Dobrica Ćosić i Slovenci
Autor: Dragoljub Todorović
U akciju spašavanja socijalizma i konačnog rešenja srpskog nacionalnog pitanja po svojim umišljenim vizijama, po Rankovićevom modelu centralistički i unitarno organizovane Jugoslavije, po sovjetskom uzoru planske privrede, Dobrica Ćosić, sa svojim odanim i dugogodišnjim prijateljima istih političkih ubeđenja, proverenim u mnogim delikatnim i dobro organizovanim sesijama paralelnih centara vlasti pod njegovom komandom, kreće polovinom osamdesetih godina.
Ćosić svoj pohod na Jugoslaviju, u cilju njene reorganizacije po svojim merilima, počinje podbunjivanjem i organizovanjem građana srpske nacionalnosti na Kosovu kao grupe za pritisak na organe vlasti, druge narode i republike u Jugoslaviji. Međutim, pošto je ova akcija za Ćosić a i njegovu kamaraderiju bila vrlo značajna, moglo bi se reći sudbonosna, kako se radilo o biti ili ne biti, morala je biti sveobuhvatna, precizna, dobro organizovana i isplanirana. Ćosić je smatrao da projekat koji je zamislio i koji je počeo da realizuje mora da ima svoj pisani program, mora da ima dokument iza koga će stajati neka značajna institucija srpske kulture. Pošto je on bio siva eminencija, pravi i stvarni faktor odlučivanja i vlasti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, odlučio se za tu ustanovu nauke i kulture, koju je on lično najviše zloupotrebio, kompromitovao i politizovao u njenoj dugogodišnjoj istoriji. Ćosić je organizovao, dao ideju, osnovne i ključne stavove i direktno učestvovao u izradi i objavljivanju pisanog dokumenta pod naslovom Memorandum SANU, koji je predstavljao dokument u kome je u pisanom obliku izlož en i obrazložen Ćosićev program ozdravljenja, spašavanja i učvršćivanja socijalizma kao i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja.
Da bi svoju zamisao, koja je već imala formulisan programski dokument u vidu Memoranduma SANU, zatim svoje izvršioce oličene u organizovanim Srbima sa Kosova, ostvario i sproveo u život, Ćosić je morao da obezbedi podršku (makar i prećutnu) još jednog naroda i jedne republike u tadašnjoj Jugoslaviji. Opredelio se za Slovence i Sloveniju.
Razmotrićemo Ćosićeva nastojanja da u direktnim kontaktima sa Slovencima obezbedi podršku ili bar prećutnu saglasnost za njegov plan i scenario rešenja krize u posttitovskoj Jugoslaviji sa akcentom na konačno rešenje srpskog nacionalnog pitanja, što naravno podrazumeva socijalizam, unitarizam i sve ostalo što je detaljno razrađeno i predviđeno u Memorandumu SANU. Analiziraćemo sam Memorandum, njegov nastanak, sadržinu, prezentiranje javnosti i naravno, presudnu, glavnu i suštinsku ulogu Ćosića u njegovoj ideji, nastanku, sadržaju i objavljivanju.
U periodu od 1984-1988. godine, u periodu neposredno pred propast komunizma u Istočnoj Evropi, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida i svrgavanje Čaušeskua, Ćosić pokušava da pridobije Slovence za srpsku stvar, pre svega za podršku kosovskim Srbima (koje je Ćosić instrumentalizovao), onda za podršku promeni Ustava i novi koncept ustrojstva Jugoslavije (koji će biti formulisan u Memorandumu SANU ubrzo nakon prvog kontakta sa Slovencima).
Ćosić se odlučio za Sloveniju i Slovence iz nekoliko razloga: najpre, zbog toga što u Sloveniji živi neznatan broj Srba, pa Srbi ne mogu predstavljati remetilački faktor u Sloveniji; zatim što su Slovenci kao mali narod izloženi asimilatorskim pretenzijama Austrije i Italije; onda, zbog toga što Sloveniji kao razvijenoj republici odgovara srpsko tržište; dalje, što su Slovenci krajem 19. i početkom 20. veka ispoljavali izrazito i intenzivno slavenofilske ideje; na kraju, Slovenci su pod pritiskom okupatora, fašističke Italije i Nemačke, preterani iz Slovenije i tada su našli utočište u Srbiji gde su bili srdačno, bratski i prijateljski primljeni. Ćosić je računao i na dosta hladne i ne baš prijateljske odnose između Hrvata i Slovenaca koji su susedi, kao i na činjenicu da su Albanci ipak daleko i kilometarski i po mentalitetu i po svakom drugom kriterijumu od Slovenaca, koji pored toga, u to vreme ispoljavaju posebnu netrpeljivost prema južnjacima.
Prvi kontakt Ćosića sa Slovencima održan je u ljubljanskoj kafani Mrak 16. novembra 1985. godine. Sa Ćosićem su bili njegovi najbliži saradnici i najiskreniji istomišljenici, praksisovci Mihailo Marković i Ljubomir Tadić. Slovence su predstavljali urednici i saradnici novog nezavisnog časopisa Nova revija Niko Grafenauer, Taras Kermauner, Milan Apih, Tine Hribar, Spomenka Hribar, France Bučar, Ivo Urbančič i Jože Snoj. Posle tog sastanka usledila je Ćosićeva prepiska sa Nikom Grafenauerom, Tarasom Kermaunerom i Spomenkom Hribar.
ja mislim da je do prvih neslaganja doslo pedesetih godina pri gostovanju akademika Mateja Bora.
Dali neko moze da mi nadje njegovu biografiju jer Matej Bor je njegov pseudonim.
Poštovani,
Iako nisam baš redovan čitalac Vašeg e-izdanja, moram priznati da teme koje pokrećete predstavljaju srž (deo njen) problema ove anti-srećne i voljno nesrećno zemlje i njenih još nedovoljno odraslih ljudi.
Srpski “Papa” (kao otac, ne rimski papa) ideolog staljinstičkog besmisla i pobornik surove diktature,socijal-nacionalne boljševičko totalitarne Titoslavije (zapravo Srboslavije sa duhom i dušom njegovom, J.B.T. tog malog Staljina ali i bez tog istog revizioniste i izdajnika samog – jer on nije bio Srbin već samo staljinist) u kojoj će njegove institucije poput iznutra obesmišljene i centralnokomitetizovane SANU, umesto Parlamenta (koji po definiciji prihavta i štiti i one nepodobne, čak i ne-komuniste “štetočine”) davati ritam napretku i trčanju u bolju srpsku, baš poput “bolje” prošlosti, izmišljenu budućnost, deo je čitave “kulture propasti i nemoći” začete tokom poraza krajem XIX veka, a konačno uobličene strahom posle izlivanja hordi tzv. Crvene Armije, koja je nahrupila i potopila Srbiju (a da je sama nije okupirala, to je bila dužnost za našeg Papa-a i sve srodnike).
Daleko od Zapada, ostavljeni sebi sami, ljudi su prihavtili i ovakvog čoveka, kao i Rankovića, ili bilo koju drugu reinkarnaciju Sarumana, Crvjezika, Berije, Jagode-Ježova, Trocki-Đeržinskih i drugih giganata zvari socijal-nacionalizma, kojoj je zapravo osnovna preokupacija bila antizapadna, antievropska i naravno, ultimatinvo, antiamrička “misao” (ne može bez navodnika, dokaz: knjige našeg Papa-a, veličanje kojekavih Golubića-krvoločnih uličara i ostrašćenih maloumnika, naoružanih podrškom držve, zapravo njenog srca i duše-tajnih službi novog poretka. A to je i bilo core ili čak hardcore, državnog i društvenog kvaziustroja nastalog Lenjiskim banditizmom i oportunizmom.vašan namera da dokažete da se ćisto naučnim, mirnim i objektivnim radom može dekapitalizirati zver staljniskog poretka i ideje, veoma je pristala ali sasvim neučinkovita. Mada vam se divim i podržavam svaki napisani red. no zlo je zlo i u njemu nema ničega dostojnog nauke i poštene analize, razumevanja ili unutrašnje logike. Oslonjeno je samo na sopstvenu moć da proizvodi razdor i sram, da regrutuje pristalice i pretvara ih u oruđe (poput vojnika iz ciklusa o Treminatoru ali bez nade da bi i neki od njih mogao doživati sličnu preobrazbu kao A.Švarceneger), u uvek neophodno ljudsko testo za nove podvige u uništavanju svega normalnog, svakodnevnog, pristojnog, ne-zlog, urbanog i proisteklog iz Evrope i USA, bez obzira na kvalitet. veru, u slučaju Srbije, bilo je najlakše ukloniti kao prepreku, jer se i sama nalazila u rukama antievropljana. Posle je sve bilo dečija igra. Ali ako uzmemo u obzir potpunost vlasti i sile kojom su raspolagali, uz sva sredstva dobrovoljnog pobobljavanja poput literature (Vremena smiraja, uzdisaja, izdisaja, dodtanih uzdisaja i novih izdisaja, uz Kršne kašike i rest od iste vrste), filmove o herojstvu staljnskog soja i ovdašnjih poturica te drugih, bezbrojnih, RTV jad-i-beda uradaka za popunjavanje zapuštenih mozgova, oni nisu mnogo postogli. Osim neplaniranog haosa. jer dok su držali sve pod kontrolom, vremena je bilo, u kosmičkim razmerama. sve je tako solidno bilo postavljeno. Ne kao u Nemačkoj (glupa Evropa), nego zapravo. Armije sledbenika, spremnih na svaku nepodopštinu, i što je bilo još bolje, kako je datum “revolucije” ostajao dublje u prošlosti (svetionik generacija) to su pristalice bile surovije, luđe i odvažnije. Kao da se utrkuju u neljudskosti, neznanju, prostoti, vulgarnosti, neznanju, nedelima, jednom rečju pravi komunisti. Kakvi su svi odreda i to stalno, i trebali biti, da nije bilo “skretanja”.
Korak je izgubljen ali ne i bitka. Zato, dragi gospodine, ne treba dozvola i savet nikakvih Slovenaca. uostalom oni od starta nisu valjali. samo su glumili surovost i atnievropejstvo. Čak i da se pregovaralo sa nekakvim “pametnim” Slovencima (tek to je jadno, pa šta mislite kako bi Mustafa G. genijalni čovek Komintetrne USSR, bio tako uspešan ubica da nije prozrevao baš sve te i takve, nazovi pametne neprijatelje svih vrsta) Saveznik je bio i ostao, samo jedan. Tamo gde sunce nikad ne izlazi _
= Rusija (ili Tatrstan ili SSSR ili..Da ne bude zabune, ne vređam braću iz daleka, sa ovim Tatarstanom, u Turskoj Srbija je danas – Srbistan). Zato je sva pažnja bila usmerena prema vremenu budućem, kada će medved koga na uzici drži Ciga Amer, taj arhi izdajnik jeljcin, biti oteran u korist nekog novog a našeg čoveka “u Tirani” (U jednom od filmova o Dž.Bondu šef albanske tajne službe označen je, sasvim pogrešno, kao najgori čovek na svetu, ali to je bilo vreme pre vremena Raša i Ratkaša, tih genijalnih stratega i spasilaca čovečanstva oličenog u njegovom najboljem delu-staljnisitičko-socijalističkim četnicima srpske provinijencije). I sada kada se to već desilo, i kada čitav pravedni svet lakše diše, u srbiji se traži demokratija i ko zna šta sve ne. Pored živog i zdravog Papa-a. A on je lično i to pažljivo odbirao sve mlade, da posluže svrsi i da budu na korist njemu, ili Srbiji. Ili srbiji i njemu. Ili njemu. Ili… zašto paoci u točkove? Drgovi, sudnji je čas da spasemo što se spasti može. Osim toga memorandum ne postoji.
to će ako treba, potvrditi čitava naučna javnost na čelu sa ANU. Ono “S” nije nestalo greškom u kucanju (latinicom). nema ga jer već sutra, kada staljinski san pokaže da je življi i poželjniji nego ikada, i kada Mustafe G. i svi krvnici ustanu iz groba pod petokrakama da bi glasali za demokratskog predsednika Tatarstana (ne sme pasti ispod 99 posto, ali da ne pominjemo opet Albaniju) svet će opet biti mesto dostojno svojih najboljih sinova Papa-a i njegovog dražesnog kružoka dobročinitelja, usrećitelja i tumača srpske:duše, nasleđa, zemljoradnje i seljaka-bezemljaša, oficira i tumača političke ekonomije socijalizma, pisaca koji pišu ćirilicom, ijekavsko-ekavsko-kosovsko-resavskim jezikom i pravopisom, one koji tajnu znaju i koji će Vo vjeki vejkov, sačuvato plamen revolucije u mraku srpske glave.
ovo je ukratko, moj doprinos, važnoj temi – dokazivanju notorne činjnice da nije bilo nikkve zavere niti ikavog tzv. Memoranduma, pregovora “sa slovenci” i sl. i dr.
No passaran!
Dobrica Cosic je kao *aperitiv*, ponudio svoj intervju u Goriciji,u kome nudi *konacno resenje*…otprilike po secanju..*razgranicenje srba i albanaca* na Kosovu, Metohiju je valjda smatrao *resenim pianjem*..pa je doslo do *razgranicenja*..kako, to smo videli. Interesantno, da niko ne pominje i jedno drugo razgranicenje, shodno sporazumu Stojadinovic-Pavelic, srocenom u Argentini 1954. godine…a delimicno, *trapavo* sprovedenom 1990-1995.godine, posto su *zakopane* uvek krive *krvavepetokrake*,..otkud krv…?
Da li je stvarno Dobrica Ćosić napisao “koreni” i “vreme smrti”? Znam da zvuči čudno, ali lično sumnjam.
Sjajan tekst koji pokrece mnoga pitanja i naprosto tjera na jos istrazivanja.