Hronologija otpora nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu novom Zakonu o univerzitetu

Ova Hronologija otpora nastavnika Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu nastala je na osnovu zabeležaka, dokumenata, sećanja i svedočenja progonjenih nastavnika i saradnika. Stoga je ona nepotpuna, subjektivna i verovatno jednostrana. Nažalost, priređivaču nije omogućen uvid u arhivu Pravnog fakulteta u Beogradu i kompletiranje dokumentarne građe o zbivanjima na Fakultetu u periodu od 1998. do 2000. godine. Uprkos tome, urađena je kao prvi korak i skromni prilog za buduća serioznija, celovitija i sistematičnija istraživanja događaja vezanih za donošenje i primenu Zakona o univerzitetu iz 1998.

20. maj 1998. Na VIII sednici Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu prvi put je razmatran Predlog zakona o univerzitetu. Tekst Predloga je rađen u tajnosti i pojavio se početkom maja sa ciljem da po hitnom postupku bude usvojen u Narodnoj skupštini Srbije do kraja maja 1998. Većina članova Nastavno-naučnog veća je kritikovala ovakav način pripreme Predloga zakona o univerzitetu, proceduru donošenja i ukazala da se odredbama Predloga grubo narušava autonomija univerziteta i poništava njegovo biće. Bilo je i izdvojenih mišljenja (prof. dr Oliver Antić) o vrlinama ponuđenog Predloga zakona o univerzitetu koji je (po njemu) u suštini preuzeo rešenja Zakona o univerzitetu Francuske i nekih drugih zapadnoevropskih zemalja. (Nastavak…)

Destrukcija univerziteta u Srbiji

Autor: dr Jovica Trkulja

(Tekst je napisan septembra 1999. Pripremni odbor stručne rasprave “Univerzitet između pada i nade” prihvatio je tekst za jedan od uvodnih referata. Rasprava je održana 14. juna 2000. godine u Beogradu, u organizaciji Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu i Alternativne akademske obrazovne mreže. Referati i diskusija sa ove rasprave nisu objavljeni.)

Uvod

Pobedonosni pohod aktuelne vlasti u Srbiji protiv univerziteta tokom poslednje decenije kulminirao je donošenjem Zakona o univerzitetu 26. maja 1998. godine.1 Postajući moćno sredstvo u rukama volje za moć, taj zakon je omogućio ovdašnjoj vlasti da ukine univerzitetu razne aspekte i uslove autonomije, samouprave, slobode naučnog, istraživačkog i nastavnog rada. Univerzitet je dospeo pod tutorstvo vlasti. Njegovi nastavnici pretvoreni su u činovnike države a dekani i rektori u vazale političkih pomoćnika.

Zakon o univerzitetu grubo narušava i ukida statusnu i personalnu autonomiju univerziteta, ustavom garantovanu slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva i prava zaposlenih na autonomno odlučivanje o izboru članova radnog kolektiva fakulteta, dekana fakulteta i rektora univerziteta. Osim toga, ovaj zakon u odnosu na radnopravni status zaposlenih profesora ima povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa Ustavom. Najzad, on je u suprotnosti i sa opšteprihvaćenim standardima međunarodnog prava u oblasti akademskih prava i sloboda.

Velike kontroverze oko Zakona o univerzitetu, od načina njegovog donošenja pa sve do raznih posledica u vidu unutaruniverzitetskih sukoba, otkaza, otpuštanja, suspenzija itd. – jasno su ukazali na dubinu i sveobuhvatnost krize univerziteta i na autoritarnu vlast kao ključnu determinantu te krize. Univerzitet u Srbiji je kao nikada u svojoj istoriji podvrgnut državnoj samovolji, lišen svojstva pravne ličnosti. Umesto autonomije i slobode rada i stvaralaštva, uvedeni su mehanizmi direktnog uticaja državne vlasti na naučni, istraživački i nastavni rad na univerzitetu.

Bez obzira na sve kontroverze i konfuzije, univerzitet je postao izoštreno sočivo u kojem se sabiraju brojna protivrečja i pitanja od dalekosežnog značaja za ishod procesa modernizacije i demokratizacije u Srbiji. Stoga ću u ovom radu, kao prilog raspravi o odnosu politike i prava, nastojati da Zakon o univerzitetu prikažem kao: 1) novi beočug u dugom lancu antiintelektualizma u Srbiji; 2) sredstvo u rukama volje za moć kojim se vrši podvlašćivanje i pravna destrukcija univerziteta; i 3) oblik samoporobljavanja i autokompromitacije univerziteta. (Nastavak…)

  1. Zakon o univerzitetu, „Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 20/1998. [↩]

Dejvid Mekenzi kao proučavalac naše novije istorije

Autor: Aleksandar A. Miljković

Dejvid Mekenzi: Milovan Milovanović, srpski diplomata i književnik,
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i AIZ “Dosije”, Beograd, 2007.

Čast mi je i zadovoljstvo da ponovo govorim o gospodinu Dejvidu Mekenziju i njegovoj najnovijoj knjizi o velikom srpskom državniku i političaru Milovanu Milovanoviću.1  Naime, u ovom istom zdanju imao sam prilike da govorim i o njegove dve ranije knjige, u kojima se bavio srpskim državnicima i političarima Jovanom Ristićem i Jovanom Marinovićem. Gospodin Mekenzi je odavno poznat i priznat u našoj istorijskoj nauci. Njegovi najglavniji radovi iz novije srpske istorije su svi objavljeni na našem jeziku i predstavljaju temeljna dela u kojima se obrađuje istorija srpskog naroda. Knjigama o Iliji Garašaninu, Dragutinu Dimitrijeviću-Apisu, Jovanu Ristiću, Jovanu Marinoviću i Milovanu Milovanoviću on će, može se slobodno reći, ostaviti trajan trag u našoj istorijskoj nauci i našoj kulturi.

Studije o srpskim političarima i znamenitim ličnostima koncipovane su kao monografije, i sintetičke su po svom karakteru. Gospodin Mekenzi se služi arhivskom građom – čak je i sam radio u našim arhivama na njenom prikupljanju. Međutim, kao istoričar on je ipak prevashodno sintetičar. Usmeren je ka tome da celovito sagleda ličnosti o kojima piše. Da u celini odredi njihovo mesto i njihov doprinos novijoj srpskoj istoriji. No da s tim u vezi odmah kažem i to da, ako je neko od ovih ličnosti svojim radom i delom doprineo razvitku političke i teorijske misli svog doba, i taj deo njegove delatnosti gospodin Mekenzi je ugradio u svoju sintezu kao njen integralni deo. To je karakteristično naročito za njegovu poslednju studiju o Milovanu Milovanoviću. Jer Milovanović je, učestvujući na međunarodnim skupovima u Hagu i drugim, značajno doprineo izgradnji nekih međunarodnih pravnih institucija. O tome je u nas pisano, i gospodin Mekenzi je sve to marljivo zabeležio u svojoj knjizi. No Milovanović je objavljivao i druge vredne radove iz oblasti međunarodnog i ustavnog prava, koje je većinom napisao kao profesor Pravnog fakulteta beogradske Velike škole (kasnije Beogradski univerzitet). I tu je njegovu delatnost gospodin Mekenzi takođe sagledao u okviru Milovanovićeve ukupne političke, naučne i javne delatnosti.

Međutim, meni se čini, i želim da na to ovom prilikom i posebno ukažem, da se u izboru političkih ličnosti koje je odabrao za predmet svojih monografskih studija (s izuzetkom Dragutina Dimitrijevića-Apisa, koji, strogo uzev, nije bio političar, bar ne u onom klasičnom smislu) gospodin Mekenzi u mnogome rukovodio time da to budu oni srpski političari i državnici koji su u svoju političku i državničku aktivnost unosili moderan, zapadnjački duh i stil. A naročito u izboru svojih političkih ciljeva, pravca i načina svoje političke delatnosti. Svako od njih je na srpskoj političkoj sceni delovao, u krajnjoj liniji, u skladu s modernim evropskim shvatanjima svog doba. Svako je od njih doprinosio – doduše svako na svoj način i zavisno od svog obrazovnog nivoa, škola koje je pohađao ili završio, kao i od onog što je poneo sa sobom iz sredine iz koje je potekao – da Srbija u političkom pogledu bude bliža Evropi, a dalja od Orijenta, od one politike koja je često bila karakteristična za novonastale balkanske države, kao i od shvatanja i ponašanja tipičnog za balkanske državnike i političare. No da s ovom konstatacijom u vezi uzgredno napomenem da doprinos svakog od njih nije zbog toga bio, a nije ni mogao da bude, u nekom oštrijem kontrastu prema doprinosima ostalih srpskih političara. U svom izboru, gospodin Mekenzi je od ustavobraniteljskih političara odabrao da piše o Iliji Garašaninu, od političara iz doba kralja Milana Obrenovića o Jovanu Ristiću i Jovanu Marinoviću, a od političara iz doba kraljeva Aleksandra Obrenovića i Petra I Karađorđevića o Milovanu Milovanoviću. Jer ma šta ko od nas o tome mislio, sigurno je da je svako od njih u srpsku politiku unosio evropski duh, evropska shvatanja i evropski stil više od drugih srpskih političara i državnika koji su u tom razdoblju delovali na našoj političkoj sceni. Iz ovoga bi se možda mogao izvesti zaključak da gospodin Mekenzi nije naklonjen političarima i državnicima u čijim su političkim shvatanjima i političkom delovanju bili u većoj meri izraženi balkanski i orijentalni pogledi i stil (izraziti primeri za to su Toma Vučić-Perišić i Avram Petronijević iz Garašaninovog, ili neki radikalski političari i državnici iz doba Jovana Ristića i Milovana Milovanovića). Njegovo interesovanje je van svake sumnje bilo usmereno u tom pravcu. Međutim, to ni u kom slučaju ne znači da je gospodin Mekenzi pristrasan kao istoričar, da ima svojih simpatija i antipatija među srpskim političarima i državnicima. Iz galerije srpskih državnika i političara on je izvršio izbor onih o kojima će pisati, ali s isključivim ciljem da sagleda njihovu pravu istorijsku vrednost, i to da ih portretiše onakvima kakvi su bili i kakvi su izgledali u stvarnosti, kao i da istakne njihov značaj i ulogu u događajima i izazovima sa kojima su se suočavali – bez ikakvih doterivanja i iskrivljavanja. Njegova objektivnost u izradi istorijskih studija je besprekorna. On ne prećutkuje činjenice, ne krivotvori ih, a za svoje sudove, kad god je to moguće, upućuje na naše priznate istoričare. Gospodin Mekenzi se bavi istorijom kao naukom po vokaciji.

Istakao bih ovom prilikom još jednu karakteristiku gospodina Mekenzija kao istoričara. On se u svojim istorijskim studijama oslanja najviše na naše novije i najnovije istoričare. Kad, na primer, piše o Milovanu Milovanoviću, on se manje poziva na studiju Slobodana Jovanovića iz Srpskog književnog glasnika (iz 30-ih godina prošlog veka) i druge njegove spise u kojima piše o ovom našem znamenitom političaru i državniku, a mnogo više na ono što je o Milovanoviću pisao, na primer, gospodin Dimitrije Đorđević. No on se isto tako poziva i na radove autora koji su do sada manje korišćeni i manje poznati, iako zbog toga nisu ništa manje vredni. Jedan od onih koje vrlo često navodi je Jovan Popović, odnosno njegova knjiga Neimari Jugoslavije (Beograd, 1934), dok je drugi, američki istoričar M. B. Petrovich (Petrović), na čije se delo A History of Modern Serbia, 1804-1918; 2 vols., New York and London, 1976) takođe vrlo često poziva. Pri tom, naravno, on ume da iskoristi kao izvore i dela naših pomalo zaboravljenih, ali zbog toga ne manje dragocenih i vrednih pisaca i svedoka istorijskih događaja, kao što je, na primer, Dimitrije Popović. Ipak, u izboru literature o našoj novijoj nacionalnoj istoriji on je pretežno orijentisan na istorijska dela našeg doba, odnosno na ona koja su bliža našem dobu.

O velikim ličnostima naše istorije kao što su Ilija Garašanin, Jovan Ristić ili Milovan Milovanović – kao i o velikim ličnostima uopšte – svaka generacija određuje svoj stav i procenjuje njihovo delo prema svojim pogledima i merilima. Gospodin Mekenzi pripada najnovijem dobu i prirodno je da je najviše u sazvučju s današnjim generacijama istoričara. „Njegov pogled na Milovanovića, to je pogled naše generacije na ovog našeg državnika i političara, ili barem nekih od istoričara naše generacije.” Iz tog razloga bi se za njegovo delo o Milovanu Milovanoviću – ali i za njegova dela o Iliji Garašaninu, Jovanu Ristiću i Jovanu Marinoviću – slobodno moglo da kaže da „predstavlja generacijski tribut našoj istorijskoj nauci.”

Na kraju ovog izlaganja ponoviću reči iz završnog pasusa svog predgovora knjizi gospodina Mekenzija o Milovanu Milovanoviću.

”Srpska nauka je odala dostojno priznanje gospodinu Mekenziju za njegov pasionirani rad na obradi naše novije istorije. On je još pre više godina (1988) izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i to zbog svojih knjiga i drugih radova iz srpske istorije. No ovo priznanje je za njega očigledno bilo samo podsticaj da se s još većom predanošću posveti temama iz novije srpske istorije. Ali ono što je najvažnije da se zna jeste da je on danas široko prihvaćen i priznat u našoj sredini kao autor i naučnik koji nam otkriva izvesne aspekte naše sopstvene prošlosti. (…) Njegovi radovi su postali deo naše ukupne duhovne riznice (…).”

  1. Izlaganje Aleksandra A. Miljkovića na Opštem seminaru Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu 17. aprila 2007. godine. [↩]

Sećanje na Nikolu Miloševića

(mala skica za portret velikog mislioca)

Čuveni Hemingvejev roman “Za kim zvona zvone” počinje poznatim stihovim Džona Dona: “Ni jedan čovek nije ostrvo, sam za sebe celina, svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje… i zato ne pitaj nikad za kim zvona zvone, ona zvone za Tobom”. Na ove stihove podsetila nas je, nažalost, i smrt istaknutog srpskog akademika Nikole Miloševića (1929-2007), profesora Univerziteta, filozofa, sociologa, antropologa, psihologa, parapsihologa (održao je, što je malo poznato, na ovu temu dva predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu), esejiste, polemičara, književnika i političara, a nadasve velikog i dobrog čoveka. Zvona koja su označila njegovu smrt zvonila su i za sve nas. Za one koji su ga voleli, sarađivali i družili se sa njim, ova zvona bila su znak da je sa njim umro i jedan deo njih samih. Za one druge, to je bilo zvono opomene koje je odzvanjalo iz njegovog velikog i višeznačnog dela (objavio je preko 20 knjiga i 3 romana), opomene na najviše ljudske vrednosti: poštenje, skromnost, saosećajnost, blagonaklonost, toleranciju, patriotizam, težnju ka istini, privrežnost demokratiji i nemirenje sa nepravdama silnika. Zalagao se za ove vrednosti čitavog svog života, nesebično, dosledno i često na sopstvenu štetu. (Nastavak…)

Kuda zaista ide Srbija

U poslednjih nekoliko uzbudljivih i prevratničkih nedelja  vezanih za proces formiranja vlade i izbor predsednika Skupštine Srbije pokazalo se da je povika  na političke analitičare zaista  bila neopravdana  i u velikoj meri  suvišna. Očigledno je da   posle skupštinskih zasedanja i stranačkih dogovaranja analiza političkih dešavanja i aktuelnih društvenih  procesa  postaje sve više slična oranju mora, a politički analitičari su se našli u gotovo nemogućoj poziciji kao uostalom i većina naših građana. Ali lako ćemo  sa političkim analitičarima,njihova uloga i jeste u tome da i najbizarnijim i najprotivrečnijim procesima daju neki  smisao i da se  pri tome  bave nezahvalnim i često uzaludnim poslom političke prognostike. Ali osnovna  protivrečnost   posle svega što se dešavalo u Skupštini Srbije i u pregovorima oko sastavljanja vlade sadržana je u pitanju, šta se stvarno  dešava sa suštinom politike u Srbiji i građanima na koje se sve  stranke tako često i predano pozivaju. Ova najnovija politička dešavanja otvaraju našu osnovnu političku  dilemu,  da li u Srbiji  može uopšte više da se govori o politici i da li ona postoji  kao ozbiljna ljudska delatnost čiji temeljni smisao opstaje u konstantnom zalaganju za ostvarivanje opšteg interesa i javnog dobra. Možemo li oglasiti u našim savremenim političkim prilikama kraj ovako shvaćene i oblikovane politike i pomiriti se sa tim da je u našoj zemlji iz politike  jednostavno iščilela  načelnost, moralnost, odanost osnovnim demokratskim idealima i idejama, i da je na delu najbrutalnije  negiranje politike shvaćene kao ozbiljne društvene delatnosti. Kako tumačiti da su posle takve salve uvreda i optužbi koje su izmenili predstavnici  stranaka koji sada čine novu koaliciju oni nastavili pregovore o vladi i postigli dogovor o njenom formiranju. Da li postoji granica preko koje se ne može i ne sme preći, ako želimo da očuvamo dostojanstvo politike i demokratskih principa. Zato i obrazloženje koje se moglo čuti kako su se stranke uzdigle iznad svojih uskih partijskih interesa  kako bi  formirali novu demokratsku vladu zvuči kao još jedno u nizu ruganja i besmislica  kojih smo se nagledali i naslušali u poslednjih nekoliko meseci. Sam personalni sastav ove vlade još jedna je potvrda da u našem političkom životu i dalje je predominantan oligarhijski karakter  vođenja stranaka i politike , jer gotovo većina ministara su istaknuti partijski funkcioneri  stranaka koje čine novu demokratsku vladu. Sva izborna obećanja o tome da će  vladu činiti dokazani stručnjaci  pala su u vodu jer su  u našem političkom životu oligarhijski stranački interesi još uvek  iznad  svega i oni dominantno tvore  našu savremenu političku scenu, u to smo se uverili toliko puta.

Može se takođe postaviti pitanje, koje su stvarne posledice ovakvog negiranja i obesmišljavanja parlamentarnog i političkog života u Srbiji u kome se može desiti da se u roku od nekoliko dana bez velike nelagode i bez iskazanog stida i sramote promeni politička kombinacija i da nam verni vojnici partije demonstriraju na delu kako izgleda  vernost partiji bez obzira koliko su besmislene odluke  za koje treba sa istim žarom i uverenjem glasati. To je izraz besprimerne neprincipijelnosti ali i  izraz  političke osionosti, vrhunske neodgovornosti i potpunog nipodaštavanja građana i njihovih opredeljenja i političkih stremljenja, i sve je to praćeno sholastičkim tumačenjem i obrazloženjem da je to  rezultat konačno postignutog stranačkog dogovora. I to je dovoljno za stvaranje političkog alibija i političku aboliciju, jer je postignut spasonosni partijski dogovor i  više nije važno kako se i na koji način došlo do ovog lekovitog dogovora. A kakve su posledice za politički život Srbije nastale nakon tromesečnih jalovih pregovora o vladi i Skupštinskih zasedanja na kojima su došle do izražaja najgore osobine našeg političkog života: neodgovornost, neozbiljnost, strančarenje, odsustvo svesti o istorijskoj odgovornosti, politički infantilizam i  narcisoidnost, bahatost, osionost, primitivizam i populizam u kome nema mesta za racionalne i razumne argumente. Parlament je još jednom pretvoren u pozornicu  razornog političkog kanibalizma i  što je još poraznije veliki doprinos razaranju  racionalnog  vođenja i zastupanja politike dali su predstavnici stranaka koje treba da predstavljaju s pravom  toliko osporavani demokratski blok.

I pre ovih događanja politika i političari nisu imali nekog velikog ugleda u našem društvu i javnosti, sada je nakon ovih dešavanja jasno da je politika u ovoj zemlji na najnižim granama a da su političari postali i to će verovatno dugo ostati  istinski sinonim za ljude koji nemaju osećaj odgovornosti,stida,časti,morala  i da su spremni da zbog svojih stranačkih interesa dovedu u pitanje  budućnost Srbije. Još jednom se jasno pokazalo da su naši narodni predstavnici samo  verni vojnici i jurišnici svojih partija i da su spremni da slepo i bez pogovora slušaju i najbesmislenije naredbe svojih stranačkih goniča. I to je upravo najbolniji problem našeg političkog života i naše tako krhke demokratije. Kako drugačije okarakterisati ljude koji su spremni da posle tri dana glasaju za potpuno suprotnu odluku, za smenjivanje radikalskog predsednika Skupštine Srbije  i to uz obrazloženje da se to čini radi odbrane i zastupanja najvažnijih državnih interesa. Sada se pokušava ovakva politička nedoslednost pripadnika Demokratske Stranke Srbije tumačiti kao izuzetno vešt taktički potez njihovog stranačkog vođe. Kao da se Domanovićev vođa zaustavio na ivici provalije i to je bilo dovoljno da ga proglase za izuzetnog političkog taktičara.

A šta su bile stvarne i dalekosežne posledice izbora Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije? Prve reakcije su bile da je Srbija odustala od proevropskog puta i da se u Srbiji vraćaju devedesete godine i politika nacionalizma i izolacije kao i da  više ne postoji mogućnost da se govori o demokratskom bloku. Vladimir Gligorov je u svojoj kolumni u Ekonomistu najpreciznije izrazio ovo stanovište tvrdeći da „U Srbiji postoje veliki izgledi da dođe do odbacivanja demokratije i do uspostavljanja autoritarnog sistema koji će svoju legitimnost crpsti iz permanentnog vanrednog stanja“. Samo posle nekoliko dana i  ovakvih  ocena došlo je do velikog preokreta  kada je postignut dogovor između  Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Nakon tog  političkog dogovora stigla su reagovanja  i ocene da se formira demokratske i proevropska vlada  stranaka koje pripadaju ponovo uspostavljenom  demokratskom bloku. Ovakve ocene  stigle su i iz Evropske Unije a u našoj javnosti je ostalo otvoreno pitanje da li DSS  zaista pripada demokratskom i proevropskom bloku. I to je pitanje koje će opterećivati ne samo novu demokratsku vladu već i naš celokupni politički život. Opet je aktuelizovano pitanje, kuda i kojim pravcem ide Srbije i da li je u njoj definitivno preovladalo uverenje i opredeljenje za  stvaranje stabilne demokratije i  ostvarivanje evropskih integracija. Ovo je politička hipoteka  koja će pritiskati naše društvo i u dolazećim istorijskim  izazovima i iskušenjima. Srbija mora dati odgovor na ovo pitanje jer jedino tako se mogu stvoriti uslovi za uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema  utemeljenog na jakim i stabilnim demokratskim institucijama i idejama.

Šta je onda pravi politički put Srbije i koje je njeno istinsko lice?

Otvorena je i stara dilema  i rasprava o postojanju dve Srbije, rasprava koja će uvek biti aktuelna ako se u političkom životu ne daju jasni i  precizni odgovori. Međutim, barem se  sada  konstituisala jasna opoziciona scena, jer će na jednoj strani biti Srpska radikalna stranka sa svojim zalaganjima za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa, a na drugoj strani će biti Liberalno demokratska partija kao  zastupnik  ideje modernizacije i negiranja  važnosti i značaja ostvarivanja  nacionalnog  interesa srpskog naroda. Nova demokratska vlada će morati da  ostvari svojevrsnu sintezu  nacionalnog i demokratskog principa a to u našim uzavrelim i često iracionalnim političkim prilikama neće biti ni malo lako. Ali to je samo jedan od političkih i istorijskih  izazova pred kojima će se uskoro naći nova demokratska vlada.

(Nastavak…)

O sitnicama koje to nisu

Autor: Svetlana Gradinac

Komentar Zbirke zadataka iz srpskog jezika za kvalifikacioni ispit za upis u srednje škole 2007-2008. godine

Srpski jezik i književnost bi trebalo da bude najvažniji humanistički predmet u starijim razredima osnovne škole. Pored dobro poznatih ciljeva koje ovaj predmet treba da ostvari, veoma je važno da se kod učenika podstiče kritičnost, analitičko razmišljanje, kreativnost i pravilni stavovi prema etičkim vrednostima, posebno prema čovekoljublju.

Zbirka zadataka iz srpskog jezika za kvalifikacioni ispit za upis u srednje škole 2007/2008. godine namenjena je svim osmacima u Srbiji čiji je maternji jezik srpski. Grupa cenjenih autora sastavljača kao da po inerciji određuje pitanja za ovu zbirku, prepisujući najveći broj zadataka iz prethodnih godina. Svaka nova zbirka je prilika da se izbace zadaci koji su suvišni,tim pre što ih ima 450. Čini mi se da sastavljači nemaju sluha da zbirku oslobode nekih nepotrebnih, a ponekad i štetnih sadržaja koji se kose sa gore navedenim ciljevima i stvaraju konfuziju kod mladih ljudi u sistemu vrednosti. (Nastavak…)

Vojvođani i Srbijanci

Autor: Dejan A. Milić

U okviru projekta “Reč za demokratiju”, članovi Centra za besedništvo Pravnog fakulteta u Beogradu održali su 24. i 25. avgusta 2001. godine seminar o besedništvu u Kikindi. U to vreme u, od Miloševićevog režima oslobođenoj, Vojvodini zapodenuta je rasprava o pitanju treba li Vojvodina da ostane u sastavu Srbije. U prepunoj sali tamošnje Narodne biblioteke, 24. avgusta 2001. godine Dejan Milić, tadašnji izvršni direktor Centra za besedništvo, povodom te rasprave obratio se domaćinima. (Nastavak…)

Milošević je izgubio izbore, a mi sve

Ivica Dačić
Socijalistička partija Srbije, Beograd

• Kada i zašto ste se učlanili u SPS?

Pa ja sam član SPS od osnivanja, od 1990. godine, 17. jula, kada je bio osnivački kongres. Ja sam bio na tom prvom kongresu. Jednostavno, ja sam oduvek pripadao toj nekoj levoj orijentaciji i inače sam se pre nego što sam se učlanio u SPS zalagao za uvođenje višepartijskog sistema, kao student i kada je uveden višepartijski sistem, bilo je potpuno normalno da ja ostanem u jednoj partiji leve orijentacije, a to je jedino bila SPS. Tako da sam od početka tu i učesnik sam svih kongresa, svih 6 kongresa partije.

• Koje su bile Vaše funkcije?

U partiji? Ja sam bio prvi predsednik mladih socijalista Beograda, od ‘90. godine. Onda sam od ‘91, postao član Glavnog odbora SPS, ‘92. godine sam postao poslanik u Saveznom parlamentu i ‘92. godine sam postao član Izvršnog odbora Glavnog odbora u SPS i glavni portparol SPS-a, i to sam bio sve do februara 2000. godine. Onda sam postao predsednik Gradskog odbora SPS-a, Beograda. Posle 5. oktobra sam postao potpredsednik SPS-a i sada, na poslednjem kongresu, u januaru ove godine, postao sam predsednik Glavnog odbora, koji praktično obavlja funkciju predsednika partije.

• Kako ste doživeli Vaše funkcije do 5. oktobra 2000. godine?

Ja sam pre svega bio zadužen za odnose sa javnošću. Radio sam kao spokesman i to je bio jedan posao potpuno drugačiji nego što je prava politika. Ja sam profesionalno radio svoj posao, saopštavao stavove SPS-a i ja nisam menjao funkcije. Ja sam bio na toj jednoj funkciji 8 godina. Možda zbog toga što je to bila teška funkcija, pa niko nije bio zainteresovan za tu funkciju, jer to je jedna od najtežih funkcija u politici – biti spokesman… Vi ste isturena ličnost, vi ste stalno u javnosti, saopštavate stavove partije, a ne svoje lične stavove. S druge strane, sve ono što je i dobro i sve ono što je loše, ide na vaš račun, a vi možda niste ni krivi. Sve u svemu, nezgodna funkcija i ja sam jedan od retkih portparola koji je opstao 8 godina. Drugi su se uglavnom menjali vrlo brzo, tako da sam ja bukvalno bio od kako je uvedena ta funkcija, ‘92. godine. Bio sam do kraja. Posle mog odlaska, ta funkcija praktično nije ni postojala, nije postojao portparol, sve dok nismo posle 5. oktobra imenovali mlade ljude za portparole – Branka Ružića i Anu Đurović.

• Kakav je bio Vaš odnos prema JUL-u i SRS-u?

Odnos prema JUL-u… Moram da kažem da je unutar partije bilo velikih protivljenja što se tiče JUL-a, jer u našem narodu nije baš simpatično da se i supruga bavi politikom, osim njenom suprugu. Bilo je dosta otpora u partiji samoj ideji formiranja JUL-a, a naročito da JUL bude u koaliciji s nama i da posle izbora dele najvažnije funkcije u državi s nama. Mi danas ocenjujemo, a i tada je to tako bilo – samo zbog Miloševića tad nije bilo tako veliko protivljenje, upravo zbog toga što je on bio osetljiv na to pitanje, a i danas je osetljiv na to pitanje svoje supruge, tako da je to potpuno njegova reakcija. Nama je bilo važnije da Milošević bude s nama, pa čak i po tu cenu da bude JUL. To je uvek imalo negativne konotacije za nas i mi procenjujemo da je to nama nanelo značajnu štetu. Što se tiče radikala, mi smo s njima bili u različitim odnosima – od odnosa potpunog neprijateljstva, pa do koalicije. Zato što je to jedna promenljiva stranka, s promenljivom politikom. Gleda svoje interese, tako da smo s njima bili u različitim odnosima. S njima smo bili u koaliciji onda kada je propala koalicija sa SPO. Možda bi stvari bile drugačije da je ta koalicija bila prihvaćena. ‘93. godine, kada su završeni izbori, i početkom ‘94. godine, kada se govorilo o koalicijama, tada je postojala ideja da se napravi jedna velika koalicija sa DS, Novom demokratijom, itd. Tada je čak Milošević razgovarao s Đinđićem o tome… ‘94. i Milošević je nudio da Đinđić bude zamenik predsednika vlade, a Đinđić je tražio da on bude predsednik vlade. Tako da je ta koalicija propala, ali su neki ljudi iz DS ušli kod nas u vladu, kao što je bio Radulović, kao što je bio Krstić, itd, a ušla je i Nova demokratija i tada je praktično bila jedna velika koaliciona vlada. Posle izbora ‘97. godine takođe se razgovaralo da se napravi koalicija sa SPO-om, Mađarima, itd. Čak je i sve bilo dogovoreno na neki način i onda je Vuk Drašković promenio mišljenje preko noći i onda je odustao od dogovora, i onda je za jedan dan napravljena nova koalicija sa Šešeljom, kao nužno rešenje, da ne bi bili novi parlamentarni izbori. Znači, odnos Miloševića sa Šešeljom je bio strašno čudan – od potpunog neprijateljstva do velike ljubavi, i to je tako do dan-danas… Mislim, ta koalicija je bila neprirodna za nas, zato što je to jedna “desna” stranka, uopšte nije slična sa SPS-om, ali kada je u pitanju formiranje vlasti, onda se prave neke koalicije koje nisu baš principijelne.

• Kompromisi su se mogli naći, iako su postojale ideološke razlike?

Da, ali oni nisu mnogo polagali na ideologiju. Radikali. Oni su to više za javnost govorili, a u praktičnom delovanju su bili potpuno drugačiji, znači kooperativni. S njima nije bilo problema u načinu obavljanja vlasti, ali je problem što su i JUL i radikali uneli jedan radikalizam u politiku SPS-a, znači u politiku vlade, jer su stalno insistirali na nekim zakonima, koji nisu bili baš… Na primer, Zakon o univerzitetu ili Zakon o informisanju, koji su nama naneli štetu, jer su oni mislili da neke stvari moraju da se rešavaju oštro i nama je to objektivno nanelo štetu. Sada niko njih ne optužuje. Optužuju SPS, čak i oni sada kažu – sve što je bilo dobro, ispada da su oni uradili, a sve što je loše, da je radio SPS, ali dobro, šta da radimo!

• Zašto su uvedeni Zakon o univerzitetu i Zakon o javnom informisanju?

Upravo ja to i govorim. Ti zakoni su došli u poslednjim godinama naše vlasti. Mi smo 10 godina bili na vlasti. Bez obzira na probleme vezane za univerzitet, za medije, nikada nam nije padalo na pamet da se neki takvi zakoni donose, ali je upravo na predlog te dve partije došlo do radikalizacije svega toga i to je ono što nije bilo dobro za nas, jer su ti zakoni odmah naišli na osporavanje, kao što uostalom i sada, u vreme ove vlasti ima sličnih… I ovo zakonsko rešenje iz Saveza za radiodifuziju, itd., nailazi na reagovanja od strane medija. Svaka vlast ima problema u tome i mora da vodi računa.

• Kako je sprovođen Zakon o informisanju?

Zakon o informisanju je imao jednu jedinu odredbu, koja nije bila baš do kraja u skladu sa evropskom praksom, a to je da sudija za prekršaje može da izriče kazne po tom zakonu, kad je to po hitnom postupku. Pre tog zakona je postojao problem da kad neki novinar napiše neku laž i kada ga vi tužite, kad tužite te novine, onda proces traje po dve-tri godine i onda se izgubi i vrednost i važnost tog procesa. I onda se desilo, u želji da to bude po brzom postupku, a pošto nije moglo da se natera da to redovni sudovi brzo rade, onda je za to bila nadležnost sudija za prekršaje, što nije baš bilo u skladu sa evropskom praksom i čak je stvaralo probleme i sudijama za prekršaje, jer nisu bili naviknuti da sude u toj oblasti. Tako da ta jedina odredba, ona se veoma teško sprovodila i objektivno rečeno, bilo je mnogo, mnogo zahteva kod sudija za prekršaje da se izriču presude, i to ne samo od političara, i ne samo iz SPS-a, nego i iz drugih stranaka, čak i iz ovih koje su tada bile u opoziciji. Svi su tada želeli da se kažnjavaju mediji. Sad neki govore da su sudije za prekršaje mnogo kažnjavale. Ja sam ubeđen u suprotno. Oni su spasili mnoge medije da im se ne primene mnogi zakoni, jer su ih tužili svi redom, od običnih čitalaca do nekog ko je spomenut u nekom tekstu, pa do nekih političara. Kažnjavalo se baš kad nije moglo drugačije. Ali nisu tu krive sudije za prekršaje. Ne mogu oni da snose odgovornost, kao što je Batić sada uradio – posmenjivao sve sudije. Nisu sudije krive ako sude po zakonu. Krivi su oni koji su doneli loš zakon, a ne sudije ako primenjuju zakon.

• Koju funkciju je imao neformalni štab za sprovođenje novog Zakona o informisanju? U jednom članku sam čitala da je takav štab postajao i da ste Vi bili na čelu tog štaba.

Nije postojao nikakav štab za to. Vremenom, bili su različiti sastanci u pojedinim ministarstvima, vezano za primenu, vezano za vlast, tako da je povremeno bio određeni sastanak vezan za informisanje, na kojem smo učestvovali. Bio sam ja, bili su predstavnici iz ostalih ministarstava – saveznih, republičkih, bili su i predstavnici upravo ovih sudija da kažu svoje primedbe – da li uopšte može ili ne može to da se radi. Tih nekoliko sastanaka koji su bili, to nije bilo u cilju kažnjavanja, nego da vide kakvo je stanje uopšte u toj oblasti. Ja opet ponavljam, upravo smo mi, i ja lično sam mnogo puta intervenisao, da se ne kažnjavaju mediji upravo zbog nekih gluposti, glupih zahteva, jer bilo je svakakvih zahteva – od običnog čoveka koji je nešto pročitao, pa ga je neko uvredio u nekom novinskom tekstu, do političara. Kažnjavani su i državni mediji. Kažnjavana je i Politika, kažnjavani su i ovi drugi. Taj deo zakona nije dobar. Ovi drugi delovi zakona… Vidite da i sada imate u zakonu taj deo, tu kaznenu politiku. Ona je nesporna. Ona postoji u svakom zakonu. Samo je pitanje kako će ona da se sprovodi. Tako da su to priče o tome. To sam i ja pročitao u jednom tekstu. Svako ministarstvo kada prati određenu oblast, održava razne konsultativne sastanke vezano za stanje u toj oblasti, za sprovođenje normi, za sprovođenje zakona. To je bilo vreme kada se razmišljalo o tome. Trebalo je da se donese zakon o radiodifuziji, da se donese zakon o frekvencijama, telekomunikacijama. Trebalo je da se donese savezni zakon o informisanju i mi smo više puta, pošto sam i ja bio jedan od zaduženih za to, pokušavali da na neki način koordiniramo i objedinimo, a kaznena politika nikada nije bila namera.

• Kakav je Vaš odnos prema državnim i državno nezavisnim, opozicionim medijima?

Što se toga tiče, nismo o tome raspravljali. Nije o tome bila reč. Sudije kada su sudile, nisu mogle da biraju. Ako neko nekoga tuži, oni su morali da donesu na osnovu zakona određenu presudu. Oni su mogli samo da odmeravaju da li će kazna biti niža ili viša, tako da su oni kažnjavali i državne medije. I Politika je bila kažnjavana i mnoge televizije, itd. Bili su i opozicioni mediji i ovi državni mediji su bili kažnjavani. U celini, taj deo zakona je bio loš. Taj deo zakona i to je nesporno.

Godine propadanja i uništavanja

Aleksandar Vučić
Srpska radikalna stranka, Beograd

• Kada i zašto ste se učlanili u Srpsku radikalnu stranku?

Učlanio sam se u Srpsku radikalnu stranku ‘93.godine, kao izrazito nacionalnu i patriotsku stranku i to pre svega zbog hajki koje je u to vreme Milošević vodio protiv stranke, jer je Milošević insistirao na prihvatanju Vens-Ovenovog plana, lagao narod u Republici Srpskoj da je to predivan, fenomenalan plan, a optuživao radikale za ratne zločine, da su fašisti, onakvi i ovakvi, što je bilo sasvim besmisleno. To su bili osnovni motivi što sam se učlanio u Srpsku radikalnu stranku. Dakle, više to nego ekonomski i socijalni program.

• Kako ste doživeli vaše funkcije u Srpskoj radikalnoj stranci?

Ja sam od ‘95. godine u Srpskoj radikalnoj stranci generalni sekretar. A ‘93, sasvim slučajno me je Vojislav Šešelj pozvao. Nisu imali koga da pošalju u jednu radio emisiju, pošto su svi bili angažovani iz rukovodstva stranke u televizijskim nastupima i onda su mene poslali, a neko je slušao… Mira Bobić Mojsilović, mislim… Neko je slušao to, razgovor na Radio Indeksu i javio Šešelju da ima nekog pametnog malog. Šešelj je tražio da me sretne. Sreli smo se i onda me je poslao na neku TV emisiju i tako je to počelo. ‘95. sam izabran za generalnog sekretara, a ‘98. sam u martu mesecu izabran za ministra za informacije Republike Srbije. 5. oktobra su “DOS-manlije” preuzele vlast nasilnim, revolucionarnim putem u svakom slučaju. I, evo, sada sam ponovo u opoziciji i naravno generalni sekretar Srpske radikalne stranke.

• Zašto nasilno?

Zato što su Amerikanci hteli da po svaku cenu njihove sluge dođu na vlast. Njihove sluge u pravom smislu te reči. Tako podaničku i tako poslušničku vlast nikada nismo imali kao što je ova današnja. Amerikanci su im sve uradili, čak od bombardovanja Srbije, ne bi li uništili što šire infrastrukturu, ne bi li stvorili u Srbiji što veću bedu i time veliko nezadovoljstvo, strah i paniku kod građana, nezadovoljstvo onim režimom. Zatim su sprovodili najžešće moguće sankcije, razna čuda, ali ni to nije bilo dovoljno. Onda su uložili stotine miliona dolara, čak i po onome što piše Tim Maršal u svojoj knjizi Igra senki, u neke nesrećnike koji su glumili neku opoziciju – OTPOR, G17, u te četiri kampanje i u Koštunicu. U sve njih su uložili ogroman novac i narodu rekli: “Oni su budućnost. Biće vam sve bolje, ukoliko oni dođu na vlast.” Oni su došli na vlast. Naravno, nigde ništa nisu uradili. Sve je gore u Srbiji nego što je ikada bilo, ali sada vi to ne možete da promenite. Došli su na silu, jer nikako nije moguće drugačije reći, da su došli mirnim putem, jer ako neko dođe na vlast tako što spali Saveznu skupštinu, koju Hitler nije hteo da spali. Kada se Hitler povlačio iz Beograda, odnosno Gestapo, komandant nemačke tajne policije naredio je svojim agentima da ni slučajno ne smeju da dižu u vazduh Saveznu skupštinu, jer je to jedno od najlepših zdanja u ovom delu Evrope. E, ovi su je spaljivali. Spalili su državnu televiziju, linčovali su Milanovića, linčovali su Komrakova, linčovali su mnoge druge, a da za to niko nije odgovarao. Vidite kako danas to bedno izgleda. Momke koji se suprotstave njihovoj žandarmeriji, koji im se junački suprotstave, oni njih sve hapse, a zato one koji su linčovali ljude koji ni na koji način i ničim nisu mogli da se brane, njih neće da hapse. To je taj dvostruki moral i dupli standardi po kojima se oni ponašaju. Ali ta rušilačka metodologija rada i delovanja je nastavljena od kada su došli na vlast 5. oktobra. Rušilačka u svakom smislu. U Srbiji nije ništa izgrađeno od kako su oni došli na vlast, nijedan novi soliter nije napravljen, nijedan most nije izgrađen u Srbiji. U Novom Sadu su pričali da će još pre tri godine da završe onaj most, i to gradska vlast. Sada imaju i gradsku, i pokrajinsku, i republičku vlast. Nisu pipnuli taj most… Nisu u stanju da za tri godine izgrade nijedan jedini most, nijednu jedinu novu fabriku nisu napravili, nijedan jedini novi proizvodni pogon. Ono čime se oni jedino hvale, kao što možete da primetite, u svakom svom nastupu, u svakom njihovom tekstu, jeste: «Srušili smo kuću onima. Srušili smo objekte ovima. Sedam i po miliona nas je koštalo rušenje kuće Spasojevića.« Zašto to nisu dali nekoj sirotinji, nekim izbeglicama? Od tih sedam i po miliona, ti ljudi su mogli da naprave biznis kakav hoće, da izdržavaju svoje porodice, a ne da budu na državnoj grbači. Ali ono jedino na šta oni umeju da troše pare jeste rušenje, progon političkih protivnika i ništa drugo. U Srbiji niko ništa ne radi, niko ništa ne gradi. U prethodne tri godine, imamo najveći spoljnotrgovinski deficit u istoriji Srbije. U 2002. godini, taj deficit je iznosio 4 milijarde i 55 miliona dolara. To znači da nam je za toliko veći uvoz od izvoza, a samo nam je uvoz robe široke potrošnje bio veći za 800 miliona dolara nego sve što smo mi izvezli. I sirovina, i repromaterijala, dakle svega onoga što stvori naša teška industrija i naše robe široke potrošnje… Ove godine, u prva četiri meseca, imaju već milijardu i 500 miliona dolara spoljnotrgovinskog deficita. Pad proizvodnje u odnosu na prošlu godinu, kada je bila nikakva industrijska proizvodnja, opet je 4,2%. U Srbiji ništa ne radi, ništa ne funkcioniše. Radnici se otpuštaju. 34.000 preduzeća je u predstečajnom ili predlikvidacionom postupku. Tu radi još 468.000 ljudi. Oni kada dobiju otkaz, imaćemo veći broj nezaposlenih, radnosposobnog stanovništva, nego što imamo i penzionera i zaposlenih. Ko će moći da izdržava toliku armiju ljudi od kojih niko ništa ne privređuje?! A, onda, ključni problem od kako su DOS-manlije došle na vlast. Država je zadužena sa novih milijardu i 800 miliona dolara. Postavlja se pitanje kako ćemo i od čega da vratimo tih milijardu i 800 miliona dolara kad nema nigde nijedne nove fabrike, nijednog industrijskog pogona, proizvodnog pogona, ničega. Od čega ćemo mi da vraćamo kada nam prođu grejs periodi, kada nam dođu kamatne stope, a noviteti na otplatu?! Prosto mi nije jasno šta je neko u ovoj zemlji zamislio.

• Zašto je Srpska radikalna stranka podržavala SPS i zašto je 98. godine ušla u koaliciju sa SPS-om i JUL-om?

Nismo mi podržavali SPS. Nešto drugo je bilo u pitanju, što se naravno i nama obilo o glavu, a što nije bila nikakva tajna. Mi smo bili njihovi najžešći protivnici i Vojislav Šešelj skoro da je pobedio. Međutim, Robert Gelbrajt… Kad god bi Šešelj pobeđivao Miloševića, Gelbrajt bi došao u Beograd i rekao Miloševiću: “Možeš i sve tenkove da izvedeš i da pobiješ sve šešeljevce. Taj ne sme da dođe na vlast.” Onda se dogodila kriza oko Kosova i Metohije. Već smo bili izgubili Republiku Srpsku Krajinu, kao državu i narod. Dobar deo Republike Srpske. Mi nismo imali izbora. Milošević je ponudio i rekao: «Ja ću da branim Kosovo i Metohiju do poslednjeg daha, po svaku cenu i nikada neću dozvoliti da nam okupiraju Kosovo i Metohiju.« Da mi to nismo učinili, Kosovo i Metohija bi odmah bili okupirani. Ovako smo imali nadu da ćemo uspeti da sačuvamo tu našu teritoriju, bez obzira što mi nismo glupi. Znali smo da će nas koalicija sa SPS-om i JUL-om “koštati”, da ćemo izgubiti više od pola, više od 3/4 naše popularnosti i našeg glasačkog, biračkog tela. Sve smo to znali, ali prosto tako nešto… Protiv tako nečega nije se moglo u tom trenutku, jer bilo je pitanje da li država ili partijski interesi. Mi smo pokušali da zaštitimo državu, bez obzira što smo znali koliko će se to loše odraziti po nas. U tome nismo uspeli, jer je Milošević prihvatio plan Ahtisari-Černomirdin, ali su ga prihvatili i svi u tadašnjoj američkoj opoziciji ovde u Srbiji. Jedino smo mi bili protiv tog plana. On je s drugima izglasao taj plan u Skupštini Srbije, sa SPO-om, Veselinovim i ostalima. Mi nismo bili za taj plan okupacije Kosova i Metohije i tada je cela priča otprilike bila završena. Znali smo onda da će nas to “koštati”, ali Milošević se makar i posle toga borio da pomogne našem narodu na Kosovu i Metohiji, pa se delovalo privredno i pomagalo, za razliku od ovog danas, gde država pomaže otcepljenje Kosova i Metohije.

• Zašto je uveden novi Zakon o univerzitetu i zakon o javnom informisanju 98. godine?

Je l’ vi znate šta je to što fali Zakonu o univerzitetu, šta je to loše u Zakonu o univerzitetu? Osim što ste čitali da je loše. Osim gluposti koje ste čitali, ja bih voleo da mi neko kaže šta je to loše u Zakonu o univerzitetu. Niko ne zna da mi kaže nijednu jedinu reč. Garantujem da ne znate da mi kažete nijednu reč šta je loše u Zakonu o univerzitetu. Zato što se skupe budale, prevaranti i pokvarenjaci u Beogradu, koji imaju sve moguće medije i zapadnu podršku. Onda počnu da lupetaju gluposti, a sada zakoni koje oni predlažu o univerzitetu su stotinu puta gori. Stotinu puta gori od jednog dobrog zakona o univerzitetu kakav je tada bio. Zakon o informisanju je donet u specifičnim okolnostima predratnog stanja, kada je država morala da se brani pre svega od zapadne propagande, koja je napadala ovu zemlju, koja je tukla po ovoj zemlji, ali su opet te mere bile manje drakonske nego što su ove danas. Danas su, recimo, kaznili Televiziju Marš u Valjevu sa 500.000 dinara nizbogčega, samo zato što je u vreme dana žalosti puštala igrani film. Dakle, nizbogčega. Nije puštala erotski ili porno film, već obični film, ali taj film im je smetao i zato su kažnjeni sa 500.000 dinara. Sa 500.000 dinara je kažnjavan samo onaj koji je išao direktno na rušenje ustavnog uređenja republike, ali posle sudskog postupka. U ono vreme, a sada nije bilo nikakvog sudskog postupka, nikakvog upravnog postupka, već rešenjem organa uprave kakvo je Ministarstvo za kulturu i medije Branislava Lečića, s njegovim potpisom. Neko je kažnjen s pola miliona dinara. Dakle, to je šuplja priča, prazna priča, u kojoj su govorili ne znam šta i na kraju te kazne prema Zakonu o informisanju skoro da niko nije ni platio. Da vam kažem pošteno. To smo svi mi znali, a to su znali i oni, ali su glumili nacionalne heroje, izigravali sve i svašta pred svetom, a mi nismo uspeli da se odbranimo i to je naša najveća greška. Nismo uspeli da se odbranimo u etru našem, u radijskom i TV programu. Oni su izvršili pravu najezdu, pravu agresiju s mnogo novca. Srbe nije teško za novac kupovati. Jedan deo Srba nije teško kupovati. O tome govori Tim Maršal, koji kaže da su u Iraku mnogo novca unosili pa nisu uspevali da nađu izdajnika, a ovde bi s malo novca bio red i 20 rezervi da se odmah prijavi, da obavi sve što su oni tražili, što je u njihovom interesu. Prosto smo takav narod. I kada su nas Nemci okupirali ‘41. godine, Radio Lili Marlen, u kome su radili Srbi… Okupacioni radio, naravno, bio je najveći za Istočnu Evropu, posle Kijevskog radija. Sve su Srbi, saradnici okupatora, radili. Neki glumci danas, poput Olivere Marković i ostalih, koji su pevali nemačkim oficirima i znate već šta još radili s njima u Zoldaten Domu, današnjem Domu vojske Srbije i Crne Gore… Pevali su nemačkim oficirima, a danas govore o evropskim integracijama, potrebama ulaska u partnerstvo za mir…

• Kakav je bio Vaš odnos prema režimskim medijima a kakav prema režimsko nezavisnim medijima?

Reći ću vam. Nisu postojali državni mediji, nažalost. Postojali su mediji koji su bili pod direktnom kontrolom SPS-JUL mašinerije. To su bili državna televizija i kuća “Politika”, a sve ostalo su bili tzv. opozicioni, a u stvari američkim parama plaćani preko “so called NGO”, što bi oni rekli, nevladinih organizacija. Preko njih su plaćali te novine, te radijske i televizijske kuće i nikakve tu razlike u programu nije bilo – i jedni i drugi su bili ostrašćeni, s tim što su ovi bili još ostrašćeniji na ovu stranu nego što su bili partijski mediji SPS-a i JUL-a. Državnih medija nije bilo u pravom smislu te reči, a posebno nije bilo objektivnih medija. Danas je situacija još sto puta gora, jer danas su svi mediji njihovi. Partijski mediji su oni koji su bili partijski, samo su promenili stranu, a ovi su ostali isti – rade za američke sluge, kao što su radili i tad. To je danas naš suštinski problem u državi.

• Zašto SRS ‘99. godine nije podržala JUL-ov predlog Zakona protiv terorizma?

Vi ste se dobro spremili za ovaj razgovor, zato što su mnogi zaboravili na to. Mi to nismo podržali zato što bi taj zakon bio uperen protiv nas, zato što je to jedan ludački zakon, kao što su ga ovi donosili, ove ludačke zakone. Na kraju vezane za specijalne tužioce, za borbu protiv organizovanog kriminala. Na kraju se uvek ispostavi da ta borba ide protiv političkih protivnika. Mi smo to znali. Znali smo da će to da ide protiv političkih protivnika. Nismo želeli ni za živu glavu da prihvatimo, pa neka izglasaju s kim hoće! S nama neće! Vidite da niko nikada nije hteo da kaže da je to naša zasluga što taj zakon nikada nije bio donet. Ali, evo, ovi su doneli još gore zakone nego što je bio taj nacrt Zakona o terorizmu. Rade ljudi šta hoće! Ovo nisam video u svom životu. Ovakvo divljaštvo, način na koji se ponašaju… Evo, danas sam im poručio u Kuriru da bi bilo dobro da mene uhapse. Sramota bi me bilo pred decom da im jednog dana kažem da me fukara DOS-manlijska nije hapsila. Pa i Mirče… Ja sam po njemu gledao… Da uzmem jednog čoveka za primer kako je mogla njihova propaganda i na koji način da utiče i razara svest i podsvest ljudi. Na svakovrsne načine. To na najlakši način vidite preko tih običnih ljudi, koji su ubeđeni: “Bolji su! Živećemo bolje. Dosta mi je ratova, sankcija. Stiže lova. Biće mi bolje. Budućnost moja je obezbeđena, ovako ili onako.” Od budućnosti nema ništa. Od para još manje. Samo okupirana zemlja. Slobode nigde. Ali šta da radite! Tome je bilo nemoguće suprotstaviti se, jer to je tuklo sa svih mogućih strana. Udarali su na sve slojeve društva, na sve kategorije stanovništva, na različite polove, na različite socijalne strukture, na različite obrazovne strukture. Bukvalno. Bilo je nemoguće suprotstaviti se tako moćnom neprijatelju s toliko novca. I dugo smo se čak i suprotstavljali koliko su oni novca imali i koliko su ga uložili u razaranje i rasturanje ove zemlje.

• Ko je odgovoran za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

Pre svega, mislim da je Zapad iskoristio istorijsku težnju Hrvata da ubijaju Srbe i proteruju Srbe s njihovih vekovnih ognjišta i to je tako i počelo ‘91. godine, kao što su kretali ‘41. godine. Svaki put kada su Hrvati imali nekog moćnog saveznika, oni su išli… Krivi smo svi pomalo. Oni su išli na to da poubijaju sve muške, srpske glave. Oni su mojoj familiji, mom ocu… On je rođen zato što je bio u stomaku. Inače, ubili su mu i oca i dedu i stričeve i braću. Sve su mu ustaše pobile. Ostavili su mu majku u životu, koja ga je nosila u stomaku u tom trenutku i zato je preživeo. On je iz sela Čipuljići, između Bubanja i Kupresa. Iz jednog srpskog sela, u koje su ustaše upale oko ‘41. godine. Isto se ponovilo ‘91. Prvo su naše kuće spalili, samo što on tada nije bio tamo, zato što su se svi Srbi izvukli na vreme na Kupres i sklonili se da sačuvaju svoje glave. Trojicu-četvoricu koje su uhvatili, odrali su im kožu i pekli ih na ražnju. Sve se isto ponovilo, sem što Srbi nisu bili ni ludi ni naivni kao što su bili ‘41. godine, već su počeli da se brane i organizovali svoju odbranu, pa čak i uz pomoć srpske države, odavde u Srbiji. Zašto da ne? Kakva je razlika? Kakva je razlika između Srbina u Kninu i Srbina u Beogradu, ili Srbina u Beranama i Pljevljima? Nikakva, osim što je Josip Broz, komunistički zlikovac, rekao: “E, mi ćemo to avnojevskim granicama da podelimo!” Prosto, u Kninu je živeo veći procenat Srba nego u Beogradu. U Kninu je živelo 90% Srba, a u Beogradu i dan-danas živi 76-77% Srba. Dakle, neuporedivo veći procenat je živeo u Kninu, ali pošto je Broz rekao: “E, to je avnojevska Hrvatska”, tobože oni su priznali avnojevsku Hrvatsku. Oni koji su bili antikomunisti ovde, u opoziciji, a danas su na vlasti, prva stvar koju su uradili je da su priznali komunističke, Brozove tekovine, a to je avnojevska Hrvatska, avnojevska Bosna i Hercegovina, itd. Mi smo se protiv toga borili. Hteli smo da stvorimo… Ako svi drugi imaju pravo na svoju državu, nismo hteli ništa više od drugih. Samo da budemo svoji na svome, ne na tuđoj teritoriji, nego u našoj zemlji, na našoj teritoriji. Nama nisu dozvolili. Džems Bejker i tadašnja američka administracija su prevarili naš narod, našu zemlju. Oni su vodili tu vrstu rata protiv našeg naroda, pomagali su sve srpske neprijatelje, na kraju završivši sa kosovsko-metohijskim Šiptarima. Uspeli su da izvrše okupaciju i uništenje jedne srpske države, ali nisu uspeli da unište jednu ideju, koja može jedno vreme i da tavori, ali u svakom slučaju, kao što vidite, sve je jača i sve se više diže i oni će imati sve veće probleme s tim. Ne mogu da pohapse celu državu što su juče skinuli hrvatsku zastavu s hrvatske ambasade. Ne mogu da pohapse celu državu što je u Novom Sadu 10.000 mladih momaka vikalo: “Pustite Šljivu! Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj!” Ne mogu da pobiju sve druge koji će ako već nemaju hleba, tražiti malo slobode i malo srpskog nacionalnog ponosa, koji im je vlast i država oduzela uz pomoć Amerikanaca i njihove okupatorske politike, koju oni nazivaju, zločinački naravno, denacifikacijom.

Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (7)

Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu au­tentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.

Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.

Živo blato Svetislava Basare

Autor: Marinko M. Vučinić

Očigledno je da sam u svom prethodnom odgovoru Svetislavu Basari napravio veliku grešku. Pokazalo se da novinski tekstovi ne traju nekoliko dana, jer sudeći po žučnom napisu „O Marinkovoj kaljuzi“, bruka i sramota Svetislava Basare trajaće mnogo duže. Ali to je njegov izbor, jer on u svom ostrašćenom načinu govora jednostavno ne može da se zaustavi. Pa tako svoju ideološku kaljugu i verbalni mutljag pretvara u živo blato poruge, izrugivanja i ideoloških podmetanja i tako pokazuje iznova da polemiku shvata kao mogućnost da svoje protivnike uvuče u svoj način govora, u kojem ima mesta samo za neargumentovane ideološke likvidacije i diskvalifikacije. On i dalje uporno sledi svoj nedostižni uzor, S. Milosavljevića Paštrmca, i želi da izrugivanjem nadomesti nepostojanje argumentovanog dijaloga, do koga mu očigledno i nije naročito stalo. A osnovni preduslov za vođenje ozbiljne debate sastoji se u tome da se barem pročitaju tekstovi onih autora sa kojima se ulazi u polemiku. (Nastavak…)

Govor mržnje

Autor: Jovica Trkulja

Pre šest godina, 8. maja 2001. godine, kada se dosovska vlast zaklinjala u demokratiju, ljudska prava, toleranciju i prava manjina, u Narodnoj skupštini jedan poslanik je izgovorio svom kolegi strašnu, zlokobnu i obespokojavajuću rečenicu: “Izađi u hodnik, ne bi mi bio ni prvi ni poslednji balija koga sam u svom životu zaklao”. Nakon toga, kao po zakonu spojenih sudova, ređale su se izjave političara i javnih poslenika koje su podizale lestvicu mržnje, vulgarnosti, primitivizma. Pet godina kasnije, juna 2006. godine, poslanik SRS u Skupštini Srbije, Zoran Krasić, vulgarno je napao sa skupštinske govornice tadašnju ministarku poljoprivrede Ivanu Dulić-Marković i njenu porodicu nazvao “ustašama”. (Nastavak…)

Kuda zaista ide Srbija

Autor: Marinko M.Vučinić

U poslednjih nekoliko uzbudljivih i prevratničkih nedelja  vezanih za proces formiranja vlade i izbor predsednika Skupštine Srbije pokazalo se da je povika  na političke analitičare zaista  bila neopravdana  i u velikoj meri  suvišna. Očigledno je da   posle skupštinskih zasedanja i stranačkih dogovaranja analiza političkih dešavanja i aktuelnih društvenih  procesa  postaje sve više slična oranju mora, a politički analitičari su se našli u gotovo nemogućoj poziciji kao uostalom i većina naših građana. Ali lako ćemo  sa političkim analitičarima,njihova uloga i jeste u tome da i najbizarnijim i najprotivrečnijim procesima daju neki  smisao i da se  pri tome  bave nezahvalnim i često uzaludnim poslom političke prognostike. (Nastavak…)