Dobrica Ćosić i Slovenci
Autor: Dragoljub Todorović
Sve to je kod Ćosića izazvalo šok, jer je za njega Rankovićeva unitarna i centralistička Jugoslavija parametar, paradigma, najbolje, najefikasnije i najoptimalnije rešenje za sve narode Jugoslavije. Ćosiću se diže kosa na glavi i na sam pomen Evrope, evropeizacije, evropske integracije, kao čoveku koji zazire od grada, gradskog miljea, kao čoveku koji je pisao opširne i zagrižene eseje protiv automobila i čiji je mladalač ki ideal bio da bude direktor kolhoza u rodnoj Velikoj Drenovi.
Kada se uporedi razgovor slovenačkih intelektualaca sa Ćosićem u Pirjevčevom stanu pre četvrt veka i razgovori u kafani Mrak septembra 1985. godine, odmah se uočava da slovenački intelektualci 25 godina govore suštinski isto. Njima je i pre 25 godina o socijalizmu, unitarizmu, jugoslovenstvu i internacionalizmu bilo sve jasno i tu za njih ni 1961. godine, ni 1985. godine nije bilo nikakve sumnje ili dileme. Jedino, što su 1985, godine mogli otvorenije, slobodnije i samim tim jasnije i preciznije da iznose svoja mišljenja.
Što se tiče Dobrice Ćosića i njegovih istomišljenika, posebno praksisovaca, oni su čini se bili još tvrđi, još čistiji, još privrženiji levici i ekstremno levoj organizaciji Jugoslavije. To je možda posledica otklanjanja, neutralisanja i rasterivanja zaista velikog straha koji kod Ćosića, praksisovaca i njihovih sledbenika vlada polovinom i krajem 80-ih godina za sudbinu socijalizma u svetu, koji je ozbiljno načet, uzdrman i kome su odbrojani dani a izgledi za opstanak nikakvi. Ćosić i njegovi istomiš ljenici misle da će svojim rigidnijim, rezolutnijim, redukovanijim i eksplicitnijim isticanjem, tumačenjem, propagiranjem i sprovođenjem socijalističkih ideja, principa i institucija doprineti njegovom spašavanju i oživljavanju.
Dobrica Ćosić se vrlo brzo oporavio od ljubljanskog šoka i 23. novembra 1985. godine piše pismo Niku Grafenaueru, jednom od učesnika razgovora u Mraku. Time on nastavlja svoju slovenačku kampanju.
U ovom pismu on iznosi zamerke Grafenaueru za slovenačke stavove iznete u Mraku. Citiramo delove Ćosićevog pisma Grafenaueru prema knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje”: “Niste me oduševili svojim neuviđanjem vašeg grandioznog napretka omogućenog i mogućeg samo u Jugoslaviji; vaš pesimizam, vaše osećanje ugroženosti, ostalo mi je neargumentovano i neuverljivo…
Žao mi je što od vas nisam ni reč čuo o vašem ekonomskom hegemonizmu i po mnogo čemu privilegovanom položaju koji imate u Jugoslaviji od 1918. osobito posle 1945. godine. Prilično sam iznenađen vašim potcenjivanjem, po mojim utiscima, prave nacionalne euforije, tj.
antibosanstva, što znači i antisrpstva, koja je zahvatila i mlade dubine slovenačkog naroda…
Nacionalizam nikada u istoriji nije bio samo ljubav prema svom narodu; on je bio uvek i mržnja nekog drugog naroda, a ta mržnja može biti i nepravedna, i izraz zabluda…” Kao što preteruje i ne daje nikakve argumente kada optužuje Slovence za ekonomski hegemonizam i privilegovan položaj u Jugoslaviji, kao i nacionalizam, Ćosić umanjuje i minimizira srpski nacionalizam, a položaj srpskog naroda u Jugoslaviji, posebno na Kosovu, takođe bez ikakvih dokaza i pokazatelja predstavlja ponižavajućim i beznadežnim: “Što se savremenog srpskog nacionalizma tiče, on se rađa kao defanzivan danas, kao reakcija na egzistencijalnu ugroženost…
Zabrinut sam što više ne znate koliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda u postojećoj političkoj konstelaciji samoupravne Jugoslavije; koliko je beznadežan položaj srpskog naroda u ovoj trećoj, Brionskoj Jugoslaviji, ako se što pre ne izvrše radikalne ustavne promene…
Žalostan sam koliko ste neobavešteni o albanskom genocidu nad srpskim življem na Kosovu i Metohiji…” Nakon oštrog suprotstavljanja slovenačkim stavovima i preciziranja svojih stavova izrečenih u Mraku, Ćosić hvali svoje slovenačke sagovornike za pokazanu toleranciju u razgovoru, za spremnost na dijalog, za intelektualnu širinu; dalje Ćosić u pismu Grafenaueru izražava nadu za nastavak razgovora sa grupom oko Nove revije. To ukazuje da Ćosić metodom toplo-hladno (red napada, red hvaljenja) želi da nastavi pritisak na Slovence u pridobijanju slovenačke podrške za promenu Ustava iz 1974. godine i za rešavanje srpskog pitanja na Kosovu.
Što se tiče demokratskih reformi i budućeg političkog uređenja Jugoslavije, tu kod Ćosića uopšte nema dileme. To se može i mora ostvarivati samo u okviru socijalizma: “… To što vam nismo sređenije, svestranije i argumentovanije izlož ili poglede na našu savremenost biće da je razlog i to što je srpsko pitanje nama još sasvim neartikulisano za jasnije i konceptualnije iskaze.
Nas još uvek muče jugoslovenske himere, osobito neshvaćenost, zaludnost i tragizam našeg jugoslovenstva…
Biće potrebno dosta vremena, ali pre svega demokratskih uslova koje nemamo, da mi Srbi artikulišemo svoje nacionalno jugoslovensko pitanje, svoje shvatanje demokratskog socijalizma u savremenoj civilizaciji.” Ćosić se u 1986. godini dopisivao sa Tarasom Kermaunerom i jedno pismo objavio u knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje”. U pismu Ćosić se zahvaljuje Kermauneru što je saglasan sa njegovim stavovima o odbrani tekovine naše revolucije, dalje kritikuje delegatski sistem, opširno govori o Kosovu, književniku Miodragu Bulatoviću i njegovom sukobu sa Slovencima itd.
U knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje” Ćosić objavljuje svoj opširan odgovor Spomenki Hribar na njeno pismo, kako ga Ćosić zove: pismo – studiju. To pismo Spomenke Hribar nije objavljeno na srpskom jeziku. Diskusija slovenačkih intelektualaca u Mraku takođe nije objavljena na srpskom jeziku. Pre nego što analiziramo ovaj vrlo opširan Ćosićev odgovor na pismo Spomenke Hribar, koje nismo mogli da pročitamo, navešćemo nekoliko odlomaka iz teksta Tarasa Kermaunera “Pisma sa ruba srpskom prijatelju” koji je objavljen u Borbi u tri nastavka 1987. godine, kao i naknadno sećanje na te srpsko-slovenačke kontakte 1985-1987, koje je Taras Kermauner objavio posle skoro jedne decenije u zagrebačkom Globusu i beogradskom Vremenu 1996. godine.
Taras Kermauner u svom tekstu “Pisma sa ruba srpskom prijatelju” obraća se direktno svom neimenovanom srpskom prijatelju: “Kosovo je u vama Srbima pokrenulo tako snažnu obnovu nacionalne emocije, da moram govoriti o novoj etapi kako srpske, tako i jugoslovenske istorije, o promenjenoj vrednosno-intelektualnoj strukturi vremena.
Vi Srbi, zamerili ste Slovencima, pošto vam se nisu pridružili u antialbanskom raspoloženju. Da je posredi antialbansko doživljavanje, mogu da posvedočim iz razgovora barem sa tri četvrtine srpskih sagovornika – mada je tačno da nije kod svih jednako euforično. Tu i tamo je melanholično i mazohističko. Vrlo retko sam nailazio na one koji sa simpatijom gledaju na Albance.
Posle 1981. godine pokrenuta je tako žestoka antislovenačka hajka kakve još nikad nije bilo u Srbiji i Jugoslaviji. Mi, Slovenci, preuzeli smo mesto omrznutih Hrvata, našli smo se u ulozi Jevreja Vajmarske Republike koji su krivi za svaku teškoću širom balkanske države. I zato sam za nekoliko godina prestao odlaziti u Srbiju, jer više nisam želeo da slušam neprestana grđenja i sumnjičenja. Već na železničkoj stanici u Beogradu poznanik me je napao: šta hoće vaš Vidmar? Otkud naš, branim se iznenađen. Već u polemici sa Ribičičem izjavio sam jednom zauvek da nisam vaš, niti naš, ničiji. A Vidmar je od svih, najmanje moj! Na Terazijama me uhvati sledeći huškač: da li ste doista izdali manifest o otcepljenju od Jugoslavije? Čuvajte se! Pre nego što sam došao sebi, on je već odmaglio dalje.
Ne, tako sam odlučio, više u Beograd neću doći dok se ta histerija ne smiri. Mada sam naišao na divne Evropejce, da spomenem samo prijatelja Ugrinova, osećao sam se ne tako malo ugroženim. Zašto sam doputovao u ovaj nekad povrh svega dragi grad, da se bez prestanka izvinjavam, branim, kajem? Došla mi je misao da bezobrazniku odbrusim: i, što se to vas tiče ako hoću (ćemo) da se otcepimo? Civilni zakon je jedan od osnovnih uslova civilnog društva. Ako bračni drugovi više nisu za zajednički život, mogu se razvesti. Bez razvoda nema lične slobode.
Ali razvod nije samo u bračnoj zajednici supruge i supruga. Svaki kolektiv je tako ukomponovana zajednica saradnje. Ako me, bračni druže, budeš stalno vređao, zahtevao da ti se u ime tvojeg bratstva i jedinstva, to jest u ime tvoje nadmoći stalno potčinjavam, i ako budeš zahtevao da se odreknem čak i samoga sebe, onda ću te napustiti. Zašto da podnosim tvoje zametke da te iskorišćavam. Bilo bi normalno da se svako ko smatra da je iskorišćavan – onoga ko ga iskorišćava što pre otarasi! Zaboga, najzad sam se osvestio, kuda su te oterali strah, ugroženost, panika i započeti pogrom! Reaguješ nerazborito sa šlepom strašću, kao oni koji pretvaraju celu Jugoslaviju u nerazrešivo Kosovo…
Anketa o Slovencima koju je amaterski i manipulativno sproveo omladinski list ,,NON”, počiva u tradiciji one Jugoslavije i Srbije koja nije usmerena ka Evropi.
Iz ankete se, ipak, učimo: da u Srbiji među običnom omladinom razrastaju genocidni instinkti. Navešću jednu od teza: bratoubilačkim ratom potamaniti Slovence! Protiv teza ove vrste morala bi kao jedan čovek da se digne sva Evrosrbija.
Zaslepljeni gnev, koji oseća nemoć zbog kosovskih Albanaca – albanski natalitet kao nesavladivi faktor albanske etničke pobede – preusmerava se protiv Slovenaca, protiv svega drugačijeg, protiv svakoga koji pokušava misliti i ponašati se prema svome nahođenju, protiv svih koji nisu voljni da se potčine modelu bratstva – terora. Jedan od anketiranih karakteristično je izjavio: sve koji nisu za bratstvo-jedinstvo pobio bih.
Ubistvo – i masovno nacionalno – jeste poslednja i najkrupnija reč – vrednost histeričnog paničnog nacionalizma.
Zato naglašavam, mada sam uveren da i sam znaš to što ću ti reći: ako vi, Srbi, pravovremeno ne postanete svesni kuda vodi ta antislovenač ka i antipluralistička hajka – teza: što nije unificirano, jeste separatistič ko, što je separatističko, jeste zločinačko i zato zahteva što hitniju likvidaciju zločinaca – nećete više moći govoriti samo o Hrvatima kao genocidnoj naciji (što je inače glupost i bezobrazluk). Nijedna nacija nije imuna pred fašizacijom. Nisu ni Slovenci.
Mi, Slovenci, hvališemo se – kao Srbi – da dosad nikad nismo postupali genocidno.
A šta je onda likvidacija nemačke manjine u Sloveniji 1945. godine? A šta znači definitivno rešenje nemačkog pitanja u Banatu? I zato sam tako angažovan na današnjem slovenačkom protivnovih – magičnih integralizama. Svi teže jednom ili drugom definitivnom rešenju svakog pitanja.
Verujem da će u vama prevladati mera i razum, verujem da će to prevladati i u meni i u Slovencima…” Iz Kermaunerovog teksta jasno se vidi na koja pitanja su u razgovorima sa Slovencima Ćosić i prijatelji stavili akcenat. To su pre svega Kosovo i potreba za unifikacijom, bratstvom i jedinstvom, jugoslovenstvom, integralizmom u Jugoslaviji. Kermauner ističe i antipluralističku hajku koju vodi Ćosić i zalaganja srpskih intelektualaca protiv zapadne prosvetiteljske i liberalne tradicije koja zahteva slobodno odlučivanje svakoga, kako pojedinca, tako i socijalne grupe, uključujući naciju.
Još detaljnije i sa više konkretnih primera Kermauner evocira to vreme angažovanja Dobrice Ćosića na ubeđivanju i pridobijanju Slovenaca za srpsku stvar, promenu Ustava iz 1974. godine i rekonstrukciju Jugoslavije u pravcu čvršće, jedinstvenije i monolitnije federacije, sve u cilju očuvanja socijalizma i konačnog rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, u intervjuu koji je dao zagrebačkom tjedniku Globus od 22. januara 1996. godine čije delove je prenela Borba: “Globus”: Bili ste prijatelj s vodećim srpskim akademicima, Dobrica Ćosić i drugi bili su Vaši kućni prijatelji. Jeste li u razgovorima s njima na bilo koji način mogli predvideti monstruozan program genocida koji je Srbija – po duhu Memoranduma SANU – počela sprovoditi od 1990. i dalje? Je li Vas iznenadio dolazak Miloševića na vlast, potom dimenzije rata i pokolja na prostoru bivše Jugoslavije? Taras Kermauner: Ćosić, Marković, Tadić, Stojanović, Isaković, takođe i Popov, od mojih dobrih prijatelja koji priznaju ravnopravnost Slovenaca pretvorili su se preko noći – negde oko 1986. – u ljude koji Slovencima predlažu samo jednu mogućnost: nestanak. Progovorili su tada jezikom kojim se decenijama nikad nisu koristili. To potvrđuje i naša korespondencija. Umesto oslobođenja svih Jugoslovena od partijskog terora i njihove ravnopravnosti, ponudili su novi, ne manje neprimeren oblik zavisnosti – od srpstva. Meni su ovde u Abver poslali Popova, da mi – kao za njih najistaknutijem predstavniku slovenačke politič ke opozicije – prenese njihov program, njihove zahteve i uslove.
“Globus”: Kakvi su to bili zahtevi i uslovi srpskih akademika? Taras Kermauner: Prvi je uslov srpskih čelnika bio: da mi Slovenci naš jezik usmerimo na pisanje niže, populističke literature, koja će takođe, s vremenom, preći na srpski, a da se srpski koristi u javnom životu i višoj kulturi. Taj se sastanak odigrao u Abveru, prisustvovala mu je i moja žena. Posle sam o tim zahtevima pisao lična pisma na sve strane.
Odgovorio sam Popovu, a preko njega i srpskim akademicima, da su Italijani pod fašizmom 1941-43, kao i Nemci 1943-45. u ljubljanskoj pokrajini Slovencima nudili veću autonomiju. Takve zahteve nijedan Slovenac neće prihvatiti, radije ćemo krenuti u novi narodnooslobodilački rat. Tada sam shvatio šta će se dogoditi s Jugoslavijom: ideje srpskih akademika bile su sledeće: Slovenci ne mogu imati svoju državu, jer za nju nisu sposobni. Hrvati je ne mogu imati, jer su genocidni po prirodi.
Bošnjaci je ne mogu imati, jer na kraju 20. veka u Evropi ne mogu nastajati nove nacije. Makedonci ne, jer su Srbi. Hrvatsko plemstvo i povesne samostalnosti jesu izmišljotine, i tako dalje.
Nekoliko meseci pisao sam pisma tim bivšim srpskim prijateljima i molio ih za dijalog: neka se osveste. To što rade jeste razbijanje Jugoslavije za kakvu smo se zajedno zauzimali, jer nema Jugoslavije bez konfederacije jednakopravnih država – naroda. Ćosić nije hteo odgovoriti na pitanja koja sam mu postavio za intervju u “Novoj reviji”. Hteo je taktizirati. Bacao je pesak u oči drugim novorevijcima ali ne zadugo.
Počeo sam mu pisati opsežno javno pismo, ali shvatio sam da to nema smisla i ubrzo sam ga pretvorio u “Pisma srpskom prijatelju”.
Na ovaj intervju odgovorio je Nebojša Popov tekstom koji je objavljen u “Našoj Borbi” 12. februara 1996. godine gde negira navode iz intervjua koji se odnose na njega.
Taras Kermauner je napisao “Odgovor Nebojši Popovu” koji je objavilo “Vreme” u broju 289 od 4. maja 1996. godine. U tom odgovoru Taras Kermauner između ostalog piše: “Žao mi je što na niz mojih pisama, koje sam ti pisao u drugoj polovini 80-ih godina, nisi odgovorio. Smatrao sam da više nisi zainteresovan za razgovor sa mnom, jer si se – kao i ostali tvoji prijatelji na koje si se uvek pozivao i sa kojima smo se, kao što znaš, nekoliko puta sretali u Beogradu (Dobrica, Ljuba, Božo, itd.) – razočarao u mene jer nisam odigrao onu ulogu koju ste od mene očekivali: agenta velikosrpstva. Ne znam zašto ste to od mene očekivali. Možda zato što sam bio kritičan ne samo prema partiji, već i prema slovenaštvu. Kasnije sam shvatio da ste bili kritični prema partiji i vladajućem srpstvu, ali ne i prema Pravom srpstvu, a ni prema Rankoviću. Dobrica ga je i dalje hvalio. Ni slutio nisam da ćete oko 1986. godine iz demokratizma, inače apstraktnog i humanistič kog, ali ipak, smatram, poštenog, preći skoro u fašizam. Pošto se to desilo iznenada, bar u mojim očima – a možda sam bio i naivan, neki su me upozoravali na Dobričin ultranacionalizam, ali ja Dobricu nisam tako razumeo – utoliko sam bio više šokiran. Tvoj dolazak u Abver – naš poslednji susret – bio je za mene utoliko veća nesreća.
Istina je, nisi se predstavljao: ja sam izaslanik te i te institucije; pošto instituciju niste ni imali. Osim SANU; a o njoj si mi upravo prilikom našeg poslednjeg susreta, podseti se, mnogo govorio: kako su primili Ljubu za člana, itd.
Pošto ste uvek delovali kao grupa, preneo si mi njihove pozdrave, organizovao susret u Beogradu, bilo ih je mnogo, nije bilo ni najmanje sumnje da nastupaš kao predstavnik grupe; kao što je i Dobrica nastupao.
Zašto te nije bilo u Mraku, ne znam: verovatno su te gurnuli u drugi red. Ali, prilikom našeg poslednjeg susreta u Abveru tvoji stavovi se nisu nimalo razlikovali od stavova Dobrice i Ljube.
Inače, sve to je dokumentovano. Pošto sam bio tako razočaran, besan, nesrećan – morao sam istovremeno da se raziđem sa svojim prijateljima, sa slovenačkim nacionalistima… kao i sa srpskim prijateljima – nacionalistima. Ostao sam sam, ali sam pisao niz pisama raznim ljudima, takođe i tebi; i o tvojim stavovima u Abveru. Čuvam kopije, stvar nije teško rekonstruisati. U tim privatnim pismima naveo sam tvoje zahteve Slovencima po tačkama, i ljudi to čuvaju. Pogledaj one koje sam slao tebi pa ćeš se setiti svoje uloge i nećeš javno negirati svoju prošlost, a mene kriviti da te javno klevećem…
Alenka je bila tako besna da je dva puta izlazila iz kuhinje pošto si ti tražio da se mi Slovenci odreknemo svoga jezika: da u državnosti i višoj literaturi prihvatimo srpski jezik. Replicirao sam ti da je još Musolini Slovencima davao veću autonomiju nego što im daju ‘demokratski Srbi’; koji po logici državljanstva traže samo većinski sistemi da bi dobili premoć; ali u Bosni naravno ne, jer im ne odgovara…
Verovaću ti da misliš pošteno kada postigneš da se moja ‘Pisma srpskom prijatelju’ štampaju na srpskom jeziku; da se vidi šta sam tada mislio i šta mi je zamerala srpska napredna inteligencija koja je pre svega kriva za današnji polom srpstva, za njegov kulturni i moralni slom.
Priznaj da sam bio naivan, da sam očekivao da ćete bar ti i Boza Jakšić podići glas i upozoriti na to što stvarno piše u ‘Pismima srpskom prijatelju’.
ja mislim da je do prvih neslaganja doslo pedesetih godina pri gostovanju akademika Mateja Bora.
Dali neko moze da mi nadje njegovu biografiju jer Matej Bor je njegov pseudonim.
Poštovani,
Iako nisam baš redovan čitalac Vašeg e-izdanja, moram priznati da teme koje pokrećete predstavljaju srž (deo njen) problema ove anti-srećne i voljno nesrećno zemlje i njenih još nedovoljno odraslih ljudi.
Srpski “Papa” (kao otac, ne rimski papa) ideolog staljinstičkog besmisla i pobornik surove diktature,socijal-nacionalne boljševičko totalitarne Titoslavije (zapravo Srboslavije sa duhom i dušom njegovom, J.B.T. tog malog Staljina ali i bez tog istog revizioniste i izdajnika samog - jer on nije bio Srbin već samo staljinist) u kojoj će njegove institucije poput iznutra obesmišljene i centralnokomitetizovane SANU, umesto Parlamenta (koji po definiciji prihavta i štiti i one nepodobne, čak i ne-komuniste “štetočine”) davati ritam napretku i trčanju u bolju srpsku, baš poput “bolje” prošlosti, izmišljenu budućnost, deo je čitave “kulture propasti i nemoći” začete tokom poraza krajem XIX veka, a konačno uobličene strahom posle izlivanja hordi tzv. Crvene Armije, koja je nahrupila i potopila Srbiju (a da je sama nije okupirala, to je bila dužnost za našeg Papa-a i sve srodnike).
Daleko od Zapada, ostavljeni sebi sami, ljudi su prihavtili i ovakvog čoveka, kao i Rankovića, ili bilo koju drugu reinkarnaciju Sarumana, Crvjezika, Berije, Jagode-Ježova, Trocki-Đeržinskih i drugih giganata zvari socijal-nacionalizma, kojoj je zapravo osnovna preokupacija bila antizapadna, antievropska i naravno, ultimatinvo, antiamrička “misao” (ne može bez navodnika, dokaz: knjige našeg Papa-a, veličanje kojekavih Golubića-krvoločnih uličara i ostrašćenih maloumnika, naoružanih podrškom držve, zapravo njenog srca i duše-tajnih službi novog poretka. A to je i bilo core ili čak hardcore, državnog i društvenog kvaziustroja nastalog Lenjiskim banditizmom i oportunizmom.vašan namera da dokažete da se ćisto naučnim, mirnim i objektivnim radom može dekapitalizirati zver staljniskog poretka i ideje, veoma je pristala ali sasvim neučinkovita. Mada vam se divim i podržavam svaki napisani red. no zlo je zlo i u njemu nema ničega dostojnog nauke i poštene analize, razumevanja ili unutrašnje logike. Oslonjeno je samo na sopstvenu moć da proizvodi razdor i sram, da regrutuje pristalice i pretvara ih u oruđe (poput vojnika iz ciklusa o Treminatoru ali bez nade da bi i neki od njih mogao doživati sličnu preobrazbu kao A.Švarceneger), u uvek neophodno ljudsko testo za nove podvige u uništavanju svega normalnog, svakodnevnog, pristojnog, ne-zlog, urbanog i proisteklog iz Evrope i USA, bez obzira na kvalitet. veru, u slučaju Srbije, bilo je najlakše ukloniti kao prepreku, jer se i sama nalazila u rukama antievropljana. Posle je sve bilo dečija igra. Ali ako uzmemo u obzir potpunost vlasti i sile kojom su raspolagali, uz sva sredstva dobrovoljnog pobobljavanja poput literature (Vremena smiraja, uzdisaja, izdisaja, dodtanih uzdisaja i novih izdisaja, uz Kršne kašike i rest od iste vrste), filmove o herojstvu staljnskog soja i ovdašnjih poturica te drugih, bezbrojnih, RTV jad-i-beda uradaka za popunjavanje zapuštenih mozgova, oni nisu mnogo postogli. Osim neplaniranog haosa. jer dok su držali sve pod kontrolom, vremena je bilo, u kosmičkim razmerama. sve je tako solidno bilo postavljeno. Ne kao u Nemačkoj (glupa Evropa), nego zapravo. Armije sledbenika, spremnih na svaku nepodopštinu, i što je bilo još bolje, kako je datum “revolucije” ostajao dublje u prošlosti (svetionik generacija) to su pristalice bile surovije, luđe i odvažnije. Kao da se utrkuju u neljudskosti, neznanju, prostoti, vulgarnosti, neznanju, nedelima, jednom rečju pravi komunisti. Kakvi su svi odreda i to stalno, i trebali biti, da nije bilo “skretanja”.
Korak je izgubljen ali ne i bitka. Zato, dragi gospodine, ne treba dozvola i savet nikakvih Slovenaca. uostalom oni od starta nisu valjali. samo su glumili surovost i atnievropejstvo. Čak i da se pregovaralo sa nekakvim “pametnim” Slovencima (tek to je jadno, pa šta mislite kako bi Mustafa G. genijalni čovek Komintetrne USSR, bio tako uspešan ubica da nije prozrevao baš sve te i takve, nazovi pametne neprijatelje svih vrsta) Saveznik je bio i ostao, samo jedan. Tamo gde sunce nikad ne izlazi _
= Rusija (ili Tatrstan ili SSSR ili..Da ne bude zabune, ne vređam braću iz daleka, sa ovim Tatarstanom, u Turskoj Srbija je danas - Srbistan). Zato je sva pažnja bila usmerena prema vremenu budućem, kada će medved koga na uzici drži Ciga Amer, taj arhi izdajnik jeljcin, biti oteran u korist nekog novog a našeg čoveka “u Tirani” (U jednom od filmova o Dž.Bondu šef albanske tajne službe označen je, sasvim pogrešno, kao najgori čovek na svetu, ali to je bilo vreme pre vremena Raša i Ratkaša, tih genijalnih stratega i spasilaca čovečanstva oličenog u njegovom najboljem delu-staljnisitičko-socijalističkim četnicima srpske provinijencije). I sada kada se to već desilo, i kada čitav pravedni svet lakše diše, u srbiji se traži demokratija i ko zna šta sve ne. Pored živog i zdravog Papa-a. A on je lično i to pažljivo odbirao sve mlade, da posluže svrsi i da budu na korist njemu, ili Srbiji. Ili srbiji i njemu. Ili njemu. Ili… zašto paoci u točkove? Drgovi, sudnji je čas da spasemo što se spasti može. Osim toga memorandum ne postoji.
to će ako treba, potvrditi čitava naučna javnost na čelu sa ANU. Ono “S” nije nestalo greškom u kucanju (latinicom). nema ga jer već sutra, kada staljinski san pokaže da je življi i poželjniji nego ikada, i kada Mustafe G. i svi krvnici ustanu iz groba pod petokrakama da bi glasali za demokratskog predsednika Tatarstana (ne sme pasti ispod 99 posto, ali da ne pominjemo opet Albaniju) svet će opet biti mesto dostojno svojih najboljih sinova Papa-a i njegovog dražesnog kružoka dobročinitelja, usrećitelja i tumača srpske:duše, nasleđa, zemljoradnje i seljaka-bezemljaša, oficira i tumača političke ekonomije socijalizma, pisaca koji pišu ćirilicom, ijekavsko-ekavsko-kosovsko-resavskim jezikom i pravopisom, one koji tajnu znaju i koji će Vo vjeki vejkov, sačuvato plamen revolucije u mraku srpske glave.
ovo je ukratko, moj doprinos, važnoj temi - dokazivanju notorne činjnice da nije bilo nikkve zavere niti ikavog tzv. Memoranduma, pregovora “sa slovenci” i sl. i dr.
No passaran!