Dobrica Ćosić i Slovenci
Autor: Dragoljub Todorović
Ali niste. Ćutanjem i rečima podržavao si srpski ultranacionalizam.
Danas se, međutim, praviš kao da si govorio nešto sasvim drugo.
Nekog vašeg prijatelja slepca, s kojim ste me upoznali ti i Ljubo Tadić, nahuškali ste da u ‘Borbi’ piše protiv mene, protiv ‘Pisama srpskom prijatelju’, pripisao mi je fašizam itd. Čiste izmišljotine! To se može dokazati pošto su pisma i vaši napadi na njih objavljeni. Ako se želiš ponašati verodostojno, pošteno, onda organizuj prevod ‘Pisama’, omogući mi da javno u Srbiji komentarišem reakcije na njih (ali pre moraju biti objavljena ‘Pisma srpskom prijatelju’), ali i da objavim pisma – naravno samo one delove koji se odnose na politiku, ništa što je lično – u kojima sam 1986, malo pre i malo kasnije, komentarisao, analizirao i odbacivao tvoje stavove prema Slovencima. Zašto nisi reagovao kada sam u pismima odbacivao tvoje stavove? Tada ti na pamet nije padalo da ćeš nekad te svoje stavove javno negirati, bio si samouvereni srpski iredentista. Nažalost, Nebojša, vrati se sebi, pogledaj u sebe, otresi se sramote, bićeš suočen sa činjenicama i moraćeš za tvoje zamerke da mi se javno izvineš.
Još je vreme.
Zar se zaista ne sećaš kako si se rugao na račun Hrvata kao genocidnog naroda koji zbog svoje genocidnosti ne može dobiti svoju državu, te kako je Bošnjaci ne mogu dobiti pošto krajem 20. stoleća u Evropi ne mogu nastati nove države, itd.? Ne verujem ti da se ne sećaš, pošto to nisi govorio samo meni; Bog zna kome si sve to govorio i kome ste sve to govorili…” Popov nije odgovorio na ovaj tekst Kermaunera, iako ga je on na to pozvao. Nije ništa napisao ni o tome da mu je Kermauner pisao privatna pisma, da poseduje njihove kopije, u kojima je naveo zahteve Slovencima po tačkama koje je iznosio Popov 1987. godine. Nebojša Popov nije odgovorio ni na Kermaunerov predlog da prevede i objavi njegova otvorena pisma srpskom prijatelju iz 1987. godine koja u Beogradu nisu nikad objavljena (Borba je objavila samo tri nastavka, a njih je bilo mnogo više). Ovim ćutanjem (što inače nije običaj N. Popova, on polemiše do kraja i dalje) Nebojša Popov je najbolje pokazao da su navodi iz pisma Kermaunera tačni i da nema argumente za polemiku.
Inače, ova precizna, jezgrovita, sa sijaset podataka dokumentovana reminiscencija Tarasa Kermaunera na susrete i razgovore sa Ćosić em i praksisovcima 1985-1987. najbolje i najilustrativnije govori o tome kako je došlo do razbijanja Jugoslavije. Slovenačka misija Dobrice Ćosića i beogradskih praksisovaca u toj meri je otvorila oči Slovencima, uplašila ih i prestrašila da je kod njih otklonila svaku dilemu oko opstanka Slovenije u bilo kakvoj Jugoslaviji. Kada se kroz prizmu Kermaunerovog svedočenja posmatra celokupna Ćosićeva aktivnost usmerena prema Slovencima, ne može se odoleti utisku da je ona odlučujuće uticala na čvrstu, ozbiljnu i neopozivu odluku o osamostaljenju Slovenije.
Za buduće istoričare ti Ćosićevi pokušaji da se Slovenci krajem 20. veka privedu nekakvoj novoj rekonstruisanoj Rankovićevoj Jugoslaviji, sa svim atributima koji takvu tvorevinu karakterišu, biće nerazumljivi i neshvatljivi. Sve to što je Ćosić preduzimao od Titove smrti do današnjih dana rezultat je njegove patološke umišljenosti, odsustva minimalnog osećaja za realnost i bilo kakav racionalan gest. To je naravno nanelo najveće štete srpskom narodu u ime koga je Ćosić nastupao.
Ova Kermaunerova iskrena i do srži ogoljena filipika Nebojši Popovu omogućava bolje i potpunije razumevanje opširnog pisma Dobrice Ćosića Spomenki Hribar, upućenog kao odgovor na njeno pismo, koje Ćosić naziva studijom, pogotovu što to Hribarkino pismo – studiju nismo bili u mogućnosti da pročitamo.
Ćosićevo pismo Spomenki Hribar citiramo prema knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje”: “Takvo komunističko i partijsko tj. lenjinističko i staljinističko shvatanje jugoslovenska srpskih komunista treba povezati sa tradicionalnim srpskim shvatanjem jugoslovenska kao integralizma, uverenje da smo jedan narod sa dve vere, te devetnaestovekovne političke ideologije koju su 1918. godine zastupali svi Hrvati i Slovenci koji su bilo iz kog razloga želeli stvaranje zajedničke države. A oni koji nisu bili iskreni Jugosloveni u tom vremenu, koji, dakle, nisu bili integralisti, simulirali su jugoslovenstvo primorani spoljnim činiocima, odnosno saveznicima i njihovim odnosom prema Srbiji. Setih se u ovom trenutku Trumbićevih političkih Zapisa, pronalazim knjigu i citiram Vam samo jedan i najkraći zapis Ante Trumbića (tadašnjeg ministra spoljnih poslova SHS) koji pišući o Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920. godine kaže: ‘Naša država na Konferenciji mira nije imala nijednog pravog prijatelja, nigde pravu potporu. Mi smo, ipak uspjeli, ali je to u prvom redu bio rezultat rada Srbije i njene vojske’. I poznati protagonist trializma, A. Korošec, vrlo dobro je to razumeo i na tom razumevanju zasnovao svoju politič ku saradnju sa Srbima i Beogradom, svoju celokupnu karijeru u prvoj Jugoslaviji koja nije od malog značaja za sudbinu slovenačkog naroda i Slovenije. Međutim, u motivima i ciljevima, srpsko jugoslovenstvo se i u osnivanju zajedničke države 1918. godine suštastveno razlikovalo od slovenačkog i hrvatskog jugoslovenstva, bez obzira na njihov zajednič ki imenitelj – etnički integralizam. Srbi su u Jugoslaviji videli trajnu državnu tvorevinu, a Hrvati i Slovenci neophodnu istorijsku i političku pretpostavku za stvaranje svojih samostalnih nacionalnih država evolutivnim putem. Mi se 1918. godine nismo ujedinili sa istim ulozima, i istim ciljem i to je ona kobna osnova na kojoj će za svagda ostati nestabilna državna tvorevina – Jugoslavija…
U svakom slučaju, ja verujem da pravi razgovor o Jugoslaviji i jugoslovenstvu, o našim pravim nacionalnim problemima danas, treba započ eti istorijskom analizom stvaranja Jugoslavije. Koliko ja znam i shvatam to doba, brzo će se ustanoviti da je integralističko jugoslovenstvo bila politička osnova zajedničke države, i to politička osnova sva tri ‘plemena’ – Srba, Hrvata i Slovenaca…
Moram priznati: u tom našem komunističkom internacionalizmu, odista motivisanom dobrim namerama, nehegemonistički i nikad velikosrpski, bila je osnova – integralizam i univerzalizam zasnovan na Marksovom shvatanju nacije, naime na shvatanju da je nacija Istorijski prolazna kategorija. To shvatanje je i danas, posle svega što se zbilo u poslednjim decenijama u Jugoslaviji, vrlo živo i predstavlja ideološku svest brojnih srpskih komunista…” Navedeni deo Ćosićevog pisma najbolje, najubedljivije i najkonkretnije potvrđuje istinitost činjenica na koje Kermauner podseća Nebojš u Popova.
Ćosić vrlo jasno i nedvosmisleno predlaže Spomenki Hribar ono što Kermauner svedoči u intervjuu u Globusu kada za Ćosića, Markovima, Tadića, Stojanovića, Isakovića i Popova kaže da su se negde oko 1986. godine preko noći pretvorili u ljude koji Slovencima predlažu samo jednu mogućnost: nestanak. Jer, šta drugo nego nestanak, preporuč uje Ćosić Slovencima, kada u pismu Spomenki Hribar piše da je on pristalica Marksovog shvatanja da je nacija istorijski prolazna kategorija, da je integralističko jugoslovenstvo bilo politička osnova zajedničke države, da je tradicionalno srpsko shvatanje jugoslovenstva kao integralizma i uverenja da smo jedan narod sa dve vere.
Ćosić u pismu Spomenki Hribar vrlo određeno izlaže za kakve se on reforme jugoslovenskog poretka zalaže: određenjima podrazumeva njihova socijalistička osnova i usmerenost…
… i zasnivanju političkog pluralizma na demokratsko-socijalističkoj osnovi…
Program društvenih reformi u smeru demokratskog, pluralističkog, prosvećenog, civilizovanog socijalizma (ovi se atributi mogu preciznim sadržajima ispuniti), ponavljam, ne treba da budu stvar nekih mesijanaca, nekih spasilaca socijalizma i Jugoslavije, nego proveren izraz celokupnog javnog mnjenja svih jugoslovenskih naroda…” Smatramo da treba ukazati na još jedan deo pisma Dobrice Ćosić a Spomenki Hribar gde se vidi Ćosićeva upornost, njegova sposobnost da stvori grupu, njegova sklonost za rešavanjem najkrupnijih pitanja u zatvorenoj, prijateljskoj, odabranoj grupi ljudi. Tu matricu Ćosić je hteo da primeni i u kontaktu sa slovenačkim intelektualcima u njegovoj upornoj sistematskoj želji da slovenačke intelektualce, a preko njih i slovenačku javnost, privoli za svoje političke stavove i planove.
,,A možda: sve dotle dok se mi, srpski i slovenački intelektualci spremni na dijalog o našoj stvarnosti i našoj sudbini, ne zbližimo kao ljudi, ne postanemo drugovi i prijatelji do potpunog poverenja, dok ne poverujemo jedni drugima u svaku reč, svaku činjenicu, svako obaveštenje, dok jedni drugima ne postanemo izvori saznanja, dok ne poverujemo da su nam neki osnovni ciljevi zaista zajednički i da ih ne možemo jedni bez drugih da ostvarujemo, naš će dijalog biti samo nacional-politič ka konfrontacija, intelektualističko nadmetanje slobodoumnošću i erudicijom u kome će obe strane biti podjednako u pravu. A, u stvari, neće niko biti u pravu. Jer ćemo biti jedni drugima sve dalji. Ni Vi, ni ja, a verujem ni svi naši prijatelji, to ne žele. Sklon sam uverenju: i mi i Vi danas treba do poslednje konsekvence da shvatimo istorijsku komplementarnost naših sudbina, emancipacije naših naroda i njihovih kretanja ka višim oblicima društvenosti i više političke kulture. Jugoslovenstvo kao sadržaj uzajamnosti neophodno nam je i za potpuno samoopredeljenje naših naroda, a ne samo za život u konfederaciji ili federaciji.” Dobrica Ćosić je odlično znao da uska, zatvorena, po prijateljstvu i međusobnom protežiranju i pomaganju formirana grupa uticajnih ljudi, koja deluje u socijalizmu (koji je inače poznat kao izuzetno pogodan za korupciju, nepotizam i negativnu selekciju) predstavlja izuzetno moćno sredstvo za ostvarivanje i najneostvarljivijih ciljeva. Ćosić je uostalom ceo svoj život proveo u takvim grupama. Malom digresijom osvetljavamo jedan takav Ćosićev angažman. Naime, još dok je trajao rat, Ćosić je postavljen za glavnog urednika omladinskog lista Srbije Mladi borac. Dobrica Ćosić je lično odabrao novinare Mladog borca. Posle nekoliko godina ti novinari su poželeli da osnuju svoj list. Borislav Mihajlović – Mihiz to u knjizi “Autobiografija o drugima – druga knjiga”, 1993, ovako opisuje: “Kada je ambicioznim i preduzimljivim mladoborcima otešnjao i dosadio omladinski list, oni, osokoljeni početnom liberalizacijom, reše da pokušaju nemoguće: da pokrenu svoj. Znajući da njihov pokrovitelj Dobrica Ćosić sada član Agitpropa CK Srbije, u partijskoj hijerarhiji mnogo više može no što jeste, zatraže njegovu pomoć i podršku. On ne samo odobri, već i podstače njihovu nameru i založi sav svoj uticaj za pokretanje Nedeljnih informativnih novina. Tako se, prve nedelje druge polovine dvadesetog veka, pojavio NIN.” U istoj knjizi Mihiz opisuje pokretače NIN-a:
“Pokretači NIN-a i njegovo čvrsto jezgro bili su pod konac istih godina – bližili su se tridesetoj. Držali su se i pomagali jedan drugoga kao da su masoni, a slušali glas Dobrice Ćosića (“His Master’s Voice”) kao da im je veliki majstor. A i bio je to na neki način.” U pismu Spomenki Hribar Ćosić opširno piše o Kosovu, nekoliko puta se vraćajući na tu temu. Zatim o potrebi promene Ustava iz 1974.
godine, o privilegijama Slovenije u Jugoslaviji i sl.
Nastavak slovenačko-srpskog sučeljavanja odigrao se razgovorima u organizaciji slovenačkog i srpskog PEN centra 5. i 6. oktobra 1987.
u Ljubljani i 13. novembra 1987. u Beogradu uz učešće Ćosića, Mihiza, Koste Čavoškog, Palavestre, Selenića i drugih sa srpske strane, Jančara, Rupela, Mateja Bora, Bučara, Mikelna, Cirila Zlobeca i drugih sa slovenač ke strane. Centralnu ulogu u oba ova susreta imao je Dobrica Ćosić koji je i u Ljubljani i u Beogradu podneo opširne referate. Izlaganja sa oba razgovora objavile su skoro u potpunosti Književne novine u brojevima 742 od 15. novembra 1987. i 743 od 1. decembra 1987. godine.
Ćosić i u ovim razgovorima primenjuje istu metodologiju kao i u svim ranijim kontaktima sa Slovencima. Kada govori o Slovencima i njihovim odnosima sa Srbima, on prvo hvali Slovence, ističe izrazito pozitivne primere (pomalo preterujući), a zatim ih žestoko kritikuje (ponovo preterujući). Naravno, između ove dve krajnosti vrlo precizno i eksplicirano navodi svoje glavne teze o jugoslovenstvu i Kosovu.
U Ljubljani svoj ekspoze počinje vrlo opširnim uvodom (skoro polovina izlaganja) o tradiciji srpsko-slovenačkih odnosa, sa pijetetom redajući primere slovenačke pomoći i podrške Srbima; susreta i saradnje dva naroda; zajednički rad pojedinaca: na primer Vuka i Kopitara, Grobara, Ažbea, Jakopiča i Nadežde Petrović; zatim ističe Slovence koji su ostvarili značajne umetničke, naučne i novinarske uspehe u Srbiji: kompozitora Davorina Jenka, glumicu Velu Nigrinovu i novinare braću Ribnikar, osnivače, vlasnike i urednike najznačajnijeg srpskog dnevnog lista Politika. Odmah zatim govori o slovenačkoj mržnji prema Srbima, koja je zasnovana na militantnom katolicizmu, austrijskom duhu i kominternovskoj ideologiji. Na kraju, Ćosić postavlja svoje ključne teze o promeni Ustava iz 1974. godine i pitanju Kosova.
Na razgovorima u Beogradu Ćosić vrlo jasno formuliše svoju tezu o jugoslovenstvu ističući njegovu imperativnost za sve koji žive u Jugoslaviji: “Svaka politika, svaka socijalna i kulturna misao koja ne uvažava tu jugoslovensku imanentnost, ne nosi ni istinu jugoslovenskog stanja, ni rešenja za izlaz iz egzistencijalne krize u kojoj se našla Jugoslavija u poslednjim decenijama.” U nastavku izlaganja u Beogradu Ćosić otvoreno iznosi: “Univerzalizacija i unifikacija sveta nesumnjibo je dominantna energija naše civilizacije…” Ćosić takođe ponovo potencira istorijske zasluge Srbije za stvaranje zajedničke države Jugoslavije 1918. godine: “Shvatanje jugoslovenska je osnov srpsko-slovenačkih nesporazuma i netrpeljivosti. Jugoslovenstvo u srpskoj i slovenačkoj nacionalnoj svesti nema isti sadržaj i istu vrednost. Za Slovence, ako ih dobro razumem, od Cankara do Kocbeka, i Kardelja, Jugoslovenstvo je isključivo politička, to jest državna kategorija, bez integrativnih sadržaja i težnji; u slovenačkom jugoslovenstvu samo se čula slovenačka samobitnost i neposredni nacionalni interes. Od stvaranja zajedničke države 1918.
(zbog srpske dijaspore i odlučujuće uloge Srbije u rušenju Austro-Ugarske i oslobođenju Južnih Slovena) Jugoslovenstvo je bit srpske nacionalne svesti… Negacija ovog tradicionalnog jugoslovenska koju je izvršila KP sa svojom ideologijom, dovela je do jednog drugog oblika jugoslovenstva, nazvao bih ga revolucionarnim i partizanskim koje je iskreno internacionalističko i spontano integrativno…” Dakle, Ćosić ne odustaje od svojih teza, svojih namera i svojih ciljeva prema Slovencima. I u Ljubljani i u Beogradu Ćosić je nekoliko puta isticao istorijske zasluge srpskog naroda za formiranje Jugoslavije.
Tu Ćosićevu tezu detaljnije je razradio Predrag Palavestra izlažući u svojoj diskusiji da Slovenci poseduju nacionalni identitet čiji je nosilac jezik, a da Srbi poseduju istorijsku svest o sebi, osećanje istorijskog identiteta, tako da su Srbi mogli lako da se odreknu svog starog jezika za vreme Vukove kulturne revolucije. Na ove Palavestrine teze odgovorio je Dimitrije Rupel sledećim rečima: “Čini mi se interesantno da Palavestra, govoreći o Srbima, ne koristi iste formulacije kao kad govori o Slovencima. Kod Srba, Palavestra ne pominje nacionalni identitet, već govori o istorijskoj svesti. Kako je moguće u istom dahu govoriti o nacionalnom identitetu i o istorijskoj svesti, kao da se te dve stvari mogu porediti? Drugim rečima, Palavestra kaže, Srbi imaju istorijsku svest, Slovenci imaju nacionalni identitet (uzgred budi rečeno, to je pleonazam). Slovenci su, eto, izvesna prirodna pojava koju prepoznajemo na osnovu zajedničkog jezika, a Srbi imaju istoriju što znači da su (bili) izvršioci nekakvih slavnih dela koja su imala efekta na istorijskom nivou. To je stara priča o istorijskim i neistorijskim narodima.
Prvo pitanje: kakve veze ima ovo razlikovanje sa sadašnjim teškoćama koje imamo mi Srbi i Slovenci? Drugo pitanje: da li teza o istoričnosti srpskog naroda ima nekakve posledice na ulogu Srba u Jugoslaviji? Treće pitanje: da li je istina da Srbi traže spas u sebi?” Dimitrije Rupel je odgovorio i na Ćosićeve teze da tradicija antisrpstva kod Slovenaca potiče od militantnog katolicizma, austrijskog duha i kominternovske ideologije. O tim Ćosićevim ocenama Dimitrije Rupel je rekao: “Dobrica Ćosić je u Ljubljani rekao da tradicija antisrpstva (kod Slovenaca) ima tri osnove: 1. militantni katolicizam, 2. austrijski duh i 3.
kominternovsku ideologiju komunističke partije. Sa tim se ne slažem: Ad l. Slovenački katolicizam nije bio sasvim antisrpski jer se zna da je vođa slovenačkog katolicizma Antun Korošec ogromno paktirao sa Srbima, sa srpskim dvorom, bio je u diktatorskoj (srpskoj) vladi itd.
Ad 2. Slovenci su želeli da iziđu iz Austrije, bili su sa njom u velikom konfliktu i tražili su (naravno ne svi) spas u Jugoslaviji. Jugoslavija se pretvorila u razočaranje tek onda kad su Slovenci konstatovali da se ponaša kao Austrija i da u Jugoslaviji opet moraju da se bore za stvari za koje su se borili u Austriji. ‘Antisrpski duh’ bih ja definisao kao duh protesta protiv državnog ugnjetavanja, on je dakle varijanta ‘antiaustrijskog duha’: kod Slovenaca ćemo svakako naći više tog bunta protiv državnog ugnjetavanja nego smirenog ‘austrijskog duha’: setimo se Prešerna, Levstika, Cankara… a onda svih levičara koji su bukvalno negirali Austriju, Evropu, monarhiju, itd. Moram reći da bih ja želeo da bude više austrijskog duha nego što ga stvarno ima. Danas – i to je problem – u Sloveniju prodire duh nesređenosti, površnosti, lenjosti, neodgovornosti, fatalizma, anomije…
Ad 3. Veoma je ozbiljan prekor kominternovskoj ideologiji. Slovenač ka partija (slovenački nacionalni program) je bila osnovana bez veze sa Kominternom, tamo 1935-37. godine…” Prioritet za Ćosića je da Slovence ubedi u nezamenljivost jugoslovenstva i neophodnost njegovog afirmisanja da bi Jugoslavija opstala.
Poznato je da je to Ćosićeva mimikrija, da je jugoslovenstvo maska za dominantni srpski uticaj na politiku, privredu i sve druge državne poslove u Jugoslaviji. Ćosićevo stanovište o jugoslovenstvu Slovenci nikada nisu prihvatili, niti na bilo koji način podržali. Istaknuti slovenački književnik, predsednik slovenačkog PEN centra, Drago Jančar, na ovim srpsko-slovenačkim razgovorima o jugoslovenstvu govori: ,,U poslednje vreme nam se kao organizacija, a ne kao organizam, nameće nekakva jugoslovenska nadnacija. Ta nadnacija nema iza sebe ni srpsku srednjovekovnu kulturu, ni hrvatsku renesansu, ni slovenač ki barok i protestantizam, ali iza sebe besumnje ima političku moć i raspolaže jednostavnim rešenjima. O njoj najviše vole da govore generali.
Njena jedina supstanca su šuplji stadionski i štafetni rituali, prazno brbljanje o jedinstvu.” Tako je otprilike tekla i tako se završila Ćosićeva slovenačka avantura, koja je trajala pune tri godine – 1985, 1986. i 1987. i nije dala nikakav rezultat za slovenačku podršku srpskom stavu o Kosovu, za promenu Ustava iz 1974. godine i za jugoslovenstvo. Slovenci su Ćosiću vrlo otvoreno, vrlo argumentovano i vrlo precizno izneli svoje stavove i razloge zašto ne mogu da prihvate nijedno njegovo zalaganje. Tako je Ćosić prošao još gore nego u polemici sa Dušanom Pirjevecom 1961. godine.
Dragoljub Todorović
DOBRICA ĆOSIĆ AND THE SLOVENIANS Summary In his paper, the author critically considers the intentions of Dobrica Ćosić to provide, in direct contact with the Slovenians, their support or at least implicit consent to his plan for the resolution of crisis in post-Tito Yugoslavia, with special emphasis on the final resolution of the Serbian national issue. The author analyses the text of SASA Memorandum, its formulation, its contents, its presentation to the public, as well as the role of Ćosića in its idea, formulation, contents and publication. The author concludes that “Ćosić’s Slovenian adventure” in mid-80s did not result in Slovenian support for Serbain opinion regarding Kosovo, for the change of 1974 Constitution and for the idea of Yugoslavism.
Slovenians expressed their attidutes and reasons for not being able to accept Ćosić’s proposals and concepts openly, preciscly and with sound arguments.
Key words: socialism, Vugoslavism, unitarism, the Serbian issue, SASA Memorandum.
ja mislim da je do prvih neslaganja doslo pedesetih godina pri gostovanju akademika Mateja Bora.
Dali neko moze da mi nadje njegovu biografiju jer Matej Bor je njegov pseudonim.
Poštovani,
Iako nisam baš redovan čitalac Vašeg e-izdanja, moram priznati da teme koje pokrećete predstavljaju srž (deo njen) problema ove anti-srećne i voljno nesrećno zemlje i njenih još nedovoljno odraslih ljudi.
Srpski “Papa” (kao otac, ne rimski papa) ideolog staljinstičkog besmisla i pobornik surove diktature,socijal-nacionalne boljševičko totalitarne Titoslavije (zapravo Srboslavije sa duhom i dušom njegovom, J.B.T. tog malog Staljina ali i bez tog istog revizioniste i izdajnika samog - jer on nije bio Srbin već samo staljinist) u kojoj će njegove institucije poput iznutra obesmišljene i centralnokomitetizovane SANU, umesto Parlamenta (koji po definiciji prihavta i štiti i one nepodobne, čak i ne-komuniste “štetočine”) davati ritam napretku i trčanju u bolju srpsku, baš poput “bolje” prošlosti, izmišljenu budućnost, deo je čitave “kulture propasti i nemoći” začete tokom poraza krajem XIX veka, a konačno uobličene strahom posle izlivanja hordi tzv. Crvene Armije, koja je nahrupila i potopila Srbiju (a da je sama nije okupirala, to je bila dužnost za našeg Papa-a i sve srodnike).
Daleko od Zapada, ostavljeni sebi sami, ljudi su prihavtili i ovakvog čoveka, kao i Rankovića, ili bilo koju drugu reinkarnaciju Sarumana, Crvjezika, Berije, Jagode-Ježova, Trocki-Đeržinskih i drugih giganata zvari socijal-nacionalizma, kojoj je zapravo osnovna preokupacija bila antizapadna, antievropska i naravno, ultimatinvo, antiamrička “misao” (ne može bez navodnika, dokaz: knjige našeg Papa-a, veličanje kojekavih Golubića-krvoločnih uličara i ostrašćenih maloumnika, naoružanih podrškom držve, zapravo njenog srca i duše-tajnih službi novog poretka. A to je i bilo core ili čak hardcore, državnog i društvenog kvaziustroja nastalog Lenjiskim banditizmom i oportunizmom.vašan namera da dokažete da se ćisto naučnim, mirnim i objektivnim radom može dekapitalizirati zver staljniskog poretka i ideje, veoma je pristala ali sasvim neučinkovita. Mada vam se divim i podržavam svaki napisani red. no zlo je zlo i u njemu nema ničega dostojnog nauke i poštene analize, razumevanja ili unutrašnje logike. Oslonjeno je samo na sopstvenu moć da proizvodi razdor i sram, da regrutuje pristalice i pretvara ih u oruđe (poput vojnika iz ciklusa o Treminatoru ali bez nade da bi i neki od njih mogao doživati sličnu preobrazbu kao A.Švarceneger), u uvek neophodno ljudsko testo za nove podvige u uništavanju svega normalnog, svakodnevnog, pristojnog, ne-zlog, urbanog i proisteklog iz Evrope i USA, bez obzira na kvalitet. veru, u slučaju Srbije, bilo je najlakše ukloniti kao prepreku, jer se i sama nalazila u rukama antievropljana. Posle je sve bilo dečija igra. Ali ako uzmemo u obzir potpunost vlasti i sile kojom su raspolagali, uz sva sredstva dobrovoljnog pobobljavanja poput literature (Vremena smiraja, uzdisaja, izdisaja, dodtanih uzdisaja i novih izdisaja, uz Kršne kašike i rest od iste vrste), filmove o herojstvu staljnskog soja i ovdašnjih poturica te drugih, bezbrojnih, RTV jad-i-beda uradaka za popunjavanje zapuštenih mozgova, oni nisu mnogo postogli. Osim neplaniranog haosa. jer dok su držali sve pod kontrolom, vremena je bilo, u kosmičkim razmerama. sve je tako solidno bilo postavljeno. Ne kao u Nemačkoj (glupa Evropa), nego zapravo. Armije sledbenika, spremnih na svaku nepodopštinu, i što je bilo još bolje, kako je datum “revolucije” ostajao dublje u prošlosti (svetionik generacija) to su pristalice bile surovije, luđe i odvažnije. Kao da se utrkuju u neljudskosti, neznanju, prostoti, vulgarnosti, neznanju, nedelima, jednom rečju pravi komunisti. Kakvi su svi odreda i to stalno, i trebali biti, da nije bilo “skretanja”.
Korak je izgubljen ali ne i bitka. Zato, dragi gospodine, ne treba dozvola i savet nikakvih Slovenaca. uostalom oni od starta nisu valjali. samo su glumili surovost i atnievropejstvo. Čak i da se pregovaralo sa nekakvim “pametnim” Slovencima (tek to je jadno, pa šta mislite kako bi Mustafa G. genijalni čovek Komintetrne USSR, bio tako uspešan ubica da nije prozrevao baš sve te i takve, nazovi pametne neprijatelje svih vrsta) Saveznik je bio i ostao, samo jedan. Tamo gde sunce nikad ne izlazi _
= Rusija (ili Tatrstan ili SSSR ili..Da ne bude zabune, ne vređam braću iz daleka, sa ovim Tatarstanom, u Turskoj Srbija je danas - Srbistan). Zato je sva pažnja bila usmerena prema vremenu budućem, kada će medved koga na uzici drži Ciga Amer, taj arhi izdajnik jeljcin, biti oteran u korist nekog novog a našeg čoveka “u Tirani” (U jednom od filmova o Dž.Bondu šef albanske tajne službe označen je, sasvim pogrešno, kao najgori čovek na svetu, ali to je bilo vreme pre vremena Raša i Ratkaša, tih genijalnih stratega i spasilaca čovečanstva oličenog u njegovom najboljem delu-staljnisitičko-socijalističkim četnicima srpske provinijencije). I sada kada se to već desilo, i kada čitav pravedni svet lakše diše, u srbiji se traži demokratija i ko zna šta sve ne. Pored živog i zdravog Papa-a. A on je lično i to pažljivo odbirao sve mlade, da posluže svrsi i da budu na korist njemu, ili Srbiji. Ili srbiji i njemu. Ili njemu. Ili… zašto paoci u točkove? Drgovi, sudnji je čas da spasemo što se spasti može. Osim toga memorandum ne postoji.
to će ako treba, potvrditi čitava naučna javnost na čelu sa ANU. Ono “S” nije nestalo greškom u kucanju (latinicom). nema ga jer već sutra, kada staljinski san pokaže da je življi i poželjniji nego ikada, i kada Mustafe G. i svi krvnici ustanu iz groba pod petokrakama da bi glasali za demokratskog predsednika Tatarstana (ne sme pasti ispod 99 posto, ali da ne pominjemo opet Albaniju) svet će opet biti mesto dostojno svojih najboljih sinova Papa-a i njegovog dražesnog kružoka dobročinitelja, usrećitelja i tumača srpske:duše, nasleđa, zemljoradnje i seljaka-bezemljaša, oficira i tumača političke ekonomije socijalizma, pisaca koji pišu ćirilicom, ijekavsko-ekavsko-kosovsko-resavskim jezikom i pravopisom, one koji tajnu znaju i koji će Vo vjeki vejkov, sačuvato plamen revolucije u mraku srpske glave.
ovo je ukratko, moj doprinos, važnoj temi - dokazivanju notorne činjnice da nije bilo nikkve zavere niti ikavog tzv. Memoranduma, pregovora “sa slovenci” i sl. i dr.
No passaran!