Vesti iz redakcije

Ove godine časopis Hereticus ulazi u petu godinu svoga trajanja. Preživevši porođajne muke, stičemo utisak, časopis je stasao u ozbiljnu publikaciju za preispitivanje društvene prošlosti, sa značajnim ugledom kod čitalaca. Takvom ugledu časopisa, bez sumnje, doprineli su kako članovi redakcije, tako i mnogobrojni saradnici koji su svojim člancima pomagali da Hereticus bude izgrađen u sigurnu branu slobodne reči. Za prethodne četiri godine ostvaren je iskren i plodan dijalog i u samoj redakciji i među saradnicima. To je nešto što redakciji Hereticusa može služiti na čast.
Sa druge strane, ne treba smetnuti s uma da su se članovi redakcije ozbiljnim poslom uređivanja časopisa bavili volonterski, uz svoje druge obaveze, podređujući često te obaveze samom časopisu. Ali protiv profesionalnih obaveza se nekad nije moglo. Književnik Predrag Čudić, član redakcije, već dve godine je ambasador Srbije u Budimpešti, a književnik Ivan Ivanović je tek nedavno prestao da obavlja dužnost pomoćnika ministra za kulturu. To su poslovi koji zahtevaju celog čoveka i ne ostavljaju mu mnogo ni vremena ni prostora za rad u Hereticusu. I profesor Nikola Šujica je zbog profesionalnih obaveza u poslednje vreme bio sprečen da učestvuje u radu redakcije.
Suočeni sa ozbiljnim smanjenjem broja članova redakcije, što je bitno uticalo na pripremu pojedinih brojeva, ostali urednici bili su prinuđeni da uredništvo pojačaju “novim snagama”. Na sastanku redakcije održanom 22.11.2006. godine doneta je odluka da Ivanu Ivanoviću, Predragu Čudiću i Nikoli Šujici prestane članstvo u redakciji dok traju njihove obaveze, a da se za nove članove izaberu dosadašnji saradnici časopisa, istoričari dr Slobodan Č. Marković i mr Srđan Cvetković.
S nadom da će Ivanović, Čudić i Šujica, u skladu sa svojim mogućnostima, nastaviti saradnju sa Hereticusom, redakcija im najsrdačnije zahvaljuje na dosadašnjem angažovanju.
U Beogradu, Redakcija
8.1.2007.

Marinko Arsić Ivkov, Anatomija represije (Jovica Trkulja, Usud nepodobnosti)

Jovica Trkulja,
Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2006.

Ovo je, slobodno mogu reći, jedna od najmračnijih knjiga koju sam pročitao.
A u njoj ništa nije izmišljeno. Sve je stvarno, sve su dokumenti. Sve se dešavalo među nama i u naše dane.
Bilo je, u komunističkom režimu, većih stradalnika i žrtava od Božidara Todorovića. Bilo je nemilosrdnije represije. Bilo je ubijanja, zatvaranja, progona. (Nastavak…)

Lino Veljak, Pokušaj pomirenja jednakosti i liberalizma

Dragica Vujadinović,
Politička filozofija Ronalda Dvorkina
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu / “Službeni glasnik RS”, Beograd 2006.

Beogradska filozofkinja Dragica Vujadinović, profesorica Pravnog fakulteta (predmeti: političke i pravne teorije i studiji roda), objavila je zanimljivu i izvrsnu monografiju o filozofiji politike jednoga od vodećih predstavnika liberalne filozofije politike i prava u 20. stoljeću Ronalda Dworkina. Knjiga obasiže 192 stranice i sastoji se od: uvoda, pet osnovnih poglavlja (1. “Filozofska interpretacija – temelji Dvorkinove političke filozofije i liberalne teorije pravde” s potpoglavljima o etičkom individualizmu i dvije kardinalne vrijednosti humanizma, moralnom utemeljenju liberalizma, tj. liberalnoj etici i individualnoj moralnosti, statusu i integriranosti vrijednosti, te karakteru i mogućnosti objektivne istine u polju vrijednosnih sudova; (Nastavak…)

Savest mi nije dozvoljavala da budem moralno-politički podoban

– Čak i najrigorozniji zakon, kad se primenjuje podjednako na sve građane, znači neku pravdu i mogu se podneti njegove sankcije. Strašno je kad čovekova sudbina ne zavisi od zakona nego od zlovolje opakih, pokvarenih ljudi – kaže mr Božidar Todorović, profesor istorije i magistar političkih nauka, negdašnji izgnani predavač istorije u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji na Dedinju, rezimirajući svoju trodecenijsku donkihotovsku bitku sa vetrenjačama “samoupravnog socijalizma”.
Upoznat sa svim aspektima kafkijanskog procesa koji je država vodila protiv ovog iskrenog i otvorenog profesora istorije sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, posmatram umornog sedamdesetpetogodišnjaka, koji još uvek crpi životnu snagu iz svojeg osnovnog ljudskog uverenja, da čovek mora hodati uspravno kako bi ostavio dublji trag. (Nastavak…)

Ovde nema Boga

Srđan Simeunović
književnik, Beograd

Hristovljevskim stradalnicima izniklim
na ovom tlu ili o jednom od njih

Stradalništvo se meri snagom propasti onog koji strada, žrtvom koju ulaže u čovečanstvo. Isus Hrist ostao je zapamćen po svojoj vaseljenskoj žrtvi, u kojoj je podneo najveće moguće torture po telu i duši i to za one koji ne zaslužuju, odnosno, za celo čovečanstvo. Zato je i njegovo iskupljenje najveće.
Iz generacije u generaciju, iz veka u vek, godine u godinu, u različitim vremenima, društvenim uslovima i državnim uređenjima, pod strahovladom ili demokratskim ustrojstvom, u najvišim društvenim institucijama ili u prosvetnim i nekim drugim ustanovama, javljaju se njegovi sledbenici, blude pod ogromnim teretom nepravdi koje su spuštaju na njihova i tuđa pleća, podižu sa zemlje krst, prisvajajući ga, i odnose do mesta gde je stradanje najveće, a to je Golgota. (Nastavak…)

Odluke evropskog Suda za ljudska prava

COUR EUROPEENNE EUROPEAN COURT
DES OF
DROITS DE L’HOMME HUMAN RIGHTS
conseil de l’europe council of europe
strasbourg strasbourg
Gospodin Božidar TODOROVIĆ
Hadži Ruvimova br. 2/10
SCG-11010 Beograd
Serbie-Montenegro
DRUGO ODELJENJE
ECHR-LSer1.1 Strazbur, 10. oktobra 2005.
BP/mim
Broj predmeta: 36351/04
Todorović protiv Srbije i Crne Gore
Poštovani,
Potvrđujem prijem Vašeg podneska od 19. avgusta 2005. godine s prilozima, te popunjenim obrascem predstavke. Vašem predmetu je dodeljen gorenavedeni broj na koji se morate pozivati u svim svojim budućim podnescima. (Nastavak…)

Kazna zatvora Božidaru Todoroviću

Opštinski sudija za prekršaje opštine Vračar u Beogradu, u prekršajnom postupku protiv okr. Todorović Božidara, zbog prekršaja iz člana 2. stav 1. tačka 7. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira, na osnovu člana 80, 203, 207. i 212. Zakona o prekršajima, dana 14. 9. 1984. godine, donosi

REŠENJE (Nastavak…)

Odluka Ustavnog suda Jugoslavije

USTAVNI SUD JUGOSLAVIJE
Br. U. Br. 113/83
8. novembra 1983. godine
Beograd
BOŽIDARU TODOROVIĆU
Beograd
Hadži Ruvimova br. 2
Ustavni sud Jugoslavije, na sednici od 2. novembra 1983. godine, po Vašoj inicijativi, razmotrio je odredbe čl. 18b, 18j. i 18k. Dopune Samoupravnog sporazuma o utvrđivanju uslova za rad i sistematizaciju radnih mesta u Četvrtoj gimnaziji u Beogradu od 14. februara 1977. godine, u kojima je bila predviđena moralno-politička podobnost kao uslov za rad u obrazovno-vaspitnom procesu u ovoj školi i utvrdio da nema procesnih uslova za pokretanje postupka za ocenjivanje ustavnosti osporenih odredaba navedenog pravilnika. (Nastavak…)

Odluka Suda udruženog rada Srbije

SUD UDRUŽENOG RADA SRBIJE

Odluka broj 779/78

I. Todorović Božidar iz Beograda, pokrenuo je postupak pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu sa zahtevom da se kao nezakonita poništi odluka Zbora radnih ljudi od 10. januara 1977. godine i rešenje direktora IV gimnazije u Beogradu od 11. januara 1977. godine kojima je udaljen sa radnog mesta iz radne zajednice do okončanja postupka za utvrđivanje moralno političke podobnosti za dalji rad u Vaspitno obrazovnom procesu, zatim odluka Saveta Gimnazije od 17. marta 1977. godine i rešenje Direktora od 25. marta 1977. godine na osnovu kojih mu je prestalo svojstvo radnika u udruženom radu i da se naloži Gimnaziji da ga vrati na njegovo ranije radno mesto profesora istorije i sociologije i naknadi troškove ovoga spora. takođe da se poništi rešenje direktora Gimnazije od 23. novembra 1976. godine kojim mu je utvrđen osnov obračuna ličnog dohotka i da se naloži Gimnaziji da mu isplati obustavljeni deo ličnog dohotka od 5% počev od 1. septembra 1976. godine, pa do dana pravosnažnosti odluke. (Nastavak…)

Odluka Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu

Osnovni sud udruženog rada u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: Rašković Momčila, kao predsednika veća, Tijanić Nedeljka i Tasić Miroslava, kao članova veća, u pravnoj stvari predlagača Todorović Božidara iz Beograda, Ratka Mitrovića br. 131, koga zastupa punomoćnik Trninić Dragoslav, adv. iz Beograda, ul. Kralja Milutina br. 37 i učesnika Četvrte gimnazije u Beogradu, ulica Teodora Drajzera br. 25, koju zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ul. Slobodana Penezića-Krcuna br. 17-a, radi poništaja odluke o udaljenju i isključenju iz Radne zajednice, kao i isplate ličnog dohotka, po održanoj raspravi na dan 18. oktobra 1977. godine, u prisustvu predlagača, njegovog punomoćnika i zastupnika drugog učesnika u sporu – Zeković Tomislava, pomoćnika Gradskog javnog pravobranioca, doneo je

ODLUKU (Nastavak…)

Rešenje direktora Četvrte gimnazije u Beogradu

ReŠenje direktora o udaljavanju sa radnog mesta
Na osnovu člana 96. i 97. Zakona o pravima i obavezama radnika u udruženom radu, člana 94. Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, člana 160, 161. i 272. Statuta Četvrte gimnazije u Beogradu, člana 16, 17. i 18. Samoupravnog sporazuma o utvrđivanju uslova za rad i sistematizaciji radnih mesta u IV gimnaziji u Beogradu, Odluke Zbora radnih ljudi IV gimnazije u Beogradu, donete na skupu od 10. I 1977. godine, a u vezi predloga Osnovne organizacije Saveza komunista IV gimnazije od 6. 12. 1976. godine, donosim sledeće

REŠENJE (Nastavak…)

Odluka Zbora radnih ljudi

ZBORU RADNIH LJUDI ČETVRTE GIMNAZIJE

O v d e

PREDMET: Predlog za suspenziju sa dužnosti druga Todorovića Božidara
Osnovna organizacija SK Četvrte gimnazije na sastanku od 6.12.1976. godine jednoglasno je odlučila da predloži Zboru radnih ljudi da druga Todorović Božidara, profesora istorije odmah suspenduje sa dužnosti zato što nije podoban da dalje vrši funkciju vaspitača mlade generacije. (Nastavak…)

Presuda Okružnog Suda U Nišu

U IME NARODA

Okružni sud u Nišu kao krivični prvostepeni sud u veću sastavljenom od sudija ovoga suda Stanković-Brkić Milivoja, kao predsednika veća, sudije ovog suda dr Dimitrija Marčetića i sudija porotnika Živojina Simonovića i Vasilija Križanovića, u krivičnom predmetu protivu Božidara Todorovića, nastavnika Gimnazije iz Šapca, zbog dela iz čl. 118 stav 1. KZ, prema optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Nišu KTo-209/37 od 24. septembra 1957. godine, na osnovu glavnog javnog pretresa, održanog pred ovim sudom 30. oktobra 1957. godine, na kome je pretresu optužbu zastupao zamenik Okružnog javnog tužioca Života Đokić, u prisustvu opt. Božidara Todorovića i njegovog branioca Ratomira Nikolića, advokata iz Niša, a pošto su stranke dale svoju konačnu izjavu, sud je dana 30. oktobra 1957. godine izrekao i javno objavio sledeću:
PRESUDU (Nastavak…)

Usud nepodobnosti Božidara Todorovića

Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd

1. – Božidar Todorović rođen je 5. januara 1930. godine, u selu Bojić, srez Šabac, od oca, učitelja, Borka i majke, učiteljice, Ljubice, rođ. Vujatović. Majka mu je umrla 1937. godine, ostavljajući petoro dece na teret ocu. Borko Todorović, socijalista po ubeđenju i član Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, bio je ugledan učitelj u svom kraju. Zbog slobodoumlja i “dugog jezika” nije bio u milosti prosvetnih vlasti. Suđeno mu je početkom pedesetih godina zbog “ruženja narodne vlasti”, jer je nakon pobede fudbalske reprezentacije FNRJ nad reprezentacijom Sovjetskog Saveza javno izjavio da “naši fudbaleri igraju glavom a političari vode politiku nogama”. Četrnaest puta je premeštan kao učitelj, tako da su njegova tri sina i dve kćeri završavali škole u različitim mestima Srbije. (Nastavak…)

Bog je ljut – o crkvi i veri

Jelena Reljin
učenica Pravno-birotehničke škole “9. maj”
Beograd

Ovom svojom autorskom besedom Jelena Reljin, učenica Pravno-birotehničke škole “9. maj” iz Beograda, jednoglasnom odlukom petočlanog žirija (prof. dr Milentije Đorđević, prof. dr Milivoje R. Jovanović, prof. dr Vojislav Đurđić, ass. mr Slaviša Kovčević i Dejan A. Milić) osvojila je prvo mesto na Desetom republičkom takmičenju u besedništvu učenika srednjih škola, održanom u Nišu 13. maja 2006.godine. (Nastavak…)

Prodali veru za večeru

Vuk Fatić
Srpska radikalna stranka
Beograd

• Ti si se ‘93. godine učlanio u SRS.
Da, 28. decembra 1993.
• Zašto si se učlanio u SRS ‘93. godine?
To je bilo neposredno nakon parlamentarnih izbora za Skupštinu Srbije 1993. godine, koji su protekli u neverovatno nekorektnoj atmosferi, jer je tada vladajuća Socijalistička partija Srbije bivšeg predsednika Miloševića pokušala na sve načine da uništi našu Srpsku radikalnu stranku. Sve to su činili iz jednog jedinog razloga – zato što su radikali mesecima pre toga ukazivali na pogubnu politiku vlade Nikole Šainovića, koja je u Srbiji napravila nezapamćenu inflaciju. Mislim da nigde u svetu nije zabeležena takva inflacija. Bukvalno se dešavalo da u radnjama nema elementarnih namirnica, ljudi su se snalazili, plate su bile oko pola tadašnje marke, bilo je gladnih, sirotinje. (Nastavak…)

Za rat je potrebno dvoje

Branko Ružić
Socijalistička partija Srbije, Beograd

• Kada si i zašto počeo da radiš za SPS?
Formalno, ‘96. godine, početkom, u januaru ili februaru sam se učlanio u SPS. Ali suštinski, ta ideja mi je bila srodna, znači socijalna pravda, ravnopravnost, solidarnost, nešto što program Socijalističke partije i u Srbiji i u svetu jednostavno propagira. Jedan humaniji svet za koji se zalaže ta partija i jednostavno, da bi ljudi ovde, ophrvani problemima, živeli život dostojan čoveka. To je bio jedan od razloga. Drugi razlog je bila politika, koja je po mom mišljenju ipak bila umerena u to vreme, za ostvarenje našeg državnog interesa. Ne samo državnog interesa srpskog naroda u Srbiji i Saveznoj republici Jugoslaviji, sada u Srbiji i Crnoj Gori, već državnog interesa kao države, uz sve prateće elemente, kao što je očuvanje ljudskih prava etničkih zajednica koje žive na ovim prostorima. (Nastavak…)

Unazađivanje generacija bez perspektive

Danijela Maljević
Demokratska stranka, Beograd

• Koji je bio prvi protest u kojem si učestvovala?
To su bili protesti ‘92. na Terazijskoj česmi. Moja sestra je bila aktivni učesnik, a ja sam više statirala budući da sam tada imala 16 godina. Ono što je ona radila za mene je bilo vrlo intrigantno i, za početak, ona me je informisala šta se zapravo dešava. Pošto sam tek formirala svoje političke stavove, ona mi je objasnila čitav logički, sociološki i politički kontekst. Nisam bila sasvim osvešćena šta se zapravo dešava, ali se dobro sećam buntovničke atmosfere. Pre svega išla sam da pratim nju, a usputni efekat je bio taj da sam učestvovala u demonstracijama. (Nastavak…)

“Otpor, stoko!”

Milja Jovanović
aktivista OTPOR-a, Beograd

• Kako si ti doživela proteste ‘96. i ‘97 godine?
To je vrlo komplikovano za mene, zato što ja nikada nisam bila sklona veri u tako nešto. Odrasla sam u jednoj vrlo ciničnoj porodici. Majka mi je profesor grčkog i latinskog na Univerzitetu u Novom Sadu, otac mi je pisac – profesionalni umetnik, i politika i ta vrsta angažmana su mi oduvek bili strani u onom smislu da verujem da postoje problem vođe i problem autoriteta. U tom smislu je to nešto čemu ja nisam mogla da se priklonim. Međutim, kada je počeo studentski protest, to je više bio moj lični revolt… Bile su duhovite akcije i sve je to meni bilo simpatično bez obzira na to ko to vodi i kakvi su ti ljudi, da li će se okoristiti, da li će se od toga obogatiti ili će ukrasti pare – meni to nije bilo bitno, nego mi je bilo bitno to što se ne sećam da sam imala određen politički stav i da u onom trenutku kada se ukaže šansa da se taj stav pokaže, makar samo i u masi ljudi, koji jesu bili poznatiji i jesu bili bitni u onom vremenu, on treba da se pokaže. (Nastavak…)

Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (6)

Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.

Uzlet autsajdera

Branko Ljuboja
publicista, Kikinda

Među mnogobrojnim posledicama koje je režim Slobodana Miloševića ostavio na srpsko društvo, jedna od tragičnih je i to što su i među njegovim pristalicama, ali nažalost i među oponentima, neslućene visine dostigli ljudi koji u normalnim okolnostima ni u kom slučaju me bi mogli da predstavljaju elitu jednog ozbiljnog, organizovanog demokratskog društva. (Nastavak…)

Dva lica tranzicione Srbije

Marinko Vučinić
publicista, Beograd

Srbija je zemlja čuda, i to je činjenica u koju se svakodnevno uveravamo. Društveno, socijalno i političko stanje našeg društva više ne može da se ocenjuje i promišlja pomoću racionalnih i osmišljenih kategorija. Realni život i njegove svakodnevne manifestacije prevazilaze i najrazigraniju literarnu maštu. Potvrđuje se po ko zna koji put ono poznato mišljenje Dostojevskog da je život mnogo složeniji i maštovitiji od svakog pokušaja da se on literarno uobliči i osmisli. Živimo u surovom vremenu tranzicije i razaranja elementarnih ljudskih vrednosti, nestaje jedan svet u kome smo do juče živeli i za koji smo smatrali da je nepromenjiv. (Nastavak…)

Model zakona o zaštiti podataka o ličnosti

Vladimir Vodinelić, Aleksandar Resanovic, Saša Gajin

– Model –

I. OPŠTE ODREDBE

Predmet Zakona
Član 1.
(1) Ovim zakonom se uređuju uslovi za dopuštenost obrade podataka o ličnosti, prava lica i zaštita prava lica, ograničenja zaštite podataka radi slobode izražavanja, postupak po žalbi pred nadležnim organom i nadležni organ, obezbeđenje podataka, evidencija, iznošenje podataka iz Republike Srbije i nadzor nad izvršavanjem zakona.
(2) Radi zaštite podataka o ličnosti, ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti (dalje: Poverenik)¹ , kao samostalan državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti. (Nastavak…)

1. Poslove zaštite podataka o ličnosti i prava na pristup javnim informacijama obavljaće isto lice imenovano za Poverenika. [↩]

Povodom modela zakona o zaštiti podataka o ličnosti

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet univerziteta Union
Beograd

1. Važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (“Službeni list SR Jugoslavije” br. 24/1998) donet je znatno nakon što je većina zemalja već uveliko primenjivala zakone o zaštiti podataka o ličnosti i umnogome izmenila početne zakone. Već šezdesetih godina XX veka SAD su počele sa zakonodavnim zahvatima u ovoj oblasti, a u sledećoj deceniji zakone su imale mnoge evropske zemlje. Donet u vreme kada su drugde na sceni bile već treća i četvrta generacija zakona o zaštiti podataka o ličnosti, domaći zakon o zaštiti podataka o ličnosti sam, ipak, nije nadišao karakteristike zakona druge generacije. (Nastavak…)

Demokratija

Rade Drainac

Treba isključiti zauvek lične sukobe iz našeg javnog života. Naše novinarstvo, vođeno jednom starinskom tradicijom partizanskih borbi, našu javnost bilo je zatrovalo ličnim a ne ideološkim sukobima. U našem savremenom političkom životu još uvek, mada ne u tolikoj meri kao pre, dobija se utisak da su u pitanju samo ličnosti a ne ideologije, pojedinačni interesi a nikako opšta narodna korist. Uvek su se isticale samo ličnosti, kao da su iz njih zračile ideologije i kao da te ličnosti, u stvari, nisu bile posledica društvene stvarnosti u datom momentu, što je takav način naš politički život odvajalo od jedne ideološke narodne borbe. (Nastavak…)

Švedsko, ne naše

Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo,
Beograd

Rezime: U ovom radu autor kritički piše o pojedinim rešenjima i slabostima Zakona o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, sučeljavajući odredbe ovog Zakona sa rešenjima u pravnim aktima Švedske. Predmet njegove kritike su odredbe Zakona koje se odnose na zabranu diskrimi- nacije osoba sa invaliditetom na radnom mestu i u vezi sa zapošljavanjem. Kao posebnu slabost Zakona autor ističe činjenicu da on nije razradio sistem sankcija, da nije definisao koga treba smatrati invalidom, šta je sve zabranjeno kao vid diskriminacije, kao i nepostojanje poverenika (ombudsmana) za prava osoba sa invaliditetom.
Ključne reči: prava osoba sa invaliditetom, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, pravo na rad, ombudsman, švedsko pravo. (Nastavak…)

Politička misao Krste Cicvarića

Branko Nadoveza
Institut za noviju istoriju Srbije,
Beograd

Rezime: Novinar i publicista Krsta Cicvarić u svojim političkim spisima bavio se problemom društvenih procesa, organizacijom države i državne vlasti, sindikalizmom i anarhizmom. Pisao je o istaknutim ličnostima iz novije srpske istorije (Skerlić), o srpskim pravnim piscima (Slobodan Jovanović, Živojin Perić) i raznim društvenim problemima svoga doba. Njegovo ideološko opredeljenje kretalo se od anarhizma do socijalizma, ali je često bilo nejasno i protivurečno. Zanimljivo je naročito njegovo razmatranje problema “birokratskog” i “slobodnog” socijalizma, kao i ideja da su demokratija i socijalizam neodvojivi, da se prožimaju. Cicvarić sindikalizam kao vid političkog udruživanja suočava sa političkim partijama. Baveći se problemom nacionalnog oslobođenja Srba, naglašava da je jedini način oslobođenja Srba opšta revolucija. Iako nije dao originalan naučni doprinos, značaj njegovog javnog delovanja je u činjenici da se bavio gotovo svim socijalnim fenomenima svog doba.
Ključne reči: novinar i publicista Krsta Cicvarić, anarhizam, socijalizam, sindikalizam, opšta revolucija, nacionalno oslobođenje Srba. (Nastavak…)

Ekonomski i politički uzroci korupcije u modernom društvu

Goran Marković
publicista, Bjeljina

Rezime: Uzroke korupcije je moguće tražiti u različitim sferama društvenog sistema, ali se oni u osnovi nalaze u prirodi i načinu funkcionisanja ekonomskog i političkog sistema. Institucije i mehanizmi svojinskog monopola u ekonomskoj sferi, odnosno predstavničke demokratije elitističkog tipa u političkoj sferi stvaraju odnose moći koji omogućavaju pojedinim društvenim grupama kontrolu društvenih procesa, što one koriste i za dodatno materijalno bogaćenje i učvršćenje pozicija moći zloupotrebom položaja koji im pripadaju. Korupcija je naročito izražena u društvima koja prolaze kroz proces privatizacije, koji omogućava koncentraciju ekonomske moći u rukama malog broja pripadnika društva, jer se vrši u uslovima čvrste povezanosti centara ekonomske i političke moći. Političke uzroke korupcije treba tražiti u: povezanosti političke elite sa nosiocima ekonomske moći putem finansiranja političkih stranaka; (su)vlasništvu pripadnika političke elite nad privatnim kapitalom; njihovom učešću u dobiti i upravljanju privatnim kompanijama kojima čine usluge dok su na vlasti. Efikasan sistemski okvir za suzbijanje korupcije zahtijeva što ravnomjerniju raspodjelu društvene moći među društvenim grupama, postojanje institucija participativne demokratije i alternativnog civilnog sektora koji ne bi bio elitistički i čiji bi izvori finansiranja i načini djelovanja bili transparentni.
Ključne reči: korupcija, društvena moć, politička elita, privatizacija, civilni sektor, demokratsko odlučivanje. (Nastavak…)

Kako sam sistematski zabetoniran od Saše Ćirića

Aleksandar Pavlović
književni kritičar, Beograd

Napomena: Kada sam Saši Ćiriću poslao radnu verziju mog teksta, očekivao sam da on o tom tekstu izrekne sud, da iznese primedbe i sugestije koje bi dovele do njegovog poboljšanja (ne Ćirića nego teksta), a nisam očekivao da taj sud bude preki sud, da umesto žutog kartona zaradim diskvalifikaciju, i da njegovo mišljenje bude formulisano u obliku zvaničnog saopštenja. Izlazim u susret njegovoj želji (pretpostavljajući je svojim željama) da se tekst objavi u onakvom obliku, uz njegovu reakciju i polemiku, sa napomenom da se rad Oko Betona ima smatrati, dakle, radnom verzijom teksta, i na njegovo citiranje i kasapljenje ima pravo samo i isključivo Saša Ćirić. (Nastavak…)

Namigivanje ili Sauronova osveta*

Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd

Moto kritičke recepcije A. Pavlovića, Oko Betona, višestruko je aktivan.¹ (Čega zajedničkog ima to pisanje sa interesima našeg naroda ili države?, pitao je, ako je verovati kritičaru, A. A. Ždanov u jednom svom referatu.)
On je ponajpre provokacija. Provokacija ove vrste može imati dva vida: vid satiričke optužbe i vid neutralne rekontekstualizacije sa komičkom funkcijom. (Nastavak…)

1. * Komesarska reakcija na tekst Aleksandra Pavlovića Oko Betona, časopis “Hereticus”, Beograd, sigurno; nekad u budućnosti.
   1 Zašto A. Pavlović koristi baš ovaj moto? Paradoksalno, ali nije važno šta su njegovi izvorni i pravi motivi. Važan je kontekst, sled kritičkih komentara pro et contra Betona, mogući smisao prizvanih ideoloških i simboličkih aveti. Opet, moto nije slučajan, pa sve i da ga protumačimo i doživimo kao “štos” koji je nezavisan od ostatka teksta. Jer Oko Betona počinje Ždanovom a završava marksizmom. Kao što nacionalisti jednostranim revizionizmom istorije prizivaju revanšizam (videti tekst S. Ćirića o Knjizi o Milutinu D. Popovića), tako i Betonijeri otvaranjem kritičarske i estetičke Pandorine kutije (a od kad je ona zatvorena?) prizivaju ili re-uspostavljaju marksizam (ali kada je on prestao da bude živ i prisutan na našoj teorijskoj sceni?). Tako bi Beton nepravedno preuzeo ulogu jednog ambicioznog časopisa kakav je Prelom, izdanje Škole za teoriju i istoriju umetnosti. Sa druge strane, ako je glavno merilo A. Pavloviću za detektovanje prisustva marksizma u Betonu igltonovsko naglašavanje težnje ka oslobađanju i menjanju postojećih okvira, kojom se navodno odlikuje savremeni, nedogmatski marksizam, sa mnogo više razloga bi se za časopis Dveri ili Dveri serbske moglo reći da promovišu marksizam, s obzirom na to da je njihova kritika savremenog srpskog društva direktna, obuhvatna i sa neskrivenom težnjom ka nekoj vrsti konzervativne re-evolucije ili srednjovekovnog renesansa (kakav divan oksimoron). Pored doživljaja lične uvrede da se meni kao liberalu spočitne marksizam, teši me “činjenica” kritičarskog otkrovenja A. Pavlovića da se na marksističkoj platformi sa mnom/nama/Betonom nalaze i Boško i Bocko i urednici Preloma. Uvek je lakše u Nojevoj barci proizvoljno i olako sklepane teorije. [↩]

Oko betona

Aleksandar Pavlović
književni kritičar, Beograd

Čega zajedničkog ima to pisanje
sa interesima našeg naroda ili države?
A. A. Ždanov,
Referat o časopisima “Zvezda” i “Lenjingrad”
(posveta političkim komesarima)

Dvosmislenost u naslovu ovog teksta treba da ukaže na moju dvostruku nameru da, s jedne strane, istaknem ono što vidim kao oko, žižu, poetičko središte tekstova objavljenih u Betonu, kao i da, sa druge, razmotrim neke pojave koje su oko(lo) Betona, poput dosadašnjih reakcija na ovaj podlistak ili njegovog mogućeg uticaja na proučavanje književnosti kod nas.
Formulisanje poetičke paradigme Betona može biti samo uslovno, pošto radovi objavljeni u njemu obuhvataju aforizme, humorističke i satirične sadržaje, književnu kritiku i tekstove koji se tiču opšteg kulturnog i intelektualnog miljea, koji nisu jednostavno svodivi na nekakav jedinstven poetički okvir. Ipak, najveću pažnju javnosti i najveći broj reakcija izazvali su tekstovi posvećeni književnim temama, koji su objavljeni u rubrici Mixer, i ovde ću se ograničiti na razmatranje značaja i poetičke utemeljenosti tih radova. (Nastavak…)

Dnevnici komesara (auto-biografska ispovest urednika Betona)

Miloš Živanović
književnik, Beograd

Uvodna reč

Reakcijama se, poštovani čitaoče, u stvari ne treba baviti. Šta te se tiče percepcija ovoga ili onoga u javnosti, stručnoj javnosti, kritičkoj javnosti, tajnoj javnosti… Radi i ćuti. Na liniji autor – čitalac postoje bezbrojne mogućnosti za nesporazum. A na liniji autori Betona – čitaoci, te mogućnosti se rado i namerno fabrikuju i eventualno mogu da budu dovoljno dobra tema za specifičnu obradu. Produkcija nesporazuma se, doduše, pre svega obavlja kuloarski, ili što bi Ćira rekao – oralno, napismeno ređe, ali može da se nađe. Te “nesporazumalne’’ reakcije potekle su (navodim samo najzanimljivije) sa Instituta za književnost, od Gorana Petrovića, Marinka Vučinića, Mira Vuksanovića… (Nastavak…)

Jebaćemo se još (kritička parodija poeme Matije Bećkovića)

Tomislav Marković
satiričar, Beograd

Bećkovićevoj nekrofiliji (koja je svoju zloćudnost pokazala i u istorijskom kontekstu) treba suprotstavljati rableovsku zajebenciju, igru, karnevalsku razuzdanost. Stran mi je taj arhaični, patrijarhalni, brđanski, arhikonzervativni, rodovski, epski, plemenski, ratnički, gorštački, u levibrilovskom smislu primitivni, rudimentarni, organski duh koji provejava gotovo iz svega što Bećković piše, “besedi” ili čini. Bećku se vredi suprotstavljati bez mržnje ili osvete, a to znači smehotvornom igrom na način detronizacije, plebejske sprdačine (pokazivanja nosa Kralju). Bećkovićev kobajagi uzvišeni svet mudrolija seoskih zatucanih proroka i okamenjenih kvaziepskih fraza, “večnih istina” i gnoma može se pretvarati u svet psovki i onog najuniverzalnijeg tj. seksa, onog što Bahtin naziva “materijalno-telesno dole”. Gola skarednost se suprotstavlja opscenosti Bećkovićevog jezika i zapravo ga razobličava, dekonstruiše i razara mu svetačku auru. (Nastavak…)

Recepcija betona – analize i komentari

Saša Ćirić
književnik, Beograd

Poklon – danajski darovi ili P(r)okazivanje aktera

Anketa u Politici (petak 21. jul i subota 22. jul)

Povod
Pojavu Prvog broja Betona pratio je poveći intervju objavljen istog dana u Politici sa Sašom Ilićem, gde se jednim pitanjem i odgovorom posredno najavljuje nastup nove generacije kritičara i procenjivača prilika na našoj književnoj sceni. Tik posle Drugog broja Betona zatekla nas je informacija da je redakcija za kulturu lista Politika kontaktirala 20-ak pisaca mlađe i srednje generacije sa nekoliko pitanja o Betonu. Prva pomisao bila je da sledi linč, raspinjanje, ograđivanje, pacifikacija… Međutim, poveći prostor, dvodnevno trajanje, afirmativni naslovi sugerisali su poruku o nečem novom i važnom u kulturnoj ponudi naše scene. Opet, letnje doba, tradicionalno bez kulturnih dešavanja (Beton nije tempirao svoj izlazak za jun mesec, jer suša je zamka i za malo kiše), ostavljalo je prostora u novinama za veće temate o bilo čemu, pa i o Betonu. Bilo kako bilo, anketu Politike vidim kao podršku. (Nastavak…)

Carski rez, antisemitizam i savremena srpska književna scena

Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd

Ovaj tekst je nastao marta 2005. godine kao odgovor na objavljivanje knjige Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš u izdanju Narodne knjige. Tekst sam ponudio tadašnjem uredniku lista Danas – Grujici Spasoviću, zatim redakciji Vremena, Glasu javnosti, Letopisu matice srpske, kao i Koracima. Jedino je urednik kragujevačkih Koraka pokazao zainteresovanost za njegovo objavljivanje. Međutim, sutradan je tekst odbijen na sastanku redakcije Koraka uz obrazloženje da se “bavi politikom a ne poetikom”, tj. da je previše novinski i da mu nije mesto u književnom časopisu. U narednom broju je, uprkos takvom stavu, u pomenutom časopisu objavljen intervju sa Vasovićem u kome je on obrazlagao svoj stav prema demokratiji, promenama u Srbiji i NATO intervenciji, ali to se savršeno uklapalo u estetski koncept redakcije. (Nastavak…)

Pre betona - Uvodne napomene

1 Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd

Rezime: Temat o “Betonu”, dodatku za kulturu pri dnevnom listu “Danas”, ima za cilj da savremenu kulturnu i književnu scenu u Srbiji osvetli iz ugla reakcija te sredine na radikalnu kritiku koju “Beton” objavljuje, a koja detektuje i dekonstruiše nacionalističku ideologiju i umetničku jalovost u proizvodima kulture. Kao dominantna obeležja sadašnjeg trenutka u srpskom društvu i kulturi “Beton” ističe odsustvo suočavanja sa ratnom prošlošću 90-ih, oportunizam, odsustvo poštene i kompetentne negativne kritike, ruiniranje časopisa i kulturnih institucija. Ovaj temat je sastavljen iz žanrovski heterogenih tekstova, koji se kreću od analitičkih do satiričko-parodijskih priloga. Temat demonstrira, takođe, kako se može voditi učena i oštra, a istinska polemika o krupnim pitanjima estetike, kritike i ideologije koje “Beton” pokreće.
Ključne reči: književne mape, negativna kritika, kritička recepcija, veza ideologije i književnog vrednovanja, vrednost i odgovornost, kulturni milje postmiloševićevske Srbije, oportunizam, ignorancija i nacionalizam. (Nastavak…)

Uvodnik

Cilj časopisa Hereticus je, između ostalog, novo vrednovanje kulturne prošlosti i sadašnjosti. U tom smislu redakcija je nastojala da osvetli progon intelektualaca od strane autoritarnih režima u Srbiji i da pod kritičku lupu stavi stvaraoce u različitim oblastima koji su promovisali diktatorske režime na ovom tlu i tako odlučujuće doprineli marginalizaciji i ostrakizmu autentičnih stvaralaca iz naše kulture.
Nažalost, uprkos demokratskim promenama u političkom sistemu Srbije, mi se još uvek nismo suočili sa zlom autoritarne prošlosti, nismo izvršili prevrednovanje i ponovno čitanje pravnih spisa i umetničkih dela. Lestvica vrednosti je ostala ista, ništa nije pomereno u odnosu na partijska i ideološka vremena. Otuda je kategorički imperativ našeg doba – savladavanje autoritarne prošlosti: prošlost se mora savladati da se ne bi ponovila! Reč je o složenom procesu u kome valja izaći na kraj s minulim mračnim vremenima: zagospodariti, ovladati prošlošću koja je gospodarila nama, i koja će to činiti i dalje ako mi ne ovladamo njome.
U oblasti kulture to, pre svega, znači novo vrednovanje u pravu, umetnosti i svim drugim oblastima stvaralaštva. Na ključnim mestima na kojima se vrše takva vrednovanja ostali su ili isti ljudi ili njihovi učenici i sledbenici. Malo je ko spreman da povuče radikalniji korak. U takvoj situaciji Hereticus pokušava da skine mitske velove sa obrazine autoritarne prošlosti, da objasni zašto se ništa nije izmenilo u poluvekovnoj dominaciji ratničkih pohoda na autentične i autonomne autore i institucije kulture u Srbiji. Istovremeno, on pokušava da skine i maske sa lica mnogih intelektualnih poslenika, dojakošnjih “vrlih ratnika na idejnom i nacionalnom frontu” koji su se isticali u gušenju autonomije stvaralaštva i stvaralačkih sloboda, a koji danas važe kao ljudi demokratske orijentacije i borci za ljudska prava.
Značajan doprinos tim nastojanjima daje i grupa mladih književnika i književnih kritičara okupljena oko projekta “Beton” – dodatka za kulturu pri dnevnom listu Danas. Oni svojom radikalnom kritikom nastoje da detektuju i dekonstruišu nacionalističku ideologiju i umetničku jalovost u proizvodima srpske kulture. Stoga temat u ovom broju posvećujemo jeretičkim inicijacijama grupe “Beton”. Cilj temata je da savremenu kulturnu i književnu scenu u Srbiji osvetli iz ugla reakcija te sredine na radikalnu kritiku koju “Beton” objavljuje.
Kao dominantna obeležja sadašnjeg trenutka u srpskom društvu i kulturi, “Beton” ističe izbegavanje suočavanja sa ratnom prošlošću 90-ih, oportunizam, nedostatak poštene i kompetentne negativne kritike, ruiniranje časopisa i kulturnih institucija. Ovaj temat je sastavljen iz žanrovski heterogenih tekstova, koji se kreću od analitičkih (Saša Ćirić, Saša Ilić) i polemičkih (Aleksandar Pavlović, Saša Ćirić), do satiričko-parodijskih priloga (Tomislav Marković, Miloš Živković). Temat demonstrira, takođe, kako se može voditi učena i oštra, a istinska polemika o krupnim pitanjima estetike, kritike i ideologije koje “Beton” pokreće.
Objavljujući po prvi put temat koji su priredili spoljni saradnici, podsećamo da je redakcija časopisa Hereticus od prvog broja zauzela stav da je časopis otvoren za sve ideje, osim onih koje vređaju nacionalna, verska i rasna osećanja čitalaca. Ali naša otvorenost ne podrazumeva i slaganje sa svim što je na stranicama časopisa od prvog broja objavljeno. Ocene izrečene u prilozima lični su stavovi njihovih autora i ne izražavaju nužno mišljenje ni redakcije ni izdavača. Rukovodeći se dosledno tim načelom, ali i načelom slobode mišljenja i izražavanja, redakcija Hereticusa u tematu objavljuje u neizmenjenom obliku i autorski prilog u kojem će mnogi, zbog prenaglašene upotrebe verba obscena, videti preteranu banalizaciju.
Nakon temata slede uobičajene rubrike Hereticusa. U rubrici Istraživanja objavljujemo tekstove Gorana Markovića o korupciji i Branka Nadoveze o političkoj misli Krste Cicvarića. U Ogledima Predrag Vukasović kritički piše o pojedinim rešenjima i slabostima Zakona o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, sučeljavajući odredbe ovog Zakona sa rešenjima u pravnim aktima Švedske. Rubrika Zbivanja posvećena je ovog puta zaštiti podataka o ličnosti. U rubrici Pogledi su prilozi Dejana Milića o uklanjanju spomenika Đuri Jakšiću, velikom srpskom pesniku i slikaru, iz porte jednog manastira, Marinka Vučinića o protivrečjima tranzicije u Srbiji i Branka Ljuboje o političkim autsajderima. U rubirici Intervju nastavljamo sa objavljivanjem serije razgovora na temu “Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. godine”. Ovog puta to su razgovori Silvie Nadjivan sa Miljom Mijanović, Danijelom Maljević, Brankom Ružićem, Vukom Fatićem. Besedu Jelene Reljin, koju je žiri takmičenja u besedništvu u Sremskoj Mitrovici zabranio, objavljujemo u rubrici Cenzurisani tekstovi. Rubrika Dosije prikazuje suđenje i izgon Božidara Todorovića zbog moralno-političke nepodobnosti. I konačno, u rubrici Osvrti, prikazi, recenzije prikazani su: monografija Dragice Vujadinović o političkoj filozofiji Ronalda Dvorkina (Lino Veljak), i knjiga dokumenata o procesima Božidara Todorovića (Marinko Arsić Ivkov).
Beograd, januara 2007. Uredništvo

Novo medijsko pravo u Srbiji

Jovica Trkulja

– Seminari za zaposlene u pravosuđu i medijima –

Sloboda informisanja podrazumeva otvorenost i dostupnost, pod ravnopravnim uslovima, sredstava javnog informisanja svim učesnicima u političkom životu zemlje i običnim građanima. Tri su noseća stuba na kojima počiva delatnost medija u demokratskom društvu: profesionalni standardi novinarske struke, pravni okvir čija pravila regulišu delatnost novinara i etička pravila novinarske struke. Pravni okvir novinarskog rada proističe iz potrebe da se pravnim pravilima uredi medijska sfera društva i posebno da se pravnim sredstvima ta pravila realizuju ako se ne ostvaruju dobrovoljnim ponašanjem u skladu sa njima. (Nastavak…)

Sećanje na Najdana Pašića

Aleksandar Miljković
publicista, Beograd

– Lične uspomene –
Kada je Najdan Pašić otišao od nas, osetio sam da treba da ga ispratim rečima posvećenim njegovoj uspomeni. Međutim, valjda je tada nastupilo takvo vreme da nisam imao gde da taj tekst objavim. A koliko znam, povodom njegove smrti nije se niko drugi oglasio. A Najdan Pašić ne samo da je bio prisutan u našoj političkoj, kulturnoj i naučnoj javnosti, već je bio od onih koji su se nalazili u prvim redovima, koji su decenijama delovali na idejnom i intelektualnom polju. Ali od njegove su se smrti vremena promenila, i ljudi kao što je on bio danas se malo ko seća. (Nastavak…)

(Ne)pređeni rubikon

Dragan Miljanić
diplomata i publicista
Beograd

(NE)PREĐENI RUBIKON
Igrom slučaja, 5. oktobra o.g., na šestu godišnjicu Oktobra, zatekao sam se na mom nekadašanjem fakultetu (Pravnom) u Beogradu, koji je nedavno proslavio 165 godina od osnivanja. (Sve neke godišnjice!)
Tom prilikom upoznao sam profesora Jovicu Trkulju. Da li se redovni čitaoci “Danasa”, da ne kažem stari – jer “Danas” je mlad dnevni list – sećaju dr Trkulje? Pretpostavka je – DA. (Nastavak…)

Peščanik i doslednost

Marinko Vučinić
publicista, Beograd

Svaka priča o nagradama je i priča o doslednosti. O doslednosti onih koji nagradu dodeljuju kao i samih njenih dobitnika. U stvaranju određenog sistema vrednosti u društvu kriterijumi korišćeni prilikom dodeljivanja društvenih nagrada za dostignuća iz oblasti nauke, prosvete i kulture imaju veoma važnu i podsticajnu ulogu i značaj. I ne samo to, nagrade na veoma upečatljiv način govore o tome kakav je stvarni sistem vrednosti uspostavljen u određenom društvu. Opšte je poznata činjenica da mi imamo izuzetno veliki broj nagrada i to posebno u oblasti književnosti. (Nastavak…)

Odgovor Saveta RRA

SRPSKA RADIODIFUZIJA
I EVROPSKI STANDARDI
10 pitanja i 10 odgovora

Prilog Republičke radiodifuzne agencije javnoj raspravi o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji

1. Gotovo sve relevantne evropske institucije (OEBS, Savet Evrope, Evropska komisija) izrazile su zabrinutost povodom najavljenih izmena zakona jer one, kako se tvrdi, “nisu u skladu sa evropskim standardima”, kao i zabrinutost u pogledu odluka koje je do sada doneo Savet RRA. U čemu se sastoje razlozi za zabrinutost?
Pre svega, zabrinutost nisu izrazile “evropske institucije” već njihova beogradska predstavništva, što predstavlja vrlo bitnu razliku. (Nastavak…)

Pitanja i predlozi NUNS

ODBORU ZA KULTURU I INFORMISANJE
SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE
Predsedniku Aleksandru Lazareviću
B e o g r a d

PREDMET: Pitanja i predlozi povodom zahteva NUNS¹ da Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Republike Srbije sagleda stanje neizvršavanja propisa od strane Saveta RRA.
Po odredbi člana 40. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, Odbor za kulturu i informisanje sagledava stanje izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata u oblasti za koju je Odbor zadužen. NUNS traži i očekuje da, povodom nezakonitog postupanja Saveta Republičke radiodifuzne Agencije (Savet RRA) u odlučivanju o oduzimanju BK TV dozvole za emitovanje² i u odlučivanju o dodeli dozvola za emitovanje tv programa za teritoriju Republike,³ Odbor sagleda stanje izvršavanja kako Zakona o radiodifuziji Republike Srbije (ZRD),⁴ tako i, povezano s njim, Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (Povelja)⁵ i Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija),⁶ kao i Ustava Republike Srbije (Ustav RS).⁷ (Nastavak…)

1. Nezavisno udruženje novinara Srbije uz stručnu konsultaciju profesora Vladimira Vodinelića. [↩]
2. “Odluka o privremenom oduzimanju privremene dozvole za emitovanje televizijskog programa po onosvu člana 119 Zakona o radiodifuziji u trajanju od 30 dana”, od 25. aprila 2006. godine (dostupna na www.rra.org.yu). [↩]
3. “Odluka o izdavanju dozvola za emitovanje tv programa za teritoriju Republike”, od 25. aprila 2006. godine (dostupna na www.rra.org.yu). [↩]
4. “Službeni glasnik Republike Srbije”, 42/2002, 97/2004, 76/2005, 79/2005. [↩]
5. “Službeni list SCG”, 6/2003. [↩]
6. “Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda …”, “Službeni list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005. [↩]
7. “Službeni glasnik Republike Srbije”, 1/1990. [↩]

Kodeks novinarske struke, model

Vladimir Vodinelić, Saša Gajin

– Model –
PREAMBULA

Slobodno se izražavajući o javnim stvarima, odnosno o svemu onome o čemu javnost ima opravdani interes da zna, novinari i drugi medijski poslenici (urednici, snimatelji, fotoreporteri, montažeri, producenti i drugi, dalje: novinari) poštuju demokratsko ustavno uređenje i zakone. U svom radu novinari se rukovode sledećim načelima i pravilima novinarske struke.
1. Novinarska paŽnja
Pre objavljivanja informacije novinar i urednik sa pažnjom primerenom okolnostima (pažnja dobrog novinara) savesno proveravaju njenu podudarnost sa činjenicama (istinitost), kao i to da li ona obuhvata sve činjenice potrebne da se izbegne stvaranje pogrešne predstave (potpunost). (Nastavak…)

Uz model novinarskog kodeksa

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet univerziteta Union
Beograd

1. Nema još ni pun vek od nastanka prvog kodeksa novinarske etike u Francuskoj 1918. godine, a još je i manje od osnivanja prvih međunarodnih udruženja novinara dvadesetih godina XX veka. Novinarski kodeksi nisu od početka imali današnje karakteristike: današnja struktura kodeksa rezultat je razvoja u kome je sve više mesta zauzimala odgovornost novinara za svoj rad i odnos novinara prema čitaocima, odnosno slušaocima i gledaocima, dok je ranije to bio odnos sa poslodavcem. Korpusi autonomnih regula za novinarski rad koje danas susrećemo pod imenima “kodeks”, “načela”, “pravila” itd., različiti su kako po sadržini, tako i po sistematici, kao i po obimu. Od pre neku deceniju novinarski kodeksi su i predmet intenzivnog naučnog izučavanja, čijem komparativnom proučavanju¹ zahvaljujemo različita saznanja. (Nastavak…)

1. Vidi, na primer, T. Laitila, Journalistic Codes of Ethics in Europe, European Journal of Communication, 4, 1995, str. 527. i d., P. Juusela, Journalistic Codes of Ethics in the CS-CE Countries, Tampere, 1991, K. Nordestreng, The mass media declaration of UNESCO, Norwood, 1984, P. Lahav (Ed), Press law in modern Democracies – A comparatvie study, New York, 1983, C. Jones, Mass Media Codes of Ethics and Councils (A Comparatvie International Study on Professional Standards), Paris, 1980. [↩]

Vox populi

Predrag Milojević
novinar i publicista
Beograd

Američki predsednik Tomas Džeferson, pisac čuvene Deklaracije nezavisnosti, rekao je u jednom govoru: “Kad bih imao da biram između vlade bez slobodne štampe i slobodu štampe bez vlade, ja bih bio za ovo drugo.” Naravno, ovo drugo gotovo je neostvarljivo, ali je ono prvo česta pojava u naše vreme. Ima danas režima koji princip da je sve dozvoljeno što zakonom nije zabranjeno pretvaraju u princip da je sve zabranjeno što zakonom nije dozvoljeno. Svaka vlast je alergična na slobodu štampe – ukoliko je slabija, utoliko više.
Po jednoj poslovici vlast koja se penje narodu na glavu, ima slabe noge. (Nastavak…)

Uticaj žute štampe na radikalizaciju političke scene Srbije

Aleksandar Roknić
novinar dnevnog lista “Danas”
Beograd

Rezime: U ovom radu autor polazi od razlike između tabloida i senzacionalističke štampe. Tabloidi se po formatu razlikuju od senzacionalističke štampe, jer su veći, ali i po oblastima interesovanja, pošto su pretežno usmereni na šou-biznis, sa malim dodirom na politiku. Princip rada uspešnog senzacionalističkog dnevnika je da mora da poštuje osnovne principe novinarske profesije. U Miloševićevo vreme postojali su državne senzacionalističke novine, finansirane od strane države ili partije na vlasti. Prvi privatni dnevni senzacionalistički list u Srbiji osnovan je 1996. i zvao se “Dnevni telegraf”. U periodu nakon uspostavljanja prve demokratske vlade u Srbiji februara 2001, došlo je do prave lavine senzacionalističke štampe. Osnovani su list “Balkan” (ugašen u međuvremenu), “Kurir”, “Nacional” i “Internacional”, “Ekskluziv”, “Skandal”, “Centar”. Na tržištu su od ranije i “ozbiljne” senzacionalističke dnevne novine “Blic” i “Večernje novosti”. Od ozbiljne dnevne štampe u Beogradu na tržištu su samo “Politika” i “Danas”, dok je broj nedeljnih izdanja nešto veći. Po pravilu, senzacionalistička štampa u Srbiji je po političkoj pripadnosti desno ili ekstremno desno. Politička opcija je potpuno jasna – radikali ili vladajuća Demokratska stranka Srbije. Stvarnost u senzacionalističkoj štampi ima efekat ili iskrivljenog ili predimenzioniranog ogledala. Pošto se često dešava da senzacionali- stička štampa svojim tekstovima i uvredljivim naslovima čini razna krivična dela, a pošto nema reakcije nadležnih tužilaca, autor zaključuje da nacionalistička štampa ima podršku zvaničnih državnih organa u takvom načinu komunikacije sa javnošću.
Ključne reči: mediji u Srbiji, žuta štampa, tabloidi, senzacionalistička štampa, partije, vlast, demokratija. (Nastavak…)

Pravno (z)bunilo: O pravnom stilu saveta RRA u poslu sa nacionalnim tv frekvencijama

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet Univerziteta Union
Beograd

Rezime: U ovom radu autor razmatra pravne aspekte rada Saveta Republičke radiodifuzne agencije u poslu sa nacionalnim tv frekvencijama, kao i elemente diskriminacije i kršenja zakona od strane Saveta. U zaključku autor ističe da su Savet RRA i njegov predsednik ispoljili ozbiljne slabosti i da se u njihovoj delatnosti često donose odluke mimo i protivno pravu. Kada bi samo probali, za promenu, da se potčine zakonu, iznenadili bi se: niko nije u svome radu toliko slobodan i nezavisan (od uticaja političara i svih drugih), kao onaj ko ima samo zakon za gospodara. Dakle, give law the chance. Samo, Savetu nije do toga da na taj način postane jak organ (četvrte) vlasti, nego da ima jaku poziciju u jednom drugom organu jedne druge (izvršne) vlasti (negde u Vladi). Da li se iza njihove izdaje prava, koja s time ide nužno pod ruku, i izdaje osnovne ideje o samostalnosti Saveta, krije neka praktična stvar? Kako da ne, jer zna se gde se vlada u ovoj zemlji. A to što su im odluke onda van prava, mimo prava i protivne pravu, to je tada doista samo posledična, izvedena stvar.
Ključne reči: Zakon o radiodifuziji, Savet RRA, sloboda medija, TV frekvencije, kršenje zakona, diskriminacija. (Nastavak…)

Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i kultura javne reči

Mirjana Todorović
Pravni fakultet
Beograd

Rezime: Autorka polazi od stava da pravo na slobodno izražavanje mišljenja¹ , odnosno pravo građanina na objektivnu i potpunu informaciju, pretpostavlja i odgovornost za javno izgovorenu reč. Ona smatra da je ovo najvažnija i najdalekosežnija funkcija slobode izražavanja, jer se njome čuva dostojanstvo sopstvene ličnosti, a time i poštuje i čuva dostojanstvo drugog. Međusobnu zavisnost ova dva osnovna ljudska prava naglašava i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u kojoj se izričito kaže da pravo korišćenja slobode izražavanja, primanja i saopštavanja informacija “povlači za sobom dužnosti i odgovornosti – zaštite ugleda ili prava dugih”. Svojom analizom autorka je pokazala da se u Srbiji u izoštrenom svetlu postavlja pitanje zloupotrebe jednog prava u cilju tobožnje afirmacije drugog prava. U društvenom i kulturnom kontekstu Miloševićevog autoritarnog poretka državna politika u sferi medijskog prava ostavila je dalekosežnije, trajnije posledice u oblasti kulture javne reči – promovisala je kulturu u kojoj je ukinuta svaka razlika između istine i laži. Očita, svakodnevna empirijska potvrda je politička i medijska javna scena, koju su preplavili licemerje, klevete, uvrede i nadasve svakovrsni primitivni diskurs.
Ključne reči: mediji, novinari, pravo na slobodu mišljenja, odgovornost, kleveta, uvreda, zaštita ugleda, kultura javne reči, tabloidno novinarstvo. (Nastavak…)

1. Rad je deo projekta “Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom Evropske unije (pravni, ekonomski, politički i sociološki aspekt )”, u realizaciji Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. [↩]

Odnos medija i vlasti u Srbiji

Jovica Trkulja
Centar za unapređivanje pravnih studija
Beograd

Rezime: U ovom radu autor polazi od teze da su mediji na kraju XX veka poprimili ambivalentan oslobađajući/porobljavajući karakter. U tom kontekstu se osvetljava uloga medija i novinara u Srbiji, koji su u poslednjoj deceniji, pretvoreni u transmisiju politike, doživeli moralni i profesionalni pad. Nezavisno novinarstvo je mit, ideološka koprena koja skriva istinu da apsolutno nezavisnog i objektivnog novinarstva nema. O tome svedoči i najnovije dosovsko-koštunićevsko poricanje slobode medija. Medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, jednako kao i onima u doba Broza i Miloševića, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. U industriji svesti bivšeg/sadašnjeg režima, koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca, a ne kreatora. Stoga autor zaključuje da prisustvujemo kraju mita o nezavisnom novinarstvu i pledira za: 1) oslobađanje medija sa lanca politike, 2) doslednu primenu novih medijskih zakona usaglašenih sa evropskim standardima, 3) omogućavanje da se čuje glas autonomnih novinara, glas protiv govora mržnje i rata, i 4) (re)afirmacija potisnute tradicije profesionalnog, slobodnog i kritičkog novinarstva na ovim prostorima.
Ključne reči: mediji, novinari, (ne)zavisno novinarstvo, javnost, politička lojalnost. (Nastavak…)

Izbor tekstova

Veliki doprinos stvaranju Titovog kulta dali su mnogobrojni jugoslovenski pisci, svih naših naroda i narodnosti. Oni su stvorili bogato sadržinski veoma razuđeno delo (memoari, svedočanstva, eseji, lirski zapisi, pesme i sl.) o Titu kao “revolucionaru i slobodaru”, “najvećem sinu naših naroda i narodnosti”, “najpoštovanijem čoveku našeg veka”, “najvećem državniku, vojnom strategu i mirotvorcu” i tako omogućili njegovu divinizaciju.
U prvim godinama posle rata Titov autoritet je stvaran kao imitacija Staljinovog kulta. Posle raskida sa Sovjetskim Savezom Titov kult je dobio nove dimenzije i forme. Nastupilo je vreme idolopoklonaca Titovog lika i dela. Udvorištvo je postalo najzastupljeniji književni rod u kojem su se ogledali đaci, radnici, seljaci, ali i vodeći intelektualci i najveći književnici. Hiljade pisaca u svojim tekstovima dodvoravali su se diktatoru, pretvarajući ga u božanstvo i besmrtnika. U njihovim delima Titov lik se pojavljuje u skoro svim zapisima, pesmama i ostalim literarnim tvorevinama kada je reč o revoluciji, kao simbol slobodarskih svenarodnih težnji, otpora i borbe u posleratnoj izgradnji, obnovi, izgradnji samoupravljanja i osvajanju mira na dobrobit čitavog čovečanstva. O njemu su progovorili pisci svih generacija.
Ovaj idolatrijski odnos prema Josipu Brozu Titu kulminirao je njegovom smrću kada su građani bili preplavljeni nekritičkim hvalospevima himnopevaca i odadžija. On je njima roditelj, brat i drug, cvet ljubičice i lale, soko i slavuj, sunce i žubor potoka, sigurnost i sloboda, pesma koju narod u srcu rađa….
Iz bogate riznice hvalospeva o Titu, izdvojili smo jedan deo, koji će na jedan slikovit način predstaviti čitalačkoj publici ulogu pisaca u obogotvorenju Josipa Broza i deifikaciji njegove vladavine.
Sem redakcijskih naslova, izabrani tekstovi su dati u izvornom obliku, sa što manje “pratećih” podataka. Izostavili smo navođenje vremena i okolnosti nastanka pojedinih tekstova (sem kada je bilo neophodno), kao i biografske i bibliografske podatke o autorima tekstova koji se nalaze u enciklopedijama.

DRUŽE TITO,
MI TI SE KUNEMO
Godine su prošle pune muka,
ginulo se za slobodu nemo,
ili s pesmom umesto jauka:
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Veselje se širi na sve strane,
sad slobodno po zemlji idemo –
al, velike pamtićemo dane,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Gord je svaki na podvige ove
i ponosan – zemlju što dižemo,
Mašine će zatutnjati nove,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Svetlosti će svuda da se pale,
hajde, reke rodne, da krenemo,
propevaće hidrocentrale,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Znanjem stalno punićemo dane
sve da znamo i sve da umemo,
učićemo više nego lane,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Praznik slazi na ulice naše,
u oblake da letimo, smemo!
Naše pesme zli neka se plaše:
Druže Tito, mi ti se kunemo!
Druže Tito, mi ti se kunemo!
(1949) Mira Alečković

USPRAVAN ČOVEK
Njegov život je uspravnost
jednom olujnom stablu
Njegov vidik je svetlost
koja se razgranava
Njegove su misli sadnice u veku
i bacaju duboko duboko u budućnost
pesme što se kao jabuke beru
njegovo ne je protiv štapa
kojim je gospodar oslobađao roba
njegovo da je za ruže
slobode odnegovane krvlju
njegova borba je bratimljenje
strana sveta u gustom kovu
uvek graditeljskih ruku
Božidar Šujica

TITO
Tito je Ime veka koji teče
Luča večna što otapa tmine
Najveća zvezda sred Putanje Mlečne
Tito je ime naše Domovine
Velimir Subotić

TITO
(Nema drugog dana osim onoga koji će doći)
Kada govori kao da zvezde padaju
u lepu vodu iz jedne večnosti iza
promenljivih oblika
uperi prst u nezamišljeno mesto ali vreme
lažno
gde prošlost još nije prošla
i kaže:
ko tamo pođe stići će u dan pre dana kada
je pošao
u nesličnu idilu nevernu onome što je iza nje
gde je ružna graja inače hvaljenih ptica.
On ništa ne prećuti on kaže
svaku mrlju u oku svaki oblak na duši:
budućnost nije sve ono što će doći
mnogo štošta će se jednostavno ponoviti
prošlost nije sve ono što se neće povratiti.
i jedan deo budućnosti ostaje zatajen.
On nas uči kako da ne izgubimo sličnost
sa svojom nadom sa svojim lepim ljudskim
licem
on nas uči da prepoznamo budućnost
u onome što radimo u onome što će doći
jer jao onom koji izgubi svaku sličnost sa
ovim gradom
jao onom koji nema svoje mesto na ovom
trgu
jao onom koji bude merio sebe svojom
senkom
koji je dan njegovoj neosvetljenoj krvi.
Budućnost je tu samo je treba prepoznati
i izdvojiti.
O beli grade o cvetni grade na čijim
prilazima niče žito
jednom bačeno u zemlju nikad bačeno
kao kad siđeš kao kad nestaneš
da bi se mogao pojaviti, zakopano zlato
Branko Miljković

KAZIVANJE POKOLENJA
Među nas je banuo čovek
Ne iz daljine nepoznate,
Ne iz davnine,
Iz nas je došao
Da sa večnošću razgovora
Da nam je približi.
Među nas je stupio čovek,
Ne iz pesama,
Pesme su došle za njim
Da nas opevaju,
Da nas osvetle.
Došao je čovek –
Iz mnogih želja se rodio,
I do nas su došli putevi
Kojima do tada ne hodismo.
Osmehivala su nam se nebesa
Do tada daleka i nepoznata
Pevale su u nama daljine.
I svetovi su se pokretali,
Bratimili se i dodirivali,
U njegovim rečima.
Svetlosti su se prepoznavale
U njegovom imenu
U nama smo ga pronalazili
U našim nadama se osmehuje.
Dobrota je u nama propevala.
Sada je u svima nama taj čovek
Naš večiti drug.
Dok putevima idemo na svim raskršćima
Njegove su reči, njegove oči.
One iz nas u svet gledaju
I daljine im se približuju.
One prizivaju dobrotu
I sakupljaju pitominu.
I među nama je,
I u nama je taj čovek
Za kojim su došle pesme
Da nas opevaju,
Da nas približe večnosti
Dragomir Brajković

VRIJEDI ŽIVJETI
I BORITI SE
(TITO)
od onih retkih što gledahu u oči.
uzduž i popreko šestareći u domaji uvek beše.
proučavao je marksa
čitao lenjina
pisao pisma drugovima
budan kad kidao se most.
pod nebom i u hladnim zakutcima
pronicao je kao igra zasun smrti
i kad su ga pitali šta sad valter
odgovorio je: »vrijedi živjeti i boriti se«.
ali sa prozora sa visina
gde lete samo hrpe praznih reči nije govorio.
i da i ne otkidao je iz duše srca
iz jedne zemlje što prožeta je čistom vatrom.
Jovan Zivlak

I RUKE STVORENE ZA RUKOVANJE
Na zimnoj trpezi
tamo gde hladnu kuću i mrak mimoilazi
ogledali smo se u Istim crvenim ogledalima
s kolena na koleno.
Stasali smo na hladnoj, kamenoj postelji
i vrh hladnih zvezda
o kojima pevamo sa zakašnjenjem.
Glad se hvatala za zidove,
prag je, makar truo,
bio tu da se prelazi i čuva
pred vetrovima, snegovima,
pred sušom i pred vojskama,
stasali koraci otaca i brigom majki,
i ruku stvorenih za rukovanja.
U bitkama,
u čeličnim benzinskim olujama,
pred štektavim ratnim strojem
gde se ljudski lik ne prepoznaje
bio je Tito,
jedinstvo, ponos i naša greda tavanska,
plot, posna zemlja
i zavet koji se lepi uz krv
i otima stvarnost.
I da li nas na kraju sela čeka znani put
il’ drvo na kom su prazna gnezda,
da li nas blizak lik sluti
il’ sreća koja ima svoj deo stvarni –
nije nam bilo važno,
na vetrometini bili smo isto oružje
i otvoreni i za druge ljude
i ruku stvorenih za rukovanja.
Radivoj Šajtinac

DRUGU TITU
U TIŠINI ZASTAVA
Tišino velike žalosti.
Tišino Kumrovca,
Tišino Beograda,
Tišino Jugoslavije,
Velika tišino bola;
Da l’ zato si danas
Tolika
Što ti najdivniji sin
Minu u tišinu zastava
Tvojih
i Partije;
Cvetna tišino
U odlasku.
Povratku
I trajanju
Titovom.
Beograd, 7. maj 1980. Dragan Kolundžija

TO MAJKA VIŠE NE RAĐA
Od kakvog li
materijala
sagradi sebe
to ne zna niko od
neimara
Među rudama gvozdenim
njega nema
a ima ga među Brozovim
a Brozovoga nigde nema
i hiljadugodišnje drvo
trošno je
i trošna je živa stena
i nema ga ptica
nad andima
nema ga kornjača
ni hridina
a Broz ga ima
i nema ga nigde
na znanim mestima
a Broza među očima
ima
Ni gvožđe
ni drvo
ni stena
ni ptica
ni kornjača
ni hridina
od takvog kova
ne sazda sina
A sve se iz te čvrstine
ko uran oslobađa
i sve se ponovo stvara
to majka više ne rada
A Broza nigde nema
i svud ga ovde ima
zemlju da ovine
mi smo ti bre mi
od takve kovine
I on je od kosti
od krvi i mesa
nije li od čeg drugog
kidisao na nebesa
Delana ljudskom rukom
istorija je slada
i što je mogao Broz
to više majka ne rađa
Aleksandar Sekulić

“TITO JE NAŠ, MI SMO TITOVI”
Ali ta vihorna reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” od koje, kad je u hiljaditom horu kličemo, suze zaklinjanja naviru na oko, krije ispod tog svog emotivnog dejstva jednako duboku racionalnost, onu promišljenost i smišljenost iz kojih se, kroz vekove, izgrađuje narodna mudrost, i doista, ona je suštastveno poslovički mudra. Ako je mudrost saznanje i znanje stečeno iskustvom, filozofija proverena životom, onda je ova reč, izlivena u onom jednostavnom obliku u kome je narod misli svoje mudrosti nekad u kamen urezivao, zaista najsadržajnija poslovica ovog vremena, najistinitija formula njegove suštine.
Jer, što ona kazuje i kad je nastala, koji je odnos između trenutka kad se rodila i dubokog smisla koji sadrži? Kad se prvi put javlja reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” danas bi bilo vrlo teško tačno utvrditi. Prirodno bi bilo pretpostaviti da je ona ponikla još onog trenutka kad se Tito, iz tajnosti i ilegalnosti, pojavio na beli dan pred narodnom množinom i u njoj počeo da zrači oslobodilačkom i revolucionarnom idejom i voljom, kad je ona sama počela osećati da je to njen čovek, a on da je privlači k sebi, da je organizuje za borbu i revoluciju, da je u borbu i revoluciju vodi i sa njom u njima da pobeđuje. To duboko srodništvo se tada već moralo ukoreniti i kao takvo naći izraza u narodnoj reči. Ali ta je reč tada još bila samo konstatacija jednog saznanja, potvrda jednog neporecivo međusobnog usvojenja.
Ona je danas nešto mnogo dublje. Od trenutka kad je Tito ovome narodu počeo da biva osporavan, klevetan i ružen, a narod pozivan da se od njega odvoji i njemu suprotstavi, ova reč se pretvorila u izraz sveopšteg saznanja naroda da bi takav raspon značio uništenje svih njegovih revolucionarno stečenih sloboda i zapretio smrću i njemu samome, i tako je ova reč upravo tada postala sinteza mudrosti narodne u razumevanju istorije, i u ovome trenutku i za dalja vremena.
Milan Bogdanović

MAGIJSKA FORMULA KOJA DIŽE NAROD,
ULIVA VERU I OTVARA SRCA
To ime od četiri slova postalo je već davno legendarno, postalo je gotovo magijska formula koja diže narod u borbu, uliva mu veru i snagu otvara srca i put ka pobedi. Njegov ozbiljni, pametni, i strogi i dobri lik, izbrazdan velikim brigama a ozaren vedrinom sagledanog cilja, gleda nas sa mnogih stranica naših listova, sa transparenata, sa zidova manje-više spretno crtan, manje-više nespretno idealizovan ili dobronamerno deformisan, ali uvek sa ljubavlju rađen. Tito – to je narodnooslobodilačka borba koja je našu namučenu zemlju digla na visinu odakle je celi svet vidi, Tito – to je želja naših naroda za slobodom koja je borbom već sagledana, Tito – to je naša herojska i svesna omladina, Tito – to su naše žene koje su se kroz borbu izdigle do ponosnog borca i ravnopravnog čoveka, Tito – to je naša Komunistička partija, koja se od nesređene partije jedne ne mnogo značajne zemlje digla do najslavnije komunističke partije u Evropi (…) A u tom plemenitom liku Tita (…) najplemenitije težnje naših naroda nalaze puni i verni izraz.
Jovan Popović

OTVORIO NAM JE PUT KA SLOBODI
“Nie Makedoncite Tito si go sakame … ” – ovim rečima makedonski narod izražava svoju ljubav prema drugu Titu. One uvek mogu da se čuju kad se na mitinzima ili masovnim zborovima pomene njegovo ime. Jednostavne i jasne su te reči kao što je jasna i sama ljubav naroda koji ih izgovara. One su snažne i ubedljive jer dolaze upravo iz srca naših ljudi.
Nikada narod u Makedoniji nije imao tako dobre reči koje bi uputio jednom čoveku, jednoj ličnosti. Decenijama već on čuva u sebi svetlu i neizbrisivu uspomenu i borbeni zavet svojih nacionalnih velikana: Goce Delčeva i Jana Sandanskog. Ali, on je tek u najnovije vreme našao čoveka koji potpuno zaslužuje njegovu neograničenu ljubav, priznanje i odanost. Ovo je bez sumnje zbog toga što je Tito našem narodu ne samo široko otvorio svetle stranice njegove herojske prošlosti, dajući još više života njegovim ilindenskim tradicijama, već što mu je otvorio put ka slobodi, uistinu, nezavisnom životu i životu u izgradnji socijalizma.
(1949) Dimitar Mitrev

PUT U MEĐUNARODNU I MEĐUKONTINENTALNU HISTORIJU
Naći se godine tisuću devet stotina četrdeset i osme na udaru uragana, kakav se bio oborio na Tita i na čitav CK KPJ, i odoljeti onoj oluji dostojanstveno i ponosno i smiono, nije bila mala stvar. Možda bi bilo preterano reći, da bi se stvar razvila sasvim drugim pravcem da nije bilo Tita, jer on je u onom dramatskom i sudbonosnom trenutku bio okružen falangom svojih lojalnih i odanih suradnika, nošen jednodušnom simpatijom čitave Partije i svih naših naroda, ali je izvan sumnje da su pojave, destaljinizacije, koegzistencije, međunarodne čovjekoljubive borbe za svjetski mir, politike vanblokovskih zemalja i tako dalje vezane o njegovu ličnu inicijativu upravo tako, kao što je o njegovu ličnu inicijativu bila vezana revolucija zagrebačke Mjesne Partijske Organizacije februara 1928., koja u historiji našeg društva predstavlja historijski datum i prekretnicu. Od toga dana Tito se zaputio svojom stazom, a njegov put pretvorio se u pojavu, u međunarodnim i međukontinentalnim omjerima historijsku.
(1952) Miroslav Krleža

PO CRTI SVOG MORALNOG UVJERENJA
Kada neko može da kaže: borio sam se po crti svog moralnog uvjerenja, vidio sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživio sam život zarađujući hljeb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator velikog masovnog pokreta za oslobođenje proletarijata, digao sam ustanak protiv slijepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njene otoke i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civiliziranih naroda, onda takav čovjek može s punim pravom da kaže: izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost…
(1952) Miroslav Krleža

TITO DANAS I TITO SUTRA
Tito danas i Tito sutra… Događa se pokatkad. Obično noću. Dok čitam ili katkad pišem. Ćutanje, ispunjeno smislom. Skladno, i kad je prožeto nemirom i sumnjom. To su uslovi našeg života. Pa ipak, kao da čovek u magnovenju otplovi na neko drugo, plišanije more, plavo, bez bora, bez brige svakidašnje, i odjednom se trgnem. Pitam sebe: gde sam? Uznemirim se. Priđem prozoru, otvorim ga širom. Tišina. Mirne zvezde. Ili tiho sneg veje. Ili naše košave brišu pustu ulicu. Itd. Svejedno. Neka su samo: tišina zaspalog grada i mirne zvezde. Preda mnom benu aveti naše prošlosti. Oluje naših godina. Patnje i borbe. Ta tišina može da vara. Mirne zvezde nekad varaju. Isto je tako i tiho i mirno nebo između 5. i 6. aprila 1941. godine. Iznad granja već olistalog drveća, u Poenkarevoj ulici, mesec je nemo jezdio. Među nama koračali su i Lola, i Vesa, i Jurica. Njih, kažu, više nema. A oni su u našim temeljima. Oni koračaju našim srcima. Naša ova današnjica iščauravala se među nama. A negde, preko granica naših, već su brektali dizel-motori Hitlerovih “štuka” što će se obrušavati tog nedeljnog jutra nad našim gradom (zato se, možda, uvek trgne mesečina, kad je svet uzburkan). U sličnim čarobnim noćima rušili su se nad gradovima i famozni smrtonosni “tepisi” … A svet u kome živimo opet je pun opasnosti, ljudska srca zebnje. Ko da otkrije Šta krije taj mirni sjaj zvezda? Tamne volje zlih volšebnika ne gledaju taj sjaj. One imaju samo svoje krvave obračune. Onda se setim i nečujno u sebi izgovorim ime: Tito. I topli, ljudski sjaj zatreperi tad pod hladnim sjajem noći. Smirim se. Zatvorim prozor. Spokojan, čitam dalje, ili kapljem i kopnim nad rečima: to mi je posao. Udno svesti mi bdi, kao verni stražar, jedna jednostavna rečenica (rečenica? ne, sama je to stvarnost): Dobro je – mi imamo Tita.
Jer Tito je naša svakidašnjica, naša čovečnost, živa straža naše, slobode, naše NE svakoj ubistvenoj dogmi, “naše patnje i naše muke”, kao što je pre neki dan rekao u Slavonskom Brodu, naše, svetu upućeno, “ipak se kreće” socijalizam.
Tito danas i Tito sutra …
Možda nikad ne bih ovako glasno izgovorio ono što sam sad rekao. Ima velikih stvari života o kojima se ćuti. Jer reči su katkad zavodnice. Oni koji barataju s njima znaju kako lako one mogu da iskrive našu misao, da lažno zazvuče, kad jednostavno treba da kažu ono što kažu. A velike čini života traže od nas da budemo tačni i da im budemo verni. (…)
(1953) Dušan Matić
TITOVSKA SPASONOSNA FORMULA
Iskustvo iz prošlosti naših naroda, teško i bez predaha, kroz stoleća kaljeno neumornim i surovim životom na jednoj od međa sveta – to je iskustvo, crpući svoju vitalnu snagu iz najplemenitijih narodnih htenja, oplodilo Titovu misao, njegovu volju, njegov san, njegovo delo. Tito je došao kao čovek koji je smelo iz naših vekovnih stremljenja, iz ognja zgarišta robovanja i pokolja, izvukao spasonosnu formulu koja je, sjedinjena sa formulom naučnog revolucionarnog rešenja i primenjena u našem životu od 1937. do naših dana, pokazala svoju nedvosmislenu životnost i životvornost, svoju čovečnu dušu, svoj duboko logični um, svoju delotvornost. I Tito je postao živa straža naše samostalnosti i slobode, naš optimizam, naše dostojanstvo, naša antizaostalost, pobeda naša nad ukletim srednjovekovljem.
Titovska formula, njena izuzetna efikasnost, morala je svojom svetlošću da privuče pažnju i drugih naroda, a posebno onih ljudi koji svoj život shvataju i kao dug koji treba vratiti narodu iz koga su ponikli. I tako je naše, Titovo blago, neusitnjeno i nepotamnelo u uskim međuuporedničkim prostorima, počelo da napaja i druge narode, izvan sedam naših granica, na sve četiri strane sveta. Ideja nezavisnosti, ravnopravnosti, slobode, nerazdvojna je od našeg, Titovog imena, ali ona nije ostala samo naša, samo Njegova misao – ona ima vrednost sveopšte potrebe, snagu univerzalne želje, volje i sna, privlačnost velikog cilja, ostvarenje punijeg, čovečnijeg čoveka u ravnopravnoj, mirnoj, ospokojenoj zajednici naroda. Značaj te ideje pretpostavljaju i osećaju prijateljski, bliski i daleki, koji su, prateći naš put, izvesni da ne prate samo put jedne male zemlje.
Spomenuću još jednu odliku naših naroda koja ispunjava Tita: način kako se ide ka tom velikom cilju. Upornost, hrabrost, borbenost, postojanost, koje ne umeju da pokleknu, ne znaju za pogađanja i popuštanja pred još uvek velikim zlom današnjeg sveta – beskompromisnost koja je uvek znala za pobedu, koja nas je uvek vodila pobedi. I kao što je On, u srcu protutnjalih oluja, oličavao vekovne težnje naše za ponosnom nezavisnošću i slobodom, tako i danas oličava svu našu gordu hrabrost i nepokolebljivost sa kojom tu težnju održavamo, negujemo, pronosimo kroz vreme i ostvarujemo u prostoru. Zato nije fraza kada kažemo da naše narode, da Tita ništa neće odvratiti od puta koji smo izabrali – da naši narodi, da Tito, ne znaju za stranputice i vraćanje unazad …
(22. maja 1955) Aleksandar Vučo

TITO JE POLUSTIH OD ČETIRI SLOVA
(Formula specijalne teorije relativiteta
koja kazuje identitet mase i energije)
Hiljadama i hiljadama puta skandiran iz hiljada i hiljada grla, kao iz jednog jedinog, taj usklik, deo jedne parole koja je čitav jedan politički program, to je ponosno, samosvesno osvedočenje nacionalne i revolucionarne savesti jedne milionske narodne zajednice, to je, sigurno u sebe, potvrda jednog tvrđenja, odgovor na jedan odgovor iza koga ne stoji više nikakvo pitanje. To je jedan zahtev i jedan zavet u isti mah, obećanje koje se daje i koje se prima, sva pouzdanost, sva radost jedne činjenice jedne pobede, jednog odgovora na najteža pitanja u istoriji naših naroda, na čitav niz, jedan završen i preteći splet nemilosrdnih pitanja koja tim narodima istorija nije prestala da postavlja, da je izgledalo da im je odgovora nemogućno naći, ni u misli ni u krvi. To je taj odgovor, taj polustih od četiri sloga samo, i on sadrži, kao ona sasvim mala i sasvim jednostavna formula specijalne teorije relativiteta koja kazuje identitet mase i energije, on uključuje i sintetiše tolike odgovore na tolika pitanja da nam je dovoljno jemstvo da se ta pitanja neće više moći javiti, nikada više, da ta pitanja neće više moći, kao do sada, da nas načine plenom iznutra i spolja na, nas ustremljene grdobe i nasilja. U maloj Einsteinovoj formuli ležala je sakrivena četrdeset godina razrešena tajna eksplozije u Hirošimi, ali u njoj, samim tim što nam otkriva da su masa i energija u suštini jedno isto, leži, rešena, isto tako, i tajna izgradnje bezbrojnih, svetlih i monumentalnih Hirošima budućnosti, tajna gospodarenja čoveka nad prirodom preko upoznavanja njenih zakona, tajna materijalnih uslova jedne buduće sreće koju nisu umeli i nisu smeli ni najsmeliji sanjari ni da zamisle. Četiri sloga, jedan kratak, odsečen, skoro prkosan, svetu na znanje i sebi na radovanje uvek iznova, hiljadama i hiljadama puta kao prvi put bačen uzvik, uvek isti i uvek nov, to je formula kojom možemo, kojom hoćemo svaki dan, i svaki dan iznova, kao da se tek toga dana rodila, da potvrdimo, da obelodanimo i svoje rešenje krvave zagonetke naše istorije, i svoju rešenost, i svoju radost da smo to rešenje našli. Mi time potvrđujemo, tim odgovorom na jednu dobrovoljnu obavezu vernosti da su iza nas u jednom sasvim drugom smislu, u našem smislu, jugoslovenskom, i u našem proleterskom smislu, internacionalističkom, socijalističkom, besklasnom, mi time svaki put iznova kličemo da su, zaista, iza nas, i kroz nas, masa i energija pokazale da su samo različiti izrazi za istu stvar, da je to naša istina, da smo to mi. Na pitanje šta, i ko smo, i kako ćemo opstati tu (tu gde je ova plodna i kršna, ova šumovita i valovita, i ravna i čudna, ova surova i mila zemlja, jedina koju možemo i hoćemo, na čitavoj ovoj zakovitlanoj planeti SVOJOM zvati), i kako ćemo se odupreti, da ostanemo svoji na svojoj zemlji, uprkos svim olujama koje su kroz vekove brisale ovaj naš prostor, koji je ogromna raskrsnica doba i snaga, stecište navala i prodora, na pitanje kako ćemo se održati i kako napredovati, da nas više ne steže beda, da nas više ne izažima razdor, da nas više ne ispija nepravda, da nas više ne troši nesvest, na pitanje šta smo i čiji smo, i čiji možemo i hoćemo da budemo da bismo i u potpunosti postali SVOJI, odgovorili smo, spontanim krikom radosne obaveze, da smo Titovi!
Marko Ristić

NA TITOVIM CEDULJICAMA PRIPREMANA JE NAŠA ISTORIJA
I tada, u maju 1941. na toj terasi u Beogradu, ispred koje su u zagušivoj buci prolazile nemačke kolone, promatrao sam ga kako mirno, bez žurbe i bez nervoze – kao da radi sasvim nevažan posao, kao da se zabavlja – prelistava kurirska pisma i sistematski pali jedno za drugim ona koja su postala nepotrebna i kako na tankim listićima papira širokim potezima pera ispisuje svoje savete i poruke koje će drugi kuriri nositi širom okupirane i raskomadane zemlje.
Tim ceduljicama koje sam tada, ne sluteći im sam značaj, gledao kako se bele na suncu, pripremana je savremena naša istorija.
Vladislav Ribnikar

TITOVI RATNICI SPREMNI DA JURIŠAJU NA NEBO
Počela je smotra jedinica. Nailazio je Tito! Ne govorim o svemu što se u tom trenutku zbivalo. U sećanje prizivam samo znana lica koja sam u tim trenucima posmatrao. Menjala su se brzo, kao kad se menja livada na sunčanom danu posle prolaska nekog oblaka, po postaje sjajnija, zelenija, blistavija. Više se ne raspoznaju detalji, jer sada je sve isto, u nekoj novoj svetlosti. To više nisu ona lica koja sam ranije znao ni ona drukčija koja sam ovih dana posmatrao. Opet su nova. Nešto ih je promenilo i učinilo sličnim. Ja ih još razlikujem, ali me iz njihovog stroja preplavljuje (čak i fizički to osećam) nešto što je isto i jedino. Titovi ratnici pred svojim Vrhovnim komandantom. Ne oni sa poznatih fotografija i uljanih slika koje su me nekad uzbuđivale. Ovo, za mene, još nije, naslikano…
Nekoliko godina docnije, na proslavi 20-godišnjice ustanka, u Titovom Užicu 1961. godine, a ispred mene, u prvim redovima, bili su opet oni, meni znani ljudi. (Ovde nije bilo ničega što bi onako pritiskivalo sećanjima kao pre nekoliko godina na Tjentištu, a i dan je bio sunčan.) Bili su vedri. Dok je Tito govorio, gledao sam, opet su se menjali i ta se vedrina opet uliva u nešto isto, u jednu jedinu ponosnu radost i činilo se da se više ništa ne može dogoditi. A onda je Vrhovni komandant sišao sa govornice i pošao ispred svojih ratnika pozdravljajući ih. Oni su ispružili ruke, i njihova lica, ne, to jedno lice brigade, koje je izgledalo kao da je nemoguće još nešto iz njega izvući, sada je opet bilo novo, zračeći, kao neka dotad neviđena svetlost, jednu radosnu rešenost i radosnu neuništivu snagu onih koji su (kako neko reče) spremni da jurišaju na nebo…
Slavko Vukosavljević

OD KUMROVCA DO PLEMENA U PUSTINJI
I ovdje su lijepi ne samo bregovi, brda i polja, nego i mala rasturena zagorska sela – među kojima je Kumrovec i lijep i znamenit – jer se u njemu rodio čovjek za kojega danas zna cio svijet: Azija, Afrika, Amerika; gradovi i sela; rudari i mornari cijeloga svijeta – jer je gotovo nemoguće, da čak i plemena u pustinjama, nisu čula za Tita!
Ćamil Sijarić

ZATOČNIK MIRA
Kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja.
On je to bio u legendarnoj borbi kad je, sjedinivši narode Jugoslavije, digao i vodio oružani ustanak protiv fašističkih zavojevača i okupatora i tako oslobodio svoju zemlju; to je bio i onda kad je svoju oslobođenu i ponovo ujedinjenu zemlju poveo putem međunarodne miroljubive saradnje a protiv svih vrsta nasilja, mržnje i diskriminacije.
Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.
Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama pa i sa onima od kojih su je dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnosti da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, a na svima područjima zajedničkog života.
Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta, bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj mir i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima.
Ivo Andrić

NI LEGENDA, NI ENIGMA, NI HIJEROGLIF
Tito nije legenda za narode Jugoslavije. Ni enigma, hijeroglif. On je dio jugoslovenske stvarnosti, tako prirodan i potreban kao vazduh ili voda. I ako neko, iznenada, upita nekog malog Jugoslovena, dječaka ili djevojčicu, ko je to Tito, on sigurno, u velikom broju slučajeva, neće reći da je Tito predsjednik SFRJ, već će malo zbunjeno i sasvim jednostavno kazati:
– Pa, Tito je … Tito, naš drug Tito!
Kad se Tito poslije godina provedenih u ruskom zarobljeništvu i Oktobarskoj revoluciji vratio u svoju zemlju njegov životni put bio je odlučen. Njegova ličnost bila je oformljena. Nije se jedino znala njegova sudbina.
* * *
Tito je veliki čovjek naše epohe. Ličnost koja, htjela to ona intimno ili ne, simboliše sudbinu jedne zemlje u jednom od najkritičnijih razdoblja njene istorije. Ličnost koja obilježava razmeđe između perioda kada je u Jugoslaviji prošlost određivala sadašnjost, kada su drugi kovali sudbinu miliona ljudi i ere kad su ljudi uzeli svoju sadašnjost i svoju budućnost u sopstvene ruke.
Vilko Vinterhalter

JEDINSTVEN SPOJ REČI I DELA
Ono što mene najviše impresionira je što Tito već u svojoj pojavi nosi inkarnaciju Revolucije, Partije, njenih ideja, njene istorije i njene etike. Taj utisak izaziva nešto vrlo stameno, vrlo temeljito u njegovoj pojavi – monumentalna ozbiljnost i osećanje sklada unutrašnjih snaga u njemu, iz njega prosto zrači velika moć ubeđenja, jasnost pogleda, čvrstina odluke, jedinstven spoj reči i dela.
Velibor Gligorić

UČIO NAS JE SLOBODI I NADI
Jedan veliki dan odbio je da se razlikuje od ostalih dana.
Taj dan je praznik jednog imena, jedne reči i svega što ona znači.
TITO.
Dovoljno je izgovoriti to ime pa čuti u sebi sve ono što nam je on bezbroj puta ponovio. Ni on sam ne može reći više od onog što znači ta jednostavna reč – Tito. Ona je postala sinonim slobode, nade i mira. To više i nije ime jednog čoveka, to je ime celog jednog naroda, svih nas.
To ime krije u sebi sve čemu nas je on naučio.
A učio nas je slobodi.
Naučio nas je kako da se njome koristimo, kako da budemo dostojni nje. Ukazivao je prstom na one koji ne znaju da upravljaju svojom slobodom, koji je koriste protiv drugih izneveravajući njenu suštinu. Shvatili smo da sloboda obavezuje. Shvatili smo da onaj ko je zloupotrebi toga trenutka postaje iznutra neslobodan. Shvatili smo da je u prirodi slobode da se ne može zloupotrebiti.
I slobodu je učio njenim dužnostima.
Zadatak slobode je jedan jedini: da ne spava. Pitanje slobode je pitanje svesti. Biti slobodan znači biti svoj.
Učio nas je nadi.
Naučio nas je da istinska nada nije ona koju rađa strah i očajanje. Nada je budnost čoveka u čoveku. Prava nada je razboritost koja usmerava ljudsku delatnost. Naučivši nas pravoj nadi, on nas je naučio da stvaramo budućnost od onoga što nam je pri ruci.
(22. maja 1960) Branko Miljković

LEGENDARNI HRASTOV IZDANAK
Ko zna, u istoriji, još jednog revolucionara čija bi ličnost tako skladno rasla? Podseća na onaj legendarni hrastov izdanak koji je već u vitkoj svojoj mladosti izdržao olujine i gromove, u njima ojačao, uprkos gubarima i parazitima, te sve čvršće i dublje zahvatao žilama u svoje masno i stenovito tle. Taj ne stari, nezaustavno, po zakonima majke prirode, mirno i postepeno uzdiže se i prostire. Svoj okolini pruža zaštitu svojim moćnim granama, zamršeni, neprohodni čestar svoje dubrave iz godine u godinu oplemenjuje sve obimnijim, sve slađim i hranljivijim plodom. Mrku i ljutu prašinu pretvara u cvetni gaj i raspevani sad.
I što više vreme prolazi, s proleća sve jedriji, s jeseni podatniji. Iz velikih daljina i s mora i s planinskih visova i s nepreglednih stepa, razaznaje se njihova zdrava lepota i bodra snaga.
Revolucionari su odreda sinovi eksplozivnih trenutaka u životu naroda. Njihovo je obično, da sagore u ruševinama staroga sveta koji su zapalili, da tek pripreme zemljište za novu izgradnju.
Naš Maršal je jedinstvena ličnost: savršena, potpuna, revolucionarna, graditelj narodne budućnosti. Njegovo lično delo u našem preporodu vidi svako, ni istorijski materijalizam neće ga hteti svesti na manju količinu. Takvu ulogu može da vrši samo onaj čovek koji, pored studija raspolaže najtananijim aparatom zapažanja, i za pojedinosti i za celinu, najsvežijom kombinatorikom, i, sposobnošću da odmeri, u sekundu, kada treba intervenisati u komešanju društvenih sila i, najzad, koji raspolaže i nepopustljivo zapetom voljom da se odmah, u isti mig, i interveniše, da se misao i odluka u isti čas obretu u delo.
Figura tajanstvenog ilegalca, reorganizatora Partije, organizatora, vođe i stratega NOB-e, trijumfalnog Maršala Jugoslavije može se reći, više uzbuđuje maštu i našem čoveku i drugim narodima; ali, figura zasnivača i organizatora narodnih vlasti već za vreme ustanka i posle oslobođenja, figura sprovodioca našeg privrednog preobražaja, našeg sigurnog i silnog narodnog krmara kroz opasne vrtloge evroazijske i evroameričke, figura našeg druga Maršala koji ostvaruje socijalistički demokratizam, osvojiće danas svim slobodoljubivim ljudima u svetu i umove i srca.
Veljko Petrović

POD TITOVIM VOĐSTVOM JUNAŠTVU NAŠEM KRAJA NEMA
Među mnogim pjesmama o Titu, što ih narod pjeva, neke čedne i skromne, kazuju mnogo čovjeku, naših dana.
Možda zato što nijesu sastavljene za nekim stolom, pod nekom lampom, po pravilima gramatičkim i metričkim, na prostirci od hartije kao mnoge druge. Možda zato što su nastale teških dana u tišini varničavih praskozorja pred bitkama i u crvena slobodarska predvečerja.
Velike i drage stvari kazane su tamo s malo riječi – da misli mogu širiti krila, da slikama ostane širok prostor, da svako za svoju ljudsku slutnju nađe mjesta i izraza.
I u najprostijim od njih zablista zrak i zatreperi zvuk što veže, sa mađijskim carstvom poezije – u krajiškim, u moravskim i dalmatinskim, ili u dva priprosta stiha bosanskih mladića i djevojaka, što su ih, silazeći sa bregova, donijeli:
Druže Tito, primi naške
U redove partizanske …
Tu je mnogo više nego što izgleda da može stati u dva stiha – jedna smijerna molba i jedno sigurno obećanje, vjekovna tuga prošlosti i čvrsta nada u budućnost zbližene su i slivene, sjedinjene melodijom i rojevima svijetlih slika što kao pčele oblijeću oko sočnog grozda pjesme. Kao da tom pjesmom kažu:
Dolazimo iz zbjegova u planini, iz pokolja i požara; noževi ustaški i kame četničke reže za nama, prijete nam njemački logori i masakri talijanski i smrt gladna, a mi smo tako slabi i neuki, nedorasli i nemoćni; gladni smo odavno, obuća nam je pocijepana i haljina već nemamo, lica su nam potamnjela, ljepota s njih se izgubila, izgled naš više odbija no što privlači – primi nas Ti koji si riječ Drug stavio iznad svih naslova, Ti jedina zaštito progonjenih!
Dolazimo iz zbjegova u planini, za nama su sela popaljena i lješevi pod gredama izgorjelim, primi nas u redove partizanske, među ljude, među najhrabrije da branimo malu djecu razbjeglu po pećinama, da ne damo lijepu našu zemlju i ljude! Primi nas tamo gdje je čvrsta hrabrost, taj jedini izvor nade u ove dane ubitačne, a tada: sve će biti riješeno i sve slavno. Živote ne žalimo, na smrt ne mislimo, straha biti neće. Pod tvojim vodstvom junaštvu našem kraja nema do pobjede…
Takve su te pjesme što su ih hiljade prihvatile i preko gromada tuge i nesreće prenijeli – iz carstva nužnosti prema svijetlim prostorima slobode. Skovala ih je ljuta borba, nosila ih je hrabra vojska, vile su se nad borcima kao zastave – mraznih noći, i u proljeće, i kad je rujno lišće opadalo po krvavim puto- vima.
U njima se moglo govoriti samo o najljepšoj ljudskoj želji i najvećim junaštvima.
Mihailo Lalić

SRCE NARODA, KAD PROGOVORI, UVEK KAŽE SVE
Dovoljna je samo jedna reč: Tito!
Ona obuhvata u sebi sve: i ljubav za slobodom, i mržnju na neprijatelja, i vedar osmeh, i mračan izraz. Ona govori o prošlosti koju gazimo, ona zbori o budućnosti kojoj stremimo, ona svedoči o borbi koju vodimo.
Tito!
To ime uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute. Ono jača slabe, diže poklekle, od smrtnih stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne.
Gde god se srećemo sa lepotom, snagom i veličinom danas, tu je ispisano ime Tita.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Mladost ga izgovara vedro, i ono otkriva njen polet; starost ga naglašava ozbiljno, i ono ispoljava njenu trezvenost.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
O Titu zbore devojačke popevke, junački deseterac i stari i moderni stih. O njemu govori priprosta reč naroda i razvijena misao učenih: Naš!
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Iznikao iz naroda, izrastao u borbi, postao je vrhovni izraz narodne borbe, njen najpopularniji, najrečitiji živi simbol. U njemu su se objedinili snaga tradicije, stremljenje sadašnjosti i lepota budućnosti; moć i veličina istorije!
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Srce naroda, kad progovori, uvek kaže sve!
(1961) Eli Finci

NOVA GENERACIJA TITOVE ŠKOLE PRAKTIČNE MUDROSTI
Moja generacija nije neposredno učestvovala u narodnooslobodilačkom ratu i oružanoj revoluciji. Ali, neke smo posledice morali da snosimo, i u isti mah neke plodove mogli smo da uživamo. Došli smo, dakle, u dvojakom smislu na gotovo. Još dečaci i devojčice, malo smo sve oko sebe gledali sopstvenim očima, malo više slušali i upijali dramatične priče o njemu, i svakojaki nahvatani strahovi ubrzo su bili zatrpani, romantičnim naletom prvih dana slobode.
Posle 1948, tačnije, početkom pedesetih godina, na novoj prekretnoj tački jugoslovenske društvene i kulturne revolucije, ukazala se toj mojoj – ipak mirnodopskoj, redovno školovanoj – generaciji izuzetna prilika, koju je ona, tada na ulasku u zrelost, smatrala s pravom i svojom prilikom:
da najbolju školu, koja je dotle nedostajala, životnu školu dijalektike, Titovu školu praktične mudrosti, izuči na delu, u jednom od njenih zenita, doprinoseći ponešto i sama sudbonosnoj borbi Jugoslavije protiv dogmatizma, a za otvoren horizont na kome se krči sopstveni put.
U Titovoj školi, koja se sve više razgranjavala i bogatila, mogla je moja generacija svakodnevno da uči, nastupajući samoinicijativno, popravljajući i usavršavajući ono što je ostvareno i postignuto.
Koje su odlike te jedinstvene škole mišljenja i delanja? Kakve pouke se u njoj radom stiču? Mnoge i značajne, a među njima i ove:
– kritičnost je valjana jedino ako ide zajedno sa samokritičnošću;
– nema poricanja nečega bez potvrđivanja nečeg drugog, novog;
– ali to potvrđivanje i utvrđivanje podrazumeva da se uspostavi kontinuet;
– kontinuiet, pak ne znači da se automatski preuzimaju stare vrednosti;
– stvaralački zaključci se ne izvlače tek onda kad su svi dokazi na gomili, mehaničkom indukcijom;
– odluke za akciju rađaju se i preskokom, prekršajem, rizikom voljom, istrajnošću;
– istorijska praksa im daje za pravo, osnažuje ih, osporava ili koriguje;
– sva pitanja i odgovori, koji su vezani za autentično praktično iskustvo, predstavljaju vidove svetskih, opštih i univerzalnih pitanja i odgovora.
i tako dalje, i tako dalje …
A što je veoma izraženo kod Tita – nikakve prazne deklaracije, odsustvo retorike, isključivanje svega što je prigodno i kićeno. O književnosti i umetnosti – retko izjašnjavanje, bez normativnih i programskih reči. Ostaje primer, lični Titov primer i, neprekidno pred očima društveno i kulturno uzdizanje, preobražaj Jugoslavije od 1941. i 1945. do danas.
Ali baš zato je stvaralačka obaveza, obaveza naše stvaralačke slobode ogromna baš kao i Titova šansa, koja se ukazala mojoj generaciji i ne prestaje da se ukazuje svim generacijama današnjih jugoslovenskih stvaralaca.
Sveta Lukić

PJESNIK PARTIJE I REVOLUCIJE
Druga Tita zatekli smo u živoj diskusiji sa Đurom Đakovićem.
Čim sam ugledao druga Tita, podsjetio sam ga da sam ga nekoliko puta video u Savezu metalaca u Beogradu. Iznio sam mu kako se na kursu tretiraju pitanja jedinstva Partije i frakcijskih borbi. Taj razgovor ostavio je na mene neobično jak dojam. Osjetio sam u njegovim riječima toliko topline i brige, kako za jedinstvo Partije tako i za budućnost radničke klase naše zemlje, budućnosti radnog čovjeka. Dok je odlučno govorio o savladavanju tadašnjih organizacionih i političkih slabosti, sticao sam dojam da tako stvarno mora biti. Tito je govorio sa zanosom i uvjerenjem. To svoje uvjerenje prenosio je i na mene. Ono što je uzimao od ljudi u razgovorima i diskusijama, ako se tako može reći, vraćao je pročišćeno, razjašnjeno, izbrušeno. Najviše me je impresioniralo to, što je veoma krupne i složene stvari drug Tito umio da nam objasni najjednostavnijim riječima.
Sjećam se njegovog oduševljenog lijepog lica i odlučnih modrih očiju, uznemirenih kao more pred buru. Mislio sam da slušam pjesnika Partije i revolucije. On je bio glasnik partijskog jedinstva. Treba stvoriti lenjinsku partiju za tako divnu radničku klasu ove borbene zemlje, bremenite klasnim i oslobodilačkim pokretima masa – govorio je on više sebi nego nama.
Osjećao sam da drug Tito ne spada u onu gardu partijskih funkcionera s kojima sam dolazio u doticaj. Drug Tito je vidio daleko. On je već tada bio kovač, majstor – graditelj budućeg revolucionarnog preobražaja naše Partije i čitavog radničkog pokreta zemlje.
Josip Cazi

TITOVO DRUGOVANJE SA ROMANOM,
PRIPOVJETKOM I POEZIJOM
Htio sam ovom prilikom da kažem nešto iz svakidašnjeg života druga Tita. Njegova veličina često kao da nam smeta da ga vidimo izbliza, da vidimo koliko je on bio jednostavan, običan čovjek.
Vjerovao sam da drug Tito nema vremena da prati savremenu literaturu. Nekoliko puta pružila mi se prilika da razgovaram s njim o našoj poslijeratnoj književnosti. Smatrao sam da bih mu tu mogao biti ravnopravan sugovornik. Prevario sam se. Sve do tada, do tih razgovora, nisam vjerovao da on toliko druguje sa romanom, pripovjetkom i poezijom. Pomenuli smo dosta književnika i dosta knjiga. Sve knjige koje sam ja bio pročitao bio je pročitao i on. Ali, vjerujte, ne pretjerujem, da ja nisam bio pročitao ni trećinu onih za koje me on pitao. Našao sam se u neobranom grožđu. Naročito kad me je pitao za jedan roman, što mislim o njemu. Ja ga još nisam pročitao – bio je tek izišao, ali čitao sam kritike o njemu.
Ipak sam se zapetljao. Na lijep način rekao mi je da je to knjiga koju treba pročitati.
Iznenađen stalno prisutnim Titovim interesom i za najskorija djela, pitao sam ga kad mu uspijeva da pročita tolike knjige. Odgovorio je da najviše čita kad legne, tada ima vremena, do dva, do tri sata po ponoći i da mu je to pravi odmor. Veoma je bio zahvalan piscima, veoma obradovan njihovom pažnjom kad bi se sjetili da mu pošalju knjigu sa potpisom. Sigurno je mnogo njih iz skromnosti propustilo da mu pričine tu radost. Kad bi je, međutim dobio, smatrao je gotovo za svoju obavezu da je odmah pročita.
Veljko Kovačević

ŽIVJETI I DATI DRUGIMA DA ŽIVE
Znameniti francuski pisac Anatol Frans napisao je da su revolucije motor povijesti, ali da je ljepše živjeti stotinu godina nakon njih. U toj je misli, ako prizovemo u sjećanje ono što znamo o povijesti, dosta istine. Ali Josip Broz Tito je – ne riječima već djelima – obezvrijedio ovu upravo citiranu mudrost. Njegova i naša revolucija – to možemo danas, kada je prošlo već toliko godina, utvrditi sa svojom samosviješću – bila je takva da je bilo lijepo živjeti već i za vrijeme nje. Da, čak onda kad je golim rukama utirala put, i kasnije, kad se rasplamsala i kad se za nju stao zanimati cijeli svijet. Zanimati upravo zato jer je bila drukčija nego što su bile revolucije prije nje.
U čemu je bila drukčija? Zar nismo i mi morali ubijati naše neprijatelje? A ubijanje, makar ubijao pravdu i slobodu, uvijek je strašna stvar. Zar nismo i mi morali ograničavati slobodu, da bismo slobodu sačuvali? A ograničavanje slobode uvijek je strašna stvar. Zar nismo i mi pobjedom revolucije izgubili djelić onoga što nas je tjeralo u nju – zanesenost za čovjeka i čovječnost? Zar nismo i mi često izdavali zakone da bismo ih zatim sami izdali? A izdati zakone uvijek je strašna stvar.
Sve je to istina. A tko je bio onaj koji nas je prvi upozoravao na sve to? Nije li to bio Josip Broz Tito?
I ne samo upozoravao – već se i pobrinuo da bude što manje prilika za gore nabrojene i nenabrojene grijehe koji se protive duhu revolucije koja treba da služi čovjeku. Zar nije baš iz tog razloga nastupio protiv prevelike moći političke policije koja se u politici i narodu popela navrh glave i zagrijao se za uvođenje samoupravljanja? Zar nije upravo sa samoupravljanjem što je svakako jedan od njegovih najhrabrijih, ali i riskantnih koraka – želio postići a i postigao zaštitu čovjeka pred samovoljom vlasti? Zar nije otvorio granice Jugoslavije na sve strane i omogućio našem čovjeku da upozna svijet ili da tamo potraži bolji komad kruha ako mu se domaći učinio preslabim i pretankim? Titovo geslo: živjeti i dati drugima da žive – koje je često ponavljao – beskrajno je daleko od onog što su ponegdje učinili od revolucije, iako je rođena iz istih i sličnih idejnih ishodišta kao i u nas.
Živjeti i dati živjeti. Ljudima i narodima cijelog svijeta. Živjeti pun, djelatan, smjeli život, koji zna kamo želi i što želi, te bodriti da takav život žive i ostali. To je mislio Josip Broz Tito.
A mi? Jesmo li dobro razumjeli njegove riječi? Ako i jesmo, nismo se uvijek ravnali po njima. A bilo je dobro da smo se ravnali i da se ravnamo – osobito u budućim danima kada Tita više neće biti među nama.
Matej Bor

U PANTEONU ŽIVLJENJA
Stari je običaj da se uz smrt velikih ljudi napiše da su njome prešli u Panteon povijesti. To za Tita ne vrijedi, jer ostaje u Panteonu življenja. Njegov put nije nikako okončan, već se nastavlja na drugi način, Jer je svojim djelom i svime što je u životu ostvario – bilo kao revolucionar, bilo kao vojnik – strateg, partizan, političar, teoretičar, a posebice kao državnik u poratnom razdoblju – čvrsto usidren ne samo u povijest već i u svijest svih jugoslavenskih naroda u sadašnjosti i budućnosti. Josip Broz Tito iznikao je iz jednostavne seljačke kuće i mislim da nije nevažno, kada govorim o prvom počasnom članu Slovenske akademije znanosti i umjetnosti, istaći da ga je rodila slovenska majka. Zbog toga mi Slovenci možemo biti posebno ponosni na njega.
Rođen je u kraju što je u blizini puntarskih krajeva koji su godine 1572-73. dali Matiju Gupca i Iliju Gregorića. Te dvije ličnosti iz naših seljačkih buna Tito je sjedinio u sebi kao veliki narodni govornik i političar, a ujedno i genijalni strateg, jer je Ilija Gregorić bio vojskovođa seljačkih