Dobrica Ćosić i Slovenci
Autor: Dragoljub Todorović
Petog i šestog oktobra 1987. godine u Ljubljani u Cankarjevom domu u organizaciji slovenačkog PEN centra održan je razgovor o temi “Srbi i Slovenci”. U razgovoru su učestvovali Drago Jančar, Dobrica Ćosić, Miloš Mikeln, Ciril Zlobec, Predrag Palavestra, Dimitrije Rupel, Košta Čavoški, France Bučar, Borislav Mihajlović-Mihiz, Matej Bor i Slobodan Selenić. Najveći deo izlaganja sa ovog razgovora objavljen je u Književnim novinama broj 742 od 15. novembra 1987. godine. Dijalog slovenačkih i srpskih intelektualaca nastavljen je 13. novembra 1987. godine u Beogradu, na kome su učestvovali Predrag Palavestra, Drago Jančar, Dobrica Ćosić, Miloš Mikeln, Košta Čavoški, Borislav MihajlovićMihiz, France Bučar, Slobodan Selenić, Dimitrije Rupel, Ciril Zlobec, Košta Mihailović, Rade Stojanović, Marija Mitrović, Mira Alečković, Neca Jovanov i Ljubomir Tadić. Veći deo diskusije sa nastavka razgovora u Beogradu prenele su Književne novine u broju 743 od 1. decembra 1987. godine.
Pre analize Ćosićevih intenzivnih susreta, razgovora, dopisivanja, pregovora, ubeđivanja i polemika sa Slovencima polovinom 80-ih godina, moramo da ukažemo i skrenemo pažnju na jedan davni Ćosićev duel sa Slovencima, da bi se Ćosićeva slovenačka faza iz polovine 80-ih bolje, pravilnije i objektivnije sagledala, shvatila i razumela.
Reagujući na jedan Ćosićev intervju dat zagrebačkom Telegramu 20. januara 1961. godine, ugledni slovenački intelektualac, univerzitetski profesor, inače partizan i filozof, Dušan Pirjevec – Ahac u slovenačkom kulturnom časopisu Naša sodobnost objavio je polemički prilog.
Pirjevec je replicirao na Ćosićev odgovor iz intervjua da će tema pasivnosti u međurepubličkim kontaktima biti aktuelna dokle god postoje republike.
Ovakvim odgovorom Ćosić implicira (ili još preciznije rečeno nagoveštava, najavljuje) vrlo brzo ukidanje republika.
U vreme kada Dobrica Ćosić daje ovaj intervju (januar 1961, godine), Ranković je na vrhuncu moći. Jugoslovenstvo, unitarizam, centralizam, komunizam, bratstvo i jedinstvo, integralizam svuda i u svemu su neprikosnoveni, nesumnjivi i neporecivi. To vreme je najviša tačka, vrhunac, trijumf jugoslovenstva i svakovrsnog integralizma, moglo bi se reći integralnog integralizma. U takvom kontekstu ukidanje republika bilo je pitanje vremena i to vrlo kratkog vremena. Za Ćosića je to verovatno bilo pitanje dana. Zbog toga je reakcija Pirjeveca bila normalna, adekvatna i neophodna, izrečena možda u poslednji čas.
Povodom Ćosićevog intervjua, Dušan Pirjevec u časopisu Naša sodobnost broj 3 za 1961. godinu, a prema beogradskom časopisu Delo, koji Pirjevčev tekst u prevedu prenosi u broju 12 za 1961. godinu, ovako interpretira Ćosićev intervju u Telegramu: “Možda nekome nije baš shvatljivo zašto tako iznenada upadamo u ovaj zagrebački dijalog. Ali vidite: ovde se prvo postavlja pitanje o suviše pasivnim međurepubličkim odnosima. Zatim je u pitanju još i Ćosić evo ubeđenje da će to pitanje biti sve dotle aktuelno dok budu egzistirale republike, što bi moglo da znači da ćemo u međurepubličkim odnosima sve dotle biti suviše pasivni dok imamo svoje republike. Iz toga logično sledi zaključak da je za pasivnost u međurepubličkim odnosima kriva pre svega egzistencija republika kao takvih. A od ovog svakako nije više daleko do bludne misli kao – čitava će ova stvar biti uređena pa će i pasivnost u međurepubličkim odnosima iščeznuti tek onda kad i republika ne bude više. To je u određenom smislu i istina, jer, kad ne bi bilo republika, ne bi bilo ni međurepubličkih odnosa, ni aktivnih ni pasivnih.” U nastavku Pirjevec vrlo jasno, oštro, i za tadašnje političke prilike i odnose koji vladaju u Jugoslaviji izuzetno hrabro, odgovara Ćosiću šta misli o njegovoj ideji odumiranja republika.
Taj Ćosićev odgovor u intervjuu sa saradnikom Telegrama, gde implicira ukidanje republika toliko je logičan, toliko iskren i toliko proizlazi iz svega što je on u to vreme rekao i napisao, tako da njegovo ime nije ni pomenuto znalo bi se da je on to rekao. Zbog toga naivno, providno i izveštačeno deluje njegovo objašnjenje u nastavku polemike sa Pirjevecom da je mislio na večitost, stalnost i imanentnost i problema i republika.
Dakle, prema istom izvoru, beogradskom časopisu Delo, Pirjevec replicirajući Ćosiću piše: “Republike će ostati i sačuvaće sve svoje prirodne funkcije, pošto nisu izum pretencioznih i bolesnih mozgova, nego predstavljaju jasno uobličene nacionalne organizme i zbog toga su i neprikosnovene kao i svaki organizam. Neprikosnovene su kao što je neprikosnovena narodna volja koja ih je stvorila, i kao što je neprikosnovena krv koja je morala da bude prolivena da bi mogle uopšte nastati. I tako zaista nema smisla govoriti o saradnji između republika, već o vezama između različitih nacionalnih kultura.” Konstituisanje i afirmisanje nacionalnih kultura i unapređenje i podsticanje veza između različitih nacionalnih kultura na prostoru Jugoslavije jedini je mogući model i modus na osnovu koga je Jugoslavija mogla opstati i funkcionisati.
Za Ćosića, međutim, to su partikularizmi, centrifugalne sile, malograđ anska stihija, nacionalna mitomanija, ukratko kontrarevolucionarni uticaji.
Na kraju svog osvrta na Ćosićev intervju, prema Delu, Pirjevec konstatuje: “Povampireni nacionalizmi su skroz negativni, štetni i razorni.
Obično su u neposrednoj vezi s najreakcionarnijim ostacima prošlosti i najreakcionarnijim brodolomnicima starog sveta. U tome se sa Ćosićem slažemo. Ali uprkos tome njegovo razmišljanje je jednostrano i zbog svoje jednostranosti se pretvara skoro već u nedozvoljenu insinuaciju.
Naime: da li su zaista svemu krivi samo ti srpski, hrvatski i slovenački vampiri? Kad već govorimo o vampirima, bilo bi pravilno da govorimo o svima, a ne samo o nekima – i zbog toga bi trebalo poneku reč kazati i o unitarističkim i integralističkim vampirima, o bradatim i obrijanim centralistima koji ne znaju ni šta su republike, ni šta su narodi. Kad razmiš ljamo o međusobnim odnosima, i ako nas boli pasivnost koja je za te odnose karakteristična, onda sigurno nije dovoljno da se opiremo samo onoj koncepciji koju je Ćosić opisao rečima: ‘Svako u svojoj kući, prvo’.
To što nije u redu, što nas sve boli, a što uzrujava i Ćosića, nije nastalo samo zbog srpskih, hrvatskih i slovenačkih vampira, već raste pre svega, u senci krila dvoglavog vampira kojeg Ćosić uopšte nije pomenuo.
Pravilno je što je Ćosić u svom razmišljanju o tome šta treba učiniti da bi veze između pojedinih nacionalnih jugoslovenskih kultura postale intenzivnije i plodnije, tako oštro udario po nacionalnim šovinizmima, ali nije pravilno što je pri tom prevideo unitarističko-centralističke tendencije i njegove reči bi nam postale istinski simpatične tek onda kada bi isto tako odlučno i bez obzira na levo i desno osudio i sve centralističke vampire, tim više što se s njima može da susretne tako reći licem u lice.
Da ne bude greške: mi smo za to da oteramo i uništimo vampire, ali ne samo neke, već sve, i zaista do kraja.” Ta vrlo kratka, polemička glosa Dušana Pirjeveca povodom Ćosićevog i intervjua značajno je odjeknula u političkom vrhu Srbije i Jugoslavije, koji funkcioniše školski i par ekselans po principu unitarizma i strogog, konsekventno do najsitnijih detalja i pojedinosti sprovedenog najrigidnijeg mogućeg centralizma. Zbog toga je došlo do ne baš obične uzbune kod dva najmoćnija čoveka tadašnje monolitne Jugoslavije, kod broja l Tita i kod broja 2 Rankovića. Oni šalju Jovana Veselinova, sekretara Centralnog Komiteta KP Srbije, u Rovinj da ubedi Dobricu Ćosić a da odgovori Pirjevecu. Kako Veselinov ni uz pomoć Mijalka Todorović a i Koče Popovića ne uspeva u tome, on Ćosića privodi na Brione Titu i Rankoviću. Pred Rankovićem, koji je za Ćosića bista koja hoda, Tito se obraća Ćosiću: “Pa, pomozite nam, boga mu!” Kad to kaže drug Tito i to pred drugom Markom, za Ćosića nema i ne može biti dileme: prihvata da polemiše sa Pirjevecom. Drugovi Tito i Marko su Dobricu Ćosića i ranije više puta angažovali kao izvođača prljavih radova.
Ćosić ulazi u polemiku sa Dušanom Pirjevecom i objavljuje tri teksta: ,,O savremenom nesavremenom nacionalizmu”, “Nacija, integracija, socijalizam” i “Čitaocima”. Dušan Pirjevec u polemici sa Ćosićem objavljuje dva vrlo opširna teksta i to: “Slovenstvo, jugoslovenstvo i socijalizam” i “Odgovor Dobrici Ćosiću”. Kada se ima u vidu da su Ćosić ev intervju u Telegramu i Pirjevčeva glosa kao replika inicirali polemiku i bili vrlo kratki, kao i Ćosićev završni tekst “Čitaocima”, može se reći da su Dobrica Ćosić i Dušan Pirjevec u svojoj polemici objavili po dva vrlo opširna teksta, po dve studije. Sva četki velika teksta u polemici objavljena su u slovenačkom časopisu Naša sodobnost, a preneta u beogradskom časopisu Delo krajem 1961. i početkom 1962. godine.
Kada je Ćosić svoj prvi polemički tekst “O savremenom nesavremenom nacionalizmu” poslao časopisu Naša sodobnost, od strane redakcije tog časopisa pozvan je na razgovor u Ljubljanu. Ćosić je poziv prihvatio i u oktobru 1961. godine otputovao je u Ljubljanu, gde se u stanu Dušana Pirjeveca našao i razgovarao sa Pirjevecom, Benom Zupanč ičem, Matejom Borom, Bojanom Štihom i Milanom Šegom. U tom razgovoru Ćosić je koristio komunističku argumentaciju da bi odbranio svoju tezu o jugoslovenstvu i sličnim ispraznim frazama komunističke retorike i ostao zapanjen stepenom ignorancije i neuvažavanja komunizma uopšte i komunističkih argumenata, koji su pokazali Slovenci, inače svi članovi iste Partije kao i Dobrica. Slovenački intelektualci su već te daleke 1961. godine znali da komunizam nema budućnosti, da je to jedna totalitarna, lažna, sterilna i za demokratsko uređenje ljudskih odnosa potpuno neupotrebljiva ideologija. To su Ćosiću otvoreno rekli, što je kod njega izazvalo neku vrstu šoka, pa je nakon sastanka bukvalno plakao u Tivolskoj šumi. Međutim, ni taj razgovor u stanu Dušana Pirjeveca sa slovenačkim intelektualcima, njihovo otvoreno istupanje protiv komunizma i isticanje da je on u zabludi, da je nekompetentan i regresivan kad veruje i propagira komunističke ideje, zatim šok koji je doživeo i suze u Tivolskoj šumi nisu pomogle Ćosiću. On je, 37 godina posle razgovora u Ljubljani u stanu Dušana Pirjeveca, još uvereniji, još ubeđeniji, radikalniji i nepokolebiviji komunista.
Ćosićev prijatelj Krcun Penezić rekao mu je da je Tito u razgovoru sa predstavnicima Druge proleterske brigade dao podršku Ćosiću posle prvog teksta koji je objavio u Našoj sodobnosti. I Aleksandar Ranković je podržao taj tekst “O savremenom nesavremenom nacionalizmu” Dobrice Ćosića.
ja mislim da je do prvih neslaganja doslo pedesetih godina pri gostovanju akademika Mateja Bora.
Dali neko moze da mi nadje njegovu biografiju jer Matej Bor je njegov pseudonim.
Poštovani,
Iako nisam baš redovan čitalac Vašeg e-izdanja, moram priznati da teme koje pokrećete predstavljaju srž (deo njen) problema ove anti-srećne i voljno nesrećno zemlje i njenih još nedovoljno odraslih ljudi.
Srpski “Papa” (kao otac, ne rimski papa) ideolog staljinstičkog besmisla i pobornik surove diktature,socijal-nacionalne boljševičko totalitarne Titoslavije (zapravo Srboslavije sa duhom i dušom njegovom, J.B.T. tog malog Staljina ali i bez tog istog revizioniste i izdajnika samog – jer on nije bio Srbin već samo staljinist) u kojoj će njegove institucije poput iznutra obesmišljene i centralnokomitetizovane SANU, umesto Parlamenta (koji po definiciji prihavta i štiti i one nepodobne, čak i ne-komuniste “štetočine”) davati ritam napretku i trčanju u bolju srpsku, baš poput “bolje” prošlosti, izmišljenu budućnost, deo je čitave “kulture propasti i nemoći” začete tokom poraza krajem XIX veka, a konačno uobličene strahom posle izlivanja hordi tzv. Crvene Armije, koja je nahrupila i potopila Srbiju (a da je sama nije okupirala, to je bila dužnost za našeg Papa-a i sve srodnike).
Daleko od Zapada, ostavljeni sebi sami, ljudi su prihavtili i ovakvog čoveka, kao i Rankovića, ili bilo koju drugu reinkarnaciju Sarumana, Crvjezika, Berije, Jagode-Ježova, Trocki-Đeržinskih i drugih giganata zvari socijal-nacionalizma, kojoj je zapravo osnovna preokupacija bila antizapadna, antievropska i naravno, ultimatinvo, antiamrička “misao” (ne može bez navodnika, dokaz: knjige našeg Papa-a, veličanje kojekavih Golubića-krvoločnih uličara i ostrašćenih maloumnika, naoružanih podrškom držve, zapravo njenog srca i duše-tajnih službi novog poretka. A to je i bilo core ili čak hardcore, državnog i društvenog kvaziustroja nastalog Lenjiskim banditizmom i oportunizmom.vašan namera da dokažete da se ćisto naučnim, mirnim i objektivnim radom može dekapitalizirati zver staljniskog poretka i ideje, veoma je pristala ali sasvim neučinkovita. Mada vam se divim i podržavam svaki napisani red. no zlo je zlo i u njemu nema ničega dostojnog nauke i poštene analize, razumevanja ili unutrašnje logike. Oslonjeno je samo na sopstvenu moć da proizvodi razdor i sram, da regrutuje pristalice i pretvara ih u oruđe (poput vojnika iz ciklusa o Treminatoru ali bez nade da bi i neki od njih mogao doživati sličnu preobrazbu kao A.Švarceneger), u uvek neophodno ljudsko testo za nove podvige u uništavanju svega normalnog, svakodnevnog, pristojnog, ne-zlog, urbanog i proisteklog iz Evrope i USA, bez obzira na kvalitet. veru, u slučaju Srbije, bilo je najlakše ukloniti kao prepreku, jer se i sama nalazila u rukama antievropljana. Posle je sve bilo dečija igra. Ali ako uzmemo u obzir potpunost vlasti i sile kojom su raspolagali, uz sva sredstva dobrovoljnog pobobljavanja poput literature (Vremena smiraja, uzdisaja, izdisaja, dodtanih uzdisaja i novih izdisaja, uz Kršne kašike i rest od iste vrste), filmove o herojstvu staljnskog soja i ovdašnjih poturica te drugih, bezbrojnih, RTV jad-i-beda uradaka za popunjavanje zapuštenih mozgova, oni nisu mnogo postogli. Osim neplaniranog haosa. jer dok su držali sve pod kontrolom, vremena je bilo, u kosmičkim razmerama. sve je tako solidno bilo postavljeno. Ne kao u Nemačkoj (glupa Evropa), nego zapravo. Armije sledbenika, spremnih na svaku nepodopštinu, i što je bilo još bolje, kako je datum “revolucije” ostajao dublje u prošlosti (svetionik generacija) to su pristalice bile surovije, luđe i odvažnije. Kao da se utrkuju u neljudskosti, neznanju, prostoti, vulgarnosti, neznanju, nedelima, jednom rečju pravi komunisti. Kakvi su svi odreda i to stalno, i trebali biti, da nije bilo “skretanja”.
Korak je izgubljen ali ne i bitka. Zato, dragi gospodine, ne treba dozvola i savet nikakvih Slovenaca. uostalom oni od starta nisu valjali. samo su glumili surovost i atnievropejstvo. Čak i da se pregovaralo sa nekakvim “pametnim” Slovencima (tek to je jadno, pa šta mislite kako bi Mustafa G. genijalni čovek Komintetrne USSR, bio tako uspešan ubica da nije prozrevao baš sve te i takve, nazovi pametne neprijatelje svih vrsta) Saveznik je bio i ostao, samo jedan. Tamo gde sunce nikad ne izlazi _
= Rusija (ili Tatrstan ili SSSR ili..Da ne bude zabune, ne vređam braću iz daleka, sa ovim Tatarstanom, u Turskoj Srbija je danas – Srbistan). Zato je sva pažnja bila usmerena prema vremenu budućem, kada će medved koga na uzici drži Ciga Amer, taj arhi izdajnik jeljcin, biti oteran u korist nekog novog a našeg čoveka “u Tirani” (U jednom od filmova o Dž.Bondu šef albanske tajne službe označen je, sasvim pogrešno, kao najgori čovek na svetu, ali to je bilo vreme pre vremena Raša i Ratkaša, tih genijalnih stratega i spasilaca čovečanstva oličenog u njegovom najboljem delu-staljnisitičko-socijalističkim četnicima srpske provinijencije). I sada kada se to već desilo, i kada čitav pravedni svet lakše diše, u srbiji se traži demokratija i ko zna šta sve ne. Pored živog i zdravog Papa-a. A on je lično i to pažljivo odbirao sve mlade, da posluže svrsi i da budu na korist njemu, ili Srbiji. Ili srbiji i njemu. Ili njemu. Ili… zašto paoci u točkove? Drgovi, sudnji je čas da spasemo što se spasti može. Osim toga memorandum ne postoji.
to će ako treba, potvrditi čitava naučna javnost na čelu sa ANU. Ono “S” nije nestalo greškom u kucanju (latinicom). nema ga jer već sutra, kada staljinski san pokaže da je življi i poželjniji nego ikada, i kada Mustafe G. i svi krvnici ustanu iz groba pod petokrakama da bi glasali za demokratskog predsednika Tatarstana (ne sme pasti ispod 99 posto, ali da ne pominjemo opet Albaniju) svet će opet biti mesto dostojno svojih najboljih sinova Papa-a i njegovog dražesnog kružoka dobročinitelja, usrećitelja i tumača srpske:duše, nasleđa, zemljoradnje i seljaka-bezemljaša, oficira i tumača političke ekonomije socijalizma, pisaca koji pišu ćirilicom, ijekavsko-ekavsko-kosovsko-resavskim jezikom i pravopisom, one koji tajnu znaju i koji će Vo vjeki vejkov, sačuvato plamen revolucije u mraku srpske glave.
ovo je ukratko, moj doprinos, važnoj temi – dokazivanju notorne činjnice da nije bilo nikkve zavere niti ikavog tzv. Memoranduma, pregovora “sa slovenci” i sl. i dr.
No passaran!
Dobrica Cosic je kao *aperitiv*, ponudio svoj intervju u Goriciji,u kome nudi *konacno resenje*…otprilike po secanju..*razgranicenje srba i albanaca* na Kosovu, Metohiju je valjda smatrao *resenim pianjem*..pa je doslo do *razgranicenja*..kako, to smo videli. Interesantno, da niko ne pominje i jedno drugo razgranicenje, shodno sporazumu Stojadinovic-Pavelic, srocenom u Argentini 1954. godine…a delimicno, *trapavo* sprovedenom 1990-1995.godine, posto su *zakopane* uvek krive *krvavepetokrake*,..otkud krv…?
Da li je stvarno Dobrica Ćosić napisao “koreni” i “vreme smrti”? Znam da zvuči čudno, ali lično sumnjam.
Sjajan tekst koji pokrece mnoga pitanja i naprosto tjera na jos istrazivanja.