgrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti…/Svoju mudrost rastočismo na izbore,/Svoju hrabrost na podvale i obede, Budućnosti zatrovasmo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede…
Živeo Dis, naš savremenik! On nije bio u diplomatskoj službi njegovog kraljevskog visočanstva (kao: M. Rakić, J. Dučić, R. Petrović, i dr.) pa je zato mogao da piše angažovane pesme za sva vremena.
Mecene naše kulture danas su lumpenburžuji nikli iz pepela socijalistič ke društvene imovine (imperija Bogoljubne braće, čuvena firma za šerpe i lonce… razne sumnjive banke, fabrike lekova i sl.). Te perjanice nove klase koje su se okitile skupocenim znamenjima vere i moći i kao da slute više nego što bi čovek mogao pretpostaviti po njihovom sasvim rudimentarnom izgledu, slute da se moraju dodvoriti kulturnoj sredini kako bi što bezbolnije raju sirotinju saterali u rezervate zvane klase. Jer mi, pripadnici socijalističkih zemalja, danas nismo ništa drugo nego indijanska plemena u doba kolonizacije Amerike.
U našoj književnosti i svemu onom drugom što se zove kultura, dakle, likovnoj umetnosti, muzici, filmu, pozorištu i svim onim parakulturnim pojavama, svim, svim onim pojavama koje danas zauzimaju prostor između neba i zemlje, kao i u političkom životu – dogodio se narod iliti populizam. Naš nacionalni identitet pronađen je u ignorantskom odnosu prema svemu drugom, naročito prema susedima. Sistematski gajena mržnja prema drugima, ponovo započeta licitacijom žrtvama prethodnih mržnji, kao da je želela dati prednost i opravdanje novoj akumulaciji gneva za sve što nije naše rođeno. Akademici koji su prednjačili u otkrivanju i potenciranju zločina, koji su našem narodu učinjeni u prošlosti, akademici koji su do histerije naduvavali tu opasnu mešinu zla, oni koji su sejali mržnju u svim svojim akcijama i pohodima za Milošević evom idejom, kasnije su tvrdili da oni nisu mislili da će se ta njihova dugogodišnja misija negovanja mržnje završiti tako surovo i tako varvarski krvavo. (Poslednji primer takve akademske mržnje, koja izbija iz svakog retka njegovih spisa, primer je Medakovićevih memoara objavljivanih nedavno u Politici, pravo je čudo da tolika količina mržnje može stati u jedno takvo u svemu prosečno stvorenje osim u nenavisti.) Kao da nisu mogli slutiti da je mržnja stvar koja se otima kontroli, koja postaje sama sebi dovoljna, autonomna i koja će se, najzad, kad ne bude bila u mogućnosti da se hrani drugima, hraniti onim što joj je nadohvat krvave šape, pa makar to bila i rođena mater.
To što su čitav jedan narod popeli na nebo kao Aristofanove Ptice, to je zapravo neprobojna barijera između zemlje i božanskog, između uzvišenog i profanog, između kreacije i imitacije. Ali, oni su od samog naroda (ne od ptica) stvorili barijeru između naroda i neba, a na nebu je stolovao Sloba sloboda.
Surogati poezije zamenili su poeziju, književnost je postala strip: Srpstvo za početnike. To je pokušaj da se jedna od premisa nacionalnog identiteta potraži na nebu kao utočištu slavnih gubitnika. To je mesto za narod koji dobija u ratu a gubi u miru. Tu se, naravno, vešto prećutkuje činjenica da taj naš narod ne bi u tim bivšim ratovim svojom zaslugom dobio ama baš ništa da nije bio na pobedničkoj strani.
Danas jedna velika formacija intelektualaca u okviru nekih politič kih partija, kao i mnoge nevladine organizacije najrazličitijih profila svesrdno pokušava da nas okrene ka evropskim tokovima, da stvori, najzad, istinske pretpostavke za jednu demokratsku, modernu državu.
Ali, kao da svi zaboravljaju jednu od najhitnijih pretpostavki te evropske Srbije – kulturu. Deset godina populizma u svim oblastima pa i u kulturi: gde su se najcenjeniji umetnici bavili isključivo nacionalnim temama na jedan nedopustivo površan način, nudeći konačne odgovore od danas za sutra, u stilu: idi mi dođi mi, zagadili su ovaj prostor više nego Augijeva goveda onu mitsku štalu o kojoj su, baš njihovi portparoli voleli da govore producirajući svoju učenost.
Dakle, sve treba menjati, sve, ali kulturni model ne dirajte, tu u tom kulturnom modelu koji smo počeli ljuljati kao naše mezimče u Miloš evićevom periodu i sada treba tražiti naš identitet, izlaz i spas za sve nas. Svejedno što su komunistički trabanti postali bogotražitelji. Staro je pravilo da je samo velike grešnike lako promovisati u svece.
Danas se postavlja pitanje nove organizacije svih društvenih segmenata, čitava društvena organizacija stavljena je pred iskušenja novog vrednovanja, samo se ne dira u našu kulturu baštinjenu od Miloševićevih, i ranijih vremena, njegovi umetnici, njegovi stubovi kulture i dalje drže nebo nad našim glavama. To nebo sterilne, nepulsirajući duše kojoj prija samo tamjan kao opštenarodni dezificijens.
A kakvo je to naše kulturno nasleđe? Neki su skloni da uzdišu za danima mekog totalitarizma, meke diktature proletarijata (taj proletarijat se zvao: Tito i njegovi generali naslednici), danima kada su mogli sve osim da javno pokažu svoju bogotražiteljsku prirodu i da za to beru lovorike.
Verovali su u komunizam, ali “vremena su bila takva”, i ta vera im se debelo isplatila. Koliko Sutjeski, koliko Kozara, koliko Kadinjača, koliko Neretvi? I sve to sa toliko dara i umeća opevano! Koliko stotina partizanskih filmova, koliko stotina miliona bačenih para?! Napravimo spisak ideološki podobnih filmova i imaćemo čudo nad čudima, svetski rekord jedne kinematografije apsurda.
Ali, zar nije taj “meki socijalizam” bio “mek” koliko su oni, koji se nisu slagali sa njim, bili meki? Da su oni bili tvrđi i on bi lasno pokazao zube! Kao što je evidentno pokazao nekima koji su bili manje savitljivi (M. Mihajlov, L. Stojanović. D. Ignjatović, M. Milić, M. Selić i mnogi, mnogi drugi). Miloševićev režim nasledio je kulturu jedne komunističke tvorevine, kulturu koju je diktirala politika. Umetnici, stubovi komunistič ke, partijske države očas su internacionalu zamenili nacionalom, zamenili su, kao Sterijini rodoljupci kokarde, prisili su nove simbole i postali su nešto drugo. Bezbolno, kao u menjačnici, svoj dijalektički materijalizam pretvorili su u pravoslavlje. I sve bi to bilo lepo da to sve nije kobajagi! (Jedan frišak primer: jedan od naših najuticajnijih komunistič kih ideologa u drugoj polovini dvadesetog veka, član najviših partijskih tela, dr P. Ralić, prema listu Politika, upravo se vratio iz svoje treće posete Hilandaru gde je napisao više od devedeset pesama prožetih pravoslavljem, o čemu svedoči i njegova knjiga o čijoj promociji izveštava naš ugledni list.) I sad se ja, koji sam čitav svoj život (društveno svesnog bića) sanjao dan kada će se ralićevska ideološka država neopozivo sručiti u svoje imperativno samodokidanje, u svoje odumiranje bez opoziva – iščuđavam i pitam kako to sve mogu isti ljudi?! Krvava farsa odumiranja još dugo će se pamtiti, i, evo, još traje žestoko odupiranje tom dijalektičkom imperativu i pošto je srce države, u kojem se skrivala snaga, čelična ptica odnela u Ševeningen. Ja, koji sam od te “države u decenijskom odumiranju” dobijao zvanične potvrde da sam njen legitimni neprijatelj jer se radujem njenom odumiranju pre vremena, ja se i danas pitam: Kako to sve mogu isti ljudi!? Nisam ni sanjao, u svom katastrofalnom optimizmu, da će, kad dođu ti dani velikih metamorfoza, to biti samo dani još jedne velike maskarade.
Kako to sve mogu isti ljudi? To je naše nacionalno pitanje za sva vremena, to je pitanje nad pitanjima! Titovi i Miloševićevi stubovi kulture i dalje stoje držeći nebo naše kulture, naše duhovnosti (Duhovnost? Šta li mu je pa to, da mi je znati!?) naše poezije.
Kako to sve mogu isti ljudi?! Pedesetogodišnja škola kom. klonova, škola zvana: ne talasaj, to banalno mrtvo more našeg kulturnog prostora, škola zvana: nepogrešivo greši u procenama jer se nećeš pokajati, škola – na granici uma i dalje kao stari mlin melje uprazno. Ne želeći da se svi skupa javno upustimo u nova vrednovanja i prevrednovanja, ponovo upadamo u onu poznatu zamku: pusti neka vreme reši sva pitanja poetike, umetničke lepote, etike i estetike naše umetnosti. A do tada? Neka naši novi naraštaji čekaju, neka uče i dalje u svojim lektirama ono čime su i nas mučili, jer mi drugo ne znamo, dakle, partizanske umetničke laži, i neka, sada više nego ikad, uče srednjovekovnu crkvenu umetnost kao poslednju zemaljsku stanicu do neba. Naši mladi profesori na univerzitetu, naša nova generacija evropskih stipendista: docenata, asistenata i profesora, naši istorič ari književnosti koji su kao vredni globtroteri i kulturtregeri optrčali čitav svet u svojoj žeđi za svetskim znanjima, vraćaju se puni postmodernistič kih i dr. teorija koje sve zajedno aboliraju savremenike od bilo kakve moralne odgovornosti. Oni se ne bave prepoznavanjem života u koji su bačeni, oni se bave citatima, oni su generalisimusi neizmerne vojske citata. Poetika postmoderne (tri talasa) nudi alibi za svako moralno slepilo i to je to; ta neće, valjda, jedan postmodernista pisati o pokoljima nedužnih danas ili o kataklizmičnoj laži kojom su nas kljukali, kad je, baš, postmoderna u svojoj trećoj i poslednjoj fazi zrenja. Postmoderna – kakav tričavi izgovor i kakav kvislinški švindleraj sa miloševićevsko-markovićkinskim vremenom! Postmoderna, “usred zime kad mu vreme nije” donosi umetničke tutifruti plodove: od svačeg pomalo, za svakog ponešto.
A kad je reč o drugoj struji, struji nacionalno osvešćenih, takvi i u snu znaju šta je državotvorno i gde se krije identitet našeg roda, baš kao što su znali šta je prava partijska linija, jer ti su najbolji, oni su u apsolutnoj milosti države, crkve, vojne sile. Ali, to strašno ali, što devojci sreću kvari, oni nisu u milosti Onoga što poklanja talenat. Šta je sva ta njihova pozna bogotražitelnost nego drugo ime prosečnosti. Ta da sve imaju ergelu Pegaza: ne može se od svake manastirske zidine napraviti antologijska pesma. Danas predajemo našoj deci, sa iskrenim zanosom, srpsku srednjovekovnu književnost kao da je to srž našeg identiteta, kao da je to poezija, a ne crkveno pojanje, ne želeći da razlučimo crkvene službene spise od božanske kreacije. Jer to što mi tako danas veličamo to je istorija crkvene književnosti i sva su nadahnuća te primenjene knjiž evnosti proizišla iz jedne ideje i jedne ideologije i samo jednog kanona.
Oni koji crkvene kanone proglašavaju za originalnu poetiku, a zanose ispoštenih kaluđera za neposredno pesničko opštenje sa Stvoriteljem, čine isto što i oni koji su pesnike revolucije proglašavali martirima čovekoljublja, internacionale, izaslanicima i pretečama najboljeg od svih mogućih svetova.
Ćopić, Lalić, Alečković, Ćosić, dakako, Dobrica, jer ima i boljih pisaca među Ćosićima, Isaković i drugi komunistički pisci i sva ta oficirska književnost is školske lektire imali su drugog Boga, njihov Bog bio je besklasne društvo, gde neće biti otuđenog čoveka niti “eksploatacije čoveka po čoveku”. ( Tu, u toj književnosti, smrću se kažnjavala krađa šala! Ali otimačina dedinjskih vila nije stigla da bude umetnički uobličena, a partijski obrazložena, od samih otimača! Verovatno problem vremenske distance!) Koliko puta sam slušao, vodeći razgovore sa sjajnim klenovima Velibora Gligorića, D. Vučenova, J. Deretića, V. Milinčevića, T. Čolaka, S. Markovića i sličnih tumača posleratne komunističke književnosti, kako svi ti pisci-komunisti, kojima oni kljukaju našu decu, imaju i dobrih stranica. Avaj, nikad nisam video te dobre stranice, nikad nisam video taj trijažirani književni korpus komunističko-oficirskog razdoblja! Dakle, komunisti su radikalno raskrstili sa prethodnim vremenom, sa prethodnom kulturom i sve što nije bilo na levici izbrisali su iz istorije. “Ali, mi nećemo”, tvrde ti njihovi klonovi, mediokriteti ex catedra, “činiti isto njima danas.” Zašto? “Da ne upadnemo u istu grešku ili zato što to ne umemo jer smo njihovi đaci.” “A šta ćete vi činiti, šta vam valja činiti?” – pitao sam najglasnije među njima.
Nije bilo odgovora. Oni su se, u međuvremenu, bavili “tekućim događanjima”. Izlazile su knjige, a književnog života, osim kao persiflaž e, nije bilo. Došao je Milošević i doneo ratove a oni su se i dalje bavili tekućim stvarima: žirirali su, govorili o knjigama, birali knjige nedelje, meseca, godine, decenije; učestvovali na književnim panađurima širom Srbije i nisu primećivali opšte zlo koje je cvetalo oko njih. Oni su se spašavali teorijom postmoderne, teorijom dekonstrukcije, teorijom formalizma, “teoriju oko za oko, zub za zub” – nisu konstatovali! Oni su sve to što nam se događa transponovali u literaturu o literaturi, oni su se kretali kroz šumu ogledala kao Borhes, oni su išli u lov na tuđe snove.
U krvavoj Miloševićevoj deceniji oni podržavaju literaturu koja tvrdi: život je san! Oni hine književni život, oni su šmiranti književnih događ anja, smišljaju nove i nove književne počasti: četiri stotine nagrada, od kojih desetine zlatnih i desetine veoma bogobojnih (Vidovdansko pesnič ko pričešće, Žička hrisovulja, Časni krst, Jefimijin vez, Pesničko uspenje itd.). Pesnička jutrenja, pričešća, sasluženja, prinošenja, uspenja – ulaze u književni život, a miris tamjana kulja iz soneta kao iz kadionica.
Oni kade i glume rodoljublje: s jutrenja na večernje, od Božića do Uskrsa, od slave do preslave.
Ako mislite da je ta bulumenta nacionalno pričešćenih, a postmodernistič ki okađenih, prošla sa Miloševićevim vremenom grdno se varate.
Stubovi miloševićevskog razdoblja srpske kulture još su najtvrđi među nama. Kažu: četristo književnih nagrada je malo, nema dovoljno nagrada za kratku pripovetku! To su govorili i pre oktobarskog prevrata – jer oni žiriraju ili baš pišu kratku pripovetku. Oni i dalje, izdajući knjige, peru prljav novac, oni štampaju desetine, stotine pisaca, novih imena koje niste mogli susresti, niti bilo kako proveriti u književnoj periodici.
Izdavaštvo postaje njihova književno-politička perionica, oni književni život zamenjuju svakodnevnim saopštenjima o književnom životu. Oni nisu otpisani sa Miloševićevim dobom, oni nisu otišli na smetlište sa svojim recenzijama za Slobine i Mirine knjige, oni su reciklirani, oni su i dalje pisci koji sude i presuđuju, oni pišu, oni raspravljaju, oni daju izjave.
I tako, namerno promašujući cilj, oni pogađaju sve ostalo: pogađaju ono što je već odavno mrtvo, oni golicajući mrtvaca nacionale, ostavljaju mlade generacije u crkveno-crvenim maglama, maglama koje su nas morile tolike godine.
Opozicioni, tačnije nezavisni listovi, kojima se ne može poreći izuzetna zasluga za stvaranje nekog novog javnog mnjenja, njihova uvažena uredništva čitavu deceniju nisu našla za shodno da naprave novi korak, da kulturu stave na prvo mesto našeg opšteg preobražaja. Jer kako će se, gospodo, ući u Evropu sa piscima koji nas proglašavaju nebeskim narodom, sa piscima koji se udvaraju našoj dijaspori, kao da se ne zna da je tom pečalbarskom dušom (tuđinata pusta da ostane) najlakše manipulisati, kako će se ući u Evropu sa ljutim nacionalistima i ksenofobima, kako će se ući u Evropu sa književnošću koja za svoju prvu premisu uzima da onaj ko je Srbin po rođenju mora deliti sudbinu i krivicu vaskolikog srpstva! Kako će se ući u Evropu s tim kulturtregerima koji su baš nama dodelili ulogu naroda, jedinog na svetu, koji se mora po svaku cenu boriti protiv novog svetskog poretka, jer je doživeo nebesko osvećenje. Našim učiteljima, koliko juče (manifestacija Najdraži učitelj – 2003), pozdravno slovo drži jedan od najvećih miloševićevskih sledbenika, princ pesnika ali nesvršeni student, koji od škole ima Srpsku akademiju nauka i umetnosti, poruka takvog čina nije ništa drugo nego ruganje sa školom.
Kako to sve mogu isti ljudi!? Pre desetak godina taj isti princ pesnika i predsednik Udruženja književnika Srbije (Za dva mandata primio je u Udruženje sve pismene izbeglice te je tako zauvek ovenčan slavom srpske književne majke!) misli da se getsimanski vrt zove gestimanski (Govor prenele Književne novine i Politika sa istom greškom.), tako piše i čita gestimanski. Šta je to lapsus lingve ili kardinalno neznanje? To je skandalozno neznanje za jednog pisca, pogotovo pobožnog! Na hiljadama stranica lepe i druge književnosti pisci se dotiču tog simbola izdaje zvanog Getsimanija! Ali naš M. B. to nije čitao – pozdravlja goste na Međunarodnom oktobarskom susretu pisaca i greši, kardinalno greši. Kasnije u svom humorističkom stilu pokušava da se “vadi” kao “tako narod govori”.
Prelistavajući kulturne stranice naših dnevnih novina pitao sam se: da li je moguće u bilo kojoj oblasti života napraviti nekakav elementarni red kad tog reda nema u kulturi? Kako je moguće uzimati ozbiljno parakulturne pojave kakvih su nam pune novine. Koje su to književne sudije koje su sve nas, nevine, osudile da čitavu deceniju čitamo nacionalistič ki šund, da dučićoide proglašavamo nezaobilaznim pesnicima, da pervertirane komunističke komesare gledamo kao borce za veru i krst časni. Koje su to zle prilike, koje to pomračenje svesti diktira ovoj kulturi da najniže karijerističke pobude proglašava nacionalnom žrtvom? Kako to sve mogu isti ljudi!? Populizam? Da li je populizam kad glavni urednik Nolita postane pesnik sa osnovnom školom – Orfej među šljivama? Da li je populizam kad isti taj urednik čuvenu biblioteku Metamorfoze preobrazi u Preobraž enje? Da li je populizam više od četristo književnih nagrada? Da li je populizam stotine i stotine kulturnih manifestacija po našoj sirotoj provinciji gde uvek isti ljudi muzu te uboge opštinske fondove kulture na istu foru: Imamo dobitnika te i te nagrade, on je slobodan samo ove nedelje… Da li je populizam kad jedan redovni profesor drži desetine i desetine tezgi širom zemlje pišući prozu, poeziju, kritike dnevne i celodnevne, eseje polugodišnje i godišnje, studije, sastavljajući najrazličitije antologije i zbornike: od ribolovnih do rokerskih? Da li je populizam kad za jednu književnu nagradu Bazarovo žensko pero konkuriše više od sedamdeset pisaca i to slabijeg pola.
Kako to sve mogu isti ljudi!? I onda kažu: niko ništa ne čita, pogotovo ne čita poeziju! Pa ko da je čita kad je naša savremena poezija – velika pometnja kriterijuma? Za našu savremenu poeziju je Vavilonska kula dečiji zamak u pesku. Pisati angažovanu poeziju o Titu i Revoluciji bilo je sveto pravilo uspeha – ulaznica za visoko pesničko društvo. Danas je to poezija bogotražitelna! Pisati aktuelnu poeziju o svakodnevnom životu, odapeti bilo kakvu socijalnu strunu bilo je u socijalizmu proglašavano reportažom ispod nivoa poezije. U razvijenom socijalizmu kakvom teži naše društvo socijalna književnost biće nemoguća, jer će naše društvo rešiti sve socijalne probleme, govorili su izumitelji socijalističkog estetizma. Poezija koja zaslužuje pažnju kulturne javnosti mora biti očišćena od životnih tegoba, mora biti sterilna kao dobra apoteka.
Kao što babe u figurama iz šoljice kafe čitaju raznorazne sudbinske poruke tumačeći mutnu, zamagljenu prošlost, nagoveštavajući sasvim neizvesnu budućnost, kao što u jednoj jedinoj šoljici kafe, onaj koji je unapred spreman na zablude, može iščitati jasno čitave lance rebusa svog života, tako i kritičari poezije naše u talismanima reči, jedne, pre svega gatalačke igre, koja je, po nekima, ustanovljena od pojave M. Nastasijević a, a nastavljena V. Popom, i shodno etimologiji tog imena, tu kritičari nalaze rešenja za sve zagonetke moderne egzistencije. Jer, zapravo, sve zagonetke u toj poeziji, sve te odlike otvorenog dela, te sinkope nedorečenosti i jesu rešenja baš onoliko uspešna koliko i rebusi u šoljici kafe.
Ko kaže da prevrnuta šoljica ispijene kafe nema svoju publiku koja je naklonjena poeziji, modernom tumačenju savremenih egzistencijalnih problema, taj se grdno vara. Naši pesnici idu kao živi spomenici, kao nosioci sopstvenog lika i dela, kao svinge. (Poza nas je održala – pozi hvala!) Zašto je poezija uzela za sebe ulogu magije, zašto su pesnici odbacili s prezirom svaku sličnost svog pevanja i mišljenja sa svakodnevnim pojavama i ljudima, sa svakodnevnim patnjama smrtnog individuuma, sa svakodnevnim menama prirode i društva? Zašto su obznanili gradu i svetu da je svaka sličnost njihovog pevanja i mnjenja sa životom slučajna? Zašto su se odrekli stvarnosti preko novina i zašto njene dugove ne priznaju? Zato što su izabrali lakši put – put zvani: kako najlakše opseniti prostotu?! Ne, čovek i njegov okoliš, to njih, bez okolišenja, ne zanima, njih zanima samo transpozicija, imaginarno, zabrinuti pojedinac u mitskim okolnostima, oni su se odomaćili u metafizičkim prostorima, razbaškarili na mitskim poljima kao na Ivkovoj slavi. Oni lutaju sa najvećim zanosom, opijeni šumama naših i samo naših simbola i kao moderne drvoseč e (motorne žage sa ‘mortizerima) seku sve odreda za opštu kuću.
Naoružani modernim sredstvima moderne tehnike, slobodnog lomljenja, prelamanju, seče slobodnih stihova, oni će kad poseku tu magičnu šumu, naših, samo naših, simbola izvesti svog čitaoca na čistinu i tako rešiti suštinu suštine: zagonetku srpskog života i srpske smrti.
Najzad, ko bi imao nešto protiv takvih pesnika i takvih vrača pogađ ača da oni nekim istočnjačkim čudom i zatočničkim partijskim trudom nisu prvaci našeg pesničkog teatra. Prvi glasovi našeg pevanja i mišljenja! Kao da tu ima nekog pevanja i nekog mišljenja i kao da to nije, pre domišljanje i prepevavanje, nego pevanje. A zašto je to tako? Zato jer oni i njihovi branitelji iz svojih metafizičkih prostora ne primećuju ove naše svakodnevne bahanalije, ovo proždiranje, ovu kanibalističku zajednicu u kojoj bez milosti, bez morala, bez solidarnosti proždiremo jedni druge, u kojoj jači tlači i u kojoj i dalje važe zakoni: Il se skloni il mi se prikloni. U kojoj bez svesti i savesti kolaju nacionalističke laži.
Populistički danse macabre, bre, to može ali bez talasanja! I da li se neko danas još seća nedavnoprošlih vremena kad su se nekakvi homosapiensi sa leptir mašnama pod TV Palmom javljali sa punih trpeza, pucajući iz kubura, zabrinuti za svekoliko, za vekovno, za sveto, za kolevku, sa naš lepi jezik koji je savršeniji i stariji od sanskrita.
O vekovnoj kolevci lamentiraju iz svojih jakuzi kada, uz kamine slave vekovna ognjišta, nudeći nam jednu jedinu viziju budućnosti – sasvim nacionalne i za nas sasvim apokaliptične u kojoj će oni, lumpenburž uji biti gospodari a svi ostali poslušna raja. Naša književnost je nestala pred ogromnim frontom nacionalno osvešćenih i zabrinutih patriota, novoveraca. Pred znanjem autodidakta i kućepazitelja nacionalnog, ona je obesmišljena politikom kao pevanje cvrčka u zahodu. Posle metka ispaljenog u jednog jedinog čoveka kojega se nismo stideli, kao što se gledalac ne stidi lošeg glumca jer je i sam učesnik istog pozorišnog čina, dakle, pošto je ispaljen metak u srce čoveka, složili smo se da je taj metak bio krunsko svedočanstvo da sve što je do tada činjeno nije valjalo: ekonomija, privreda, sudstvo, policija, prosveta… Sve, osim kulture.
Sve je, dakle, bilo jedna velika opsena – samo je kultura u redu.
Stubovi Miloševićeve kulture i dalje su stubovi naše kulture? Da li je to moguće? Da li je to, možda, antinomija? Ili, čak, oksimoron? Svi pisci, stubovi Titove i Miloševićeve kulture i danas stoje kano klisurine! Sve je bilo naopako, sve treba menjati, samo njih ne dirajte! Više od četrdeset godina očekivao sam velike promene, znajući da one moraju doći, jer velika opsena i opsenari skupa s njom moraju pokazati svoje prazno lice, znao sam da će to biti jednog dana, ali nisam znao da li ću to doživeti. Pisao sam, sve što sam pisao pisao sam uprkos represiji jednog totalitarnog policijsko-političkog morala, naravno, onoliko koliko su mi to moje mogućnosti dopuštale. I onda sam kao svaki čovek, pun slabosti pomislio, eto, dolazi to vreme kada će se pokrenuti pitanje novog vrednovanja, kada će pisci, štićenici države, najzad biti prepušteni sami sebi, kao i svi drugi valjani pisci ovog sveta. Avaj, država je prestala da brine o njima, ali njihovo ustrojstvo subordinacije ostalo je u nekoj vrsti neformalnih grupa, okupljenih sad oko neke državotvorne ideje, nacije i vere, ali najvećma oko zemljačkih zavera (Hercegovci, Bosanci, Crnogorci, Prečani, Moravci) svi se oni bore za književni tron.
Sada kada je najlakše nabasati na muzu u nekom urušenom manastiru, u nekom manastirskom vrtu, podrumu ili vinogradu, tu i ogrezli ateisti, mislioci marksističke prakse najlakše nađu božanske nadahnuće.
Bogotražitelji su zaboravili Tita – mislioca ravnog Hegelu! Zašto su bogotraž itelji zaboravili Tita!? Zato što je Tito zaboravio njih, oni mu nisu oprostili smrt. Bogotražitelji sada traže Boga – za sada će potražiti našeg Boga, a potom ako stignu o Sveopšteg! Tako treba! U međuvremenu toliko lepih priznanja. Kakav švindleraj! Mnogi versko-sonetni radnici uteruju svoju viziju u sonete. Ali to je, vere mi, Sizifov posao! (Sonetto – sitan zvuk, mala skupina glasova. Petrarka je otac soneta, njegovi soneti su posvećeni Lauri, dakle, to je zahvaljujući Petrarki zauvek forma svetovne ljubavne pesme.) Oni to ne slušaju, pa tu malu skupinu glasova, zaneti do gubitka razuma, gaze desetercem, onako junačni desetarac bez milosti uteruju u sonete! Baš kao što kaže ona zaboravljena, a naša narodna mozgalica: Vuk magarca na plot nagoniooo…
Zar ne bi bilo divno da neka buduća književna lustracija svim piscima antologijskih pesma o Titu (ima ih na desetine), zabrani da deset godina objavljuju bogotražitelne, religiozne pesme i ispovedaju svoju novu pesničku veru!? Neka pišu do mile volje, ali nema objavljivanja, bato!
Predrag Čudić HOW COME THE SAME PEOPLE CAN DO THAT? Summary In this paper, the author asks how is it possible to find the way out for the culture of a nation, the exit from authoritarian society that has only just embarked upon transition towards a modern democratic society with the same people.
The author reminds of ten years of populism in Serbia, in ali areas, including culture, where the most eminent artists dealt solely wiht national issues in an unpermissably wrong manner. This is why the author problematises the issue of new organisation of ali social segments, since the entire Serbian society has been placed before the temptation of new valuation, liberation of culture from the constrictions of foul regimes and finding of it’s own identity.
Key words: culture, literature, populism, critic and transformation.