Dobrica Ćosić i Slovenci
Autor: Dragoljub Todorović
Kasnije, Tito, verovatno posle konsultacija sa intelektualcima iz svog kruga (Krleža, Vidmar i dr.) i osluškivanja šta misli druga strana, druga politička struja (pre svega Bakarić, onda Kardelj i dr.) shvata da se Ćosićevi polemički tekstovi ozbiljno mogu dovesti u vezu sa staljinizmom, pa na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ u martu 1962. godine govori otvoreno protiv polemike, koju je on praktično inicirao tražeći od Ćosića da odgovori Pirjevecu. Dušan Petrović-Šane je polemiku ocenio kao mešanje malograđanskih intelektualaca u partijske stvari, uz konstataciju da se Partija od tog oštro distancira i osuđuje.
Jovan Veselinov zahteva od Ćosića da ne nastavlja polemiku sa Pirjevecom, usput mu napominjući da je polemika nanela velike političke štete.
Tako je Ćosićeva revnost i disciplinovanost u izvršavanju zadataka, koje mu daju Tito i Partija, završila neslavno, čak je doživela potpuni krah i fijasko. Pre svega, Ćosić je u polemici sa Pirjevcom izgubio, jer su argumenti Dušana Pirjeveca bili jači, ubedljiviji, moderniji; činjenič no i istorijski zasnovaniji; na elokventniji i pismeniji način izloženi.
Zatim, Ćosića su napali i odrekli ga se njegovi mentori, oni koji su ga u polemiku uvukli (Tito, Ranković, Veselinov).
Izložićemo najznačajnije argumente iz polemike Ćosić-Pirjevec.
ĆOSIĆ: “… ko svoju nacionalnu svest ne identifikuje sa socijalističkom svešću, koja je primarno klasna, to jest revolucionarna, to jest internacionalistič ka, to jest jugoslovenska, taj nije revolucionar, bez obzira na svoju političku biografiju i deklaracije; ko slobodan razvitak svoje nacionalne kulture ne shvata i kao proces prevazilaženja njene nacionalne ograničenosti i idejnih determinacija kapitalističke epohe, taj zastupa buržoasku koncepciju sveta…
… Borba za internacionalizam imanentno nosi pravo i potrebu da se marksist i komunist bori protiv buržoaskog i malograđanskog egoizma bilo gde u svetu, i svugde gde se on pojavi. Socijalizam nije nikakav nacionalni program. Socijalizam je internacionalni program, program svetske radničke klase i svetskih progresivnih snaga. Smatram da kod nas postoje objektivni uslovi da se u kulturnom životu stvarno zasnuje jedinstven jugoslovenski ideološki front…
… Ali nam nijedno socijalističko načelo ne daje pravo da bez ozbiljnih razloga predimenzioniramo i naduvavamo ugroženost nacionalnih kultura od unitarističkih i velikodržavnih vampira. Takvu ugroženost sve više izmišljaju i naduvavaju nacionalistički malograđani, separatisti, partikularisti i protivnici bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Iza borbe protiv velikodržavnog centralizma u poslednje vreme sve češće se kriju nacionalizam i republički birokratizam; tako se anticentralizam pretvara u demagogiju nacionalističkih malograđana i birokrata… sve mi se čini da je nacionalizam dominantna antisocijalistička tendencija u ovoj socijalističkoj stvarnosti i u nacionalnim kulturama i da je intenzivnijoj saradnji i socijalističkom zbližavanju jugoslovenskih nacionalnih kultura nacionalizam glavni idejni neprijatelj…
… Poslednjih godina razgoreva se gnev nacionalista, separatista i partikularista na svaku reč i misao o jugoslovenstvu… Poslednjih godina, svaku ideju i akciju povezivanja i usklađivanja nacionalnih interesa sa interesima jugoslovenske socijalističke državne zajednice, svaki zahtev poštovanja, demokratske discipline prema saveznim državnim organima i institucijama, svaku meru koja zahteva ispunjavanje internacionalistič ke dužnosti u okviru federacije, nacionalistički malograđani odmah afektivno napadnu: ‘To je velikodržavni centralizam’.
PIRJEVEC: “… Poznato je da je Slovenija u svoje vreme predstavljala pogodno tlo i za najrazličitije panslavističke i ilirske utopije. Deo slovenačke inteligencije, u svom utopističkom oduševljenju, bio je više puta spreman da odbaci čak i vlastiti jezik – pa je i Levstik jednom kazao da je spreman žrtvovati ‘slovenskoj ideji sve Slovence do poslednjeg izdanka’.
To su bila dejstva malodušnosti, očaja i panike. Iz saznanja o sopstvenoj malobrojnosti, pod pritiskom stalne ugroženosti, upoređujući sopstvene kulturne mogućnosti s drugim velikim kulturama, u bezizlaznim situacijama, rađalo se osećanje manje vrednosti, ubeđenje o necelishodnosti i neuspešnosti sopstvenog delanja i sopstvenog nastojanja.
Poseban dokumenat svega toga je renegatska delatnost Stanka Vraza.
Recidivi tih tokova javljaju se i danas. Tako s jedne strane možemo da ukažemo na slučajeve kad pojedinci potpuno napuštaju svoje nacionalno područje i traže svoju afirmaciju u srpskoj ili hrvatskoj sferi, a kući dolaze s izrazom sveznajućeg i pouzdanog sudije…
… ‘Svako u svojoj kući prvo’, kaže Ćosić. Ali ta ‘moja kuća’ nije samo ‘moja’ republika. Ta ‘moja’ kuća je čitava Jugoslavija. Ne može se govoriti posebno o republikama i nacijama i opet posebno o Jugoslaviji.
Sve je Jugoslavija. I zato moramo porazgovarati i o centralizmu, unitarizmu, i sličnom. Te pojave Ćosiću danas ne izgledaju ko zna kako značajne i on ih proglašava pre svega za oblik nacionalizma, za posebnu manifestaciju srpskog nacionalizma. Mislim da to nije sasvim tako. Ubeđen sam da nosioci centralizma danas nisu samo srpski nacionalisti, kao što ni centralističke tendencije danas nisu samo izraz srpskog državotvornog hegemonizma. Centralizam se javlja i kao praksa, i kao ideologija centralnog birokratskog aparata, i to ne samo kao izraz njegove težnje za što jednostavnijim i što preglednijim sistemom koji bi mu omogućio što lakše poslovanje, nego pre svega kao izraz nedemokratske suštine birokratizma kao takvog. Zbog toga nosioci centralizma mogu da budu i birokrati koji nemaju nikakve veze sa velikosrpstvom i koji su po narodnosti na primer Slovenci. Oni su centralisti zato što su birokrate, odnosno zato što su pripadnici centralne birokratije, ili zato što su karijeristi koji hoće da iz republičke birokratije što pre napreduju u višu birokratiju…
… Centralizam se javlja i kao ideologija decentralizacije – mada to zvuči ne znam kako paradoksalno. U trenutku, naime, kad komune dobijaju u našem društvenom životu nadasve značajno mesto i funkciju, vidimo kako se rađaju teorije koje priznaju praktično samo dve institucije: centralnu vlast i komune. Iako ne bih želeo da pridam preteran značaj takvim teorijama, ipak mi se čini da se iza svega toga ponekad skrivaju svojevrsno negiranje nacije i svojevrsna varijanta velikodržavnih koncepcija…
… Istovremeno mi se čini da je Ćosić jugoslovenstvo nekako izolovao i da je primetio samo neke elemente integracijskog procesa, odnosno posebno naglasio samo neke karakteristike, a drugima posvetio suviše malo pažnje. Jugoslovenska socijalistička svest – nek mi Ćosić ne zameri što radije upotrebljavam taj izraz – spada zaista, ako tako mogu da kažem, među već prisutne integracijske elemente i realne integracijske procese. Ali takvi elementi nisu ograničeni samo na Jugoslaviju i slična zbivanja, odvijaju se i izvan njenih granica. Jugoslavija kao celina i njene nacije kao samostalni organizmi sudeluju u sveopštem procesu udruživanja, uključeni su i uključuju se u izvesno opšte, univerzalno zbivanje. Jugoslovenske nacije su uključene u dva procesa, njihova sudbina je dvosmerna. Jedan pravac je interno jugoslovenski, drugi pravac je opšti, evropski, svetski; to su dva istovremena pravca, jedan drugi ne isključuju, posmatrati moramo oba, priznavati moramo oba, inače nužno klizimo u jednostranost jednosmerne koncepcije. Ako, naime ne priznajemo ta dva pravca, onda nam se može dogoditi da zaboravimo na svetski karakter integracijskog procesa, da previdimo njegovu univerzalnost, ukratko da idemo mimo onih njegovih osobina koje jemče svim organizmima i jedinicama doslednu ravnopravnost. A čim bi nam se to dogodilo, već bismo stvorili mogućnost za nesporazume i to, pre svega, zbog toga što u takvom slučaju negacija klasičnog jugoslovenskog integralizma može da bude u pretežnoj meri verbalna, ili bar nije oslonjena na realno zbivanje, ostaje više želja i izraz dobre volje.” Evocirajući svoje uspomene na polemiku sa Dušanom Pirjevecom, u pismu Spomenki Hribar polovinom 80-ih godina, Ćosić kaže da je u toj polemici Pirjevec pokazao veštinu u sjajno zastupanom nacionalnom pragmatizmu i taktici postepenog ostvarivanja nacionalnog cilja – stvaranja samostalne slovenačke države koristeći metodu inteligentnog makijavelizma. U razgovoru sa Slavoljubom Đukićem 1989. godine, Ćosić kaže da je u polemici između njega i Pirjeveca pobedio Dušan Pirjevec jer je bio na strani Edvarda Kardelja, a da je on poražen zbog toga što je zastupao partizansko jugoslovenstvo. U istom razgovoru Ćosić iznosi sećanje na polemiku sa Pirjevecom, ističe da je pobedio konfederalistič ki princip i da je došlo do onoga što danas jeste. Hteo je da kaže kako je došlo do raspada Jugoslavije i do osamostaljivanja Slovenije.
Ćosić, dakle, smatra da su stavovi iz Pirjevčeve polemike bili uvod u partikularizam, nacionalizam, secesionizam i separatizam, koji je kulminirao raspadom Jugoslavije i formiranjem samostalne države Slovenije.
Smatramo da to nije tačno i da su upravo Ćosićevi stavovi u polemici sa Pirjevecom doveli do raspada Jugoslavije. Nalazimo da su Ćosić evi argumenti u polemici sa Pirjevecom ubedljivo, dokumentovano i vrlo jasno pokazali da se Jugoslavija raspala zbog insistiranja na nepostojeć im, a uporno forsiranim “vrednostima” kao što su socijalizam, komunizam, bratstvo i jedinstvo, jedinstvenost, monolitnost, internacionalizam, društvena socijalistička svest; zatim da je socijalizam internacionalni program, program svetske radničke klase i svetskih progresivnih snaga, zatim jedinstven jugoslovenski ideološki front. Sve su to bila načela zapisana na pesku. Sve je to građeno na živom blatu. Ništa od svih tih visokoparnih načela nije funkcionisale u stvarnom životu, među živim ljudima, među stvarnim odnosima građana i zajednica u državi Jugoslaviji.
Sve te vrednosti, za koje patetično i sa patosom u polemici sa Pirjevecom Ćosić pledira, bile su kao termiti koji su postepeno razjedali kuću zvanu Jugoslavija.
Da su uvaženi od strane srpskih intelektualaca, političara i celog srpskog naroda, kao najbrojnijeg u Jugoslaviji, argumenti Dušana Pirjeveca Jugoslavija bi raspad komunizma u svetu dočekala kao jaka, stabilna, moderna, evropska država, koja predstavlja zajednicu slobodnih i ekonomskim, kulturnim, političkim i istorijskim vezama ujedinjenih nacija. Da su prihvaćeni realni, životni, postojeći problemi, koje je u polemici isticao Pirjevec, ne bi se Jugoslavija raspala, već bi ti problemi na vreme, u hodu, u životu, u funkcionisanju države bili otklonjeni i država bi funkcionisala na zdravim, stvarnim i ljudskim osnovama.
Dakle, u polemici Ćosić – Pirjevec, Ćosić govori o utvarama, fantomima, vetrenjačama; govori o nečem što ne postoji, afirmiše nešto što je nemoguće afirmisati, insistira na onome na čemu se ne može insistirati, dok Pirjevec ukazuje na stvarne probleme, operiše racionalnim kategorijama, govori stvarnim, autentičnim jezikom i nudi stvarna, logična, životna i moguća rešenja za probleme. Prema tome, uzroci raspada Jugoslavije leže pre u shvatanjima koja je u polemici izložio Ćosić, nego u stavovima koja je zastupao Pirjevec.
Do sastanka Ćosića i njegovih prijatelja praksisovaca Mihaila Marković a i Ljubomira Tadića sa slovenačkim intelektualcima okupljenim oko nezavisnog časopisa Nova revija došlo je, 16. septembra 1985. godine u ljubljanskoj kafani Mrak. U razgovoru sa Ćosićem i dvojicom istaknutih praksisovaca učestvovali su članovi redakcije Nove revije Niko Grafenauer, Taras Kermauner, Milan Apih, Franc Bučar, Spomenka Hribar, Tine Hribar, Ivo Urbančič, Marjan Ročanc i Jože Snoj.
Ćosić u knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje” piše da je do ovog sastanka došlo posle dužeg pregovaranja u cilju stvaranja zajednič ke opozicione platforme. Prvi korak u tom pravcu bio je sastanak održan u proleće 1985. godine u kući sociologa Božidara Jakšića u Beogradu sa Tarasom Kermaunerom, na kome su učestvovali skoro svi praksisovci iz Beograda: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Nebojša Popov, Božidar Jakšić, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, naravno na čelu sa svojim šefom Dobricom Ćosićem. Ova zajednička opoziciona platforma, za koju je trebalo pridobiti Slovence, temelji se na osnovnim postulatima Ćosićevog klana: socijalizam, jugoslovenstvo, internacionalizam, koji omogućavaju centralizam, unitarizam i partijsku državu kao način političkog uređenja Jugoslavije, a protiv Ustava iz 1974. godine koji Jugoslaviju definiše kao zajednicu ravnopravnih republika, koje imaju značajne elemente državnosti, a samoupravljanje i konsekventno sprovedenu decentralizaciju u svim segmentima odlučivanja i delegatski sistem kao oblik predstavničke demokratije.
Ćosić je tada, polovinom 80-ih godina, procenio da je pravi trenutak za rušenje Ustava iz 1974. godine i rehabilitaciju Rankovića i rigidnog državnog socijalizma. Ove procene Ćosić je temeljio na činjenici da nikakve reforme u socijalizmu preduzimane u to vreme u Istočnoj Evropi nisu uspevale, niti davale rezultate, uključujući i čuvenu Perestrojku koju je stvarno započeo Jurij Andropov, a formulisao i nastavio Mihail Gorbačov. Socijalizmu u bilo kom obliku jednostavno je odzvonilo, on se polako i sigurno urušavao i išao u propast. Ćosić to nije primeć ivao, činilo mu se da je socijalizam u krizi zbog pokušaja reformi, liberalizacije i izvesnih ljudskih i humanih sadržaja koji prodiru u doskora monolitnu, čvrstu i nesalomivu komunističku ideju, vlast i organizaciju.
Da bi spasao socijalizam i komunizam u njegovom izvornom i autentič nom lenjinističkom obliku, Ćosić je preduzimao mere da se Jugoslavija ponovo vrati socijalizmu Rankovićevog tipa. Zbog toga je i preduzeo sve da sruši Ustav iz 1974. godine, samoupravljanje, državnost republika i delegatski sistem koji su direktna i jasna negacija partizanštine i rankovićevštine, čije je oličenje i otelotvorenje sam Ćosić.
U tom smislu i u tom pravcu Ćosić organizuje, podbunjuje i u svoje političke ciljeve uvlači i instrumentalizuje Srbe sa Kosova, radi na izradi dokumenta koji će predstavljati sveobuhvatan i do perfekcije precizan plan za spas socijalizma uvođenjem unitarizma i centralizma Ranković evog tipa, planske privrede, bez ikakve pukotine i bez ostavljanja najminimalnijeg praznog prostora za bilo kakvu improvizaciju. Taj dokument pojavio se kao Memorandum SANU u jesen 1986. godine.
U tom pravcu, sa tim namerama i ciljevima, Ćosić, Marković i Tadić razgovaraju sa slovenačkim intelektualcima iz Nove revije 16.9.
1985. godine u kafani Mrak u Ljubljani. O tom razgovoru nema objavljenih izveštaja u Beogradu. Mi smo koristili beleške koje je o razgovoru u Mraku napravio Dobrica Ćosić i objavio u knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje”, 1992. godine. Stavovi Slovenaca izloženi na razgovorima u Mraku prema Ćosićevim beleškama su: “Osnovno je za Jugoslaviju – nacionalno pitanje. Kako da stvorimo novu Jugoslaviju, ako je ona moguća? U civilizacijskom smislu bili smo na stupnju centralne Evrope. Danas spadamo na nivo najnerazvijenijih kolonijalnih naroda. Nemamo razvojnu perspektivu. Udaljavamo se od Evrope, a osećamo se delom Evrope.
Prevareni smo i ugroženi u svojoj bitnosti.
Srbi su donekle ključni problem Slovenije. Od njih zavisi naša politič ka sudbina.
Mi tražimo svoje rešenje u obezbeđenju svoje samostalnosti, pa tek na toj Osnovi da rešavamo svoj odnos prema Jugoslaviji.
Ideja Jugoslavije i jugoslovenska je sekundarna za Sloveniju. Partijska ideologija ne može da artikuliše perspektivu Jugoslavije. Ona nastoji da zadrži postojeće stanje i da ga perpetuira.
Ne želim da razgovaram sa pozicija ekonomskih odnosa. Neću ni o nacionalizmu, ni šovinizmu da govorim. Ja sam Slovenac. Ugrožen sam.
Za Jugoslaviju sam samo ako mi omogući da budem u svemu Slovenac.
Jugoslavija kakva jeste nije mi dala rešenja koja me zadovoljavaju…
Nacija je bitno određenje čovekovo. Odlučno odbaciti svaki internacionalizam i univerzalizam. Evropska integracija, koja je u toku, ne isključuje nacionalnu posebnost. Nikakvo velikodržavlje ne sme biti nadređ eno naciji. Prva Jugoslavija bila je Sloveniji prvi korak ka autonomiji; druga Jugoslavija – veći korak ka autonomiji i etničkoj celini. Treba se odlučno boriti za preuređenje Jugoslavije u smeru punih nacionalnih autonomija.
Mi svoje socijalne parametre kompariramo samo sa Evropom.
Nikad prema Jugoslaviji. Mi želimo da budemo Evropa; evropeizaciju želimo i Srbiji. Očekujemo od Srbije da se odupre azijatskom totalitarizmu.
Srbi moraju najpre da reše albanski problem. To je put za debalkanizaciju i evropeizaciju. To je traumatičan problem, ali on se mora rešiti, jer ugrožava Jugoslaviju, a Srbija se ne može evropeizovati dok ne reši problem Kosova. Evropske tradicije moraju biti osnova za reformu Jugoslavije. Za Srbe to je jedini put obnove nacionalne svesti i odbacivanje boljševizma i kominternovske tradicije…” O svojim, Markovićevim i Tadićevim izlaganjima, Ćosić vrlo šturo govori. Napominjući da su govorili jugoslovenski, Ćosić konstatuje da svojim sabesednicima, Slovencima, nisu bili ubedljivi u postavljanju srpskog pitanja i razjašnjavanju kosovskog problema. Nešto više o njihovim izlaganjima može se saznati iz teksta Tarasa Kermaunera “Pisma srpskom prijatelju” koja su objavljena u “Borbi” 1987. godine i tekstova Kermaunera objavljenih deset godina nakon sastanka u Mraku u listovima Globus i Vreme 1996. godine.
Međutim, na osnovu izlaganja Slovenaca u kafani Mrak, kasnije Ćosićeve prepiske sa Grafenauerom, Kermaunerom i Spomenkom Hribar, srpsko-slovenačkih razgovora u organizaciji Pen-centra iz Ljubljane i Beograda, organizovanih krajem 1987. godine u Ljubljani i Beogradu, kao i iz svedočenja Tarasa Kermaunera o razgovorima deset godina nakon diskusije u Mraku jasno je šta su Ćosić i njegova dva kompanjona tražili od Slovenaca: korekciju Ustava iz 1974. godine u pravcu učvršćivanja Jugoslavije (čitaj: centralističkog uređenja Jugoslavije iz vremena Rankovića), rešavanje srpskog nacionalnog pitanja afirmisanjem jugoslovenstva i vraćanjem proleterskom internacionalizmu uz očuvanje i dalje unapređenje socijalizma kroz plansku privredu, ukidanje samoupravljanja i postepeno razvijanje starih organizacionih i administrativnih šema u upravljanju privredom i društvom.
Dakle, od stvaranja zajedničke opozicione platforme u krčmi Mrak 16. septembra 1985. godine nije bilo ništa. Naprotiv, Ćosić je opet doživeo šok kao i posle razgovora od pre skoro četvrt veka u stanu Dušana Pirjeveca, samo što sada nije plakao u Tivolskoj šumi, već prema knjizi “Čovek u svom vremenu”: “Vodio sam beleške ovog razgovora. U jednom trenutku toliko sam bio zapanjen njihovim snažnim osećanjem o ugroženosti slovenačke nacije u Jugoslaviji i antijugoslovenstvom da sam prestao da zapisujem u blok ono što su govorili moji slovenački prijatelji. Isto osećanje su imali Mihailo i Ljuba. Pošto je voz kasnio, išli smo autobusom do Zagreba. Konsternirani razgovorom, za sve vreme gotovo nismo ni reč izmenili.” Opisujući utiske posle sastanka u Mraku u knjizi “Srpsko pitanje – demokratsko pitanje”, Ćosić piše: ,,A kad nas je Tine Hribar odvezao do autobusa za Zagreb, nas trojica do zagrebačkog kolodvora nismo progovorili ni reč. Bili smo pretuč eni i zanemeli. Trebalo nam je tri sata da progovorimo o ljudima u Mraku i zapitamo se: jesmo li mi njih dobro čuli, jesmo li mi razumeli vodeće slovenačke intelektualce?” Potpuno je razumljiva Ćosićeva konsterniranost i šok posle razgovora u Mraku. Slovenački intelektualci su jasno i decidirano govorili o sadašnjoj Jugoslaviji kao partijskoj državi, protiv svakog velikodržavlja i jugoslovenska kao nadnacije, svakog internacionalizma i univerzalizma, protiv azijatskog totalitarizma, a za Evropu, evropeizaciju, evropsku integraciju, za preuređenje Jugoslavije u smeru punih nacionalnih autonomija.
ja mislim da je do prvih neslaganja doslo pedesetih godina pri gostovanju akademika Mateja Bora.
Dali neko moze da mi nadje njegovu biografiju jer Matej Bor je njegov pseudonim.
Poštovani,
Iako nisam baš redovan čitalac Vašeg e-izdanja, moram priznati da teme koje pokrećete predstavljaju srž (deo njen) problema ove anti-srećne i voljno nesrećno zemlje i njenih još nedovoljno odraslih ljudi.
Srpski “Papa” (kao otac, ne rimski papa) ideolog staljinstičkog besmisla i pobornik surove diktature,socijal-nacionalne boljševičko totalitarne Titoslavije (zapravo Srboslavije sa duhom i dušom njegovom, J.B.T. tog malog Staljina ali i bez tog istog revizioniste i izdajnika samog - jer on nije bio Srbin već samo staljinist) u kojoj će njegove institucije poput iznutra obesmišljene i centralnokomitetizovane SANU, umesto Parlamenta (koji po definiciji prihavta i štiti i one nepodobne, čak i ne-komuniste “štetočine”) davati ritam napretku i trčanju u bolju srpsku, baš poput “bolje” prošlosti, izmišljenu budućnost, deo je čitave “kulture propasti i nemoći” začete tokom poraza krajem XIX veka, a konačno uobličene strahom posle izlivanja hordi tzv. Crvene Armije, koja je nahrupila i potopila Srbiju (a da je sama nije okupirala, to je bila dužnost za našeg Papa-a i sve srodnike).
Daleko od Zapada, ostavljeni sebi sami, ljudi su prihavtili i ovakvog čoveka, kao i Rankovića, ili bilo koju drugu reinkarnaciju Sarumana, Crvjezika, Berije, Jagode-Ježova, Trocki-Đeržinskih i drugih giganata zvari socijal-nacionalizma, kojoj je zapravo osnovna preokupacija bila antizapadna, antievropska i naravno, ultimatinvo, antiamrička “misao” (ne može bez navodnika, dokaz: knjige našeg Papa-a, veličanje kojekavih Golubića-krvoločnih uličara i ostrašćenih maloumnika, naoružanih podrškom držve, zapravo njenog srca i duše-tajnih službi novog poretka. A to je i bilo core ili čak hardcore, državnog i društvenog kvaziustroja nastalog Lenjiskim banditizmom i oportunizmom.vašan namera da dokažete da se ćisto naučnim, mirnim i objektivnim radom može dekapitalizirati zver staljniskog poretka i ideje, veoma je pristala ali sasvim neučinkovita. Mada vam se divim i podržavam svaki napisani red. no zlo je zlo i u njemu nema ničega dostojnog nauke i poštene analize, razumevanja ili unutrašnje logike. Oslonjeno je samo na sopstvenu moć da proizvodi razdor i sram, da regrutuje pristalice i pretvara ih u oruđe (poput vojnika iz ciklusa o Treminatoru ali bez nade da bi i neki od njih mogao doživati sličnu preobrazbu kao A.Švarceneger), u uvek neophodno ljudsko testo za nove podvige u uništavanju svega normalnog, svakodnevnog, pristojnog, ne-zlog, urbanog i proisteklog iz Evrope i USA, bez obzira na kvalitet. veru, u slučaju Srbije, bilo je najlakše ukloniti kao prepreku, jer se i sama nalazila u rukama antievropljana. Posle je sve bilo dečija igra. Ali ako uzmemo u obzir potpunost vlasti i sile kojom su raspolagali, uz sva sredstva dobrovoljnog pobobljavanja poput literature (Vremena smiraja, uzdisaja, izdisaja, dodtanih uzdisaja i novih izdisaja, uz Kršne kašike i rest od iste vrste), filmove o herojstvu staljnskog soja i ovdašnjih poturica te drugih, bezbrojnih, RTV jad-i-beda uradaka za popunjavanje zapuštenih mozgova, oni nisu mnogo postogli. Osim neplaniranog haosa. jer dok su držali sve pod kontrolom, vremena je bilo, u kosmičkim razmerama. sve je tako solidno bilo postavljeno. Ne kao u Nemačkoj (glupa Evropa), nego zapravo. Armije sledbenika, spremnih na svaku nepodopštinu, i što je bilo još bolje, kako je datum “revolucije” ostajao dublje u prošlosti (svetionik generacija) to su pristalice bile surovije, luđe i odvažnije. Kao da se utrkuju u neljudskosti, neznanju, prostoti, vulgarnosti, neznanju, nedelima, jednom rečju pravi komunisti. Kakvi su svi odreda i to stalno, i trebali biti, da nije bilo “skretanja”.
Korak je izgubljen ali ne i bitka. Zato, dragi gospodine, ne treba dozvola i savet nikakvih Slovenaca. uostalom oni od starta nisu valjali. samo su glumili surovost i atnievropejstvo. Čak i da se pregovaralo sa nekakvim “pametnim” Slovencima (tek to je jadno, pa šta mislite kako bi Mustafa G. genijalni čovek Komintetrne USSR, bio tako uspešan ubica da nije prozrevao baš sve te i takve, nazovi pametne neprijatelje svih vrsta) Saveznik je bio i ostao, samo jedan. Tamo gde sunce nikad ne izlazi _
= Rusija (ili Tatrstan ili SSSR ili..Da ne bude zabune, ne vređam braću iz daleka, sa ovim Tatarstanom, u Turskoj Srbija je danas - Srbistan). Zato je sva pažnja bila usmerena prema vremenu budućem, kada će medved koga na uzici drži Ciga Amer, taj arhi izdajnik jeljcin, biti oteran u korist nekog novog a našeg čoveka “u Tirani” (U jednom od filmova o Dž.Bondu šef albanske tajne službe označen je, sasvim pogrešno, kao najgori čovek na svetu, ali to je bilo vreme pre vremena Raša i Ratkaša, tih genijalnih stratega i spasilaca čovečanstva oličenog u njegovom najboljem delu-staljnisitičko-socijalističkim četnicima srpske provinijencije). I sada kada se to već desilo, i kada čitav pravedni svet lakše diše, u srbiji se traži demokratija i ko zna šta sve ne. Pored živog i zdravog Papa-a. A on je lično i to pažljivo odbirao sve mlade, da posluže svrsi i da budu na korist njemu, ili Srbiji. Ili srbiji i njemu. Ili njemu. Ili… zašto paoci u točkove? Drgovi, sudnji je čas da spasemo što se spasti može. Osim toga memorandum ne postoji.
to će ako treba, potvrditi čitava naučna javnost na čelu sa ANU. Ono “S” nije nestalo greškom u kucanju (latinicom). nema ga jer već sutra, kada staljinski san pokaže da je življi i poželjniji nego ikada, i kada Mustafe G. i svi krvnici ustanu iz groba pod petokrakama da bi glasali za demokratskog predsednika Tatarstana (ne sme pasti ispod 99 posto, ali da ne pominjemo opet Albaniju) svet će opet biti mesto dostojno svojih najboljih sinova Papa-a i njegovog dražesnog kružoka dobročinitelja, usrećitelja i tumača srpske:duše, nasleđa, zemljoradnje i seljaka-bezemljaša, oficira i tumača političke ekonomije socijalizma, pisaca koji pišu ćirilicom, ijekavsko-ekavsko-kosovsko-resavskim jezikom i pravopisom, one koji tajnu znaju i koji će Vo vjeki vejkov, sačuvato plamen revolucije u mraku srpske glave.
ovo je ukratko, moj doprinos, važnoj temi - dokazivanju notorne činjnice da nije bilo nikkve zavere niti ikavog tzv. Memoranduma, pregovora “sa slovenci” i sl. i dr.
No passaran!