Vesti iz redakcije

Ove godine časopis Hereticus ulazi u petu godinu svoga trajanja. Preživevši porođajne muke, stičemo utisak, časopis je stasao u ozbiljnu publikaciju za preispitivanje društvene prošlosti, sa značajnim ugledom kod čitalaca. Takvom ugledu časopisa, bez sumnje, doprineli su kako članovi redakcije, tako i mnogobrojni saradnici koji su svojim člancima pomagali da Hereticus bude izgrađen u sigurnu branu slobodne reči. Za prethodne četiri godine ostvaren je iskren i plodan dijalog i u samoj redakciji i među saradnicima. To je nešto što redakciji Hereticusa može služiti na čast.
Sa druge strane, ne treba smetnuti s uma da su se članovi redakcije ozbiljnim poslom uređivanja časopisa bavili volonterski, uz svoje druge obaveze, podređujući često te obaveze samom časopisu. Ali protiv profesionalnih obaveza se nekad nije moglo. Književnik Predrag Čudić, član redakcije, već dve godine je ambasador Srbije u Budimpešti, a književnik Ivan Ivanović je tek nedavno prestao da obavlja dužnost pomoćnika ministra za kulturu. To su poslovi koji zahtevaju celog čoveka i ne ostavljaju mu mnogo ni vremena ni prostora za rad u Hereticusu. I profesor Nikola Šujica je zbog profesionalnih obaveza u poslednje vreme bio sprečen da učestvuje u radu redakcije.
Suočeni sa ozbiljnim smanjenjem broja članova redakcije, što je bitno uticalo na pripremu pojedinih brojeva, ostali urednici bili su prinuđeni da uredništvo pojačaju “novim snagama”. Na sastanku redakcije održanom 22.11.2006. godine doneta je odluka da Ivanu Ivanoviću, Predragu Čudiću i Nikoli Šujici prestane članstvo u redakciji dok traju njihove obaveze, a da se za nove članove izaberu dosadašnji saradnici časopisa, istoričari dr Slobodan Č. Marković i mr Srđan Cvetković.
S nadom da će Ivanović, Čudić i Šujica, u skladu sa svojim mogućnostima, nastaviti saradnju sa Hereticusom, redakcija im najsrdačnije zahvaljuje na dosadašnjem angažovanju.
U Beogradu, Redakcija
8.1.2007.

Marinko Arsić Ivkov, Anatomija represije (Jovica Trkulja, Usud nepodobnosti)

Jovica Trkulja,
Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2006.

Ovo je, slobodno mogu reći, jedna od najmračnijih knjiga koju sam pročitao.
A u njoj ništa nije izmišljeno. Sve je stvarno, sve su dokumenti. Sve se dešavalo među nama i u naše dane.
Bilo je, u komunističkom režimu, većih stradalnika i žrtava od Božidara Todorovića. Bilo je nemilosrdnije represije. Bilo je ubijanja, zatvaranja, progona. (Nastavak…)

Lino Veljak, Pokušaj pomirenja jednakosti i liberalizma

Dragica Vujadinović,
Politička filozofija Ronalda Dvorkina
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu / “Službeni glasnik RS”, Beograd 2006.

Beogradska filozofkinja Dragica Vujadinović, profesorica Pravnog fakulteta (predmeti: političke i pravne teorije i studiji roda), objavila je zanimljivu i izvrsnu monografiju o filozofiji politike jednoga od vodećih predstavnika liberalne filozofije politike i prava u 20. stoljeću Ronalda Dworkina. Knjiga obasiže 192 stranice i sastoji se od: uvoda, pet osnovnih poglavlja (1. “Filozofska interpretacija – temelji Dvorkinove političke filozofije i liberalne teorije pravde” s potpoglavljima o etičkom individualizmu i dvije kardinalne vrijednosti humanizma, moralnom utemeljenju liberalizma, tj. liberalnoj etici i individualnoj moralnosti, statusu i integriranosti vrijednosti, te karakteru i mogućnosti objektivne istine u polju vrijednosnih sudova; (Nastavak…)

Savest mi nije dozvoljavala da budem moralno-politički podoban

– Čak i najrigorozniji zakon, kad se primenjuje podjednako na sve građane, znači neku pravdu i mogu se podneti njegove sankcije. Strašno je kad čovekova sudbina ne zavisi od zakona nego od zlovolje opakih, pokvarenih ljudi – kaže mr Božidar Todorović, profesor istorije i magistar političkih nauka, negdašnji izgnani predavač istorije u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji na Dedinju, rezimirajući svoju trodecenijsku donkihotovsku bitku sa vetrenjačama “samoupravnog socijalizma”.
Upoznat sa svim aspektima kafkijanskog procesa koji je država vodila protiv ovog iskrenog i otvorenog profesora istorije sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, posmatram umornog sedamdesetpetogodišnjaka, koji još uvek crpi životnu snagu iz svojeg osnovnog ljudskog uverenja, da čovek mora hodati uspravno kako bi ostavio dublji trag. (Nastavak…)

Ovde nema Boga

Srđan Simeunović
književnik, Beograd

Hristovljevskim stradalnicima izniklim
na ovom tlu ili o jednom od njih

Stradalništvo se meri snagom propasti onog koji strada, žrtvom koju ulaže u čovečanstvo. Isus Hrist ostao je zapamćen po svojoj vaseljenskoj žrtvi, u kojoj je podneo najveće moguće torture po telu i duši i to za one koji ne zaslužuju, odnosno, za celo čovečanstvo. Zato je i njegovo iskupljenje najveće.
Iz generacije u generaciju, iz veka u vek, godine u godinu, u različitim vremenima, društvenim uslovima i državnim uređenjima, pod strahovladom ili demokratskim ustrojstvom, u najvišim društvenim institucijama ili u prosvetnim i nekim drugim ustanovama, javljaju se njegovi sledbenici, blude pod ogromnim teretom nepravdi koje su spuštaju na njihova i tuđa pleća, podižu sa zemlje krst, prisvajajući ga, i odnose do mesta gde je stradanje najveće, a to je Golgota. (Nastavak…)

Odluke evropskog Suda za ljudska prava

COUR EUROPEENNE EUROPEAN COURT
DES OF
DROITS DE L’HOMME HUMAN RIGHTS
conseil de l’europe council of europe
strasbourg strasbourg
Gospodin Božidar TODOROVIĆ
Hadži Ruvimova br. 2/10
SCG-11010 Beograd
Serbie-Montenegro
DRUGO ODELJENJE
ECHR-LSer1.1 Strazbur, 10. oktobra 2005.
BP/mim
Broj predmeta: 36351/04
Todorović protiv Srbije i Crne Gore
Poštovani,
Potvrđujem prijem Vašeg podneska od 19. avgusta 2005. godine s prilozima, te popunjenim obrascem predstavke. Vašem predmetu je dodeljen gorenavedeni broj na koji se morate pozivati u svim svojim budućim podnescima. (Nastavak…)

Kazna zatvora Božidaru Todoroviću

Opštinski sudija za prekršaje opštine Vračar u Beogradu, u prekršajnom postupku protiv okr. Todorović Božidara, zbog prekršaja iz člana 2. stav 1. tačka 7. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira, na osnovu člana 80, 203, 207. i 212. Zakona o prekršajima, dana 14. 9. 1984. godine, donosi

REŠENJE (Nastavak…)

Odluka Ustavnog suda Jugoslavije

USTAVNI SUD JUGOSLAVIJE
Br. U. Br. 113/83
8. novembra 1983. godine
Beograd
BOŽIDARU TODOROVIĆU
Beograd
Hadži Ruvimova br. 2
Ustavni sud Jugoslavije, na sednici od 2. novembra 1983. godine, po Vašoj inicijativi, razmotrio je odredbe čl. 18b, 18j. i 18k. Dopune Samoupravnog sporazuma o utvrđivanju uslova za rad i sistematizaciju radnih mesta u Četvrtoj gimnaziji u Beogradu od 14. februara 1977. godine, u kojima je bila predviđena moralno-politička podobnost kao uslov za rad u obrazovno-vaspitnom procesu u ovoj školi i utvrdio da nema procesnih uslova za pokretanje postupka za ocenjivanje ustavnosti osporenih odredaba navedenog pravilnika. (Nastavak…)

Odluka Suda udruženog rada Srbije

SUD UDRUŽENOG RADA SRBIJE

Odluka broj 779/78

I. Todorović Božidar iz Beograda, pokrenuo je postupak pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu sa zahtevom da se kao nezakonita poništi odluka Zbora radnih ljudi od 10. januara 1977. godine i rešenje direktora IV gimnazije u Beogradu od 11. januara 1977. godine kojima je udaljen sa radnog mesta iz radne zajednice do okončanja postupka za utvrđivanje moralno političke podobnosti za dalji rad u Vaspitno obrazovnom procesu, zatim odluka Saveta Gimnazije od 17. marta 1977. godine i rešenje Direktora od 25. marta 1977. godine na osnovu kojih mu je prestalo svojstvo radnika u udruženom radu i da se naloži Gimnaziji da ga vrati na njegovo ranije radno mesto profesora istorije i sociologije i naknadi troškove ovoga spora. takođe da se poništi rešenje direktora Gimnazije od 23. novembra 1976. godine kojim mu je utvrđen osnov obračuna ličnog dohotka i da se naloži Gimnaziji da mu isplati obustavljeni deo ličnog dohotka od 5% počev od 1. septembra 1976. godine, pa do dana pravosnažnosti odluke. (Nastavak…)

Odluka Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu

Osnovni sud udruženog rada u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: Rašković Momčila, kao predsednika veća, Tijanić Nedeljka i Tasić Miroslava, kao članova veća, u pravnoj stvari predlagača Todorović Božidara iz Beograda, Ratka Mitrovića br. 131, koga zastupa punomoćnik Trninić Dragoslav, adv. iz Beograda, ul. Kralja Milutina br. 37 i učesnika Četvrte gimnazije u Beogradu, ulica Teodora Drajzera br. 25, koju zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ul. Slobodana Penezića-Krcuna br. 17-a, radi poništaja odluke o udaljenju i isključenju iz Radne zajednice, kao i isplate ličnog dohotka, po održanoj raspravi na dan 18. oktobra 1977. godine, u prisustvu predlagača, njegovog punomoćnika i zastupnika drugog učesnika u sporu – Zeković Tomislava, pomoćnika Gradskog javnog pravobranioca, doneo je

ODLUKU (Nastavak…)

Rešenje direktora Četvrte gimnazije u Beogradu

ReŠenje direktora o udaljavanju sa radnog mesta
Na osnovu člana 96. i 97. Zakona o pravima i obavezama radnika u udruženom radu, člana 94. Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, člana 160, 161. i 272. Statuta Četvrte gimnazije u Beogradu, člana 16, 17. i 18. Samoupravnog sporazuma o utvrđivanju uslova za rad i sistematizaciji radnih mesta u IV gimnaziji u Beogradu, Odluke Zbora radnih ljudi IV gimnazije u Beogradu, donete na skupu od 10. I 1977. godine, a u vezi predloga Osnovne organizacije Saveza komunista IV gimnazije od 6. 12. 1976. godine, donosim sledeće

REŠENJE (Nastavak…)

Odluka Zbora radnih ljudi

ZBORU RADNIH LJUDI ČETVRTE GIMNAZIJE

O v d e

PREDMET: Predlog za suspenziju sa dužnosti druga Todorovića Božidara
Osnovna organizacija SK Četvrte gimnazije na sastanku od 6.12.1976. godine jednoglasno je odlučila da predloži Zboru radnih ljudi da druga Todorović Božidara, profesora istorije odmah suspenduje sa dužnosti zato što nije podoban da dalje vrši funkciju vaspitača mlade generacije. (Nastavak…)

Presuda Okružnog Suda U Nišu

U IME NARODA

Okružni sud u Nišu kao krivični prvostepeni sud u veću sastavljenom od sudija ovoga suda Stanković-Brkić Milivoja, kao predsednika veća, sudije ovog suda dr Dimitrija Marčetića i sudija porotnika Živojina Simonovića i Vasilija Križanovića, u krivičnom predmetu protivu Božidara Todorovića, nastavnika Gimnazije iz Šapca, zbog dela iz čl. 118 stav 1. KZ, prema optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Nišu KTo-209/37 od 24. septembra 1957. godine, na osnovu glavnog javnog pretresa, održanog pred ovim sudom 30. oktobra 1957. godine, na kome je pretresu optužbu zastupao zamenik Okružnog javnog tužioca Života Đokić, u prisustvu opt. Božidara Todorovića i njegovog branioca Ratomira Nikolića, advokata iz Niša, a pošto su stranke dale svoju konačnu izjavu, sud je dana 30. oktobra 1957. godine izrekao i javno objavio sledeću:
PRESUDU (Nastavak…)

Usud nepodobnosti Božidara Todorovića

Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd

1. – Božidar Todorović rođen je 5. januara 1930. godine, u selu Bojić, srez Šabac, od oca, učitelja, Borka i majke, učiteljice, Ljubice, rođ. Vujatović. Majka mu je umrla 1937. godine, ostavljajući petoro dece na teret ocu. Borko Todorović, socijalista po ubeđenju i član Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, bio je ugledan učitelj u svom kraju. Zbog slobodoumlja i “dugog jezika” nije bio u milosti prosvetnih vlasti. Suđeno mu je početkom pedesetih godina zbog “ruženja narodne vlasti”, jer je nakon pobede fudbalske reprezentacije FNRJ nad reprezentacijom Sovjetskog Saveza javno izjavio da “naši fudbaleri igraju glavom a političari vode politiku nogama”. Četrnaest puta je premeštan kao učitelj, tako da su njegova tri sina i dve kćeri završavali škole u različitim mestima Srbije. (Nastavak…)

Bog je ljut – o crkvi i veri

Jelena Reljin
učenica Pravno-birotehničke škole “9. maj”
Beograd

Ovom svojom autorskom besedom Jelena Reljin, učenica Pravno-birotehničke škole “9. maj” iz Beograda, jednoglasnom odlukom petočlanog žirija (prof. dr Milentije Đorđević, prof. dr Milivoje R. Jovanović, prof. dr Vojislav Đurđić, ass. mr Slaviša Kovčević i Dejan A. Milić) osvojila je prvo mesto na Desetom republičkom takmičenju u besedništvu učenika srednjih škola, održanom u Nišu 13. maja 2006.godine. (Nastavak…)

Prodali veru za večeru

Vuk Fatić
Srpska radikalna stranka
Beograd

• Ti si se ‘93. godine učlanio u SRS.
Da, 28. decembra 1993.
• Zašto si se učlanio u SRS ‘93. godine?
To je bilo neposredno nakon parlamentarnih izbora za Skupštinu Srbije 1993. godine, koji su protekli u neverovatno nekorektnoj atmosferi, jer je tada vladajuća Socijalistička partija Srbije bivšeg predsednika Miloševića pokušala na sve načine da uništi našu Srpsku radikalnu stranku. Sve to su činili iz jednog jedinog razloga – zato što su radikali mesecima pre toga ukazivali na pogubnu politiku vlade Nikole Šainovića, koja je u Srbiji napravila nezapamćenu inflaciju. Mislim da nigde u svetu nije zabeležena takva inflacija. Bukvalno se dešavalo da u radnjama nema elementarnih namirnica, ljudi su se snalazili, plate su bile oko pola tadašnje marke, bilo je gladnih, sirotinje. (Nastavak…)

Za rat je potrebno dvoje

Branko Ružić
Socijalistička partija Srbije, Beograd

• Kada si i zašto počeo da radiš za SPS?
Formalno, ‘96. godine, početkom, u januaru ili februaru sam se učlanio u SPS. Ali suštinski, ta ideja mi je bila srodna, znači socijalna pravda, ravnopravnost, solidarnost, nešto što program Socijalističke partije i u Srbiji i u svetu jednostavno propagira. Jedan humaniji svet za koji se zalaže ta partija i jednostavno, da bi ljudi ovde, ophrvani problemima, živeli život dostojan čoveka. To je bio jedan od razloga. Drugi razlog je bila politika, koja je po mom mišljenju ipak bila umerena u to vreme, za ostvarenje našeg državnog interesa. Ne samo državnog interesa srpskog naroda u Srbiji i Saveznoj republici Jugoslaviji, sada u Srbiji i Crnoj Gori, već državnog interesa kao države, uz sve prateće elemente, kao što je očuvanje ljudskih prava etničkih zajednica koje žive na ovim prostorima. (Nastavak…)

Unazađivanje generacija bez perspektive

Danijela Maljević
Demokratska stranka, Beograd

• Koji je bio prvi protest u kojem si učestvovala?
To su bili protesti ‘92. na Terazijskoj česmi. Moja sestra je bila aktivni učesnik, a ja sam više statirala budući da sam tada imala 16 godina. Ono što je ona radila za mene je bilo vrlo intrigantno i, za početak, ona me je informisala šta se zapravo dešava. Pošto sam tek formirala svoje političke stavove, ona mi je objasnila čitav logički, sociološki i politički kontekst. Nisam bila sasvim osvešćena šta se zapravo dešava, ali se dobro sećam buntovničke atmosfere. Pre svega išla sam da pratim nju, a usputni efekat je bio taj da sam učestvovala u demonstracijama. (Nastavak…)

“Otpor, stoko!”

Milja Jovanović
aktivista OTPOR-a, Beograd

• Kako si ti doživela proteste ‘96. i ‘97 godine?
To je vrlo komplikovano za mene, zato što ja nikada nisam bila sklona veri u tako nešto. Odrasla sam u jednoj vrlo ciničnoj porodici. Majka mi je profesor grčkog i latinskog na Univerzitetu u Novom Sadu, otac mi je pisac – profesionalni umetnik, i politika i ta vrsta angažmana su mi oduvek bili strani u onom smislu da verujem da postoje problem vođe i problem autoriteta. U tom smislu je to nešto čemu ja nisam mogla da se priklonim. Međutim, kada je počeo studentski protest, to je više bio moj lični revolt… Bile su duhovite akcije i sve je to meni bilo simpatično bez obzira na to ko to vodi i kakvi su ti ljudi, da li će se okoristiti, da li će se od toga obogatiti ili će ukrasti pare – meni to nije bilo bitno, nego mi je bilo bitno to što se ne sećam da sam imala određen politički stav i da u onom trenutku kada se ukaže šansa da se taj stav pokaže, makar samo i u masi ljudi, koji jesu bili poznatiji i jesu bili bitni u onom vremenu, on treba da se pokaže. (Nastavak…)

Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (6)

Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.

Uzlet autsajdera

Branko Ljuboja
publicista, Kikinda

Među mnogobrojnim posledicama koje je režim Slobodana Miloševića ostavio na srpsko društvo, jedna od tragičnih je i to što su i među njegovim pristalicama, ali nažalost i među oponentima, neslućene visine dostigli ljudi koji u normalnim okolnostima ni u kom slučaju me bi mogli da predstavljaju elitu jednog ozbiljnog, organizovanog demokratskog društva. (Nastavak…)

Dva lica tranzicione Srbije

Marinko Vučinić
publicista, Beograd

Srbija je zemlja čuda, i to je činjenica u koju se svakodnevno uveravamo. Društveno, socijalno i političko stanje našeg društva više ne može da se ocenjuje i promišlja pomoću racionalnih i osmišljenih kategorija. Realni život i njegove svakodnevne manifestacije prevazilaze i najrazigraniju literarnu maštu. Potvrđuje se po ko zna koji put ono poznato mišljenje Dostojevskog da je život mnogo složeniji i maštovitiji od svakog pokušaja da se on literarno uobliči i osmisli. Živimo u surovom vremenu tranzicije i razaranja elementarnih ljudskih vrednosti, nestaje jedan svet u kome smo do juče živeli i za koji smo smatrali da je nepromenjiv. (Nastavak…)

Model zakona o zaštiti podataka o ličnosti

Vladimir Vodinelić, Aleksandar Resanovic, Saša Gajin

– Model –

I. OPŠTE ODREDBE

Predmet Zakona
Član 1.
(1) Ovim zakonom se uređuju uslovi za dopuštenost obrade podataka o ličnosti, prava lica i zaštita prava lica, ograničenja zaštite podataka radi slobode izražavanja, postupak po žalbi pred nadležnim organom i nadležni organ, obezbeđenje podataka, evidencija, iznošenje podataka iz Republike Srbije i nadzor nad izvršavanjem zakona.
(2) Radi zaštite podataka o ličnosti, ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti (dalje: Poverenik)¹ , kao samostalan državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti. (Nastavak…)

1. Poslove zaštite podataka o ličnosti i prava na pristup javnim informacijama obavljaće isto lice imenovano za Poverenika. [↩]

Povodom modela zakona o zaštiti podataka o ličnosti

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet univerziteta Union
Beograd

1. Važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (“Službeni list SR Jugoslavije” br. 24/1998) donet je znatno nakon što je većina zemalja već uveliko primenjivala zakone o zaštiti podataka o ličnosti i umnogome izmenila početne zakone. Već šezdesetih godina XX veka SAD su počele sa zakonodavnim zahvatima u ovoj oblasti, a u sledećoj deceniji zakone su imale mnoge evropske zemlje. Donet u vreme kada su drugde na sceni bile već treća i četvrta generacija zakona o zaštiti podataka o ličnosti, domaći zakon o zaštiti podataka o ličnosti sam, ipak, nije nadišao karakteristike zakona druge generacije. (Nastavak…)

Demokratija

Rade Drainac

Treba isključiti zauvek lične sukobe iz našeg javnog života. Naše novinarstvo, vođeno jednom starinskom tradicijom partizanskih borbi, našu javnost bilo je zatrovalo ličnim a ne ideološkim sukobima. U našem savremenom političkom životu još uvek, mada ne u tolikoj meri kao pre, dobija se utisak da su u pitanju samo ličnosti a ne ideologije, pojedinačni interesi a nikako opšta narodna korist. Uvek su se isticale samo ličnosti, kao da su iz njih zračile ideologije i kao da te ličnosti, u stvari, nisu bile posledica društvene stvarnosti u datom momentu, što je takav način naš politički život odvajalo od jedne ideološke narodne borbe. (Nastavak…)

Švedsko, ne naše

Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo,
Beograd

Rezime: U ovom radu autor kritički piše o pojedinim rešenjima i slabostima Zakona o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, sučeljavajući odredbe ovog Zakona sa rešenjima u pravnim aktima Švedske. Predmet njegove kritike su odredbe Zakona koje se odnose na zabranu diskrimi- nacije osoba sa invaliditetom na radnom mestu i u vezi sa zapošljavanjem. Kao posebnu slabost Zakona autor ističe činjenicu da on nije razradio sistem sankcija, da nije definisao koga treba smatrati invalidom, šta je sve zabranjeno kao vid diskriminacije, kao i nepostojanje poverenika (ombudsmana) za prava osoba sa invaliditetom.
Ključne reči: prava osoba sa invaliditetom, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, pravo na rad, ombudsman, švedsko pravo. (Nastavak…)

Politička misao Krste Cicvarića

Branko Nadoveza
Institut za noviju istoriju Srbije,
Beograd

Rezime: Novinar i publicista Krsta Cicvarić u svojim političkim spisima bavio se problemom društvenih procesa, organizacijom države i državne vlasti, sindikalizmom i anarhizmom. Pisao je o istaknutim ličnostima iz novije srpske istorije (Skerlić), o srpskim pravnim piscima (Slobodan Jovanović, Živojin Perić) i raznim društvenim problemima svoga doba. Njegovo ideološko opredeljenje kretalo se od anarhizma do socijalizma, ali je često bilo nejasno i protivurečno. Zanimljivo je naročito njegovo razmatranje problema “birokratskog” i “slobodnog” socijalizma, kao i ideja da su demokratija i socijalizam neodvojivi, da se prožimaju. Cicvarić sindikalizam kao vid političkog udruživanja suočava sa političkim partijama. Baveći se problemom nacionalnog oslobođenja Srba, naglašava da je jedini način oslobođenja Srba opšta revolucija. Iako nije dao originalan naučni doprinos, značaj njegovog javnog delovanja je u činjenici da se bavio gotovo svim socijalnim fenomenima svog doba.
Ključne reči: novinar i publicista Krsta Cicvarić, anarhizam, socijalizam, sindikalizam, opšta revolucija, nacionalno oslobođenje Srba. (Nastavak…)

Ekonomski i politički uzroci korupcije u modernom društvu

Goran Marković
publicista, Bjeljina

Rezime: Uzroke korupcije je moguće tražiti u različitim sferama društvenog sistema, ali se oni u osnovi nalaze u prirodi i načinu funkcionisanja ekonomskog i političkog sistema. Institucije i mehanizmi svojinskog monopola u ekonomskoj sferi, odnosno predstavničke demokratije elitističkog tipa u političkoj sferi stvaraju odnose moći koji omogućavaju pojedinim društvenim grupama kontrolu društvenih procesa, što one koriste i za dodatno materijalno bogaćenje i učvršćenje pozicija moći zloupotrebom položaja koji im pripadaju. Korupcija je naročito izražena u društvima koja prolaze kroz proces privatizacije, koji omogućava koncentraciju ekonomske moći u rukama malog broja pripadnika društva, jer se vrši u uslovima čvrste povezanosti centara ekonomske i političke moći. Političke uzroke korupcije treba tražiti u: povezanosti političke elite sa nosiocima ekonomske moći putem finansiranja političkih stranaka; (su)vlasništvu pripadnika političke elite nad privatnim kapitalom; njihovom učešću u dobiti i upravljanju privatnim kompanijama kojima čine usluge dok su na vlasti. Efikasan sistemski okvir za suzbijanje korupcije zahtijeva što ravnomjerniju raspodjelu društvene moći među društvenim grupama, postojanje institucija participativne demokratije i alternativnog civilnog sektora koji ne bi bio elitistički i čiji bi izvori finansiranja i načini djelovanja bili transparentni.
Ključne reči: korupcija, društvena moć, politička elita, privatizacija, civilni sektor, demokratsko odlučivanje. (Nastavak…)

Kako sam sistematski zabetoniran od Saše Ćirića

Aleksandar Pavlović
književni kritičar, Beograd

Napomena: Kada sam Saši Ćiriću poslao radnu verziju mog teksta, očekivao sam da on o tom tekstu izrekne sud, da iznese primedbe i sugestije koje bi dovele do njegovog poboljšanja (ne Ćirića nego teksta), a nisam očekivao da taj sud bude preki sud, da umesto žutog kartona zaradim diskvalifikaciju, i da njegovo mišljenje bude formulisano u obliku zvaničnog saopštenja. Izlazim u susret njegovoj želji (pretpostavljajući je svojim željama) da se tekst objavi u onakvom obliku, uz njegovu reakciju i polemiku, sa napomenom da se rad Oko Betona ima smatrati, dakle, radnom verzijom teksta, i na njegovo citiranje i kasapljenje ima pravo samo i isključivo Saša Ćirić. (Nastavak…)

Namigivanje ili Sauronova osveta*

Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd

Moto kritičke recepcije A. Pavlovića, Oko Betona, višestruko je aktivan.¹ (Čega zajedničkog ima to pisanje sa interesima našeg naroda ili države?, pitao je, ako je verovati kritičaru, A. A. Ždanov u jednom svom referatu.)
On je ponajpre provokacija. Provokacija ove vrste može imati dva vida: vid satiričke optužbe i vid neutralne rekontekstualizacije sa komičkom funkcijom. (Nastavak…)

1. * Komesarska reakcija na tekst Aleksandra Pavlovića Oko Betona, časopis “Hereticus”, Beograd, sigurno; nekad u budućnosti.
   1 Zašto A. Pavlović koristi baš ovaj moto? Paradoksalno, ali nije važno šta su njegovi izvorni i pravi motivi. Važan je kontekst, sled kritičkih komentara pro et contra Betona, mogući smisao prizvanih ideoloških i simboličkih aveti. Opet, moto nije slučajan, pa sve i da ga protumačimo i doživimo kao “štos” koji je nezavisan od ostatka teksta. Jer Oko Betona počinje Ždanovom a završava marksizmom. Kao što nacionalisti jednostranim revizionizmom istorije prizivaju revanšizam (videti tekst S. Ćirića o Knjizi o Milutinu D. Popovića), tako i Betonijeri otvaranjem kritičarske i estetičke Pandorine kutije (a od kad je ona zatvorena?) prizivaju ili re-uspostavljaju marksizam (ali kada je on prestao da bude živ i prisutan na našoj teorijskoj sceni?). Tako bi Beton nepravedno preuzeo ulogu jednog ambicioznog časopisa kakav je Prelom, izdanje Škole za teoriju i istoriju umetnosti. Sa druge strane, ako je glavno merilo A. Pavloviću za detektovanje prisustva marksizma u Betonu igltonovsko naglašavanje težnje ka oslobađanju i menjanju postojećih okvira, kojom se navodno odlikuje savremeni, nedogmatski marksizam, sa mnogo više razloga bi se za časopis Dveri ili Dveri serbske moglo reći da promovišu marksizam, s obzirom na to da je njihova kritika savremenog srpskog društva direktna, obuhvatna i sa neskrivenom težnjom ka nekoj vrsti konzervativne re-evolucije ili srednjovekovnog renesansa (kakav divan oksimoron). Pored doživljaja lične uvrede da se meni kao liberalu spočitne marksizam, teši me “činjenica” kritičarskog otkrovenja A. Pavlovića da se na marksističkoj platformi sa mnom/nama/Betonom nalaze i Boško i Bocko i urednici Preloma. Uvek je lakše u Nojevoj barci proizvoljno i olako sklepane teorije. [↩]

Oko betona

Aleksandar Pavlović
književni kritičar, Beograd

Čega zajedničkog ima to pisanje
sa interesima našeg naroda ili države?
A. A. Ždanov,
Referat o časopisima “Zvezda” i “Lenjingrad”
(posveta političkim komesarima)

Dvosmislenost u naslovu ovog teksta treba da ukaže na moju dvostruku nameru da, s jedne strane, istaknem ono što vidim kao oko, žižu, poetičko središte tekstova objavljenih u Betonu, kao i da, sa druge, razmotrim neke pojave koje su oko(lo) Betona, poput dosadašnjih reakcija na ovaj podlistak ili njegovog mogućeg uticaja na proučavanje književnosti kod nas.
Formulisanje poetičke paradigme Betona može biti samo uslovno, pošto radovi objavljeni u njemu obuhvataju aforizme, humorističke i satirične sadržaje, književnu kritiku i tekstove koji se tiču opšteg kulturnog i intelektualnog miljea, koji nisu jednostavno svodivi na nekakav jedinstven poetički okvir. Ipak, najveću pažnju javnosti i najveći broj reakcija izazvali su tekstovi posvećeni književnim temama, koji su objavljeni u rubrici Mixer, i ovde ću se ograničiti na razmatranje značaja i poetičke utemeljenosti tih radova. (Nastavak…)

Dnevnici komesara (auto-biografska ispovest urednika Betona)

Miloš Živanović
književnik, Beograd

Uvodna reč

Reakcijama se, poštovani čitaoče, u stvari ne treba baviti. Šta te se tiče percepcija ovoga ili onoga u javnosti, stručnoj javnosti, kritičkoj javnosti, tajnoj javnosti… Radi i ćuti. Na liniji autor – čitalac postoje bezbrojne mogućnosti za nesporazum. A na liniji autori Betona – čitaoci, te mogućnosti se rado i namerno fabrikuju i eventualno mogu da budu dovoljno dobra tema za specifičnu obradu. Produkcija nesporazuma se, doduše, pre svega obavlja kuloarski, ili što bi Ćira rekao – oralno, napismeno ređe, ali može da se nađe. Te “nesporazumalne’’ reakcije potekle su (navodim samo najzanimljivije) sa Instituta za književnost, od Gorana Petrovića, Marinka Vučinića, Mira Vuksanovića… (Nastavak…)

Jebaćemo se još (kritička parodija poeme Matije Bećkovića)

Tomislav Marković
satiričar, Beograd

Bećkovićevoj nekrofiliji (koja je svoju zloćudnost pokazala i u istorijskom kontekstu) treba suprotstavljati rableovsku zajebenciju, igru, karnevalsku razuzdanost. Stran mi je taj arhaični, patrijarhalni, brđanski, arhikonzervativni, rodovski, epski, plemenski, ratnički, gorštački, u levibrilovskom smislu primitivni, rudimentarni, organski duh koji provejava gotovo iz svega što Bećković piše, “besedi” ili čini. Bećku se vredi suprotstavljati bez mržnje ili osvete, a to znači smehotvornom igrom na način detronizacije, plebejske sprdačine (pokazivanja nosa Kralju). Bećkovićev kobajagi uzvišeni svet mudrolija seoskih zatucanih proroka i okamenjenih kvaziepskih fraza, “večnih istina” i gnoma može se pretvarati u svet psovki i onog najuniverzalnijeg tj. seksa, onog što Bahtin naziva “materijalno-telesno dole”. Gola skarednost se suprotstavlja opscenosti Bećkovićevog jezika i zapravo ga razobličava, dekonstruiše i razara mu svetačku auru. (Nastavak…)

Recepcija betona – analize i komentari

Saša Ćirić
književnik, Beograd

Poklon – danajski darovi ili P(r)okazivanje aktera

Anketa u Politici (petak 21. jul i subota 22. jul)

Povod
Pojavu Prvog broja Betona pratio je poveći intervju objavljen istog dana u Politici sa Sašom Ilićem, gde se jednim pitanjem i odgovorom posredno najavljuje nastup nove generacije kritičara i procenjivača prilika na našoj književnoj sceni. Tik posle Drugog broja Betona zatekla nas je informacija da je redakcija za kulturu lista Politika kontaktirala 20-ak pisaca mlađe i srednje generacije sa nekoliko pitanja o Betonu. Prva pomisao bila je da sledi linč, raspinjanje, ograđivanje, pacifikacija… Međutim, poveći prostor, dvodnevno trajanje, afirmativni naslovi sugerisali su poruku o nečem novom i važnom u kulturnoj ponudi naše scene. Opet, letnje doba, tradicionalno bez kulturnih dešavanja (Beton nije tempirao svoj izlazak za jun mesec, jer suša je zamka i za malo kiše), ostavljalo je prostora u novinama za veće temate o bilo čemu, pa i o Betonu. Bilo kako bilo, anketu Politike vidim kao podršku. (Nastavak…)

Carski rez, antisemitizam i savremena srpska književna scena

Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd

Ovaj tekst je nastao marta 2005. godine kao odgovor na objavljivanje knjige Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš u izdanju Narodne knjige. Tekst sam ponudio tadašnjem uredniku lista Danas – Grujici Spasoviću, zatim redakciji Vremena, Glasu javnosti, Letopisu matice srpske, kao i Koracima. Jedino je urednik kragujevačkih Koraka pokazao zainteresovanost za njegovo objavljivanje. Međutim, sutradan je tekst odbijen na sastanku redakcije Koraka uz obrazloženje da se “bavi politikom a ne poetikom”, tj. da je previše novinski i da mu nije mesto u književnom časopisu. U narednom broju je, uprkos takvom stavu, u pomenutom časopisu objavljen intervju sa Vasovićem u kome je on obrazlagao svoj stav prema demokratiji, promenama u Srbiji i NATO intervenciji, ali to se savršeno uklapalo u estetski koncept redakcije. (Nastavak…)

Pre betona – Uvodne napomene

1 Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd

Rezime: Temat o “Betonu”, dodatku za kulturu pri dnevnom listu “Danas”, ima za cilj da savremenu kulturnu i književnu scenu u Srbiji osvetli iz ugla reakcija te sredine na radikalnu kritiku koju “Beton” objavljuje, a koja detektuje i dekonstruiše nacionalističku ideologiju i umetničku jalovost u proizvodima kulture. Kao dominantna obeležja sadašnjeg trenutka u srpskom društvu i kulturi “Beton” ističe odsustvo suočavanja sa ratnom prošlošću 90-ih, oportunizam, odsustvo poštene i kompetentne negativne kritike, ruiniranje časopisa i kulturnih institucija. Ovaj temat je sastavljen iz žanrovski heterogenih tekstova, koji se kreću od analitičkih do satiričko-parodijskih priloga. Temat demonstrira, takođe, kako se može voditi učena i oštra, a istinska polemika o krupnim pitanjima estetike, kritike i ideologije koje “Beton” pokreće.
Ključne reči: književne mape, negativna kritika, kritička recepcija, veza ideologije i književnog vrednovanja, vrednost i odgovornost, kulturni milje postmiloševićevske Srbije, oportunizam, ignorancija i nacionalizam. (Nastavak…)

Uvodnik

Cilj časopisa Hereticus je, između ostalog, novo vrednovanje kulturne prošlosti i sadašnjosti. U tom smislu redakcija je nastojala da osvetli progon intelektualaca od strane autoritarnih režima u Srbiji i da pod kritičku lupu stavi stvaraoce u različitim oblastima koji su promovisali diktatorske režime na ovom tlu i tako odlučujuće doprineli marginalizaciji i ostrakizmu autentičnih stvaralaca iz naše kulture.
Nažalost, uprkos demokratskim promenama u političkom sistemu Srbije, mi se još uvek nismo suočili sa zlom autoritarne prošlosti, nismo izvršili prevrednovanje i ponovno čitanje pravnih spisa i umetničkih dela. Lestvica vrednosti je ostala ista, ništa nije pomereno u odnosu na partijska i ideološka vremena. Otuda je kategorički imperativ našeg doba – savladavanje autoritarne prošlosti: prošlost se mora savladati da se ne bi ponovila! Reč je o složenom procesu u kome valja izaći na kraj s minulim mračnim vremenima: zagospodariti, ovladati prošlošću koja je gospodarila nama, i koja će to činiti i dalje ako mi ne ovladamo njome.
U oblasti kulture to, pre svega, znači novo vrednovanje u pravu, umetnosti i svim drugim oblastima stvaralaštva. Na ključnim mestima na kojima se vrše takva vrednovanja ostali su ili isti ljudi ili njihovi učenici i sledbenici. Malo je ko spreman da povuče radikalniji korak. U takvoj situaciji Hereticus pokušava da skine mitske velove sa obrazine autoritarne prošlosti, da objasni zašto se ništa nije izmenilo u poluvekovnoj dominaciji ratničkih pohoda na autentične i autonomne autore i institucije kulture u Srbiji. Istovremeno, on pokušava da skine i maske sa lica mnogih intelektualnih poslenika, dojakošnjih “vrlih ratnika na idejnom i nacionalnom frontu” koji su se isticali u gušenju autonomije stvaralaštva i stvaralačkih sloboda, a koji danas važe kao ljudi demokratske orijentacije i borci za ljudska prava.
Značajan doprinos tim nastojanjima daje i grupa mladih književnika i književnih kritičara okupljena oko projekta “Beton” – dodatka za kulturu pri dnevnom listu Danas. Oni svojom radikalnom kritikom nastoje da detektuju i dekonstruišu nacionalističku ideologiju i umetničku jalovost u proizvodima srpske kulture. Stoga temat u ovom broju posvećujemo jeretičkim inicijacijama grupe “Beton”. Cilj temata je da savremenu kulturnu i književnu scenu u Srbiji osvetli iz ugla reakcija te sredine na radikalnu kritiku koju “Beton” objavljuje.
Kao dominantna obeležja sadašnjeg trenutka u srpskom društvu i kulturi, “Beton” ističe izbegavanje suočavanja sa ratnom prošlošću 90-ih, oportunizam, nedostatak poštene i kompetentne negativne kritike, ruiniranje časopisa i kulturnih institucija. Ovaj temat je sastavljen iz žanrovski heterogenih tekstova, koji se kreću od analitičkih (Saša Ćirić, Saša Ilić) i polemičkih (Aleksandar Pavlović, Saša Ćirić), do satiričko-parodijskih priloga (Tomislav Marković, Miloš Živković). Temat demonstrira, takođe, kako se može voditi učena i oštra, a istinska polemika o krupnim pitanjima estetike, kritike i ideologije koje “Beton” pokreće.
Objavljujući po prvi put temat koji su priredili spoljni saradnici, podsećamo da je redakcija časopisa Hereticus od prvog broja zauzela stav da je časopis otvoren za sve ideje, osim onih koje vređaju nacionalna, verska i rasna osećanja čitalaca. Ali naša otvorenost ne podrazumeva i slaganje sa svim što je na stranicama časopisa od prvog broja objavljeno. Ocene izrečene u prilozima lični su stavovi njihovih autora i ne izražavaju nužno mišljenje ni redakcije ni izdavača. Rukovodeći se dosledno tim načelom, ali i načelom slobode mišljenja i izražavanja, redakcija Hereticusa u tematu objavljuje u neizmenjenom obliku i autorski prilog u kojem će mnogi, zbog prenaglašene upotrebe verba obscena, videti preteranu banalizaciju.
Nakon temata slede uobičajene rubrike Hereticusa. U rubrici Istraživanja objavljujemo tekstove Gorana Markovića o korupciji i Branka Nadoveze o političkoj misli Krste Cicvarića. U Ogledima Predrag Vukasović kritički piše o pojedinim rešenjima i slabostima Zakona o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, sučeljavajući odredbe ovog Zakona sa rešenjima u pravnim aktima Švedske. Rubrika Zbivanja posvećena je ovog puta zaštiti podataka o ličnosti. U rubrici Pogledi su prilozi Dejana Milića o uklanjanju spomenika Đuri Jakšiću, velikom srpskom pesniku i slikaru, iz porte jednog manastira, Marinka Vučinića o protivrečjima tranzicije u Srbiji i Branka Ljuboje o političkim autsajderima. U rubirici Intervju nastavljamo sa objavljivanjem serije razgovora na temu “Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. godine”. Ovog puta to su razgovori Silvie Nadjivan sa Miljom Mijanović, Danijelom Maljević, Brankom Ružićem, Vukom Fatićem. Besedu Jelene Reljin, koju je žiri takmičenja u besedništvu u Sremskoj Mitrovici zabranio, objavljujemo u rubrici Cenzurisani tekstovi. Rubrika Dosije prikazuje suđenje i izgon Božidara Todorovića zbog moralno-političke nepodobnosti. I konačno, u rubrici Osvrti, prikazi, recenzije prikazani su: monografija Dragice Vujadinović o političkoj filozofiji Ronalda Dvorkina (Lino Veljak), i knjiga dokumenata o procesima Božidara Todorovića (Marinko Arsić Ivkov).
Beograd, januara 2007. Uredništvo

Novo medijsko pravo u Srbiji

Jovica Trkulja

– Seminari za zaposlene u pravosuđu i medijima –

Sloboda informisanja podrazumeva otvorenost i dostupnost, pod ravnopravnim uslovima, sredstava javnog informisanja svim učesnicima u političkom životu zemlje i običnim građanima. Tri su noseća stuba na kojima počiva delatnost medija u demokratskom društvu: profesionalni standardi novinarske struke, pravni okvir čija pravila regulišu delatnost novinara i etička pravila novinarske struke. Pravni okvir novinarskog rada proističe iz potrebe da se pravnim pravilima uredi medijska sfera društva i posebno da se pravnim sredstvima ta pravila realizuju ako se ne ostvaruju dobrovoljnim ponašanjem u skladu sa njima. (Nastavak…)

Sećanje na Najdana Pašića

Aleksandar Miljković
publicista, Beograd

– Lične uspomene –
Kada je Najdan Pašić otišao od nas, osetio sam da treba da ga ispratim rečima posvećenim njegovoj uspomeni. Međutim, valjda je tada nastupilo takvo vreme da nisam imao gde da taj tekst objavim. A koliko znam, povodom njegove smrti nije se niko drugi oglasio. A Najdan Pašić ne samo da je bio prisutan u našoj političkoj, kulturnoj i naučnoj javnosti, već je bio od onih koji su se nalazili u prvim redovima, koji su decenijama delovali na idejnom i intelektualnom polju. Ali od njegove su se smrti vremena promenila, i ljudi kao što je on bio danas se malo ko seća. (Nastavak…)

(Ne)pređeni rubikon

Dragan Miljanić
diplomata i publicista
Beograd

(NE)PREĐENI RUBIKON
Igrom slučaja, 5. oktobra o.g., na šestu godišnjicu Oktobra, zatekao sam se na mom nekadašanjem fakultetu (Pravnom) u Beogradu, koji je nedavno proslavio 165 godina od osnivanja. (Sve neke godišnjice!)
Tom prilikom upoznao sam profesora Jovicu Trkulju. Da li se redovni čitaoci “Danasa”, da ne kažem stari – jer “Danas” je mlad dnevni list – sećaju dr Trkulje? Pretpostavka je – DA. (Nastavak…)

Peščanik i doslednost

Marinko Vučinić
publicista, Beograd

Svaka priča o nagradama je i priča o doslednosti. O doslednosti onih koji nagradu dodeljuju kao i samih njenih dobitnika. U stvaranju određenog sistema vrednosti u društvu kriterijumi korišćeni prilikom dodeljivanja društvenih nagrada za dostignuća iz oblasti nauke, prosvete i kulture imaju veoma važnu i podsticajnu ulogu i značaj. I ne samo to, nagrade na veoma upečatljiv način govore o tome kakav je stvarni sistem vrednosti uspostavljen u određenom društvu. Opšte je poznata činjenica da mi imamo izuzetno veliki broj nagrada i to posebno u oblasti književnosti. (Nastavak…)

Odgovor Saveta RRA

SRPSKA RADIODIFUZIJA
I EVROPSKI STANDARDI
10 pitanja i 10 odgovora

Prilog Republičke radiodifuzne agencije javnoj raspravi o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji

1. Gotovo sve relevantne evropske institucije (OEBS, Savet Evrope, Evropska komisija) izrazile su zabrinutost povodom najavljenih izmena zakona jer one, kako se tvrdi, “nisu u skladu sa evropskim standardima”, kao i zabrinutost u pogledu odluka koje je do sada doneo Savet RRA. U čemu se sastoje razlozi za zabrinutost?
Pre svega, zabrinutost nisu izrazile “evropske institucije” već njihova beogradska predstavništva, što predstavlja vrlo bitnu razliku. (Nastavak…)

Pitanja i predlozi NUNS

ODBORU ZA KULTURU I INFORMISANJE
SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE
Predsedniku Aleksandru Lazareviću
B e o g r a d

PREDMET: Pitanja i predlozi povodom zahteva NUNS¹ da Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Republike Srbije sagleda stanje neizvršavanja propisa od strane Saveta RRA.
Po odredbi člana 40. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, Odbor za kulturu i informisanje sagledava stanje izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata u oblasti za koju je Odbor zadužen. NUNS traži i očekuje da, povodom nezakonitog postupanja Saveta Republičke radiodifuzne Agencije (Savet RRA) u odlučivanju o oduzimanju BK TV dozvole za emitovanje² i u odlučivanju o dodeli dozvola za emitovanje tv programa za teritoriju Republike,³ Odbor sagleda stanje izvršavanja kako Zakona o radiodifuziji Republike Srbije (ZRD),⁴ tako i, povezano s njim, Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (Povelja)⁵ i Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija),⁶ kao i Ustava Republike Srbije (Ustav RS).⁷ (Nastavak…)

1. Nezavisno udruženje novinara Srbije uz stručnu konsultaciju profesora Vladimira Vodinelića. [↩]
2. “Odluka o privremenom oduzimanju privremene dozvole za emitovanje televizijskog programa po onosvu člana 119 Zakona o radiodifuziji u trajanju od 30 dana”, od 25. aprila 2006. godine (dostupna na www.rra.org.yu). [↩]
3. “Odluka o izdavanju dozvola za emitovanje tv programa za teritoriju Republike”, od 25. aprila 2006. godine (dostupna na www.rra.org.yu). [↩]
4. “Službeni glasnik Republike Srbije”, 42/2002, 97/2004, 76/2005, 79/2005. [↩]
5. “Službeni list SCG”, 6/2003. [↩]
6. “Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda …”, “Službeni list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005. [↩]
7. “Službeni glasnik Republike Srbije”, 1/1990. [↩]

Kodeks novinarske struke, model

Vladimir Vodinelić, Saša Gajin

– Model –
PREAMBULA

Slobodno se izražavajući o javnim stvarima, odnosno o svemu onome o čemu javnost ima opravdani interes da zna, novinari i drugi medijski poslenici (urednici, snimatelji, fotoreporteri, montažeri, producenti i drugi, dalje: novinari) poštuju demokratsko ustavno uređenje i zakone. U svom radu novinari se rukovode sledećim načelima i pravilima novinarske struke.
1. Novinarska paŽnja
Pre objavljivanja informacije novinar i urednik sa pažnjom primerenom okolnostima (pažnja dobrog novinara) savesno proveravaju njenu podudarnost sa činjenicama (istinitost), kao i to da li ona obuhvata sve činjenice potrebne da se izbegne stvaranje pogrešne predstave (potpunost). (Nastavak…)

Uz model novinarskog kodeksa

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet univerziteta Union
Beograd

1. Nema još ni pun vek od nastanka prvog kodeksa novinarske etike u Francuskoj 1918. godine, a još je i manje od osnivanja prvih međunarodnih udruženja novinara dvadesetih godina XX veka. Novinarski kodeksi nisu od početka imali današnje karakteristike: današnja struktura kodeksa rezultat je razvoja u kome je sve više mesta zauzimala odgovornost novinara za svoj rad i odnos novinara prema čitaocima, odnosno slušaocima i gledaocima, dok je ranije to bio odnos sa poslodavcem. Korpusi autonomnih regula za novinarski rad koje danas susrećemo pod imenima “kodeks”, “načela”, “pravila” itd., različiti su kako po sadržini, tako i po sistematici, kao i po obimu. Od pre neku deceniju novinarski kodeksi su i predmet intenzivnog naučnog izučavanja, čijem komparativnom proučavanju¹ zahvaljujemo različita saznanja. (Nastavak…)

1. Vidi, na primer, T. Laitila, Journalistic Codes of Ethics in Europe, European Journal of Communication, 4, 1995, str. 527. i d., P. Juusela, Journalistic Codes of Ethics in the CS-CE Countries, Tampere, 1991, K. Nordestreng, The mass media declaration of UNESCO, Norwood, 1984, P. Lahav (Ed), Press law in modern Democracies – A comparatvie study, New York, 1983, C. Jones, Mass Media Codes of Ethics and Councils (A Comparatvie International Study on Professional Standards), Paris, 1980. [↩]

Vox populi

Predrag Milojević
novinar i publicista
Beograd

Američki predsednik Tomas Džeferson, pisac čuvene Deklaracije nezavisnosti, rekao je u jednom govoru: “Kad bih imao da biram između vlade bez slobodne štampe i slobodu štampe bez vlade, ja bih bio za ovo drugo.” Naravno, ovo drugo gotovo je neostvarljivo, ali je ono prvo česta pojava u naše vreme. Ima danas režima koji princip da je sve dozvoljeno što zakonom nije zabranjeno pretvaraju u princip da je sve zabranjeno što zakonom nije dozvoljeno. Svaka vlast je alergična na slobodu štampe – ukoliko je slabija, utoliko više.
Po jednoj poslovici vlast koja se penje narodu na glavu, ima slabe noge. (Nastavak…)

Uticaj žute štampe na radikalizaciju političke scene Srbije

Aleksandar Roknić
novinar dnevnog lista “Danas”
Beograd

Rezime: U ovom radu autor polazi od razlike između tabloida i senzacionalističke štampe. Tabloidi se po formatu razlikuju od senzacionalističke štampe, jer su veći, ali i po oblastima interesovanja, pošto su pretežno usmereni na šou-biznis, sa malim dodirom na politiku. Princip rada uspešnog senzacionalističkog dnevnika je da mora da poštuje osnovne principe novinarske profesije. U Miloševićevo vreme postojali su državne senzacionalističke novine, finansirane od strane države ili partije na vlasti. Prvi privatni dnevni senzacionalistički list u Srbiji osnovan je 1996. i zvao se “Dnevni telegraf”. U periodu nakon uspostavljanja prve demokratske vlade u Srbiji februara 2001, došlo je do prave lavine senzacionalističke štampe. Osnovani su list “Balkan” (ugašen u međuvremenu), “Kurir”, “Nacional” i “Internacional”, “Ekskluziv”, “Skandal”, “Centar”. Na tržištu su od ranije i “ozbiljne” senzacionalističke dnevne novine “Blic” i “Večernje novosti”. Od ozbiljne dnevne štampe u Beogradu na tržištu su samo “Politika” i “Danas”, dok je broj nedeljnih izdanja nešto veći. Po pravilu, senzacionalistička štampa u Srbiji je po političkoj pripadnosti desno ili ekstremno desno. Politička opcija je potpuno jasna – radikali ili vladajuća Demokratska stranka Srbije. Stvarnost u senzacionalističkoj štampi ima efekat ili iskrivljenog ili predimenzioniranog ogledala. Pošto se često dešava da senzacionali- stička štampa svojim tekstovima i uvredljivim naslovima čini razna krivična dela, a pošto nema reakcije nadležnih tužilaca, autor zaključuje da nacionalistička štampa ima podršku zvaničnih državnih organa u takvom načinu komunikacije sa javnošću.
Ključne reči: mediji u Srbiji, žuta štampa, tabloidi, senzacionalistička štampa, partije, vlast, demokratija. (Nastavak…)

Pravno (z)bunilo: O pravnom stilu saveta RRA u poslu sa nacionalnim tv frekvencijama

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet Univerziteta Union
Beograd

Rezime: U ovom radu autor razmatra pravne aspekte rada Saveta Republičke radiodifuzne agencije u poslu sa nacionalnim tv frekvencijama, kao i elemente diskriminacije i kršenja zakona od strane Saveta. U zaključku autor ističe da su Savet RRA i njegov predsednik ispoljili ozbiljne slabosti i da se u njihovoj delatnosti često donose odluke mimo i protivno pravu. Kada bi samo probali, za promenu, da se potčine zakonu, iznenadili bi se: niko nije u svome radu toliko slobodan i nezavisan (od uticaja političara i svih drugih), kao onaj ko ima samo zakon za gospodara. Dakle, give law the chance. Samo, Savetu nije do toga da na taj način postane jak organ (četvrte) vlasti, nego da ima jaku poziciju u jednom drugom organu jedne druge (izvršne) vlasti (negde u Vladi). Da li se iza njihove izdaje prava, koja s time ide nužno pod ruku, i izdaje osnovne ideje o samostalnosti Saveta, krije neka praktična stvar? Kako da ne, jer zna se gde se vlada u ovoj zemlji. A to što su im odluke onda van prava, mimo prava i protivne pravu, to je tada doista samo posledična, izvedena stvar.
Ključne reči: Zakon o radiodifuziji, Savet RRA, sloboda medija, TV frekvencije, kršenje zakona, diskriminacija. (Nastavak…)

Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i kultura javne reči

Mirjana Todorović
Pravni fakultet
Beograd

Rezime: Autorka polazi od stava da pravo na slobodno izražavanje mišljenja¹ , odnosno pravo građanina na objektivnu i potpunu informaciju, pretpostavlja i odgovornost za javno izgovorenu reč. Ona smatra da je ovo najvažnija i najdalekosežnija funkcija slobode izražavanja, jer se njome čuva dostojanstvo sopstvene ličnosti, a time i poštuje i čuva dostojanstvo drugog. Međusobnu zavisnost ova dva osnovna ljudska prava naglašava i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u kojoj se izričito kaže da pravo korišćenja slobode izražavanja, primanja i saopštavanja informacija “povlači za sobom dužnosti i odgovornosti – zaštite ugleda ili prava dugih”. Svojom analizom autorka je pokazala da se u Srbiji u izoštrenom svetlu postavlja pitanje zloupotrebe jednog prava u cilju tobožnje afirmacije drugog prava. U društvenom i kulturnom kontekstu Miloševićevog autoritarnog poretka državna politika u sferi medijskog prava ostavila je dalekosežnije, trajnije posledice u oblasti kulture javne reči – promovisala je kulturu u kojoj je ukinuta svaka razlika između istine i laži. Očita, svakodnevna empirijska potvrda je politička i medijska javna scena, koju su preplavili licemerje, klevete, uvrede i nadasve svakovrsni primitivni diskurs.
Ključne reči: mediji, novinari, pravo na slobodu mišljenja, odgovornost, kleveta, uvreda, zaštita ugleda, kultura javne reči, tabloidno novinarstvo. (Nastavak…)

1. Rad je deo projekta “Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom Evropske unije (pravni, ekonomski, politički i sociološki aspekt )”, u realizaciji Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. [↩]

Odnos medija i vlasti u Srbiji

Jovica Trkulja
Centar za unapređivanje pravnih studija
Beograd

Rezime: U ovom radu autor polazi od teze da su mediji na kraju XX veka poprimili ambivalentan oslobađajući/porobljavajući karakter. U tom kontekstu se osvetljava uloga medija i novinara u Srbiji, koji su u poslednjoj deceniji, pretvoreni u transmisiju politike, doživeli moralni i profesionalni pad. Nezavisno novinarstvo je mit, ideološka koprena koja skriva istinu da apsolutno nezavisnog i objektivnog novinarstva nema. O tome svedoči i najnovije dosovsko-koštunićevsko poricanje slobode medija. Medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, jednako kao i onima u doba Broza i Miloševića, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. U industriji svesti bivšeg/sadašnjeg režima, koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca, a ne kreatora. Stoga autor zaključuje da prisustvujemo kraju mita o nezavisnom novinarstvu i pledira za: 1) oslobađanje medija sa lanca politike, 2) doslednu primenu novih medijskih zakona usaglašenih sa evropskim standardima, 3) omogućavanje da se čuje glas autonomnih novinara, glas protiv govora mržnje i rata, i 4) (re)afirmacija potisnute tradicije profesionalnog, slobodnog i kritičkog novinarstva na ovim prostorima.
Ključne reči: mediji, novinari, (ne)zavisno novinarstvo, javnost, politička lojalnost. (Nastavak…)

Izbor tekstova

Veliki doprinos stvaranju Titovog kulta dali su mnogobrojni jugoslovenski pisci, svih naših naroda i narodnosti. Oni su stvorili bogato sadržinski veoma razuđeno delo (memoari, svedočanstva, eseji, lirski zapisi, pesme i sl.) o Titu kao “revolucionaru i slobodaru”, “najvećem sinu naših naroda i narodnosti”, “najpoštovanijem čoveku našeg veka”, “najvećem državniku, vojnom strategu i mirotvorcu” i tako omogućili njegovu divinizaciju.
U prvim godinama posle rata Titov autoritet je stvaran kao imitacija Staljinovog kulta. Posle raskida sa Sovjetskim Savezom Titov kult je dobio nove dimenzije i forme. Nastupilo je vreme idolopoklonaca Titovog lika i dela. Udvorištvo je postalo najzastupljeniji književni rod u kojem su se ogledali đaci, radnici, seljaci, ali i vodeći intelektualci i najveći književnici. Hiljade pisaca u svojim tekstovima dodvoravali su se diktatoru, pretvarajući ga u božanstvo i besmrtnika. U njihovim delima Titov lik se pojavljuje u skoro svim zapisima, pesmama i ostalim literarnim tvorevinama kada je reč o revoluciji, kao simbol slobodarskih svenarodnih težnji, otpora i borbe u posleratnoj izgradnji, obnovi, izgradnji samoupravljanja i osvajanju mira na dobrobit čitavog čovečanstva. O njemu su progovorili pisci svih generacija.
Ovaj idolatrijski odnos prema Josipu Brozu Titu kulminirao je njegovom smrću kada su građani bili preplavljeni nekritičkim hvalospevima himnopevaca i odadžija. On je njima roditelj, brat i drug, cvet ljubičice i lale, soko i slavuj, sunce i žubor potoka, sigurnost i sloboda, pesma koju narod u srcu rađa….
Iz bogate riznice hvalospeva o Titu, izdvojili smo jedan deo, koji će na jedan slikovit način predstaviti čitalačkoj publici ulogu pisaca u obogotvorenju Josipa Broza i deifikaciji njegove vladavine.
Sem redakcijskih naslova, izabrani tekstovi su dati u izvornom obliku, sa što manje “pratećih” podataka. Izostavili smo navođenje vremena i okolnosti nastanka pojedinih tekstova (sem kada je bilo neophodno), kao i biografske i bibliografske podatke o autorima tekstova koji se nalaze u enciklopedijama.

DRUŽE TITO,
MI TI SE KUNEMO
Godine su prošle pune muka,
ginulo se za slobodu nemo,
ili s pesmom umesto jauka:
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Veselje se širi na sve strane,
sad slobodno po zemlji idemo –
al, velike pamtićemo dane,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Gord je svaki na podvige ove
i ponosan – zemlju što dižemo,
Mašine će zatutnjati nove,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Svetlosti će svuda da se pale,
hajde, reke rodne, da krenemo,
propevaće hidrocentrale,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Znanjem stalno punićemo dane
sve da znamo i sve da umemo,
učićemo više nego lane,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Praznik slazi na ulice naše,
u oblake da letimo, smemo!
Naše pesme zli neka se plaše:
Druže Tito, mi ti se kunemo!
Druže Tito, mi ti se kunemo!
(1949) Mira Alečković

USPRAVAN ČOVEK
Njegov život je uspravnost
jednom olujnom stablu
Njegov vidik je svetlost
koja se razgranava
Njegove su misli sadnice u veku
i bacaju duboko duboko u budućnost
pesme što se kao jabuke beru
njegovo ne je protiv štapa
kojim je gospodar oslobađao roba
njegovo da je za ruže
slobode odnegovane krvlju
njegova borba je bratimljenje
strana sveta u gustom kovu
uvek graditeljskih ruku
Božidar Šujica

TITO
Tito je Ime veka koji teče
Luča večna što otapa tmine
Najveća zvezda sred Putanje Mlečne
Tito je ime naše Domovine
Velimir Subotić

TITO
(Nema drugog dana osim onoga koji će doći)
Kada govori kao da zvezde padaju
u lepu vodu iz jedne večnosti iza
promenljivih oblika
uperi prst u nezamišljeno mesto ali vreme
lažno
gde prošlost još nije prošla
i kaže:
ko tamo pođe stići će u dan pre dana kada
je pošao
u nesličnu idilu nevernu onome što je iza nje
gde je ružna graja inače hvaljenih ptica.
On ništa ne prećuti on kaže
svaku mrlju u oku svaki oblak na duši:
budućnost nije sve ono što će doći
mnogo štošta će se jednostavno ponoviti
prošlost nije sve ono što se neće povratiti.
i jedan deo budućnosti ostaje zatajen.
On nas uči kako da ne izgubimo sličnost
sa svojom nadom sa svojim lepim ljudskim
licem
on nas uči da prepoznamo budućnost
u onome što radimo u onome što će doći
jer jao onom koji izgubi svaku sličnost sa
ovim gradom
jao onom koji nema svoje mesto na ovom
trgu
jao onom koji bude merio sebe svojom
senkom
koji je dan njegovoj neosvetljenoj krvi.
Budućnost je tu samo je treba prepoznati
i izdvojiti.
O beli grade o cvetni grade na čijim
prilazima niče žito
jednom bačeno u zemlju nikad bačeno
kao kad siđeš kao kad nestaneš
da bi se mogao pojaviti, zakopano zlato
Branko Miljković

KAZIVANJE POKOLENJA
Među nas je banuo čovek
Ne iz daljine nepoznate,
Ne iz davnine,
Iz nas je došao
Da sa večnošću razgovora
Da nam je približi.
Među nas je stupio čovek,
Ne iz pesama,
Pesme su došle za njim
Da nas opevaju,
Da nas osvetle.
Došao je čovek –
Iz mnogih želja se rodio,
I do nas su došli putevi
Kojima do tada ne hodismo.
Osmehivala su nam se nebesa
Do tada daleka i nepoznata
Pevale su u nama daljine.
I svetovi su se pokretali,
Bratimili se i dodirivali,
U njegovim rečima.
Svetlosti su se prepoznavale
U njegovom imenu
U nama smo ga pronalazili
U našim nadama se osmehuje.
Dobrota je u nama propevala.
Sada je u svima nama taj čovek
Naš večiti drug.
Dok putevima idemo na svim raskršćima
Njegove su reči, njegove oči.
One iz nas u svet gledaju
I daljine im se približuju.
One prizivaju dobrotu
I sakupljaju pitominu.
I među nama je,
I u nama je taj čovek
Za kojim su došle pesme
Da nas opevaju,
Da nas približe večnosti
Dragomir Brajković

VRIJEDI ŽIVJETI
I BORITI SE
(TITO)
od onih retkih što gledahu u oči.
uzduž i popreko šestareći u domaji uvek beše.
proučavao je marksa
čitao lenjina
pisao pisma drugovima
budan kad kidao se most.
pod nebom i u hladnim zakutcima
pronicao je kao igra zasun smrti
i kad su ga pitali šta sad valter
odgovorio je: »vrijedi živjeti i boriti se«.
ali sa prozora sa visina
gde lete samo hrpe praznih reči nije govorio.
i da i ne otkidao je iz duše srca
iz jedne zemlje što prožeta je čistom vatrom.
Jovan Zivlak

I RUKE STVORENE ZA RUKOVANJE
Na zimnoj trpezi
tamo gde hladnu kuću i mrak mimoilazi
ogledali smo se u Istim crvenim ogledalima
s kolena na koleno.
Stasali smo na hladnoj, kamenoj postelji
i vrh hladnih zvezda
o kojima pevamo sa zakašnjenjem.
Glad se hvatala za zidove,
prag je, makar truo,
bio tu da se prelazi i čuva
pred vetrovima, snegovima,
pred sušom i pred vojskama,
stasali koraci otaca i brigom majki,
i ruku stvorenih za rukovanja.
U bitkama,
u čeličnim benzinskim olujama,
pred štektavim ratnim strojem
gde se ljudski lik ne prepoznaje
bio je Tito,
jedinstvo, ponos i naša greda tavanska,
plot, posna zemlja
i zavet koji se lepi uz krv
i otima stvarnost.
I da li nas na kraju sela čeka znani put
il’ drvo na kom su prazna gnezda,
da li nas blizak lik sluti
il’ sreća koja ima svoj deo stvarni –
nije nam bilo važno,
na vetrometini bili smo isto oružje
i otvoreni i za druge ljude
i ruku stvorenih za rukovanja.
Radivoj Šajtinac

DRUGU TITU
U TIŠINI ZASTAVA
Tišino velike žalosti.
Tišino Kumrovca,
Tišino Beograda,
Tišino Jugoslavije,
Velika tišino bola;
Da l’ zato si danas
Tolika
Što ti najdivniji sin
Minu u tišinu zastava
Tvojih
i Partije;
Cvetna tišino
U odlasku.
Povratku
I trajanju
Titovom.
Beograd, 7. maj 1980. Dragan Kolundžija

TO MAJKA VIŠE NE RAĐA
Od kakvog li
materijala
sagradi sebe
to ne zna niko od
neimara
Među rudama gvozdenim
njega nema
a ima ga među Brozovim
a Brozovoga nigde nema
i hiljadugodišnje drvo
trošno je
i trošna je živa stena
i nema ga ptica
nad andima
nema ga kornjača
ni hridina
a Broz ga ima
i nema ga nigde
na znanim mestima
a Broza među očima
ima
Ni gvožđe
ni drvo
ni stena
ni ptica
ni kornjača
ni hridina
od takvog kova
ne sazda sina
A sve se iz te čvrstine
ko uran oslobađa
i sve se ponovo stvara
to majka više ne rada
A Broza nigde nema
i svud ga ovde ima
zemlju da ovine
mi smo ti bre mi
od takve kovine
I on je od kosti
od krvi i mesa
nije li od čeg drugog
kidisao na nebesa
Delana ljudskom rukom
istorija je slada
i što je mogao Broz
to više majka ne rađa
Aleksandar Sekulić

“TITO JE NAŠ, MI SMO TITOVI”
Ali ta vihorna reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” od koje, kad je u hiljaditom horu kličemo, suze zaklinjanja naviru na oko, krije ispod tog svog emotivnog dejstva jednako duboku racionalnost, onu promišljenost i smišljenost iz kojih se, kroz vekove, izgrađuje narodna mudrost, i doista, ona je suštastveno poslovički mudra. Ako je mudrost saznanje i znanje stečeno iskustvom, filozofija proverena životom, onda je ova reč, izlivena u onom jednostavnom obliku u kome je narod misli svoje mudrosti nekad u kamen urezivao, zaista najsadržajnija poslovica ovog vremena, najistinitija formula njegove suštine.
Jer, što ona kazuje i kad je nastala, koji je odnos između trenutka kad se rodila i dubokog smisla koji sadrži? Kad se prvi put javlja reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” danas bi bilo vrlo teško tačno utvrditi. Prirodno bi bilo pretpostaviti da je ona ponikla još onog trenutka kad se Tito, iz tajnosti i ilegalnosti, pojavio na beli dan pred narodnom množinom i u njoj počeo da zrači oslobodilačkom i revolucionarnom idejom i voljom, kad je ona sama počela osećati da je to njen čovek, a on da je privlači k sebi, da je organizuje za borbu i revoluciju, da je u borbu i revoluciju vodi i sa njom u njima da pobeđuje. To duboko srodništvo se tada već moralo ukoreniti i kao takvo naći izraza u narodnoj reči. Ali ta je reč tada još bila samo konstatacija jednog saznanja, potvrda jednog neporecivo međusobnog usvojenja.
Ona je danas nešto mnogo dublje. Od trenutka kad je Tito ovome narodu počeo da biva osporavan, klevetan i ružen, a narod pozivan da se od njega odvoji i njemu suprotstavi, ova reč se pretvorila u izraz sveopšteg saznanja naroda da bi takav raspon značio uništenje svih njegovih revolucionarno stečenih sloboda i zapretio smrću i njemu samome, i tako je ova reč upravo tada postala sinteza mudrosti narodne u razumevanju istorije, i u ovome trenutku i za dalja vremena.
Milan Bogdanović

MAGIJSKA FORMULA KOJA DIŽE NAROD,
ULIVA VERU I OTVARA SRCA
To ime od četiri slova postalo je već davno legendarno, postalo je gotovo magijska formula koja diže narod u borbu, uliva mu veru i snagu otvara srca i put ka pobedi. Njegov ozbiljni, pametni, i strogi i dobri lik, izbrazdan velikim brigama a ozaren vedrinom sagledanog cilja, gleda nas sa mnogih stranica naših listova, sa transparenata, sa zidova manje-više spretno crtan, manje-više nespretno idealizovan ili dobronamerno deformisan, ali uvek sa ljubavlju rađen. Tito – to je narodnooslobodilačka borba koja je našu namučenu zemlju digla na visinu odakle je celi svet vidi, Tito – to je želja naših naroda za slobodom koja je borbom već sagledana, Tito – to je naša herojska i svesna omladina, Tito – to su naše žene koje su se kroz borbu izdigle do ponosnog borca i ravnopravnog čoveka, Tito – to je naša Komunistička partija, koja se od nesređene partije jedne ne mnogo značajne zemlje digla do najslavnije komunističke partije u Evropi (…) A u tom plemenitom liku Tita (…) najplemenitije težnje naših naroda nalaze puni i verni izraz.
Jovan Popović

OTVORIO NAM JE PUT KA SLOBODI
“Nie Makedoncite Tito si go sakame … ” – ovim rečima makedonski narod izražava svoju ljubav prema drugu Titu. One uvek mogu da se čuju kad se na mitinzima ili masovnim zborovima pomene njegovo ime. Jednostavne i jasne su te reči kao što je jasna i sama ljubav naroda koji ih izgovara. One su snažne i ubedljive jer dolaze upravo iz srca naših ljudi.
Nikada narod u Makedoniji nije imao tako dobre reči koje bi uputio jednom čoveku, jednoj ličnosti. Decenijama već on čuva u sebi svetlu i neizbrisivu uspomenu i borbeni zavet svojih nacionalnih velikana: Goce Delčeva i Jana Sandanskog. Ali, on je tek u najnovije vreme našao čoveka koji potpuno zaslužuje njegovu neograničenu ljubav, priznanje i odanost. Ovo je bez sumnje zbog toga što je Tito našem narodu ne samo široko otvorio svetle stranice njegove herojske prošlosti, dajući još više života njegovim ilindenskim tradicijama, već što mu je otvorio put ka slobodi, uistinu, nezavisnom životu i životu u izgradnji socijalizma.
(1949) Dimitar Mitrev

PUT U MEĐUNARODNU I MEĐUKONTINENTALNU HISTORIJU
Naći se godine tisuću devet stotina četrdeset i osme na udaru uragana, kakav se bio oborio na Tita i na čitav CK KPJ, i odoljeti onoj oluji dostojanstveno i ponosno i smiono, nije bila mala stvar. Možda bi bilo preterano reći, da bi se stvar razvila sasvim drugim pravcem da nije bilo Tita, jer on je u onom dramatskom i sudbonosnom trenutku bio okružen falangom svojih lojalnih i odanih suradnika, nošen jednodušnom simpatijom čitave Partije i svih naših naroda, ali je izvan sumnje da su pojave, destaljinizacije, koegzistencije, međunarodne čovjekoljubive borbe za svjetski mir, politike vanblokovskih zemalja i tako dalje vezane o njegovu ličnu inicijativu upravo tako, kao što je o njegovu ličnu inicijativu bila vezana revolucija zagrebačke Mjesne Partijske Organizacije februara 1928., koja u historiji našeg društva predstavlja historijski datum i prekretnicu. Od toga dana Tito se zaputio svojom stazom, a njegov put pretvorio se u pojavu, u međunarodnim i međukontinentalnim omjerima historijsku.
(1952) Miroslav Krleža

PO CRTI SVOG MORALNOG UVJERENJA
Kada neko može da kaže: borio sam se po crti svog moralnog uvjerenja, vidio sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživio sam život zarađujući hljeb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator velikog masovnog pokreta za oslobođenje proletarijata, digao sam ustanak protiv slijepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njene otoke i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civiliziranih naroda, onda takav čovjek može s punim pravom da kaže: izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost…
(1952) Miroslav Krleža

TITO DANAS I TITO SUTRA
Tito danas i Tito sutra… Događa se pokatkad. Obično noću. Dok čitam ili katkad pišem. Ćutanje, ispunjeno smislom. Skladno, i kad je prožeto nemirom i sumnjom. To su uslovi našeg života. Pa ipak, kao da čovek u magnovenju otplovi na neko drugo, plišanije more, plavo, bez bora, bez brige svakidašnje, i odjednom se trgnem. Pitam sebe: gde sam? Uznemirim se. Priđem prozoru, otvorim ga širom. Tišina. Mirne zvezde. Ili tiho sneg veje. Ili naše košave brišu pustu ulicu. Itd. Svejedno. Neka su samo: tišina zaspalog grada i mirne zvezde. Preda mnom benu aveti naše prošlosti. Oluje naših godina. Patnje i borbe. Ta tišina može da vara. Mirne zvezde nekad varaju. Isto je tako i tiho i mirno nebo između 5. i 6. aprila 1941. godine. Iznad granja već olistalog drveća, u Poenkarevoj ulici, mesec je nemo jezdio. Među nama koračali su i Lola, i Vesa, i Jurica. Njih, kažu, više nema. A oni su u našim temeljima. Oni koračaju našim srcima. Naša ova današnjica iščauravala se među nama. A negde, preko granica naših, već su brektali dizel-motori Hitlerovih “štuka” što će se obrušavati tog nedeljnog jutra nad našim gradom (zato se, možda, uvek trgne mesečina, kad je svet uzburkan). U sličnim čarobnim noćima rušili su se nad gradovima i famozni smrtonosni “tepisi” … A svet u kome živimo opet je pun opasnosti, ljudska srca zebnje. Ko da otkrije Šta krije taj mirni sjaj zvezda? Tamne volje zlih volšebnika ne gledaju taj sjaj. One imaju samo svoje krvave obračune. Onda se setim i nečujno u sebi izgovorim ime: Tito. I topli, ljudski sjaj zatreperi tad pod hladnim sjajem noći. Smirim se. Zatvorim prozor. Spokojan, čitam dalje, ili kapljem i kopnim nad rečima: to mi je posao. Udno svesti mi bdi, kao verni stražar, jedna jednostavna rečenica (rečenica? ne, sama je to stvarnost): Dobro je – mi imamo Tita.
Jer Tito je naša svakidašnjica, naša čovečnost, živa straža naše, slobode, naše NE svakoj ubistvenoj dogmi, “naše patnje i naše muke”, kao što je pre neki dan rekao u Slavonskom Brodu, naše, svetu upućeno, “ipak se kreće” socijalizam.
Tito danas i Tito sutra …
Možda nikad ne bih ovako glasno izgovorio ono što sam sad rekao. Ima velikih stvari života o kojima se ćuti. Jer reči su katkad zavodnice. Oni koji barataju s njima znaju kako lako one mogu da iskrive našu misao, da lažno zazvuče, kad jednostavno treba da kažu ono što kažu. A velike čini života traže od nas da budemo tačni i da im budemo verni. (…)
(1953) Dušan Matić
TITOVSKA SPASONOSNA FORMULA
Iskustvo iz prošlosti naših naroda, teško i bez predaha, kroz stoleća kaljeno neumornim i surovim životom na jednoj od međa sveta – to je iskustvo, crpući svoju vitalnu snagu iz najplemenitijih narodnih htenja, oplodilo Titovu misao, njegovu volju, njegov san, njegovo delo. Tito je došao kao čovek koji je smelo iz naših vekovnih stremljenja, iz ognja zgarišta robovanja i pokolja, izvukao spasonosnu formulu koja je, sjedinjena sa formulom naučnog revolucionarnog rešenja i primenjena u našem životu od 1937. do naših dana, pokazala svoju nedvosmislenu životnost i životvornost, svoju čovečnu dušu, svoj duboko logični um, svoju delotvornost. I Tito je postao živa straža naše samostalnosti i slobode, naš optimizam, naše dostojanstvo, naša antizaostalost, pobeda naša nad ukletim srednjovekovljem.
Titovska formula, njena izuzetna efikasnost, morala je svojom svetlošću da privuče pažnju i drugih naroda, a posebno onih ljudi koji svoj život shvataju i kao dug koji treba vratiti narodu iz koga su ponikli. I tako je naše, Titovo blago, neusitnjeno i nepotamnelo u uskim međuuporedničkim prostorima, počelo da napaja i druge narode, izvan sedam naših granica, na sve četiri strane sveta. Ideja nezavisnosti, ravnopravnosti, slobode, nerazdvojna je od našeg, Titovog imena, ali ona nije ostala samo naša, samo Njegova misao – ona ima vrednost sveopšte potrebe, snagu univerzalne želje, volje i sna, privlačnost velikog cilja, ostvarenje punijeg, čovečnijeg čoveka u ravnopravnoj, mirnoj, ospokojenoj zajednici naroda. Značaj te ideje pretpostavljaju i osećaju prijateljski, bliski i daleki, koji su, prateći naš put, izvesni da ne prate samo put jedne male zemlje.
Spomenuću još jednu odliku naših naroda koja ispunjava Tita: način kako se ide ka tom velikom cilju. Upornost, hrabrost, borbenost, postojanost, koje ne umeju da pokleknu, ne znaju za pogađanja i popuštanja pred još uvek velikim zlom današnjeg sveta – beskompromisnost koja je uvek znala za pobedu, koja nas je uvek vodila pobedi. I kao što je On, u srcu protutnjalih oluja, oličavao vekovne težnje naše za ponosnom nezavisnošću i slobodom, tako i danas oličava svu našu gordu hrabrost i nepokolebljivost sa kojom tu težnju održavamo, negujemo, pronosimo kroz vreme i ostvarujemo u prostoru. Zato nije fraza kada kažemo da naše narode, da Tita ništa neće odvratiti od puta koji smo izabrali – da naši narodi, da Tito, ne znaju za stranputice i vraćanje unazad …
(22. maja 1955) Aleksandar Vučo

TITO JE POLUSTIH OD ČETIRI SLOVA
(Formula specijalne teorije relativiteta
koja kazuje identitet mase i energije)
Hiljadama i hiljadama puta skandiran iz hiljada i hiljada grla, kao iz jednog jedinog, taj usklik, deo jedne parole koja je čitav jedan politički program, to je ponosno, samosvesno osvedočenje nacionalne i revolucionarne savesti jedne milionske narodne zajednice, to je, sigurno u sebe, potvrda jednog tvrđenja, odgovor na jedan odgovor iza koga ne stoji više nikakvo pitanje. To je jedan zahtev i jedan zavet u isti mah, obećanje koje se daje i koje se prima, sva pouzdanost, sva radost jedne činjenice jedne pobede, jednog odgovora na najteža pitanja u istoriji naših naroda, na čitav niz, jedan završen i preteći splet nemilosrdnih pitanja koja tim narodima istorija nije prestala da postavlja, da je izgledalo da im je odgovora nemogućno naći, ni u misli ni u krvi. To je taj odgovor, taj polustih od četiri sloga samo, i on sadrži, kao ona sasvim mala i sasvim jednostavna formula specijalne teorije relativiteta koja kazuje identitet mase i energije, on uključuje i sintetiše tolike odgovore na tolika pitanja da nam je dovoljno jemstvo da se ta pitanja neće više moći javiti, nikada više, da ta pitanja neće više moći, kao do sada, da nas načine plenom iznutra i spolja na, nas ustremljene grdobe i nasilja. U maloj Einsteinovoj formuli ležala je sakrivena četrdeset godina razrešena tajna eksplozije u Hirošimi, ali u njoj, samim tim što nam otkriva da su masa i energija u suštini jedno isto, leži, rešena, isto tako, i tajna izgradnje bezbrojnih, svetlih i monumentalnih Hirošima budućnosti, tajna gospodarenja čoveka nad prirodom preko upoznavanja njenih zakona, tajna materijalnih uslova jedne buduće sreće koju nisu umeli i nisu smeli ni najsmeliji sanjari ni da zamisle. Četiri sloga, jedan kratak, odsečen, skoro prkosan, svetu na znanje i sebi na radovanje uvek iznova, hiljadama i hiljadama puta kao prvi put bačen uzvik, uvek isti i uvek nov, to je formula kojom možemo, kojom hoćemo svaki dan, i svaki dan iznova, kao da se tek toga dana rodila, da potvrdimo, da obelodanimo i svoje rešenje krvave zagonetke naše istorije, i svoju rešenost, i svoju radost da smo to rešenje našli. Mi time potvrđujemo, tim odgovorom na jednu dobrovoljnu obavezu vernosti da su iza nas u jednom sasvim drugom smislu, u našem smislu, jugoslovenskom, i u našem proleterskom smislu, internacionalističkom, socijalističkom, besklasnom, mi time svaki put iznova kličemo da su, zaista, iza nas, i kroz nas, masa i energija pokazale da su samo različiti izrazi za istu stvar, da je to naša istina, da smo to mi. Na pitanje šta, i ko smo, i kako ćemo opstati tu (tu gde je ova plodna i kršna, ova šumovita i valovita, i ravna i čudna, ova surova i mila zemlja, jedina koju možemo i hoćemo, na čitavoj ovoj zakovitlanoj planeti SVOJOM zvati), i kako ćemo se odupreti, da ostanemo svoji na svojoj zemlji, uprkos svim olujama koje su kroz vekove brisale ovaj naš prostor, koji je ogromna raskrsnica doba i snaga, stecište navala i prodora, na pitanje kako ćemo se održati i kako napredovati, da nas više ne steže beda, da nas više ne izažima razdor, da nas više ne ispija nepravda, da nas više ne troši nesvest, na pitanje šta smo i čiji smo, i čiji možemo i hoćemo da budemo da bismo i u potpunosti postali SVOJI, odgovorili smo, spontanim krikom radosne obaveze, da smo Titovi!
Marko Ristić

NA TITOVIM CEDULJICAMA PRIPREMANA JE NAŠA ISTORIJA
I tada, u maju 1941. na toj terasi u Beogradu, ispred koje su u zagušivoj buci prolazile nemačke kolone, promatrao sam ga kako mirno, bez žurbe i bez nervoze – kao da radi sasvim nevažan posao, kao da se zabavlja – prelistava kurirska pisma i sistematski pali jedno za drugim ona koja su postala nepotrebna i kako na tankim listićima papira širokim potezima pera ispisuje svoje savete i poruke koje će drugi kuriri nositi širom okupirane i raskomadane zemlje.
Tim ceduljicama koje sam tada, ne sluteći im sam značaj, gledao kako se bele na suncu, pripremana je savremena naša istorija.
Vladislav Ribnikar

TITOVI RATNICI SPREMNI DA JURIŠAJU NA NEBO
Počela je smotra jedinica. Nailazio je Tito! Ne govorim o svemu što se u tom trenutku zbivalo. U sećanje prizivam samo znana lica koja sam u tim trenucima posmatrao. Menjala su se brzo, kao kad se menja livada na sunčanom danu posle prolaska nekog oblaka, po postaje sjajnija, zelenija, blistavija. Više se ne raspoznaju detalji, jer sada je sve isto, u nekoj novoj svetlosti. To više nisu ona lica koja sam ranije znao ni ona drukčija koja sam ovih dana posmatrao. Opet su nova. Nešto ih je promenilo i učinilo sličnim. Ja ih još razlikujem, ali me iz njihovog stroja preplavljuje (čak i fizički to osećam) nešto što je isto i jedino. Titovi ratnici pred svojim Vrhovnim komandantom. Ne oni sa poznatih fotografija i uljanih slika koje su me nekad uzbuđivale. Ovo, za mene, još nije, naslikano…
Nekoliko godina docnije, na proslavi 20-godišnjice ustanka, u Titovom Užicu 1961. godine, a ispred mene, u prvim redovima, bili su opet oni, meni znani ljudi. (Ovde nije bilo ničega što bi onako pritiskivalo sećanjima kao pre nekoliko godina na Tjentištu, a i dan je bio sunčan.) Bili su vedri. Dok je Tito govorio, gledao sam, opet su se menjali i ta se vedrina opet uliva u nešto isto, u jednu jedinu ponosnu radost i činilo se da se više ništa ne može dogoditi. A onda je Vrhovni komandant sišao sa govornice i pošao ispred svojih ratnika pozdravljajući ih. Oni su ispružili ruke, i njihova lica, ne, to jedno lice brigade, koje je izgledalo kao da je nemoguće još nešto iz njega izvući, sada je opet bilo novo, zračeći, kao neka dotad neviđena svetlost, jednu radosnu rešenost i radosnu neuništivu snagu onih koji su (kako neko reče) spremni da jurišaju na nebo…
Slavko Vukosavljević

OD KUMROVCA DO PLEMENA U PUSTINJI
I ovdje su lijepi ne samo bregovi, brda i polja, nego i mala rasturena zagorska sela – među kojima je Kumrovec i lijep i znamenit – jer se u njemu rodio čovjek za kojega danas zna cio svijet: Azija, Afrika, Amerika; gradovi i sela; rudari i mornari cijeloga svijeta – jer je gotovo nemoguće, da čak i plemena u pustinjama, nisu čula za Tita!
Ćamil Sijarić

ZATOČNIK MIRA
Kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja.
On je to bio u legendarnoj borbi kad je, sjedinivši narode Jugoslavije, digao i vodio oružani ustanak protiv fašističkih zavojevača i okupatora i tako oslobodio svoju zemlju; to je bio i onda kad je svoju oslobođenu i ponovo ujedinjenu zemlju poveo putem međunarodne miroljubive saradnje a protiv svih vrsta nasilja, mržnje i diskriminacije.
Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.
Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama pa i sa onima od kojih su je dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnosti da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, a na svima područjima zajedničkog života.
Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta, bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj mir i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima.
Ivo Andrić

NI LEGENDA, NI ENIGMA, NI HIJEROGLIF
Tito nije legenda za narode Jugoslavije. Ni enigma, hijeroglif. On je dio jugoslovenske stvarnosti, tako prirodan i potreban kao vazduh ili voda. I ako neko, iznenada, upita nekog malog Jugoslovena, dječaka ili djevojčicu, ko je to Tito, on sigurno, u velikom broju slučajeva, neće reći da je Tito predsjednik SFRJ, već će malo zbunjeno i sasvim jednostavno kazati:
– Pa, Tito je … Tito, naš drug Tito!
Kad se Tito poslije godina provedenih u ruskom zarobljeništvu i Oktobarskoj revoluciji vratio u svoju zemlju njegov životni put bio je odlučen. Njegova ličnost bila je oformljena. Nije se jedino znala njegova sudbina.
* * *
Tito je veliki čovjek naše epohe. Ličnost koja, htjela to ona intimno ili ne, simboliše sudbinu jedne zemlje u jednom od najkritičnijih razdoblja njene istorije. Ličnost koja obilježava razmeđe između perioda kada je u Jugoslaviji prošlost određivala sadašnjost, kada su drugi kovali sudbinu miliona ljudi i ere kad su ljudi uzeli svoju sadašnjost i svoju budućnost u sopstvene ruke.
Vilko Vinterhalter

JEDINSTVEN SPOJ REČI I DELA
Ono što mene najviše impresionira je što Tito već u svojoj pojavi nosi inkarnaciju Revolucije, Partije, njenih ideja, njene istorije i njene etike. Taj utisak izaziva nešto vrlo stameno, vrlo temeljito u njegovoj pojavi – monumentalna ozbiljnost i osećanje sklada unutrašnjih snaga u njemu, iz njega prosto zrači velika moć ubeđenja, jasnost pogleda, čvrstina odluke, jedinstven spoj reči i dela.
Velibor Gligorić

UČIO NAS JE SLOBODI I NADI
Jedan veliki dan odbio je da se razlikuje od ostalih dana.
Taj dan je praznik jednog imena, jedne reči i svega što ona znači.
TITO.
Dovoljno je izgovoriti to ime pa čuti u sebi sve ono što nam je on bezbroj puta ponovio. Ni on sam ne može reći više od onog što znači ta jednostavna reč – Tito. Ona je postala sinonim slobode, nade i mira. To više i nije ime jednog čoveka, to je ime celog jednog naroda, svih nas.
To ime krije u sebi sve čemu nas je on naučio.
A učio nas je slobodi.
Naučio nas je kako da se njome koristimo, kako da budemo dostojni nje. Ukazivao je prstom na one koji ne znaju da upravljaju svojom slobodom, koji je koriste protiv drugih izneveravajući njenu suštinu. Shvatili smo da sloboda obavezuje. Shvatili smo da onaj ko je zloupotrebi toga trenutka postaje iznutra neslobodan. Shvatili smo da je u prirodi slobode da se ne može zloupotrebiti.
I slobodu je učio njenim dužnostima.
Zadatak slobode je jedan jedini: da ne spava. Pitanje slobode je pitanje svesti. Biti slobodan znači biti svoj.
Učio nas je nadi.
Naučio nas je da istinska nada nije ona koju rađa strah i očajanje. Nada je budnost čoveka u čoveku. Prava nada je razboritost koja usmerava ljudsku delatnost. Naučivši nas pravoj nadi, on nas je naučio da stvaramo budućnost od onoga što nam je pri ruci.
(22. maja 1960) Branko Miljković

LEGENDARNI HRASTOV IZDANAK
Ko zna, u istoriji, još jednog revolucionara čija bi ličnost tako skladno rasla? Podseća na onaj legendarni hrastov izdanak koji je već u vitkoj svojoj mladosti izdržao olujine i gromove, u njima ojačao, uprkos gubarima i parazitima, te sve čvršće i dublje zahvatao žilama u svoje masno i stenovito tle. Taj ne stari, nezaustavno, po zakonima majke prirode, mirno i postepeno uzdiže se i prostire. Svoj okolini pruža zaštitu svojim moćnim granama, zamršeni, neprohodni čestar svoje dubrave iz godine u godinu oplemenjuje sve obimnijim, sve slađim i hranljivijim plodom. Mrku i ljutu prašinu pretvara u cvetni gaj i raspevani sad.
I što više vreme prolazi, s proleća sve jedriji, s jeseni podatniji. Iz velikih daljina i s mora i s planinskih visova i s nepreglednih stepa, razaznaje se njihova zdrava lepota i bodra snaga.
Revolucionari su odreda sinovi eksplozivnih trenutaka u životu naroda. Njihovo je obično, da sagore u ruševinama staroga sveta koji su zapalili, da tek pripreme zemljište za novu izgradnju.
Naš Maršal je jedinstvena ličnost: savršena, potpuna, revolucionarna, graditelj narodne budućnosti. Njegovo lično delo u našem preporodu vidi svako, ni istorijski materijalizam neće ga hteti svesti na manju količinu. Takvu ulogu može da vrši samo onaj čovek koji, pored studija raspolaže najtananijim aparatom zapažanja, i za pojedinosti i za celinu, najsvežijom kombinatorikom, i, sposobnošću da odmeri, u sekundu, kada treba intervenisati u komešanju društvenih sila i, najzad, koji raspolaže i nepopustljivo zapetom voljom da se odmah, u isti mig, i interveniše, da se misao i odluka u isti čas obretu u delo.
Figura tajanstvenog ilegalca, reorganizatora Partije, organizatora, vođe i stratega NOB-e, trijumfalnog Maršala Jugoslavije može se reći, više uzbuđuje maštu i našem čoveku i drugim narodima; ali, figura zasnivača i organizatora narodnih vlasti već za vreme ustanka i posle oslobođenja, figura sprovodioca našeg privrednog preobražaja, našeg sigurnog i silnog narodnog krmara kroz opasne vrtloge evroazijske i evroameričke, figura našeg druga Maršala koji ostvaruje socijalistički demokratizam, osvojiće danas svim slobodoljubivim ljudima u svetu i umove i srca.
Veljko Petrović

POD TITOVIM VOĐSTVOM JUNAŠTVU NAŠEM KRAJA NEMA
Među mnogim pjesmama o Titu, što ih narod pjeva, neke čedne i skromne, kazuju mnogo čovjeku, naših dana.
Možda zato što nijesu sastavljene za nekim stolom, pod nekom lampom, po pravilima gramatičkim i metričkim, na prostirci od hartije kao mnoge druge. Možda zato što su nastale teških dana u tišini varničavih praskozorja pred bitkama i u crvena slobodarska predvečerja.
Velike i drage stvari kazane su tamo s malo riječi – da misli mogu širiti krila, da slikama ostane širok prostor, da svako za svoju ljudsku slutnju nađe mjesta i izraza.
I u najprostijim od njih zablista zrak i zatreperi zvuk što veže, sa mađijskim carstvom poezije – u krajiškim, u moravskim i dalmatinskim, ili u dva priprosta stiha bosanskih mladića i djevojaka, što su ih, silazeći sa bregova, donijeli:
Druže Tito, primi naške
U redove partizanske …
Tu je mnogo više nego što izgleda da može stati u dva stiha – jedna smijerna molba i jedno sigurno obećanje, vjekovna tuga prošlosti i čvrsta nada u budućnost zbližene su i slivene, sjedinjene melodijom i rojevima svijetlih slika što kao pčele oblijeću oko sočnog grozda pjesme. Kao da tom pjesmom kažu:
Dolazimo iz zbjegova u planini, iz pokolja i požara; noževi ustaški i kame četničke reže za nama, prijete nam njemački logori i masakri talijanski i smrt gladna, a mi smo tako slabi i neuki, nedorasli i nemoćni; gladni smo odavno, obuća nam je pocijepana i haljina već nemamo, lica su nam potamnjela, ljepota s njih se izgubila, izgled naš više odbija no što privlači – primi nas Ti koji si riječ Drug stavio iznad svih naslova, Ti jedina zaštito progonjenih!
Dolazimo iz zbjegova u planini, za nama su sela popaljena i lješevi pod gredama izgorjelim, primi nas u redove partizanske, među ljude, među najhrabrije da branimo malu djecu razbjeglu po pećinama, da ne damo lijepu našu zemlju i ljude! Primi nas tamo gdje je čvrsta hrabrost, taj jedini izvor nade u ove dane ubitačne, a tada: sve će biti riješeno i sve slavno. Živote ne žalimo, na smrt ne mislimo, straha biti neće. Pod tvojim vodstvom junaštvu našem kraja nema do pobjede…
Takve su te pjesme što su ih hiljade prihvatile i preko gromada tuge i nesreće prenijeli – iz carstva nužnosti prema svijetlim prostorima slobode. Skovala ih je ljuta borba, nosila ih je hrabra vojska, vile su se nad borcima kao zastave – mraznih noći, i u proljeće, i kad je rujno lišće opadalo po krvavim puto- vima.
U njima se moglo govoriti samo o najljepšoj ljudskoj želji i najvećim junaštvima.
Mihailo Lalić

SRCE NARODA, KAD PROGOVORI, UVEK KAŽE SVE
Dovoljna je samo jedna reč: Tito!
Ona obuhvata u sebi sve: i ljubav za slobodom, i mržnju na neprijatelja, i vedar osmeh, i mračan izraz. Ona govori o prošlosti koju gazimo, ona zbori o budućnosti kojoj stremimo, ona svedoči o borbi koju vodimo.
Tito!
To ime uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute. Ono jača slabe, diže poklekle, od smrtnih stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne.
Gde god se srećemo sa lepotom, snagom i veličinom danas, tu je ispisano ime Tita.
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Mladost ga izgovara vedro, i ono otkriva njen polet; starost ga naglašava ozbiljno, i ono ispoljava njenu trezvenost.
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
O Titu zbore devojačke popevke, junački deseterac i stari i moderni stih. O njemu govori priprosta reč naroda i razvijena misao učenih: Naš!
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Iznikao iz naroda, izrastao u borbi, postao je vrhovni izraz narodne borbe, njen najpopularniji, najrečitiji živi simbol. U njemu su se objedinili snaga tradicije, stremljenje sadašnjosti i lepota budućnosti; moć i veličina istorije!
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Srce naroda, kad progovori, uvek kaže sve!
(1961) Eli Finci

NOVA GENERACIJA TITOVE ŠKOLE PRAKTIČNE MUDROSTI
Moja generacija nije neposredno učestvovala u narodnooslobodilačkom ratu i oružanoj revoluciji. Ali, neke smo posledice morali da snosimo, i u isti mah neke plodove mogli smo da uživamo. Došli smo, dakle, u dvojakom smislu na gotovo. Još dečaci i devojčice, malo smo sve oko sebe gledali sopstvenim očima, malo više slušali i upijali dramatične priče o njemu, i svakojaki nahvatani strahovi ubrzo su bili zatrpani, romantičnim naletom prvih dana slobode.
Posle 1948, tačnije, početkom pedesetih godina, na novoj prekretnoj tački jugoslovenske društvene i kulturne revolucije, ukazala se toj mojoj – ipak mirnodopskoj, redovno školovanoj – generaciji izuzetna prilika, koju je ona, tada na ulasku u zrelost, smatrala s pravom i svojom prilikom:
da najbolju školu, koja je dotle nedostajala, životnu školu dijalektike, Titovu školu praktične mudrosti, izuči na delu, u jednom od njenih zenita, doprinoseći ponešto i sama sudbonosnoj borbi Jugoslavije protiv dogmatizma, a za otvoren horizont na kome se krči sopstveni put.
U Titovoj školi, koja se sve više razgranjavala i bogatila, mogla je moja generacija svakodnevno da uči, nastupajući samoinicijativno, popravljajući i usavršavajući ono što je ostvareno i postignuto.
Koje su odlike te jedinstvene škole mišljenja i delanja? Kakve pouke se u njoj radom stiču? Mnoge i značajne, a među njima i ove:
– kritičnost je valjana jedino ako ide zajedno sa samokritičnošću;
– nema poricanja nečega bez potvrđivanja nečeg drugog, novog;
– ali to potvrđivanje i utvrđivanje podrazumeva da se uspostavi kontinuet;
– kontinuiet, pak ne znači da se automatski preuzimaju stare vrednosti;
– stvaralački zaključci se ne izvlače tek onda kad su svi dokazi na gomili, mehaničkom indukcijom;
– odluke za akciju rađaju se i preskokom, prekršajem, rizikom voljom, istrajnošću;
– istorijska praksa im daje za pravo, osnažuje ih, osporava ili koriguje;
– sva pitanja i odgovori, koji su vezani za autentično praktično iskustvo, predstavljaju vidove svetskih, opštih i univerzalnih pitanja i odgovora.
i tako dalje, i tako dalje …
A što je veoma izraženo kod Tita – nikakve prazne deklaracije, odsustvo retorike, isključivanje svega što je prigodno i kićeno. O književnosti i umetnosti – retko izjašnjavanje, bez normativnih i programskih reči. Ostaje primer, lični Titov primer i, neprekidno pred očima društveno i kulturno uzdizanje, preobražaj Jugoslavije od 1941. i 1945. do danas.
Ali baš zato je stvaralačka obaveza, obaveza naše stvaralačke slobode ogromna baš kao i Titova šansa, koja se ukazala mojoj generaciji i ne prestaje da se ukazuje svim generacijama današnjih jugoslovenskih stvaralaca.
Sveta Lukić

PJESNIK PARTIJE I REVOLUCIJE
Druga Tita zatekli smo u živoj diskusiji sa Đurom Đakovićem.
Čim sam ugledao druga Tita, podsjetio sam ga da sam ga nekoliko puta video u Savezu metalaca u Beogradu. Iznio sam mu kako se na kursu tretiraju pitanja jedinstva Partije i frakcijskih borbi. Taj razgovor ostavio je na mene neobično jak dojam. Osjetio sam u njegovim riječima toliko topline i brige, kako za jedinstvo Partije tako i za budućnost radničke klase naše zemlje, budućnosti radnog čovjeka. Dok je odlučno govorio o savladavanju tadašnjih organizacionih i političkih slabosti, sticao sam dojam da tako stvarno mora biti. Tito je govorio sa zanosom i uvjerenjem. To svoje uvjerenje prenosio je i na mene. Ono što je uzimao od ljudi u razgovorima i diskusijama, ako se tako može reći, vraćao je pročišćeno, razjašnjeno, izbrušeno. Najviše me je impresioniralo to, što je veoma krupne i složene stvari drug Tito umio da nam objasni najjednostavnijim riječima.
Sjećam se njegovog oduševljenog lijepog lica i odlučnih modrih očiju, uznemirenih kao more pred buru. Mislio sam da slušam pjesnika Partije i revolucije. On je bio glasnik partijskog jedinstva. Treba stvoriti lenjinsku partiju za tako divnu radničku klasu ove borbene zemlje, bremenite klasnim i oslobodilačkim pokretima masa – govorio je on više sebi nego nama.
Osjećao sam da drug Tito ne spada u onu gardu partijskih funkcionera s kojima sam dolazio u doticaj. Drug Tito je vidio daleko. On je već tada bio kovač, majstor – graditelj budućeg revolucionarnog preobražaja naše Partije i čitavog radničkog pokreta zemlje.
Josip Cazi

TITOVO DRUGOVANJE SA ROMANOM,
PRIPOVJETKOM I POEZIJOM
Htio sam ovom prilikom da kažem nešto iz svakidašnjeg života druga Tita. Njegova veličina često kao da nam smeta da ga vidimo izbliza, da vidimo koliko je on bio jednostavan, običan čovjek.
Vjerovao sam da drug Tito nema vremena da prati savremenu literaturu. Nekoliko puta pružila mi se prilika da razgovaram s njim o našoj poslijeratnoj književnosti. Smatrao sam da bih mu tu mogao biti ravnopravan sugovornik. Prevario sam se. Sve do tada, do tih razgovora, nisam vjerovao da on toliko druguje sa romanom, pripovjetkom i poezijom. Pomenuli smo dosta književnika i dosta knjiga. Sve knjige koje sam ja bio pročitao bio je pročitao i on. Ali, vjerujte, ne pretjerujem, da ja nisam bio pročitao ni trećinu onih za koje me on pitao. Našao sam se u neobranom grožđu. Naročito kad me je pitao za jedan roman, što mislim o njemu. Ja ga još nisam pročitao – bio je tek izišao, ali čitao sam kritike o njemu.
Ipak sam se zapetljao. Na lijep način rekao mi je da je to knjiga koju treba pročitati.
Iznenađen stalno prisutnim Titovim interesom i za najskorija djela, pitao sam ga kad mu uspijeva da pročita tolike knjige. Odgovorio je da najviše čita kad legne, tada ima vremena, do dva, do tri sata po ponoći i da mu je to pravi odmor. Veoma je bio zahvalan piscima, veoma obradovan njihovom pažnjom kad bi se sjetili da mu pošalju knjigu sa potpisom. Sigurno je mnogo njih iz skromnosti propustilo da mu pričine tu radost. Kad bi je, međutim dobio, smatrao je gotovo za svoju obavezu da je odmah pročita.
Veljko Kovačević

ŽIVJETI I DATI DRUGIMA DA ŽIVE
Znameniti francuski pisac Anatol Frans napisao je da su revolucije motor povijesti, ali da je ljepše živjeti stotinu godina nakon njih. U toj je misli, ako prizovemo u sjećanje ono što znamo o povijesti, dosta istine. Ali Josip Broz Tito je – ne riječima već djelima – obezvrijedio ovu upravo citiranu mudrost. Njegova i naša revolucija – to možemo danas, kada je prošlo već toliko godina, utvrditi sa svojom samosviješću – bila je takva da je bilo lijepo živjeti već i za vrijeme nje. Da, čak onda kad je golim rukama utirala put, i kasnije, kad se rasplamsala i kad se za nju stao zanimati cijeli svijet. Zanimati upravo zato jer je bila drukčija nego što su bile revolucije prije nje.
U čemu je bila drukčija? Zar nismo i mi morali ubijati naše neprijatelje? A ubijanje, makar ubijao pravdu i slobodu, uvijek je strašna stvar. Zar nismo i mi morali ograničavati slobodu, da bismo slobodu sačuvali? A ograničavanje slobode uvijek je strašna stvar. Zar nismo i mi pobjedom revolucije izgubili djelić onoga što nas je tjeralo u nju – zanesenost za čovjeka i čovječnost? Zar nismo i mi često izdavali zakone da bismo ih zatim sami izdali? A izdati zakone uvijek je strašna stvar.
Sve je to istina. A tko je bio onaj koji nas je prvi upozoravao na sve to? Nije li to bio Josip Broz Tito?
I ne samo upozoravao – već se i pobrinuo da bude što manje prilika za gore nabrojene i nenabrojene grijehe koji se protive duhu revolucije koja treba da služi čovjeku. Zar nije baš iz tog razloga nastupio protiv prevelike moći političke policije koja se u politici i narodu popela navrh glave i zagrijao se za uvođenje samoupravljanja? Zar nije upravo sa samoupravljanjem što je svakako jedan od njegovih najhrabrijih, ali i riskantnih koraka – želio postići a i postigao zaštitu čovjeka pred samovoljom vlasti? Zar nije otvorio granice Jugoslavije na sve strane i omogućio našem čovjeku da upozna svijet ili da tamo potraži bolji komad kruha ako mu se domaći učinio preslabim i pretankim? Titovo geslo: živjeti i dati drugima da žive – koje je često ponavljao – beskrajno je daleko od onog što su ponegdje učinili od revolucije, iako je rođena iz istih i sličnih idejnih ishodišta kao i u nas.
Živjeti i dati živjeti. Ljudima i narodima cijelog svijeta. Živjeti pun, djelatan, smjeli život, koji zna kamo želi i što želi, te bodriti da takav život žive i ostali. To je mislio Josip Broz Tito.
A mi? Jesmo li dobro razumjeli njegove riječi? Ako i jesmo, nismo se uvijek ravnali po njima. A bilo je dobro da smo se ravnali i da se ravnamo – osobito u budućim danima kada Tita više neće biti među nama.
Matej Bor

U PANTEONU ŽIVLJENJA
Stari je običaj da se uz smrt velikih ljudi napiše da su njome prešli u Panteon povijesti. To za Tita ne vrijedi, jer ostaje u Panteonu življenja. Njegov put nije nikako okončan, već se nastavlja na drugi način, Jer je svojim djelom i svime što je u životu ostvario – bilo kao revolucionar, bilo kao vojnik – strateg, partizan, političar, teoretičar, a posebice kao državnik u poratnom razdoblju – čvrsto usidren ne samo u povijest već i u svijest svih jugoslavenskih naroda u sadašnjosti i budućnosti. Josip Broz Tito iznikao je iz jednostavne seljačke kuće i mislim da nije nevažno, kada govorim o prvom počasnom članu Slovenske akademije znanosti i umjetnosti, istaći da ga je rodila slovenska majka. Zbog toga mi Slovenci možemo biti posebno ponosni na njega.
Rođen je u kraju što je u blizini puntarskih krajeva koji su godine 1572-73. dali Matiju Gupca i Iliju Gregorića. Te dvije ličnosti iz naših seljačkih buna Tito je sjedinio u sebi kao veliki narodni govornik i političar, a ujedno i genijalni strateg, jer je Ilija Gregorić bio vojskovođa seljačkih puntara, a Gubec njihov narodni tribun i političar. To što je Tito iznikao iz jednostavne seljačke kuće i što je kasnije kao radnik zarađivao kruh u poduzećima i tvornicama, te na sebi samome iskusio nedaće i stradanja radničke klase, bit je njegove ukorijenjene ljudskosti, koju nikad nije izgubio; bio je po svojoj svijesti čvrsto povezan sa svojim narodom, s radničkom klasom i radnom inteligencijom.
Bivši priprosti seljački pastir tamo uz Sutlu, a kasnije radnik-metalac, cijelog je života cijenio knjigu, bila ona Marxova, Engelsova ili Lenjinova, cijenio je lijepu književnost, strasno se prosvjećivao i izrastao u takvog narodnog samoniklog političara-intelektualca kakav je bio na području umjetnosti na svoj način Maksim Gorki.
Bratko Kreft

TITOV SLUH ZA NARODNE POTREBE I BRIGE
Slušao sam splitski govor druga Tita te majske nedjelje šećući se ksaverskim dijelom ulice Moše Pijade. Od svih gradskih direktnih prilaza Medvjednici ovaj mi je najdraži: nijansama bogato zelenilo širokog boulevarda postepeno prelazi u pozadinske plavetnilo šumovite gore koja kao da ovdje, osobito u proljeće, svježa i gizdava silazi u grad tragom presvođenog Medvješčaka, koji se rodio u njenom dubokom hladu. Svi prozori kuća od podruma do tavana bijahu otvoreni majskom suncu, koje je obijesno igralo s vunastim bijelim oblacima prastaru djetinju igru skrivača: Sada me vidiš, sada me ne vidiš! Iz svih prozora snagom otvorenih radio-zvučnika orile su se Titove riječi na relativno tihu ulicu, riječi uzbudljive, teške, ozbiljne, nošene fascinantnom, ličnom temperaturom govornika. Mislim da nije bilo uha koje nije u njima osjetilo ozbiljnost trenutka. Tako govori kapetan, svjestan snage i otpornosti broda kojim upravlja, svojoj momčadi u kritičnim časovima, momčadi koja odgojena u njegovoj školi može da podnese i gorku istinu. Dvije karakterne osobine, koje rese samo iznimne političare od historijskog formata, Tito nesumnjivo ima: sluh za narodne potrebe i brige, i revolucionarno-smionu, svakom politikanstvu stranu istinoljubivost. Dok je Stjepan Radić, kao jedini naš političar prvih decenija ovog stoljeća, posjedovavši prvu osobinu, bio čitavom svojom pažnjom okrenut prema konzervativnoj našoj jučerašnjici, Tito je sav u našem vremenu s kristalno jasnom vizijom budućnosti, za koju današnjica gradi temelje. Očito svjestan odgovornosti pred budućnošću, taj smioni arhitekt njenih temelja, temelja jednog novog svijeta, taj kapetan koji se našao na komandantskom mostu broda balkanski dotrajalog i rastrovanog, da ga ulogom svoga čitavog bića i svoje neiscrpive energije u kratko vrijeme osposobi za revolucionarnu plovidbu prema kolumbovskim otkrićima novih vrijednosti, taj banhnbrecher u nietzscheanskom smislu tog pojma, nikada se nije bojao istine i njenih posljedica.
Splitski njegov govor ovoga maja bijaše inspirirano nošen subjektivnom temperaturom obih njegovih karakternih osobina: prve rečenice na novoj stranici kronike našeg južnoslavenskog socijalističkog razvoja su izrečene. Rečenice koje izazivaju niz revolucionarnih odluka i djela.
Zbunio je taj govor mnoge inostrane, brzoplete komentatore navodeći ih na potpuno krive zaključke, zbunio i zaplašio mnoge naše sugrađane. Eh, da je to bio samo govor koji se može odslušati i otpljeskati – pa nikome ništa – da on ne najavljuje neka djela, sve bi bilo dobro! Malo bismo se poškropili autokritikom, profesionalno bismo se malo zabrinuli, u nekim postupcima bili bismo mjesec-dva malo oprezniji – i jovonanovo, briga moja pređi na drugoga, baš me briga… Budući da je veoma brzo postalo opće poznato da bašmebriga-sistem ne vodi nikamo, da nojevsko guranje glave u pijesak predstavlja veoma slabu obranu za strah koji je hiperdimenzionirao i riječ krizu, pretvorivši preko noći niz brbljavaca u samodopadne stručnjake o krizi naše vanjske trgovine, naše poljoprivrede, naše industrije – počela je naglo da cvjeta hipokrizija, stalna pratilica svih panikaških kriza u revolucionarnim vremenima, da buja u grotesknim oblicima kao podivljala otrovna pečurka, jalova za neumitni hod historije, zahvalni materijal za pero satiričara.
Marijan Matković

O KORISNOST BORBE MIŠLJENJA
Kada je saznao da su se kineski književnici interesovali o borbi mišljenja, drug Tito je tim povodom izneo još jedno svoje gledanje. “Mislim” – rekao je – “da je borba mišljenja kod nas veoma korisna, pokatkad je ona, možda, samo malo pretjerana, tako da prijeti da pređe na lični teren; ali je pozitivna i iz nje može da proiziđe samo bolji kvalitet literature”.
Kineski književnici koji su, sa svoje strane, uglavnom uzdržijivi i konvencionalno govorili o svojim stvaralačkim ciljevima, a bili su očigledno pod velikim utiskom posle ovog razgovora s drugom Titom. A i za nas, jugoslovenske pisce koji smo imali prilike da ga čujemo, bio je to izvanredan događaj …
Aleksandar Vučo

NA POSTOLJIMA ZAHVALNOSTI
U OPŠTEČOVEČANSKOM PANTEONU
Takvi “muževi” stoje na postoljima zahvalnosti i divljenja u opšte-čovečanskom Panteonu u Valhali heroja: oni su oličenje svojih naroda, delovi čovečanstva, onih nacionalnih skupina koje su se poistovetile s celovitom prirodom svojih postojbina. Ti muževi su više od narodnih heroja. Ti muževi su osnivači, preci, kao ono starozavetnici, vidoviti praoci ispred plamena i rodova koji su gledali obetovane zemlje, gdje se hleb nasušni bratski podjednako krši i pruža i gde su bistri izvori slobode i pravde.
Veljko Petrović

MI NISMO FETIŠISTI
Mi nismo fetišisti. Da smo bili to, mi ne bismo imali snage da se odupremo fetišu kakvog poslije papa i Cezara nije poznavala istorija. Ali mi poznajemo i volimo velike ličnosti progresa. Mi ih priznajemo i volimo zato što shvaćamo njihovu ulogu u istoriji, zato što se danomice uvjeravamo u veličinu nji- hovog djela, čiji je smisao u stalnom poboljšavanju i uljepšavanju našeg života, u srećnijem životu onih koji će doći poslije nas. I zato se običan čovjek krvno povezuje sa takvim ličnostima i hoće zajedno s njima da izgrađuje samo jedno jedinstveno djelo. Naša istorija, koja je, u stvari, istorija neprekidnih zavojevanja na nas, istorija vjekovne tlake nad našim čovjekom, morala je jednom roditi, i rodila je čovjeka koji je okupivši oko sebe naše snage napretka promijenio njen lik i hod. To je, eto, naš Tito. Iz korijena takve spoznaje struji u našim dušama jednostavna prirodna ljubav prema tom čovjeku. Iz tih korijena struje i oni sokovi energije u nama koji nam daju snage da se dalje borimo svaki na svom radnom mjestu, za onaj dan kada će nama i budućim pokoljenjima svi dosadašnji napori, sve naše žrtve, sva naša grčenja, biti dostojno naplaćeni željenim ljepotama života.
Skender Kulenović

POSTOJANA LENJINSKA VJERA U VIŠI
MORALNI POTENCIJAL REVOLUCIJE
Orijentirati se u orkanima koji vitlaju trulim carstvima i društvenim sistemima kao prestrašenim ptičjim jatom, gledati događajima u oči smiono, procjenjujući vlastite snage kritički trijezno, sve je to tražilo izoštrenu nadarenost za promatranje stvarnosti, smionost i postojanu snagu uvjerenja.
Postojana lenjinska vjera u viši moralni potencijal revolucionarnog ogorčenja, kao najčistija inspiracija političke svijesti, glavna je oznaka Tita kao čovjeka, kao stratega i kao političara.
Ta je politika omogućila da naša zemlja sačuva svoju ugroženu nezavisnost da se odlučno i neopozivo odupre diktatima sa strane i da slijedeći njegove direktive postane jedan od glavnih protagonista u zastupanju načela neuplitanja u tuđe poslove, pune ravnopravnosti među narodima i mirne koegzistencije među državama. On je naročito jakim akcentom podvukao da se dosljednom politikom mogu osujetiti, spriječiti i izolirati sve one pojave koje usmjeravaju svoju sveljubivu politiku spram rata kao jedinog sredstva da bi postigle svoje mračne ciljeve.
(1976) Miroslav Krleža

SIMBOL POKOLENJA – ZNAMEN NAD ZVEZDANIM BARJACIMA NAŠE SUVREMENE POLITIČKE SVIJESTI
Ime Titovo postalo je danas dramatskim simbolom pokoljenja svih naših naroda, otkad se piše historija krvlju i mesom naših naroda. U brodolomu, koji je od svih naših brodoloma bio najbeznadniji, pojavio se on sa lenjinskom buktinjom u mraku, i njegov put od Kumrovca i Jajca, do Beograda i do Zagreba, put je naših naroda, da bi od sredovječnog, zaostalog čovjeka postao građaninom budućih sretnijih stoljeća: to je pokret za našom vlastitom civilizacijom pod svaku cijenu. To je naša historijska volja koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vijekove, i ako se može tako reći, to je volja za preobraženjem i oslobođenjem u višim društvenim oblicima. Tito, to je uspravan i smion stav pred velikim, stranim silama čitavog svijeta, na temelju iskustava iz prvog i drugog svjetskog rata i teške političke borbe, koja je trajala decenijima i stajala bezbrojno mnogo života. Tito, to je slavoluk između mrkih i krvavih zidina naše sredovječne prošlosti ! put do civilizacije, koja neće više da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama. To je karteča koja se kroz dim i maglu naše zaostalosti probila kao usijan! znamen nad zvjezdanim barjacima naše suvremene političke svijesti.
U igri opasnih političkih sila koje poremećuju ravnotežu trajnim ugrožavanjima svjetskog mira, on se nepokolebljivo i dosljedno kreće na magnetskom polju čovjekoljubive ideje skladnih i koncilijantih međunarodnih odnosa. Njegova vjera u moralno neoborivu konstantu pacifičke misli trajnog mira među narodima, bila je i ostala jedina smjernica njegove diplomatske politike.
(1976) Miroslav Krleža
KNJIŽEVNICI JUGOSLAVIJE SLEDIĆE NEPOKOLEBLJIVO
TITOV VIZIONARSKI PUT
Književnici svih naših naroda i narodnosti, okupljeni na Komemorativnoj sednici Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije koja je posvećena delu i ličnosti druga Tita, s bolom i ponosom odaju poštu najvećem sinu Jugoslavije, revolucionaru, heroju, državniku, humanisti, i neimaru života u samoupravnom socijalističkom društvu.
Titovo delo ostaje zauvek svetionik za sve ljude ove zemlje, za sve buduće graditelje slobodnog života, za sve stvaraoce novog i progresivnog.
Književnici Jugoslavije slediće nepokolebljivo Titov vizionarski put koji je našu zemlju uveo u svetske prostore slobode i socijalizma.
Predsedništvo Saveza književnika Jugoslavije

ODE TITO PREKO ROMANIJE
(Napustio nas je idealni barjaktar Kantovske zamisli svjetskog mira)
Kada je riječ o Titovoj smrti treba reći da nema takve posmrtne počasti koja bi znala odraziti simbolično značenje njegove pojave među nama .
Bio je sretan čovek. Ni jednog trenutka nije posumnjao u svoje ideale, a ostvario ih je više od svega o čemu su pokoljenja naših pjesnika, političara, vladara i vojskovođa maštale vjekovima.
Za dugom kolonom svojih mrtvih divizija ode Tito preko Romanije. Ode on na daleke nedogledne poljane narodne pjesme, odakle kao da je i stigao.
Nije naš svijet toliko neuk te ne bi umio razlikovati, vulkanski slijepu i surovu stvarnost kojom smo okruženi od vlastitog toplog krova nad glavom. Da je taj naš krov Titovo djelo, to se objasnilo svima, te nije, bilo čovjeka koji u mislima nije probdio noći i noći za njegove ljubljanske agonije.
Prigodom Titove šezdesetogodišnjice (1952), rečeno je sve što se može reći o životu jednog čovjeka koji se s ponosom može osvrnuti na svoj životni put:
– Kada netko sa svojih šezdeset godina može da kaže: borio sam se po crti svog moralnog uvjerenja četrdeset punih godina, vidio sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživio sam život, zarađujući hljeb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator masovnog pokreta za oslobođenje proleterijata, digao sam ustanak protiv slijepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njene otoke i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civiliziranih naroda, onda takav čovjek može s punim pravom da kaže: izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost…
Od onda pa do dana današnjeg, za punih dvadeset osam godina, on je na planetarnoj pozornici razvio djelatnost historijskih razmjera. Kao organizator međunarodnog pokreta nesvrstanosti on je svojom nesalomljivom voljom izvojštio priznanje čitavog svijeta – da nas je napustio – idealni barjaktar kantovske zamisli Svjetskog Mira.
Miroslav Krleža

MAGIČNA SPREGA REČI, EMOCIJA, SNOVA I MAŠTANJA
Kada neko kao Tito nikne iz naroda i poistoveti se s njim u najtragičnijim trenucima njegove istorije, onda nije nikakvo čudo što su pesnici i pisci, ljudi koji svoje viđenje svega izražavaju na poseban način, magičnom spregom reči, emocija, slobodom snova i maštanja, dograđivanja stvarnosti i oplemenjivanja budućnosti, našli svoju reč i misao za čoveka koji je jedinstvo stvarnosti i legende i sa kojim smo zajedno počeli u stvarnost da pretvaramo svoje snove, sakupljene, prečišćene i oplemenjene zajedničkom borbom.
Nije ni čudo što su toliki pisci pošli u NOB i što je mnoge ova borba inspirisala i kasnije, u slobodi.
Kada smo Branko Ćopić i ja, u tek oslobođenom Beogradu (dok se još vodila bitka u Sremu), poveli delegaciju dece i omladine Titu, on im je rekao: “Tu su vaši pisci. Molite ih da vam pišu lepe knjige”.
Nije čudo ni što je svet uvek poistovećivao jugoslovenske pisce sa Titom. To sam osetila i onda kada me na omladinskoj pruzi tada mladi vijetnamski pisac To Hoai, nestrpljiv da vidi Tita, pitao o njemu i grozničavo beležio stihove narodne poezije o Titu koje sam mu na brzinu prevodila na francuski. Tako se kasnije dogodilo da je naša pesma “Druže, tvoja kuća gori”, postala vijetnamska narodna pesma i kao takva nam se vratila u Antologiji vijetnamske poezije.
Sećam se dana kada su naši prijatelji Francuzi, Kasu, Manuel, Verkor, Dornanah, Avlin, Lefevr i toliki drugi, pozdravljali po nama Tita kada smo se vraćali u Jugoslaviju, kao da ćemo ga odmah po dolasku sresti na ulici, i imali su pravo. Mi smo te poruke odmah isporučivali.
Pre dve godine Žanis Grpva, veliki latvijski pisac, komandant čete u internacionalnoj brigadi u Španiji, kojom je komandovao naš Marko Krsmanović, jednostavno je rekao: “Pozdravite mi Tita”. A pre dosta godina gradonačelnik Firence, Latira, čiju je nagradu naš Tito nedavno primio, poželeo je da se sretne u bolnici s nekoliko jugoslovenska pisaca: kada nas je ispratio pogledom, dodao je: “Pozdravite Tita i recite mu da ga neobično cenim”.
Ovakve pozdrave prenosili smo i od običnih ljudi iz sveta: ja sam ih prenela s Bajkala, iz Indije, iz Alžira, a evo juče dobih telegrame iz Francuske i Norveške, a danas iz Alžira, od pisaca koji preko mene izjavljuju saučešće našim književnicima.
Oduvek mi se činilo da je svet svakog od nas Jugoslovena poistovećen sa Titom i njegovom Jugoslavijom, a danas, u ovim za nas najtužnijim trenucima, s nama se poistovećuje ćeli svet.
Mira Alečković

NAROD JE IŠAO ZA NJIM KAO ZA OSNIVAČIMA RELIGIJA
Žao mi je našeg Tita kako ga sad žale u krajevima gde je uz narod ratovao, gde mu je poklonjena ljubav i vera. Ni o jednom vojskovođi i državniku, nijednom velikom čoveku, otkako je sveta, nije toliko pesama ispevano kao o drugu Titu. Opevao je i narod i niz naših pesnika njegovu dobrotu, hrabrost i mudrost. Osobito su pesme ispevane u narodu nežne, pune ljubavi i divljenja. A niko bolje od naroda ne može da oseti vrednost nekog čoveka i nekog podviga. Narod je za njim, u vreme naše borbe za oslobođenje, pošao listom kao što se u drevna vremena išlo za osnivačima religija. Pored naroda i pesnika, deca i omladina osećaju sad najiskreniji, najdublji bol – kud ćeš veće slave i većeg priznanja.
Desanka Maksimović

MLADI I DECA ĆE ZA NJIM NAJBOLNIJE ZAPLAKATI
– Još mi je nemoguće verovati da nemamo više svoga velikog savremenika kome je sav naš narod, pa i sav svet, želeo zdravlja i života. Još ne verujem da je zauvek otišao dobri prijatelj naše dece pod čijim su okriljem mirno rasla. Znam jutros će svaka mati sa zebnjom svom detetu saopštiti ovu tužnu vest. Jutros će mladi i deca za Titom najbolnije zaplakati i ponovo mu zadati časnu reč da neće zaboraviti obećanja koja su mu dana, da će i dalje pevati pesme o njemu koje mu je narod u borbi za slobodu ispevao.
Desanka Maksimović

“SA OVOGA MJESTA”
NA VRELU OTVORENE JEDNOSTAVNOSTI
Video sam sinoć u autobusu, vraćajući se kući, čoveka koji plače i ne krije svoje suze. Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti. Za njim, čovek plače bez stida. Sa njim, čovek je na samom vrelu otvorene jednostavnosti.
Ko je, stvarno, govorio kao on jednostavno i smireno, i u najsloženijoj situaciji, kao da ne želi ni za jedan jedincati stepen suvišne rečitosti i intenzivnijega tona da se odvoji od stvarnosti? Patetičnoj retorici, tako čestoj u ovoj epohi u kojoj su luđaci pokušavali da nam, od naše sopstvene kože, skroje kapu, on je suprotstavljao neizmerne sile jednostavnosti. Ko se ne seća kako je voleo da kaže, i to upravo u tim najtežim časovima, u vreme sukoba sa Staljinom: “Sa ovoga mjesta”, kao da hoće da se utvrdi, svakom svojom rečenicom, u samo mesto te stvarnosti?
Svakako, “ovo mjesto” je stvarnost ove zemlje; ali to je i svet, jer biti “na ovome mjestu” znači biti stvarno ili univerzalno, i akcija i misao imaju univerzalno značenje ako su stvarni. Stvarnost je eksplozivna, ili nije stvarnost; ona jeste na “ovome mjestu” samo ako apsolutno stvarno jeste: samo ako je apsolutno, ili univerzalno. Titov univerzalizam jeste marksistički, zato što je “sa ovoga mjesta”, i on je fundamentalno hegelovski upravo zbog toga: jedna hegelovska istorijska lekcija, u živoj marksističkoj praksi, koja zna da je svako udaljavanje od ovoga iskustva jedinstva stvarnog i univerzalnog, posebnog i opšteg, neposredno-egzistencijalnog i pojmovnog, udaljavanja od marksističkog internacionalizma.
Nije li Titov sukob sa Staljinom dosegao svetsko-istorijski nivo, postajući prekretnički univerzalan, upravo zato što je “sa ovoga mjesta”? Titovo Ne Staljinu, u stvari je NE koje stvarnost “sa ovoga mjesta” kaže apstrahujućim tendencijama sile. Uvek je sila (svaka sila) ona koja bi egzistencijalno da nas apstrahuje. Sila bi da nas pretvori u simbole.
Tito je staljinizmu suprotstavio stvarnost, i on ne prestaje da suprotstavlja stvarnost svakom dogmatizmu, ali ne stvarnost statičnoga empirizma, nego živu i otvorenu stvarnost: stvarnost kao radnika koji je stvaran jer je ličnost: koji je tvorac, jer sam odlučuje o svome radu. On suprotstavlja dogmatizmu (onome pseudo-levom, i onome “klasično” desnom – nacionalističkom) ovu otvorenu stvarnost kao stvarnost socijalističke demokratije. “Sa ovoga mjesta” stvar- nosti, jeste “sa ovoga mjesta”; ove žive stvarnosti: ove stvarne demokratije, ili ovoga kritičkog, i autokritičkog, socijalizma.
Titov socijalizam jeste kritički i autokritički socijalizam stvarno pravo zato što je stvarna obaveza, data samom suštinom njegove otvorenosti. Ona je neotuđiva komponenta metodologije svakidašnjice. Ona čuva veru u socijalizam, vraćajući nas dostojanstvu, tačno u onoj meri u kojoj nas vraća otvorenosti.
Taj smisao za otvorenost, “sa ovoga mjesta”, i za samopouzdanje u njoj, to je naša jedina istorijska šansa: to je Tito. To je ono što, dugujući sebi, “sa ovoga mjesta”, dugujemo svetu. To je otvorenost u ekspanziji, nezaustavljivoj, i na svakoj ravni: otvorenost u radu, otvorenost u mišljenju, ali i otvorenost tako veličanstveno otelotvorena u onome čoveku, sinoć, u autobusu, koji plače i ne krije svoje suze, i koga sad pozdravljam: plači samo, čoveče, svaka tvoja suza je dragocena kap u sjaju slobode, sve veće, za tebe samoga: za Tita. Plači i gledaj nas. Mi te gledamo. Mi se vidimo: mi smo zajedno.
Radomir Konstantinović

TITOVSKO DJELO ĆE ŽIVJETI DOK TRAJE ČOVJEK NA ZEMLJI
Treptimo od tuge i bola za Titom, velikim čovjekom koji nam je svima najdraži drug i najveći prijatelj, brižni dobri mudri otac domovine.
Suze nam naviru i ponos nas uspravlja. Tita su uvijek pratile naše suze radosnice. Sad ga prate naše suze žalosnice. Ali, i u radosti i u tuzi, Tito nas je uvijek uspravljao.
Prije svega bio je čovjek. Zračio je hrabrošću, pouzdanjem, odlučnošću, humanošću. Osluškivao je bilo čovjeka i naroda, izražavao radnikove misli, ukazivao puteve, pokretao mase. Bio je uspravan i slobodan, neumoran i nadahnut. Nikad nije ustukao pred silnicima, srce mu je bilo plamno i plemenito. Gradio je mostove među ljudima i narodima, rušio granice otuđenosti, afirmirao ljudsku dimenziju revolucije, uzajamnost, bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti u Jugoslaviji, zidao međunarodne odnose na dostojan i dostojanstven način. Riječ mu je bila zanosna, duboka i topla i odlučna, nikla u dubini narodne duše, klijala, u vjekovnim borbama za čovječnošću, nošena vizijom života i rada, mira i slobode. Titovska sinteza označavala je i označavat će ne samo revolucionarnu epohu u prevladavanju materijalne i kulturne bijede nego i ljudsko upisivanje u povijest svijeta.
Tito je bio i ostat će pojam neprekinute revolucionarne epohe jugoslavenskih naroda i narodnosti. Tito je bio i ostat će drag i ponosan simbol, riječ i djelo. Tito je bio i ostat će oličenje ljudskih ideala, stremljenja i stvaralačke moći. Tito je bio i ostat će socijalistička samoupravna demokratska nesvrstana Jugoslavija. Tito je bio i ostat će bedem naše slobode i nezavisnosti, svjetionik mira i miroljubivog čovječanstva.
Vodeća ličnost, vođa revolucije, građanin svijeta. Tito je u svojoj punoj revolucionarnoj i ljudskoj mjeri zadržao u žiži svoje ljubavi i privrženosti čovjeka, radnika, narod. A oni su u svojoj duši, u svojoj svijesti, u svom najdubljem osjećanju prigrlili Tita, okružili ga povjerenjem i ljubavlju.
Ranjen u ratu, Tito nije gledao svoju ranu nego opću ranjenost oko sebe. Sretan, u pobjedi, on je zario radi opće radosti oko njega. Umro je Ponosan na titovsku snagu koja je osvojila naše ljude i miroljubivo čovječanstvo. U tom uzajamnom tkanju isprela se i rasti će legenda o drugu ‘’tu, legenda koja izvire iz povijesti i uvire u budućnost ljudsku kao vječna poruka održavanja i nade. Tito je umro, titovsko djelo će živjeti. Dok mi živimo, dok traje čovjek na zemlji.
Mirko Božić

TITOVA RIJEČ KAO SAM ŽIVOT
“Život je čudo, a smrt – apsurdna činjenica, nešto poput izvanjske granice slobode. Sreo sam Tita u dva navrata. Sačinio sam i antologiju jugoslovenskog pjesništva “Tito u poeziji”. Rekao je da mu je to bio najdraži poklon za osamdeseti rođendan. Uvijek iznova pronalazio je pravu riječ za konkretnu društveno-historijsku situaciju. Titova riječ je nešto kao sam život, gotovo čudo. Ona je u svjetskim omjerima veoma značajan dio našeg i njegovog revolucionarnog nasljeđa. Od 4. maja 1980. godine naša zbilja će, u danima koji pridolaze, biti određena i saznanjem da je baš to rekao Tito”.
Husein Tahmiščić

UZORAO DUBOKU BRAZDA U SVJETSKOJ ISTORIJI
Umro je jedan od izuzetnih i velikih revolucionara i državnika savremenog svijeta, koji je uzorao duboku brazdu svojih aktivnosti ne samo na njivi naše nego i svjetske savremene istorije: boreći se neumorno za dostojanstvo čovjeka, za njegovu slobodu i trajnu i srećnu egzistenciju …
Književnici Jugoslavije imaju razloga da budu trajno zahvalni Titu što im je svojom širokom kulturom i razumijevanjem omogućio da njihov stvaralački rad bude slobodan i da se nesmetano i stimulativno razvija u kontekstu naših savremenih stremljenja.
Sait Orahovac

POSTOJE LJUDI NAČINJENI OD SVETLOSTI
TITO JE MUDROST BRATSTVA I LEPOTA JEDINSTVA
Postoje ljudi načinjeni od svetlosti. Oni su tu, među nama, dišu i misle, a ipak sjedinjuju u sebi i prošlost i sadašnjost i budućnost… Teško je imati dostojanstveniju reč, teško je naći muškiju, bolju i humaniju reč, u ovom stoleću, u jeziku bilo kog naroda ove kugle zemaljske, nego što su ta četiri jednostavna i zlatna slova: Tito.
Tito je mudrost bratstva i lepota jedinstva.
Miroslav Antić

IMAO SE RAŠTA I RODITI
– Prepišite u istoriju celu biografiju druga Tita i, videćete – nijedno slovo neće biti suvišno.
Od svega što je on stvorio za svog veka, moglo bi nekoliko naraštaja proživeti tako časno i delotvorno da im pesnik prizna: ima li se rasta i roditi.
Takvog slobodara i takvog neimara smrt ne odnosi ni u zaborav ni u jubilarne uspomene. Za života se on uzneo do legendarnog simbola pobede nad smrću – da nas nadahnjuje i bodri u večnoj borbi za slobodu i dostojanstvo svih naroda i svakog čoveka.
Vladimir Jovičić

POVERENJE U LJUDE I DOLAZEĆI ŽIVOT
– Tito, to kratko ime od samo dva sloga, sadrži u sebi ogromno prostranstvo čvrstine, odlučnosti, volje, potkrepe i poverenja u ljude. Video sam u njegovom pogledu i poverenje u dolazeći život i odavno sam razumeo da je ovaj veliki čovek jednako zagledan u budućnost. Sve što u nama raspaljuje strast za slobodom i stvaralaštvom ima trajnog oslonca u njegovoj pojavi.
Milan Đurčinov

POČINAK U RUŽIČNJAKU ODGAJANOM VLASTITIM RUKAMA
Dani oskudni suncem, ne proljetnji. Tuga. Bol. Muk.
Strepnja se ugnjezdila s prvom viješću da je Josip Broz podvrgnut intenzivnom liječenju, lako svjesni trošnosti ljudskog organizma razređivali smo strahovanja nadanjima koja smo s njima njivili. Zapravo željom da savlada i tu bolest kao što je prebolio smrtonosni ubod kozačkog koplja, te ranu zadobijenu u Petoj ofanzivi. Priželjkivali smo čudo od njega navikavani da ostvarujemo i ono što je novo avangarde. Borbe su bile duge, krvave i – pobjedonosne. “Još za života legenda, Tito sada prelazi u legendu historije, među njene vrhove” – reče Bakarić. Legenda u koju su upredene i mnoge njegovih brojnih saboraca. Saboraca, kažem, ne misleći samo na učesnike Oslobodilačkog rata. Šta su obnova i izgradnja zemlje, socijalističko samoupravljanje, ako ne borba, i to ona neprestana. Ratnici su odložili oružje – doduše na dohvat ruke – i prihvatili se oruđa za rad radeći kao da će mir biti vječan. Ne hoteći vladati u ime klase predali su, prvo, fabrike na upravljanje radnicima. Upravljajući svojim radom radnici su već ostvarenim tekovinama svoje revolucionarne borbe dodali i pravo na samoupravljanje koje pripada svima koji rade. Ostvarujući to pravo – koje nije upisano ni u jednom do sada poznatom ustavu osim u Ustavu SFR Jugoslavije – radni ljudi konstituišu socijalističko samoupravljanje kao sistem odnosa, način vlastitog življenja i djelovanja da parola od svakog prema sposobnostima – svima prema radu – ne ostane propagandističkom frazom. Doprinos radom postaje mjerilo vrijednosti djelatnog čovjeka.
Čovjek koji nije priznao buržoaski sud i odbio da prizna fašističku okupaciju nije mogao da prihvati osude Staljinove porote poznate pod imenom Informbiro. Ostao je dosljedan svojoj izreki da priznaje samo sud KPJ. Partiju je učio da svoj učinak mjeri ostvarivanjem interesa svog naroda. Sa svojom partijom i klasom smogao je snage da krene novim i neprokrčenim putevima i označi početak kraja zatečenih shvatanja o izgradnji socijalizma. Nije to teško napisati danas kada je istorija potvrdila ispravnost izgradnje socijalizma putem samoupravljanja. Snagom kojom smo istrajali na tom putu opovrgli smo osude koje su izricane i razbijali pokušaje da se trajanje naše revolucije svede na jugoslovenski eksperimenat. Krčeći ga vlastitim snagama i energijom radničke klase i inicijative učinili smo ga putem ostvarivanja interesa naših naroda i narodnosti. Ti interesi su nalagali da se Jugoslavija ne priklanja nijednom bloku. Ako kažemo da je socijalističko samoupravljanje postalo alternativom njime zatečenih shvatanja razvoja socijalizma mi samo konstatujemo činjenicu da ga takvim smatra sve veći broj partija i pokreta koji se bore za socijalizam. Nesvrstavanje je prihvaćeno kao alternativa blokovskom dijeljenju svijeta. Tim alternativama označene su dimenzije Titovog djela.
Mnogi su mnogo rekli u ovim danima ovog sumornog maja. Pamtimo riječi dječaka iz Makedonije koji reče da je veliki drug počinuo. Tito je za taj svoj počinak izabrao ružičnjak odgajan vlastitim rukama, i u tome je ostao dosljedan sebi – da bude svoj na svome. Počinuo je Josip Broz. Kolika bi tek praznina bila u nama i oko nas da nije ostalo njegovo i naše djelo čiji je naziv Tito.
Vukašin Mićunović

PLEDOAJE ZA PRAVO UMETNIKA I OTVOREN,
SLOBODAN KONCEPT KULTURE
– Godinu dana posle otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 1966. godine posetio ga je drug Tito u pratnji svojih saradnike. Kao upravnik pokazao sam mu sve izložbene sale, tumačio stalnu izložbu Muzeja i dao podatke o njegovom programu i radu.
Drug Tito je bio ljubazan i pažljiv. Rekao je, na primer, kako je čuo glasove da zgrada Muzeja nije lepa i da je mala, ali da on misli drugačije – da je u svemu veoma uspela. Imao sam, moram priznati, izvesnu tremu pri pomisli da ću sa Predsednikom proći kroz panoramu jugoslovenske umetnosti XX veka, odnosno kroz sazvežđe toliko različitih poetika i često divergentnih stavova koji ne moraju uvek biti bliski. Drug Tito je, međutim, odmah nametnuo jedan ljudski, prirodni i neusiljen kontakt, komentarisao je dela koja mu se sviđaju, dok je pred drugima bio pažljiv posmatrač. Takvo njegovo ponašanje u meni je neposredno potvrdilo ono što svi znamo: da je drug Tito kao tvorac demokratskog samoupravnog socijalizma smatrao prirodnim pluralistički otvoren, slobodan koncept kulture: da je, drugim rečima, poštovao pravo umetnika da stvara prema sopstvenoj savesti, osećanju i shvatanju.
Miodrag B. Protić

HEROJ U RATU, GRADITELJ U MIRU
“Budućnost je tu, samo je treba prepoznati i izdvojiti” – rekao je pesnik, kao nepogrešivi tumač vremena. A to vreme obeležio je Tito – “heroj u ratu, graditelj u miru”, kako to kaže svima nama poznata spontano sročena parola koja – prepoznajemo to u ovom trenutku – ima jednostavnu veličinu antičkih epitafa. Heroj u velikom ratu što je počeo kada je čovek svesno zaželeo da postane ono što Marks naziva celovitim čovekom. Graditelj u jednom ugroženom miru, sa jasnom vizijom jedne pravednije, ljudskije organizovane planete. U istom kontekstu, prvi heroj naše revolucije, heroj beskompromisnog otpora svim pretnjama koje bi mogle da ugroze naš put, Titov put, i prvi graditelj našeg samoupravnog socijalizma. Ali i graditelj, arhitekt naše revolucije, i heroj izgradnje jednog društvenog sistema koji zrači u razmerama što se već određuju merdijanima i paralelama.
Reč je, međutim, o budućnosti. Tito je jedna suma naše istorije, bitna dimenzija naše sadašnjosti, ali i naša budućnost, koju je zasejao putokazima, uvjerljivim i nedvosmislenim. Evo jednog od tih putokaza u vremenu, po kojima se krećemo – reči upućene nama piscima pre skoro trideset pet godina: “Književnost treba da ima punu slobodu razvijanja”. Graditi budućnost naše socijalističke zajednice znači dakle istrajati na jednom istorijskom putu, što ga je Tito zamislio i trasirao po meri oslobođenog čoveka.
Tito: istorija, sadašnjost, budućnost. A znamo da budućnost ne umire. Zato mi u ovom trenutku naviru na usne stihovi drugog jednog pesnika, našeg druga, Jure Kaštelana: “U ovoj zemlji živi čovjek i drug i vođa Josip Broz Tito.”
Ivan V. Lalić

NEKA ŽIVI TITOVO DJELO!
ALI TAKVOG ČOVJEKA VIŠE NEMA MEĐU NAMA
Otišao je drug Tito. Suviše se naglo to desilo da bismo mogli da razaberemo šta se zapravo dogodilo, šta je zadesilo naše narode i našu zemlju. Mogao bih da nabrajam njegova velika djela od borbe predratne Komunističke partije za opstanak protiv neljudskog terora nekadašnje Jugoslavije, od oslobodilačkih bitaka naših naroda pod njegovom komandom, pa do njegovog gesla o bratstvu i jedinstvu i njegove realizacije, do čitavog unutrašnjeg puta njegove Jugoslavije, od Kominforma do samoupravljanja – što je sve bilo posvećeno čovjeku – pa ipak ne bih o njemu rekao sve ono što je Tito bio kao mjerodavna politička i ljudska misao i što je bio kao srce za naše narode i narodnosti. Bio je osnivač naše sadašnje države. Ali, za nas nije izborio samo slobodu već je čitavo vrijeme pokušavao da toj slobodi da viši i ljudski sadržaj. To je osjećao svaki naš čovjek i iz tog osjećaja i svijesti sama se po sebi razvila sasvim neponovljiva ljubav naših ljudi prema Titu. Bio je njihov čuvar i njihov junak.
S takvom svojom ličnošću bio je uvažavan i u čitavom svijetu i to do takve mjere da na našoj planeti nije bilo popularnijeg i narodima bliskijeg imena od njegovog, što se tako potresno uočavalo za vrijeme njegove bolesti kada ga je svijet i to ne samo naš – prosto zasipao izrazima poštovanja, ljubavi, brige i najboljim željama. Kao takav upravo je on mogao ne samo da zamisli, već i da stvori pokret nesvrstanosti i da za njega ostvari ugled i uticaj koji uživa.
Takvog čovjeka više nema među nama. Bol zbog tog gubitka ne može se izraziti. Bez njega bi mnogima izgledalo da je naša egzistencija ugrožena. Ali nije. Žaliti je prirodno, a očajavati nikako. To nije u skladu sa duhom u kojem nas je odgajao Tito. Istina je, njega više nema, ali nam je ostavio veliko i bogato nasleđe, bogato nasleđe svoga duha, svoje misli i svoje hrabrosti. U skladu s njegovim genijem i to nasleđe moramo preuzeti s punom odgovornošću i poštovanjem i razvijati u pravcu u kojem nam je on pokazivao put.
Naša žalost, pa i ovako velika, mora da bude onakva kakvo je bilo sve što smo od njega dobili i što je bilo u vezi s njim. Mora biti stvaralačka. To neka bude naša svijest u ovim teškim danima koje možemo i moramo preboljeti u duhu njegove junačke životne energije koja nam govori iz čitavog njegovog djela. Neka živi Titovo djelo!
Josip Vidmar

SMIONI ARHIKTEKTA KRISTALNO JASNE VIZIJE BUDUĆNOSTI
U posljednjem broju prvoga godišta časopisa “Forum”, godine 1962. u povodu Titovog splitskog govora, među ostalim sam napisao: “… Tito je sav u našem vremenu s kristalno jasnom vizijom budućnosti, za koju današnjica gradi temelje. Očito svjestan odgovornosti pred budućnošću, taj smioni arhitekt njenih temelja, temelja jednog novog svijeta, taj kapetan koji se našao na komandnom mostu broda balkanski dotrajalog i rastrovanog, da ga ulogom svoga čitavog bića i svoje neiscrpive energije u kratko vrijeme osposobi za revolucionarnu plovidbu prema kolumbovskim otkrićima novih vrijednosti, taj ban- breher u ničeanskom smislu toga pojma, nikada se nije bojao istine i njenih posljedica” – a danas – svi smo mi suočeni s istinom da nam je smrt ugrabila komandanta. No, zaista, ne bismo bili dostojni Titove epohe, kada ne bismo znali nastaviti putem što nam ga je on trasirao. To smo dužni povijesti, našoj i svjetskoj, svim ljudskim vrijednostima, pjesmama još nedopjevanim – to smo dužni Titu.
Marijan Matković

DETELINA SA ČETIRI LISTA REČE: “I UVEK ŽIV BIĆE”
U detinjstvu, čim su bitke prestale, bio je legenda. Što se još u revoluciji njihala, kao trave u proleće, ovoga četvrtog maja, kao muzika, što neprekidno u talasima dolazi, sve jača, moćnija, pa počinje da obuzima, i da izrasta, kao i trave, odozdo, i biva najednom glasovita, pa se čuje, širom zemlje, sve uzdignutija, ponositija, kao na krilima, zahvata i plamen nosi, daleko, visoko. Započet u grču, zatrajao u bolu, pa munjevito “kliknuo” uvis. Ljudi se sreću, pogleduju, ćute. Pogledi se kao plameni uzdižu. U tome snopu, kao nekada, kao i uvek, revolucija. Glase se himne, zatim, uhiljadostručava: “da sa tvoga puta ne skrenemo”. Licem prema zemlji i ljudima – njegov se lik, u snopu munja, poistovećuje sa glasovima pesme. To je, ponovo, kao i juče, kao i sutra, jedno isto. Zajedno sloboda.
Mladi stoje u stavu mirno, a oko fotografije crna traka. Na stolu je knjiga žalosti. Hoću ove rečenice, ovaj glas pesme i legende, da zapišem u tu knjigu. Iza mene su drugovi, narod – svedoči. Pišem, kratko: “Glasovi uzdrhtaše, ali na licima i iza suza – sviće. Pa, on je živ, šapnu dečak. A detelina sa četiri lista, koju ubra devojčica, reče: “i uvek živ biće”.
Rade Vojvodić

KAD ISKAZI POJEDINCA BIVAJU ISKAZI MNOŠTVA
– Tito nije bio čovek stilskih obrta, nego čovek činjenica. Njegovi iskazi nisu iznenađivali, ni zadivljavali kao što je slučaj sa formulacijama oratora. Naprotiv, imali ste utisak da su ti iskazi već poznati, viđeni, čuti. Ali to je uvek bio samo prvi utisak. Kasnije kada biste se nad tim iskazima zamislili, shvatili biste da oni zato izgledaju i zvuče tako poznato, čak obično, jer se oslanjaju na činjenice koje ste svesno ili nesvesno već doživeli. Na taj način ti iskazi pojedinca bivali su iskazi mnoštva i mnoštvo ih je upravo zato usvajalo kao svoje sopstvene.
Aleksandar Tišma

GRADITELJ BUDUĆNOSTI ČOVEKA I SVETA
Smrću duga Tita odlazi najznačajnija ličnost istorije jugoslovenskih naroda i narodnosti. Veliki je bol kojim smo svi obuzeti u ovom trenutku. Međutim, ostaju sa nama njegove misli, njegovo delo, zrači u nama njegov lik. Čovek koji je umeo da tako odlučno savlada mrak prošlosti, da iznad njegove tame uzdigne visoko lik čoveka, brigu o njemu, njegove lepote i vrednosti, taj mislilac i borac, postao je veliki graditelj budućnosti, naše i sveta u kojem živimo. Vizionar novog društva, učitelj novog morala, graditelj sveta budućnosti, u kome će čovek kroz mir i socijalizam u potpunosti afirmisati i svoje pravo na slobodu i svoje neograničene stvaralačke mogućnosti, čovek koji je stvorio sadašnjost socijalističke Jugoslavije i istinski graditelj mira i ljudskosti u ovom nemir- nom svetu, Tito je izrastao u one retke velikane istorije koji grade budućnost, on je prava ličnost budućnosti, naše i budućnosti čoveka i sveta.
Mateja Matevski

ČOVEK KOJI JE HRANIO SVOJIM BIĆEM
I PO KOJEM ĆE SE RAČUNATI VREME
4. maja 1980. godine završilo se Titovo dugo putovanje kroz život. Nije putovao sam. Nikada. Putovali su radnici, seljaci, studenti, železničari i slikari, visoko pismeni i nepismeni, putovali su na raznim jezicima ljudi s ritom, putovali su i pevali borbene pesme, putovali su i umirali, putovali su i padali od umora i zime da bi se opet digli, jer je Tito putovao dalje. Pa i mi dalje s njim, pa makar i gladni, pa makar i smrznutih nogu, putovali su i putovali smo, makar i u neizvesnost, ako se Tito tamo uputio, putovali smo opkoljeni od početka tvrđavom zaostalosti, putovali smo kroz žice neslobode, iz mraka, spašavajući se od mržnje, od zla. Straha je nestajalo što je dalje odmicalo Titovo putovanje kroz život. Sve je više bilo nasmejane dece, sigurnih žena, odvažnih ljudi. Nastalo je vreme sigurnosti. Predah, radost, ljubav među ljudima. Svi su se razumeti odjednom. Ako su ih i rastavljale prepreke različitih jezika, ljudi su se preko njih dovikivali: “Tito”. Da bi se sa druge strane čuo odgovor: “Tito”. I svi su osetili veliku zahvalnost: najlepše je kad te drugi razume, i ponavljali su ljudi u sebi: “Tito”.
Da ima sile koja može da naređuje svima na ovoj planeti rekla bih joj: učini da se kalendar promeni. S Titom je otišla Titova epoha. Odsad ćemo ovako računati vreme: Prvi dan bez Tita. Drugi dan bez Tita, i tako godinama, decenijama, stotinama i hiljadama ljudskih godina.
Ne možemo da se spalimo na lomači zajedno sa Titom, svi mi, koji u sebi nosimo kraj Titove epohe. Ne možemo jer su kraj nas, koji smo njegovi saborci, milioni novih putnika kroz život, putnika koji su se Titu priključili, mladi, a mnogi još nejaki, trčali su za Titom, koračali s njim i za njim, grabili istoriju iz njegovih reči, iz njegovih pokreta, iz njegovih očiju, iz njegovog osmeha. Oni, mlađi od nas i oni sasvim mlađi, oni su takođe Titova epoha, i oni će je izneti na svojim mladim plećima iz crne tuge koja nas je sve u očaj bacila, tako da smo gotovo u njoj iznemogli … Da, neće biti dana bez Tita, mladi će ga nositi u sebi. Neće biti meseca ni godina bez Tita, ne damo mi da budu dani bez Tita, neka se menjaju vekovi i mileniji, Titova epoha traje, mora da traje i trajaće dok ima ljudi na ovome svetu!
Jednog dana će stanovnici ove planete kazati: “Odavno, pre hiljadu godina, živeo je i na današnji dan, 4. maja, umro jedan neobičan čovek koji je umeo da nahrani svojim bićem stotine hiljada živih ljudi. Bio je to Josip Broz Tito, iz Jugoslavije.
Jara Ribnikar

SUSRET SA EPSKIM DIVOM
Spadam u generaciju za koju je Tito bio legenda. Kao mladić nisam verovao da živ čovek može da se sretne sa epskim divom. Sticajem za mene veoma srećnih okolnosti desilo se da sam u posljednjih petnaest godina dosta često smeo da radim u Njegovoj blizini, za Njega. Da vidim kako On radi, kakav je. Ostao je za mene neuporediv sa bilo kojim velikim istorijskim likom. Ali istovremeno i tako jednostavan čovek pun životne radosti. Da nije bio baš takav, mislim da ni njegovo delo ne bi naraslo tako veliko i jedinstveno.
Ivan Ivanji

POLIFONIČNA KOMPOZICIJA DUHA
U KREATIVNOSTI JEDNOG ČOVEKA
Retki su takvi stvaraoci istorije čija je polifonična kompozicija duha bila sjedinjena u kreativnost jednog čoveka, koja bi preko akcije živela uvek u sadašnjosti. Baš takva je Titova ličnost. On je prisutan u eri dvadesetog veka sa svežinom ideja vanrednog mislioca, sa profinjenim osjećajem za velikog državnika, sa sposobnostima retkog vojskovođe, koji u prvom vremenu povlači pravi potez, sa neenigmatskim vizijama, za postojano očuvanje čoveka – svojstvenim velikim humanistima, i ni jedna od njegovih pomenutih osobina nije omeđena jedna drugom već se jedna u drugu preliva. I nijedna dobijena bitka nije značila kraj, već početak novih poduhvata da bi se postiglo nedostižno …
Vlado Maleski

TAKVI LJUDI NE UMIRU
Svima nam je u sećanju poslednja fotografija Tita sa sinovima, koja je 24. januara obišla celi svet. Takvog ga vidimo i danas, i takav će za nas ostati zauvek: pun snage, vedrine, i neuništivog samopouzdanja. Svojim životom i delom uleva ih i nama, a ulevaće i svima budućim naraštajima socijalističke Jugoslavije.
Takvi ljudi ne umiru.
Mladen Leskovac

SPONA NAŠE KOLEKTIVNE SVESTI
I NEIMAR LEPŠE BUDUĆNOSTI
U svesti građana naše zemlje lik predsednika Tita urezan je s takvim intenzitetom da predstavlja značajnu sponu naše kolektivne svesti. Ljudi koji rade u oblasti nauke i umetnosti dobro znaju koliko je njegova ličnost pridonela stvaranju nužne klime za stvaralačku delatnost u našoj zajednici.
Više od trenutne potrebe da podsetimo na to što je za nas jedan čovek i jedno delo, i više od potrebe da izrazimo naše poštovanje, neka nam misli u ovom trenutku pokreće živo osećanje za to da taj čovek i njegovo delo zrače trajnom porukom u istorijskoj svesti, naroda koji sačinjavaju našu zajednicu.
“Današnja narodnooslobodilačka borba i nacionalno pitanje u Jugoslaviji nerazdvojno su povezani” – pisao je Tito još 1942. godine u članku “Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe”. “Naša narodnooslobodilačka borba ne bi bila tako uporna i tako uspješna kada narodi Jugoslavije, u njoj ne bi vidjeli, osim pobjede nad fašizmom, i pobjedu nad onima koji su ugnjetavali i koji teže daljem ugnjetavanju naroda Jugoslavije”.
Tito je mogao tada s pravom konstatovati da rat protiv okupatora “ne vode razni generali, ministri itd … već sam narod bez i protiv volje tih generala, oficira i ostale izdajničke gospode”.
U samoj intonaciji ovih reči izražava se Titov odnos prema širokim narodnim masama i vera u njihovu konstruktivnu akciju. To je gledište koje, daleko od toga da u narodu vidi samo objekt za političke kombinacije, u njemu traži one impulse koji ga čine graditeljem lepše budućnosti. Svakako ćemo biti u pravu ako ovo gledište odredimo kao jednu od najhitnijih crta Titovog lika revolucionara i političara.
Blaže Koneski

BESMRTAN PRED TITOSLOVENIMA
Neko je rekao da je Titova smrt jedina bitka u kojoj je poražen. Ali pogledajte ove beskrajne kolone građana koji već treći dan strpljivo čekaju da bi prošli kraj njegova odra. Sav taj svet koji u Beogradu ide od Zelenog Venca do Skupštine i od Pravnog fakulteta do Skupštine, nije li to dokaz da Tito ne može da umre, da on stoji, pred svim Titoslovenima i svim ljudima koji vole čoveka, slobodu, demokratiju, ravnopravnost, koji su spremni da se za vrhunske ideale socijalizma bore do kraja pobede.
Oskar Davičo

KADA PADNE GOLEMI HRAST, JEČI SVA ŠUMA
Ne znam govoriti o smrti. Smrt je dio života, samo dio, jer je život neuništiv. U smrti nestaje trošni, smrtni dio čovjeka, a duh, ideja, misao, djelo ljudsko živi i djeluje. Zar Sokratova misao i danas ne živi?
Zar može umrijeti Titova vizija koja je na povijesnoj prekretnici podigla našu zemlju, svakog čovjeka, protiv smrti, protiv rata i razaranja? Kao preplašena jata ptica spopadaju me ta pitanja sada dok slušam jednostavnu, ljudsku, neumitnu činjenicu: Umro je drug Tito.
Teška je spoznaja da više nikada nećemo čuti njegov živi glas. Da više ni jedno slovo neće napisati. Ali zar poruka njegova razuma nije još jača u našoj svijesti? Zar ikada više može mračni nagon staviti bratoubilačku oštricu u ruku čovjeka? Zar se slobodni narodi mogu okovati i vezati lancima nasilja i osvajanja? Zar može nestati čovjek koji je otkrio putove razuma, pravde, i mira?
Ne znam govoriti o smrti.
Kada pada golemi hrast, ječi sva šuma. Kad nestaju stvari, ostaju slike. Vrtlozi slika. Oluje. Tišine. Gube se granice vremena. U mome sjećanju sada kruže trenuci života. Isprepliće se prošlo i sadašnje. Evo, preda mnom umire moj drug … ako preživiš … ako vidiš … pozdravi … Samo slike … slike … Upalili smo vatru u planini… grijemo se… Iz daljine koraci i Pjesma: Tito, slobodo … Sve glasnija pjesma. Tito, slobodo … Čini mi se da te riječi rastu i šume kao veliko more, kao silni ocean koji me nosi.
Zaista, ima riječi velikih kao ocean, nemirnih i tihih kao more. Tito, slobodo… I slušajući jeku šume i nemirnu tišinu mora govorim s Titom i slobodom, i oni govore iz svake stope ove zemlje, iz svake zrake sunčana. Tito, slobodo.
Jure Kaštelan

ŽIV MEĐU LJUDIMA, BIT ĆE TITO DOVIJEKA
Rodio se samo jednom. Ali zauvijek, i rađao se cijeloga života iz srca naroda, iz uma klase. Na kumrovečkim brežuljcima, pred bijedom i nepravdom koju je rano spoznao, pred pobunama. Rađao se iz sebe samoga, iz vlastitih vizija, iz lenjinskoga svjetla koje ga je obasjalo već u sibirskom zarobljeništvu. U Zagrebu svoje mladosti, osmišljene borbom protiv tmine i zaostalosti. Pred sudom koji nije priznavao, pred licem zemlje koju je otkrivao sebe i njoj samoj. U zatvorima i kazamatima kraljevskim. Na čelu potlačenih, svjesnih, na čelu naroda koji se bore i za ravnopravnost i bratstvo ljudi. U Dubravi na Petoj zemaljskoj. U otporima uspravnih. U oblikovanju Partije koja ga je rađala i koju je spremao i titovski spremio za ustanak, i bio je u trenucima velikih odluka. Kad je rastao zajedno sa svojim suborcima i suradnicima. Tito koji se rodio i koji će se rađati uvijek i zauvijek. S nama i u nama svuda širom svijeta, i bit će Tito dovijeka. U trajanju i rastu. Kao što je bio. Jer se rodio zauvijek. Za svoje narode, i za svijet mira i slobode. Živ među ljudima. Koji jest i koji će biti Tito. Jer Tito je Tito.
Marin Franičević

NJEGOV BROD PLOVI SMJEROM KOJIM GA JE ON
ZAPUTIO KROZ OLUJE VREMENA
Svoj život i djelo Tito je uzidao u sva dostignuća ove zemlje, u njene gorčine i pobjede, u njenu vjeru i nadanja. Iz njedara puka izrastao, besmrtan kao i zemlja koja ga je rodila, poveo nas je iz mračnog grotla povijesne kobi i izdigao do svijetlih prostora slobode. Na svakoj stopi ove zemlje ostavio je neizbrisivi trag, obasjanu putanju što osvjetljava puteve kojima smo stigli do današnjih razina, značenja i zračenja, ali isto tako i puteve kojima krećemo dalje, ne mijenjajući smjer našega hoda budući da to jeste i naše htijenje i naš dug Titu.
Titovo djelo ne može umrijeti. Snagom svoga genija, neizmjernom ljubavlju prema zemlji i čovjeku, nepokolebljivošću revolucionara, Tito je dao trajno obilježje ovom dramatičnom stoljeću, rastvarajući vidike života budućim pokoljenjima. Neprekidno zagledan u lice života i u prostore sna, bio je stalno u žarištima i virovima suvremene historije, ne samo naših naroda i narodnosti već i čitavog svijeta.
Prestalo je kucati veliko toplo srce dragog nam druga i čovjeka. Ali, on kao da je i dalje tu, kao zrak što ga dišemo, kao svjetlost, kao dašak zmorca i razvigorca, kao kruh i pitka voda, kao ovo more sinje i visovi rodnih planina, kao da je tu u žamoru ulica, u buci tvorničkih hala nagnut nad strojem ili nad mladim životom, negdje tu na straži slobode bdi kormilar naše revolucije, a negdje brod plovi i plovit će smijerom kojim ga je on zaputio kroz oluje vremena.
Znamo da je smrt neumitna, ali znamo i to da čovjekovo djelo ostaje živo u životu što traje, i ma šta da izrekli u ovom trenutku, ostaje nam jedna jedina riječ, u kojoj je zgusnuto više od mogućnosti našeg izričaja, riječ naša, domaća, draga, topla i ljudska riječ: Tito!
Tito – koji izabra revoluciju kao smisao svog življenja i kojega revolucija izabra za sav život… i za život!
Tito u našem jučer, Tito u našem danas i Tito u našem sutra.
Jure Franičević Pločar

TITOV LIK NA PLAKATU KUKASTO-KRSTAŠKIH OSVAJAČA
Lik druga Tita vidio sam prvi put na plakatu nemačkih kukasto-krstastih osvajača koji su ucenili njegovu glavu. Bilo je to u mesecu julu 1943, na teretnoj stanici u Bečkereku. U grupi interniraca gradio sam besmislene, džinovske kocke od istovarenih dasaka.
Policajac – folksdojčer poslao me na peron da donesem sa pumpe kantu vode. Vrativši se, šapnuo sam drugu, pored kojeg sam radio: Video sam našeg Komandanta. Šapat je otišao dalje, od usta do usta. Nikada nisu internirci bili tako žedni kao tog zlatnog julskog dana. Svi su želeli da vide Tita. Uveče u logoru morali smo da odgovaramo drugovima na pljusak pitanja. Lep li je? Šta govori iz njegovih očiju? Ima li zvezdu na celu?
Godinu dana posle ovog sanolikog viđenja, imao sam sreću da u oslobođenom, rodnom Vršcu, oktobra 1944, na ulici sretnem živog vođu naše revolucije. Kasnije sam Tita više puta viđao. Jednom sam izmenio s njim nekoliko reči.
Kroz sve ove godine nosio sam u sebi, i mislim da ću nositi do kraja svog života Titov lik iz Bečkereka. Odlučan, plemenit lik čoveka zagledanog nekud u nedostižnu-dostižnu daljinu. Ta daljina je meni i ratnom pokoljenju kome pripadam, bliska. Kao da je na dohvat ruke. Mi zovemo tu rumenu daljinu: Komunizam.
Vasko Popa

LUČONOŠA REVOLUCIJE I SAVEST EPOHE
Svojom revolucionarnom mišlju i delom drug Tito je bio lučonoša u svim etapama naše revolucije i socijalističke izgradnje. Otvoren za sve novo i revolucionarno antejski vezan za zemlju i realistički uvek okrenut čoveku, drug Tito je bio ujedno i vizionar i graditelj, koji je celog sebe ugradio u svaku poru naše socijalističke zajednice. U njegovom imenu i u njegovoj svestranoj ličnosti prelama se naša prošlost, sadašnjost i budućnost, u njegovom životnom i revolucionarnom putu savladana su vekovna rastojanja. Titovo ime oličava revoluciju i slobodu, nacionalni ponos i koegzistenciju, otpor svakom nečoveštvu, jer Tito je bio savest ove epohe!
Vasa Milinčević

STRATEG KOJI JE RAZBUKTAO ISKRU SAMOUPRAVLJANJA
Drug Tito je idejni i politički strateg oživotvorenja samoupravljanja, inicijator stvaralačke primene marksizma u razvitku našeg društva, a i savremenog sveta. Iskra samoupravljanja, koja je zasvetlila u Pariskoj komuni, razbuktala se u našoj praksi u neugasiv plamen.
Nandor Major

NEIZBRISIVI MILJOKAZI JEDNE ETIČKE POLITIKE
Tito je umro u svetskom trenutku velike neizvesnosti. Da li će se moći decenijama izgrađene nade sačuvanja mira među narodima održati?
Ono što je Tito izgradio – jednakost i ravnopravnost naroda i narodnosti Jugoslavije i samoupravljanje radnog naroda kao ekonomskog i humanog rešenja otuđenja rada – to je velika baština koja se mora sačuvati i razvijati.
Postoji jedinstvo odlaženja i ostajanja. Tuga je velika i svi će biti u bolu: ne samo kod nas, mnogi će plakati i u svetu. Ali je više od suza potrebno nastaviti razgovor sa Titom. Bezuslovna vernost osnovnim njegovim postavkama koje obeležavaju Titovu epohu.
Oto Bihalji-Merin

VELIKI ČOVEK U SVEMU
Jednostavno rečeno, Tito je u svemu bio i ostao veliki čovek. U njegovoj ličnosti su se stekle retke osobine: neizmerno ljudsko poštenje, lična hrabrost i neiscrpna volja, kao i sposobnost da predviđa događaje, da ih vidi realno i da njima vlada. Kao retko ko, bio je sposoban da u prelomnim trenucima istorije duboko oseti težnje naroda i radničke klase, što ga je učinilo jednim od najvećih ljudi savremenog čovečanstva.
Risto Tošović

ČOVEK ŽIVI ONOLIKO KOLIKO ŽIVI NJEGOVO DELO
“Umro je čovek koji je uvek gajio nadu u život. Ugasio se Titov glas, koji je izvirao iz najdubljih osećanja naroda da bi imenovao istinu o čoveku, smisao života, revolucije, ljudske slobode. Prihvatamo istinu, najbolniju, svesni da je čovekova smrt zakon prirode. Ali, rečeno je ko zna koliko puta, čovek živi onoliko koliko živi njegovo delo. Smrt je tuga – delo je pobeda. Ono ne priznaje smrt i ostaje da živi u ime života, u ime istine”.
Rahman Dedaj

NEPRESUŠAN IZVOR INSPIRACIJE
– Titova smrt za makedonski narod predstavlja posebno težak gubitak jer je pod njegovim rukovodstvom u dugotrajnim bitkama ostvario nacionalnu i socijalnu slobodu i svoju državnost. Tito je ceo svoj život posvetio borbi za prava radničke klase, za slobodu svih porobljenih naroda. Ova njegova borba inspiracija je ideje o pokretu nesvrstanih, pokretu koji je postao važan činilac u međunarodnoj politici.
Titova dela imaju trajnu vrednost za ceo svet i nepresušan su izvor inspiracije u traženju novih rešenja.
Mihajlo Apostolski

TUGA NJEGOVOG BORCA
Vijest o Titovoj smrti doživio sam kao jedan od boraca koji su se 1941. godine nalazili pred njim u stroju Prve proleterske u Rudom. Kao jedan od onih koji su se borili i pod njegovim rukovodstvom doživjeli najljepše i najteže časove u svojoj mladosti, pa i one za koje se samo i vrijedilo roditi. Doživio sam pobjedu nad fašizmom. Doživio sam polet poslijeratne izgradnje. Doživio sam sa njime u mislima sve što jedan život čini istinskim životom. To je tuga njegovog borca, i to je više od riječi i trajanja od ovog trenutka. To je čitav jedan život na istom putu.
Radonja Vešović
VELIKANI NE NAPUŠTAJU SVET, ONI PRELAZE
IZ VEKA U VEKOVE
Titova staza života je neprekidno kretanje ka visini. Ta staza, granajući se u bezbroj staza, kao da je ovu zemlju povezivala sa ostalim svetom, sa svim njegovim teškoćama i iskušenjima, u isto vreme i sa svim živim barikadama za otpor zlu.
Ta moguća slika o čoveku, koga je samo stoleće svrstalo među najveće, nije se menjala ni kada bih bio u njegovoj blizini.
Susreta je bilo nekoliko. Obično ljudi, ovde, u Makedoniji, prilazili su mu sa uzbuđenjem. Ali do promene je dolazilo brzo: neposrednošću, rečima nekim prisnim i blagim, oslobađao je sagovornika. Pažljivo je slušao, iako se moglo naslutiti da nije voleo pripremljene izvještaje. Omogućavao je ljudski razgovor.
U jednoj prilici mutavo možda, pokušao sam da i pred Titom, ne bez uzbuđenja, objasnim svoje gledište o nemogućem ili teško mogućem, kako sam mislio, povratku pečalbara iz Australije i Amerike. Rekao sam, čak, da je Toronto, iza Skoplja, možda drugi grad u svetu po broju Makedonaca. Dok sam to govorio, ošinula me misao: kakve sam se to teme dokopao i zašto, kao pisac, nisam pričao o prvoj i velikoj slobodi ove Makedonije? I kao da drukčije i nije moglo da bude, Tito me je slušao i, između ostalog, vratio se i temi o pečalbarstvu. Objašnjavao je uzroke iseljavanja i odlaska na privremeni rad, i što sve bi moglo da se učini da se to ublaži. Tito je želeo i voleo da ljudi, ne ulepšavajući stvari i stanja, govore o onome što ih muči – nije poznavao i nije priznavao poraze. Bio je prijatelj čoveka i čovečanstva, života i slobode.
Susreti s Titom bili su uvek obični i ljudski, da bi posle svega ostalo saznanje: u sva praskozorja, puna lepote i teškoća na dlanovima Njegovim ležala su i leže dva sunca – sadašnjost i sutrašnjica. Iza nas, iz školskih klupa, dolaze vičniji, možda i jači. Titovi savremenici bili smo mi. Kao što će biti i oni u sutrašnjici. Velikani ne napuštaju svet, oni samo prelaze iz veka u vekove.
Slavko Janevski

JEDINSTVEN I LEP KAO RAĐANJE DANA
Tita je nemoguće porediti. On je jedinstven.
On je lep kao rađanje dana i svega čega se dotakne postaje simbol koji neguje misli.
Želje ponosnog naroda progorele su i osvetljavaju njegovu krasnu ličnost.
Jer, sve dobro na zemlji u kojoj živimo, desilo se nesebičnim naporima koje je uložio Tito.
Slobodan Marković

VEŠT KRMAROŠ ZA KORMILOM DRŽAVE
NA PREDSTRAŽI MIRA
Svi mi koji smo živeli u Titovoj epohi, u razdoblju mira, saradnje među narodima i slobode stvaralaštva, znamo da su trajne tekovine hiljade boraca izginulih za iste ideale – slobodu, bratstvo, jedinstvo, mir za sve.
U susretima s Titom uvek je dominirala njegova jednostavna, prijatna, vedra i snažna ličnost. Njegova prisnost s ljudima delovala je tako da su zaboravljali da on stoji za kormilom države. A on bio je vest krmanoš: proveo je brod naše Jugoslavije kroz mnoge Scile i Haridbe da bi ga danas svrstao među one vodeće zemlje u svetu koje su na predstraži mira. Tako je Jugoslavija postala i čuvar mira i simbol nezavisnosti.
Peđa Milosavljević

ZALOG I PUTOKAZ NAŠE BUDUĆNOSTI
Ime i delo Titovo – to je dugi zalog naše budućnosti. Ujedinjujući nas, narode i narodnosti Jugoslavije, u borbi za našu sadašnjost, koja nam je izborila mesto među slobodnim narodima vođenim istorijskim interesom radničke klase, Tito nam je i putokaz u budućnost sveta, onu u kojoj svako treba da bude svoj i istovremeno odgovoran za sudbinu čoveka na svim merdijanima. Tito nas je učinio svesnim u svetu, s tim što smo prvo postali svesni sebe, kroz bitke u kojima nas je predvodio.
Dimitar Solev

ZIDAO JE DVORE ČOVJEČANSTVA I ŠIRIO OBZORJA
PREKO SVIH MERIDIJANA
Noseći u uhu svih ovih dana posmrtne marševe i tužne napjeve posmrtnih počasti, javlja se, u kontrapunktu, prkosno, svečani motiv “Visokih jablana”, “ljudi svojih djela” iznad ove tu ništavne prolaznosti i smrti:
“Oni imaju visoka čela, vijore kose, široke grudi;
od gromova njina glasa šuma i more se budi,
a kad rukom mahnu, obzori svijeta se šire …”
Doista, “Njegova desna neprestano je zidala dvore čovječanstva”, širila svjetska obzorja preko svih merdijana …
Svakom narodu bila bi velika čast imati takvog čovjeka u svojoj povijesti.
Ranko Marinković

POĐIMO ZA GLASOM KOJI ĆE PRELETATI VEKOVE
U ovom času velike tišine ove smrti čuje se u nama i u svetu Titov glas koji je i koji će još, kako kaže Župančič preletati vekove. Ovaj glas čujemo i treba nam snage, uz volju koju imamo, da idemo za njim.
Tone Pavček

TITOV NAUK NAS IZBAVLJA IZ SAMOĆE
Kad umre velik čovek, stamni se vek, i svakom od nas ponaosob učini se da je ostao sam. Iz duboke samoće u koju nas je bacila Titova smrt, upravo Titov živi nauk svakog od nas i izbavlja: zver je sama, a čovek je zajednica i bratstvo, i vrhovna, najljudskija je njegova misija da živi i za drugoga čoveka, i da takav, i kad je naizgled sam, sav bude zajednica, i da se druži sa svetom ljudske naravi i namere.
Boško Ivkov

PRIMER NEPONOVLJIVOG ŽIVOTA
Ostalo nam je ćutanje i razmišljanje. Naše delovanje će biti obuhvatnije i hrabrije ako se oslanjamo na primer tog neponovljivog života, oličenog u imenu Tito, koji je bio i deo našeg života. Ako nam je upotpunjavao život, mi sada treba da se založimo da upotpunimo prazninu koja je ostala iza njega.
Pavle Ugrinov

TITOV ŽIVOT KAO ČISTA ENERGIJA,
NEPRESUŠNOG ZRAČENJA
Titov život ostaje za mene čudo. Neverovatno obuhvatan i razuđen, a istovremeno krajnje zgusnut u svakom trenutku, kao čista energija, dobra energija, nepresušnog zračenja. Ne shvatam kako je toliko života stalo u jedan život.
Judita Šalgo

TITOVA BORBA JE NAJSLAVNIJA PESMA ISPEVANA
IZ GLAVE CELOG NARODA
Tito je najvoljeniji voljeni lik u našoj poeziji. On je od prvih dana ustanka neiscrpna inspiracija pesnika – jer njegova borba je najslavnija pesma, i najlepša pesma, ispevana iz glave celog naroda. Tito – to je naš život, budućnost.
Božidar Šujica
IZ MRAKA NESLOBODE TITO NAS JE UVEO
U CARSTVO SLOBODE
Iz mraka neslobode Tito nas je uveo u carstvo slobode i otkrio nam da je sloboda naš dvojnik, naše unutrašnje preosvetljeno lice, naše pravo JA. Našu tvrdoglavu zaljubljenost u slobodu, koja nam je u krvi od pamtiveka, uspeo je, prvi put u našoj dugoj istoriji, da umiri i da joj da stamenost i vitalnost praktičnosti. On je prvi od svih naših vođa, koji su u prošlosti tukli bitke za slobodu, shvatio da nije dovoljno samo izboriti slobodu. On je prvi saznao da je ona potonja bitka još žešća, ona koja se nameće posle osvajanja slobode! Zadržati je i oplemeniti, dati joj ljudsko lice, učiniti je sastavnim delom ljudskog bića, navići svakog pojedinca da sraste sa slobodom – i to je njegovo uzvišeno delo! I, konačno, uputio nas je za sva vremena kako da slobodu, a s njom bratstvo i zlatno jedinstvo, učinimo našim prvim i istinskim domaćinstvom, večno ga svečano držeći u vrhu JUGOSLOVENSKE sofre.
Božidar Timotijević

TITO JE ŽIVEO, TITO JE ŽIV I ŽIV ĆE TITO BITI
Stara antička poruka kaže: narodi koji vjeruju u ljude, rađaju heroje. Naši narodi, naše narodnosti, bili su dostojni te antičke vere i svoga heroja Josipa Broza Tita.
Tito je bio pastir i šegrt, metalac i izgnanik, oktobarski ustanik, ilegalac u pokretu, nepomirljiv do samoće, masovik do miliona, glava zagrebačke komune, čelik Kompartije, revolucionar čelične volje i očima plavim kao Sredozemlje, svenarodni ratnik, najveći Hitlerov neprijatelj, najodlučniji strateg gerile i moderne armije, odsjaj uma i srca pred Staljinovom kvadrigom, prvi čovek obnove i izgradnje, državnik naših decenija, rukotvorac radničkog samoupravljanja, svegrađanin sveta, zajedničko ime poginulih boraca i sve mlađih junaka “koji rade kao da će petstotina godina biti mira, a spremaju se kao da će sutra buknuti rat”.
Tito je radio za sve nas, i sa svima nama. Radio je do praskozorja, pošto je čitavu našu zemlju učinio bezmernom radionicom za račun radnika kao najvišeg ljudskog bića. Darovit, rođeni, nesebični revolucionar, on je bio na čelu i začelju svake naše bitke, svake odvažne borbe u kojoj je zračio simbolima bratstva i jedinstva, čojstva i junaštva, čovečnosti i čovečanstva. Ostajući dostojan antičke izreke, Josip Broz Tito, zauvek s nama i među nama, dostojan je i lenjinske parafraze: Tito je živeo, Tito je živ, i živ će Tito biti!
Milosav Mirković

METEOR KOJI JE OGREJAO MAPU ČOVEČANSTVA
Tito je besmrtno sunce našeg bratstva, napretka, snage, hrabrosti i prepoznatljivosti u svetu. On je najsvetliji Meteor koji je ogrejao Mapu čovečanstva. Tito je trajna Kuća mira koja ima svoje milionske sledbenike. On je ispružena Ruka ljubavi svima koji su bez zla. Tito je Srce koje peva, Usta koja izgovaraju najprihvatljivije reči za Napredak ljudi i čovečnosti. On je podupro XX vek i naučio ljude svih boja da šire i neguju tu veliku reč Nesvrstanost. Tito je najsavesnije i najdraže Ime naše epohe, moja Otadžbina i pravo moje da viorno trajem u budućim jutrima!
Milorad R. Blečić

TITOVOM DELU NIJE POTREBAN TUMAČ
Hegel je govorio da delo postaje veliko tek kada ga narod usvoji i kada mu za njegovo čitanje nije potreban tumač – posrednik. Titovom delu nije potreban tumač – posrednik, ono je postalo deo naroda.
Radoslav Bratić

TITOVE DUBOKE BRAZDE U KOJIMA ĆE SE
I UBUDUĆE SEJATI
Delo Josipa Broza potvrđuje neprolaznost i nezamenljivost izvesnih čvornih tačaka na kojima se zasniva moderno ljudsko društvo. Nezavisnost, sloboda, ljudska pravda i dostojanstvo, spremnost da se brani ono što je postignuto i osvaja ono što je, koliko do juče, bilo nemoguće, jesu duboke brazde u kojima će se i ubuduće sejati. Godina 1941. ili 1948. ili neke druge, ostaće kao svetli praznici svih slobodoljubivih naroda sveta.
Josip Broz je znao da bitka sa istorijom mora da se vodi žestoko i neprestano, da se uvek iznova moraju tražiti bogatiji, drukčiji odgovori ne samo na nova pitanja, nego i ona na koja smo ranije odgovorili. Stvaralaštvo nastalo u našem vremenu i na našem prostoru, oslobođeno sivila i stega raznih dogmi, mnogim je nitima povezano s Titovim delom.
Simon Simonović

TVORAC ISTORIJE IZMAŠTANE RUKAMA
I KRVLJU NAŠIH NARODA I NARODNOSTI
Tito je velikan istorije, istorije koju je stvarao sa najprogresivnijim snagama jednog vremena u svojoj zemlji i u svetu. Jer, kad je Tito u pitanju, istorija nije mogla sa svojim potencijama biti sila čijem smo šlepom diktatu prepušteni na milost i nemilost, tek kao hrana kojom ona zadovoljava sopstvene apetite. Apetiti ovakve istorije, apetiti su metafizike koja inauguriše jednu nehumanističku konstelaciju, jer čoveka, naciju, klasu – jednom reči smisao ljudskog prebivanja u svetu – svodi na goli instrument himeričke i transistorijske volje koja radi svoje. Tito je takvu logiku, koja je računala s nama bez nas, revolucionarnim delom doveo u pitanje. On je ispostavio i praktikovao revolucionarnu praksu koja je računala, pre svega, sa čovekom kao subjektom istorije, istorije sa punim smislom, koja se, kao takva, po prvi put odvijala u našim prostorima, izmaštana rukama i krvlju naših naroda i narodnosti.
Veličina Titovog dela je u tome što je on bio na čelu revolucije, koja se dešavala i dešava se mimo svih onih logika što su zahtevale da naš put i naša autentična borba budu tek odblesak jednog scenarija stvorenog za sve i za sva vremena od jednog i jedinog neporecivog uma okruženoga mitološkom aurom večnosti. Tito nije verovao u takve mitove, jer on nije došao iz mita, on je došao iz sveta, iz jedne zemlje koja je do sopstvene slobode, do prava da odlučuje o sebi – da izgrađuje bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, da bude na istorijskom putu emancipacije radničke klase, da stvara uslove za sreću svih svojih sinova – došla kroz sudbinske potrese i kataklizme, i kroz koje su mnogi prošli dajući više od života. I zato Tito i njegovo delo ne mogu živeti u mitu, ne mogu biti sažeti u priči, jer onaj koji je na tako odgovoran i vizionarski način gradio novi svet, ostaje da živi u svetu.
Jovan Zivlak

LIČNOST O KOJOJ ĆE GOVORITI STOLEĆA
Proći kroz pakao drugog svjetskog rata, razbiti njegov mrak u svjetlost, podići zastave slobode za sve naše narode i narodnosti, biti pobjednik u najkrvavijim bitkama, nastaviti osvajati slobodu i razgorijevati njenu vatru za svakog čovjeka na kugli zemaljskoj i u miru – to je mogao samo Josip Broz Tito… Zato on i jeste ona ličnost o kojoj će govoriti stoljeća koja su pred nama, s istim poštovanjem ka što o njoj govori stoljeće u kojem je živjela, obilježivši ga za sva vremena svjetlošću svog uma, vatrom svog velikog srca, pravednošću, hrabrošću, istinoljubivošću.
Mirko Marjanović

PRODUŽITI TITOVU EPOHU DO POSLEDNJEG ČOVEKA
Sve dobro, sve veliko po čemu će se ovaj vek pamtiti i pominjati vezano je za Tita; čega nije bilo, stvoreno je; što se nesvršeno zametnulo, usavršio je! Životno delo mu je sažeto kao reč, duboko kao misao, široko kao život; sloboda i ljudska sreća. Pripadati Titovoj epohi koju će ovaj narod umeti da produži do poslednjeg daha, do poslednjeg kamena, do poslednjeg čoveka…
Milenko Vučetić

ON ĆE KAO SUNCE VEČITO SVETLETI
Tito je u naš narod ušao kao legenda i on će kao Sunce večito svetleti, na ponos svih Jugoslovena. Vođeni njegovim idejama, započeli smo veliku borbu slobode i stvaralaštva i stigli u predele mira i ljudske dostojanstvenosti, tamo gde mogu samo hrabri i smeli narodi. Titove reči, kao najčistiji zraci, trajno će obasjavati put našim budućim pokolenjima, kao i celom progresivnom čovečanstvu. Titov je put, put svih Jugoslovena, pretvoren u veliki hod revolucije i ljudske svetlosti.
Manojle Gavrilović

TITO JE IDEJA KOJA ĆE TRAJATI
Ni mi ni svet Tita nismo izgubili. Tito je ideja koja će trajati. Možemo biti ponosni što smo uz njega i u njemu živeli i što nam je bio drug. Mi mu svojim bolom ljudskim, jugoslovenskim, samo uzvraćamo ljubav kojom nas je naučio.
Pero Zubac

ČOVEK = NAROD
U pisanoj istoriji čovečanstva nije zabeleženo da se jedan narod toliko poistovetio s jednim čovekom i jedan čovek postao čitav jedan Narod, kao što je to slučaj s Jugoslavijom i Titom.
Miodrag Jurišević

ZLATNO DOBA HELADE SE ZVALO PO PERIKLU
– ISTORIJA SE KATKAD I PONOVI –
Za sve intelektualce sveta Tito će ostati sinonim hrabrog i doslednog diplomate. Plašim se da će svet, na putu kojim danas hrli, duboko osetiti nedostatak jednog takvog čoveka. Što se umetnosti tiče, znam da se zlatno doba Helade zvalo po jednom vojskovođi: Periklu. Možemo posvedočiti da se istorija katkad i ponovi.
Raša Livada

NEUSTRAŠIVI DIV IZ BAJKE
Tito je neustrašivi div koji je došao iz narodne bajke, izvršio besmrtno delo oslobođenja i ponovo se vratio u bajku.
Branko Ćopić

Priredio: Jovica Trkulja

Pledoaje za drugačije čitanje Dostojevskog

(Ljubomir Prelić, Zločin i kazna – zaboravljeni rukopis, “Narodna knjiga”, Beograd, 2005)
Nesvakidašnja i intrigantna zamisao autora romana “Zločin i kazna – zaboravljeni rukopis”, Ljubomira Prelića, da preseče tok radnje originalnog romana Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i da vešto vodi radnju do drugačijeg epiloga od onog koji je zamislio ruski klasik, učinio je štivo koje je pred nama veoma primamljivim za čitanje. (Nastavak…)

Umeće besedništva (Seminar retorike, Kikinda, 21. maj 2005)

Centar za unapređivanje pravnih studija iz Beograda i Viša škola za obrazovanje vaspitača “Zora Krdžalić Zaga” iz Kikinde organizovali su seminar retorike “Umeće besedništava” u Kikindi, 21. maja 2005. godine. Učesnici seminara su bili studenti, učenici i mladi aktivisti političkih stranaka, sindikata i nevladinih organizacija. Kikinda je izabrana za mesto održavanja ovog seminara retorike zato što je u njoj vladalo veliko interesovanje za ovakav seminar, ali i zato što predstavlja jak regionalni centar, multikulturnu, multietničku i multikonfesionalnu sredinu u kojoj je posebno važno razvijati građansku svest i međunacionalnu toleranciju. Prvi seminar je održan u kikindskoj Narodnoj biblioteci “Jovan Popović” avgusta 2004. godine. (Nastavak…)

Dragoljub Ignjatović (istaknuti srpski pesnik i književnik)

Vladimir Marković

Istaknut, darovit pesnik i književnik Dragoljub S. Ignjatović rođen je 1936. godine. Premda je duže vreme izvan javne, naročito političke scene, decenijama je bio glavni ideolog i ujedno neformalni predvodnik beogradsko-srpsko-jugoslovenske (opozicione) ul- tralevice. S tih, u osnovi istih pozicija, bio je i ostao istaknuti, dosledan, originalan, oštar kritičar svih domaćih, državnih i društveno-političkih režima i sistema, počev od brozovskog, pa nadalje. Ali, pođimo redom. (Nastavak…)

Slovo o zakonu i svobodi

Božidar Grujović¹

Božidar Grujović (Teodor Filipović, rođen u Rumi oko 1776. godine – umro 1807), starinom iz sela Vrelo u Valjevskoj nahiji. Bio je jedan od prvih visokoškolovanih Srba iz preka (iz Serbskog vojvodstva). Po završetku studija prava u Pešti i Beču i položenom doktorskom ispitu iz pravnih nauka, primljen je za profesora Univerziteta u Harkovu u Rusiji na katedri istorije prava znatnijih naroda, starih i novih. Sa tog mesta ujesen 1804. godine otišao je sa deputacijom (delegacijom) ustaničkih vlasti Srbije u Petrograd, kod ruskog cara, kao njen savetnik. (Nastavak…)

1. Prota Mateja Nenadović, Memoari, izdanje Lj. Nenadovića, Beograd, 1867, str. 295-297. [↩]

Kikindske poruke i pouke

Poštovane dame i gospodo, dragi sugrađani i prijatelji,
Veoma sam počastvovan pozivom da u ovoj svečanoj prilici govorim o Kikindi i Kikinđanima. Nadam se da ću time bar donekle odužiti dug svom rodnom gradu. Jer, velika je istina da se svom zavičaju nikada ne možemo dovoljno odužiti.
Budući da govorim pred mojim uvaženim učiteljima i nastavnicima (pred kojima uvek ostajemo nesigurni đaci), nastojaću da se pridržavam zlatnog pravila antičke retorike, koje glasi: ustani da te svi vide, govori glasno da te svi čuju, govori kratko da te svi zavole.
Izložiću pet fragmenata o Kikindi. (Nastavak…)

Bilo, ne povratilo se

Dragoljub Žarković
novinar, Beograd

• Kako je uopšte bilo moguće stvoriti privatni časopis u bivšoj Jugoslaviji?
“Vreme” je osnovano u oktobru 1990. godine. Tada je talas reformi pod vladom Ante Markovića u različitim delovima zemlje proizvodio… različita zakonska rešenja i “Vreme” je osnovano kao prvi potpuno privatni mediji u celoj bivšoj Jugoslaviji, ali smo registraciju morali da uradimo u Hrvatskoj, jer u Srbiji u tom trenutku nije bilo moguće formirati preduzeće. Tako da je na tom talasu te Markovićeve reforme bila stvorena ta mogućnost. “Vreme” je formirano i prva njegova registracija je bila u Rijeci. Ona je kasnije, krajem 1991. godine, prebačena na Beograd, kada je i ovde otvorena mogućnost da se privatni mediji formiraju. (Nastavak…)

Nisam ostao dužan srpskom javnom mnjenju

Aleksandar Tijanić
novinar, Beograd

Najpre sam hteo da vam kažem nekoliko rečenica o sebi da biste znali. Ja sam novinar 27 godina. Bio sam urednik u najboljem srpskom, news magazinu – NIN-u. Bio sam direktor i glavni urednik TV Politika. Bio sam direktor i glavni urednik BK Televizije. ‘92, ‘93, ‘94. godine, radio sam s Đinđićem i vodio sam njegovu političku kampanju… ‘93. i ‘94, vodio sam kampanju Zorana Đinđića za parlament. Nikada nisam bio član nijedne stranke. Sarađivao sam sa 10 najvećih jugoslovenskih listova – “Slobodna Dalmacija”, “Nedeljna Dalmacija” iz Splita, “Start” iz Zagreba, “Danas” iz Zagreba, “Mladina” iz Ljubljane, “Oslobođenje” i “Svijet” iz Sarajeva. Bio sam u najužoj grupi od recimo petorice najpoznatijih jugoslovenskih novinara koji su se bavili političkom analizom. Pisao sam kolumne. Desetak novina je u to vreme objavljivalo to što sam pisao. (Nastavak…)

Otpor kao sudbina

Gordana Suša
novinar, Beograd

• Zašto ste tokom studiranja 70-ih počeli da radite kao novinar na radiju?
Pa, stvar je vrlo prozaična. Naime, studenti novinarstva (mi smo bili prva generacija Fakulteta političkih nauka) imali su obaveznu praksu. Svi su trčali na televiziju ili u novine, a ja sam htela da počnem od u to vreme najbržeg medija – radija, i onda sam posle prakse ostala tamo da radim. Sve vreme studija sam radila, čak sam dobila neke nagrade i prve honorare. Imala sam sreću da je moj tadašnji glavni urednik insistirao na tome da prilikom svakog obnavljanja saradnje i ugovora o saradnji pokažem indeks. On je insistirao na tome da završimo fakultet i ja sam radeći na radiju i završavajući fakultet (bila sam već treća godina studija) radila to i onda je raspisan konkurs. Bila sam najpre primljena u radiju, i posle toga sam kao iskusan novinar prešla u TV. (Nastavak…)

Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (4)

Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu, ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima, u rubrici Intervju, su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.

Odgovor na važna pitanja

Marina Vulićević
novinar, Beograd¹

“U neophodnost priređivanja i objavljivanja zbirke političkih govora koji su predskazali ili obeležili dvovekovnu izgradnju, ali i razgradnju moderne srpske države, nikada nisam posumnjao”, reči su Dejana A. Milića, priređivača i autora komentara knjige “Politička beseda moderne Srbije – Mala istorijsko-besednička čitanka”, koju je 2004. godine objavila beogradska izdavačka kuća “Nomos”. Dejan A. Milić je tokom studija na Pravnom fakultetu 1995. godine bio proglašen za najboljeg među najboljim besednicima. Šest godina kasnije bio je na dužnosti izvršnog direktora Centra za besedništvo INSTITUTIO ORATORIA Pravnog fakulteta u Beogradu, a i predavač retorike na Vojnoj akademiji. Objavio je zbirku sudskih beseda i jedan roman. Sada piše hrestomatiju “Srpsko srednjovekovno besedništvo”. (Nastavak…)

1. Razgovor s Dejanom Milićem, autorom knjige “Politička beseda moderne Srbije”, Politika, Kulturni dodatak, subota 23. april 2005. godine, br. 2, godina XLVII, str. 8-9. [↩]

Dimitrije Tucović – dobar primer političkog besednika

Ljubiša Samardžić
glumac, Beograd

“… Zasad samo o glavnoj ličnosti. Ljubiša Samardžić je od prvog susreta osvojio, iznad svega, ljudskošću jednog plemenitog lika i zrelošću koja je rezultat i njegovog glumačkog sazrevanja.”
“… Već prvi susret s plemenitim likom Dimitrija Tucovića koga tumači Ljubiša Samardžić, osvojio je neposrednošću i toplinom. Iako se još ne može govoriti o daljem uspehu serije, prvi je utisak da je Samardžić ostvario najznačajniju i najzreliju ulogu u karijeri…” – pisalo je pre tačno trideset godina, 1975. godine, u tada veoma čitanoj “TV Reviji”, o izuzetnom glumačkom ostvarenju srpske glumačke legende, Ljubiše Samardžića, koji je tumačio naslovnu ulogu u seriji “Dimitrije Tucović”. Nedavno je serija reprizno prikazana na prvom programu RTS i opet je izazvala pažnju gledalaca, kako zbog istorijske tematike kojom se bavi tako i zbog odlične glumačke ekipe koja je učestvovala u seriji. (Nastavak…)

Glosarijum novih poštapalica

Obrad Stanojević
Pravni fakultet, Beograd

Šta su poštapalice?
I u kolokvijalnom razgovoru i u javnom nastupanju, osim kada se čita tekst, što dobri besednici izbegavaju, a ponekad čak i tada, dešava se da nam ponestanu reč ili misao. Tada se koriste poštapalice koje predstavljaju neku vrstu alatke putem koje pokušavamo da dođemo do reči ili fraze koja nam nedostaje. To je reč, grupa reči ili čitava rečenica pomoću kojih pokušavamo da iz budžaka memorije iskopamo ono što treba reći. A dodatni razlog je uverenje da je bolje da kažemo bilo šta, čak i da ispuštamo neki neodređeni zvuk (onaj između a i e), nego da ćutimo. Neke naše poznate ličnosti imale su svoje omiljene uzrečice (Karađorđe – kojekude, Miloš – činiš voliko). (Nastavak…)

Gram vlasti i Građanski savez Srbije

Marinko M. Vučinić
publicista, Beograd

Građanski savez Srbije spada u jednu od prvih stranaka formiranih posle uvođenja višestranačkog sistema u Srbiju. To je činjenica koju funkcioneri ove stranke neprestano ističu u svim razgovorima o političkim prilikama u našem društvu. Nastala odmah po formiranju višestranačkog sistema predstavljala je u proteklom periodu političku organizaciju spremnu da istrajava na građanskim i demokratskim principima bez obzira što takvo političko opredeljenje nije donosilo glasove na izborima. Zato i nije čudno da ova stranka nije mogla da ima ozbiljno uporište u biračkom telu jer to i nije bilo moguće u zemlji u kojoj najviše glasova uvek osvajaju stranke koje se služe najogoljenijom socijalnom demagogijom i neprikrivenim populizmom. (Nastavak…)

Verovati u čovjeka znači verovati u njegovu slobodu*

Alekos Panagulis
student, Atina¹

Alekos Panagulis, student tehnike iz Atine, ne mireći se s diktaturom vojne hunte koja je vladala Grčkom od 21. aprila 1967. godine, pokušao je početkom avgusta 1968. godine u Atini da izvrši atentat na vođu hunte pukovnika Papadopulosa. Za svoj naum nije imao saveznike – nije ih ni tražio. Student tehnike, koji je odlično poznavao eksplozivne materije, sve je isplanirao sam. Spletom slučajnih okolnosti do savršenih detalja isplaniran atentat nije uspeo. Takođe, spletom slučajnih okolnosti (neki bi rekli, Božjim proviđenjem), do savršenosti isplanirano bekstvo nije uspelo. Alekos Panagulis je brzo uhvaćen i u jednom ekspresnom (prekom) suđenju osuđen na smrt. Vojna hunta, iako pod zaštitom “bastiona demokratije” SAD, zbog snažnog pritiska svetskog ja- vnog mnjenja Panagulisa nije pogubila nego mu je kaznu smrti zamenila doživotnom robijom. Sužanjstvo Alekosa Panagulisa koje je trajalo više od šest godina i grozne patnje koje su mu priređivali činovnici hunte (a koje je mučno i zamišljati) označili su, međutim, početak kraja diktature u Grčkoj. (Nastavak…)

1. Naslov je dala redakcija, prema delu završne reči. [↩]

Verbalno nasilje na političkoj sceni Srbije

Slavoljub Kačarević
novinar, Beograd

U Srbiji javni govori danas često izgledaju kao najgroznije gladijatorske borbe – rečima
Očekivali smo da posle jednopartijske vladavine nestanu s javne scene administrativni stil i birokratski govornici. Očekivali smo pojavu dobro pripremljenih i veštih obraćanja javnosti, ne samo zbog lepote govora već zbog potrebe za pridobijanjem glasača u višepartijskom takmičenju za vlast. Događaji su, međutim, krenuli u suprotnom pravcu.
Kako bi danas opisali javni govor (public speaking) ako ga posmatramo jedino u svetlu naših medija masovnog komuniciranja? Radi prikaza, poslužićemo se onim što o tome piše u samim medijima.
“Vulgarnost je deo moderne reprezentacije srpskog kulturnog identiteta (…) Utrkujemo se ko će da proturi duhovitiju vulgarnost” (Milena Dragićević-Šešić, FDU, Blic, 12.12.2005). (Nastavak…)

Valtazar Bogišić o narodnim pravnim običajima Južnih Slovena

Aleksandar A. Miljković
publicista, Beograd

Rezime: Valtazar Bogišić je stekao slavu proučavanjima pravnih običaja i običajnog prava, i skoro sve što je u toj oblasti uradio pokazalo se da je od značaja za svetsku nauku. U ovom radu autor razmatra njegovo proučavanjima nepisanog prava, koje se sačuvalo u našem narodu i koje je za njegova života još uvek bilo živo. Autor smatra da je Valtazar Bogišić pravne običaje najpre svih Slovena, a kasnije samo Južnih Slovena, proučavao kao osoben izraz narodnog života, i to onog koji se održao iz prošlih vremena, kao neki relikt. Ove običaje koji su bili zajednički svim Južnim Slovenima (a neki od njih i svim Slovenima) on je shvatao kao osobeno narodno obeležje. Narodni duh i njegove psihološke osobine, zajedničko istorijsko i etničko poreklo – sve se to može, prema učenju istorijske i evolucionističke pravne škole, smatrati onim činiocem koji je delovao na stvaranje i očuvanje pravnih običaja. Bogišić je pristajanjem uz ovu školu, krenuo u svoja istraživanja pravnih običaja koji su živeli u narodu. Rezultati do kojih je došao u tom istraživanju narodnog prava i pravnih običaja Južnih Slovena su od neprocenjivog naučnog značaja i u naše vreme, a biće to i u budućnosti.
Ključne reči: Valtazar Bogišić, narodni običaji, pravni običaji, Sloveni, Južni Sloveni, narodni duh, istorijska i evolucionistička pravna škola. (Nastavak…)

Portret jednog besednika: kralj ulica i trgova

Vladan Stanković
Institut za političke studije, Beograd

Rezime: Vuk Drašković je svojom besedničkom pojavom obeležio srpsko političko besedništvo nesrećnih 90-ih godina XX veka, te mu se s pravom može pripisati epitet kralja ulica i trgova. Svojim rečima, kitnjastim, azijanskim stilom, prepunim epskih metafora i simbolike unosio je nešto novo i sveže na političku pozornicu srbijanskog postkomunizma. Vuk je znao da izvuče iz prosečnog srpskog slušaoca ono što je ovaj i voleo da čuje, onaj stari, prašinom prekriveni arhetip. U jednom vremenu nabijenom represijom, podelama, moralnom i ekonomskom krizom, Vuk je znao da na pravi način, poput kakvog dobrog majstora svog zanata, začini govore onom merom patosa, koji će pokrenuti mase, ustalasati stereotipe i uticati na političko sazrevanje duhovno opustošene nacije. Taj proces sazrevanja išao je sporo, po mnogim ocenama traljavo, i sa zastojima, ali ostaje da je Vukova zasluga na tom putu značajna.
Ključne reči: politički govor, besednik, kralj ulica i trgova, prosečni srpski slušalac, govornički patos. (Nastavak…)

Politički govor Brozove epohe

Rezime: Brozova epoha u političkom govorništvu moderne Srbije potrajala je skoro pola veka. Ona je, iz ugla političkog govorništva, jedan nazadni period razgradnje političkog govora u Srbiji, s trima negativnim posledicama. Najpre, Brozova epoha je masovno proizvodila besmislene, nelogične i neistinite političke govore netrpeljivosti i netolerancije, ili posve beskorisne doktrinarne političke govore bez jasnih ili, češće, bez ikakvih političkih ideja. Nadalje, tada je definitivno napravljen kalup “gluvog govornika” (koga ne interesuje reč suprotne strane, koji se gnuša argumentacije političkog neistomišljenika, i koga, sve u svemu, ne zanima ni sopstvena izgovorena reč), koji će u Miloševićevom vremenu biti zacementiran i, naposletku, definitivno je napravljen i kalup “podaničkog’’ ili “nezainteresovanog auditorijuma”, što je problem s kojim se suočava političko govorništvo i u tranzicijskoj Srbiji.
Ključne reči: politički govor, Josip Broz, Brozova epoha, samoupravni socijalizam, gluvi govornik, podanički auditorijum, nezainteresovani auditorijum. (Nastavak…)

Jedan primer mudrog političkog govora

Branko Nadoveza
Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd¹

Rezime: Dr Milan Stojadinović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije od 1935. godine, briljantan politički govornik, svestan istorijski prelomnih okolnosti u kojima se nalazila Kraljevina Jugoslavija, održao je tokom predizborne kampanje za decembarske parlamentarne izbore 1938. godine niz političkih govora u kojima je obrazlagao politiku Vlade na čijem je čelu. U Novom Sadu, 13. novembra 1938. godine, održao je govor pred oko osamdeset hiljada prisutnih građana, u kojem je izložio svoje političke ideje i dalje političke korake. Od strane mnogih njegovih savremenika, a potom i istoričara, govor je ocenjen kao primer mudrog političkog govora. Stojadinovićeva lista je dobila izbore te godine i on je sastavio ponovo Vladu ali je već februara 1939. godine podneo ostavku zbog nesuglasica s knezom Pavlom.
Ključne reči: Kraljevina Jugoslavija, predsednik vlade, politički govornik, predizborna kampanja, parlamentarni izbori. (Nastavak…)

1. Govor Milana Stojadinovića na predizbornom mitingu JRZ u Novom Sadu, 13. novembra 1938. godine [↩]

Narodni tribun Petar Kočić

Jasna Arbanas
profesor, Sremska Mitrovica

“Duša je prave rečitosti samo
oduševljenje za istinu, pravdu,
dužnost, veru, prijateljstvo i otečestvo
i uopšte uzev za sve što višem
blagu živi i doprinosi.”
Đorđe Maletić (1816-1888),
profesor srpske slovesnosti

Rezime: Petar Kočić, pripovedač srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i borac za nacionalnu emancipaciju Srba pod austrougarskom vlašću, čovek istine i pravde, bio je izuzetan politički govornik, pravi narodni tribun, koji je svoju govorničku veštinu dostojno pokazao kao izabrani predstavnik srpskog naroda u Bosanskom saboru tokom 1910. i 1911. godine. Tokom dve godine poslaničkog mandata izgovorio je mnoge govore koji ga legitimišu kao jednog od najvećih političkih govornika moderne srpske istorije. Veliki poznavalac i poštovalac srpskog jezika, u parlamentu ga i brani, a u slavu srpskog jezika fantastično besedi pred Saborom na prvom zasedanju, 14.11.1910. godine.
Ključne reči: narodni tribun, rečitost, politička beseda, istina, srpski jezik, narodni predstavnik, smutna vremena, parlamentarna beseda. (Nastavak…)

Političko besedništvo Laze Kostića

Svetlana Gradinac
profesor, Beograd

Rezime: Laza Kostić je najizrazitiji predstavnik zrelog doba srpskog romantizma. Ličnost renesansnog duha, najobrazovaniji Srbin svoga vremena, obeležio je razdoblje u kom je stvarao i političkim besedništvom. Javna besednička scena omogućila je Lazi Kostiću da ispolji svoje osobine poželjne za dobrog besednika: intelektualnu raskoš, rečitost, glumački dar, buntovništvo i prkos, romantičarski zanos, rodoljublje, strastvenost, dobru memoriju, slobodoumlje i borbenost, kao i upadljivo lep izgled. Bez obzira na sve, kao da su njegove besede promakle oku naših sastavljača zbirki srpskog besedništva. Možda zato što su besede ostale u senci njegovog literarnog stvaralaštva, ili zato što njegove najbolje besede nisu izgovorene na tlu Srbije već u Ugarskom parlamentu, gde je Laza Kostić bio poslanik stranke Svetozara Miletića, i to na mađarskom jeziku. Za šajkaškog poslanika u Ugarskom parlamentu na listi Svetozara Miletića izabran je 1873. godine. S mladalačkim žarom Kostić drži tamo rodoljubive i slobodoumne govore. Većinu tih govora, kao i svoje političke komentare i stanovišta, Laza Kostić je štampao u listu Zastava čiji je glavni urednik bio Svetozar Miletić. Stil beseda Laze Kostića je prepoznatljiv. On ukršta intelektualni i poetski stil, azijatski je raskošan, za uvod besede najčešće primenjuje princip in medias res, često koristi ironiju, ređe figuru skromnosti. Redovno koristi apostrofu, dijalog, retorsko pitanje, igru rečima. Primeri kao argumenti su brojni i tu progovara bogato poznavanje antičke kulture i istorije, međunarodnog prava, klasične književnosti, etike, estetike i filozofije.
Ključne reči: političko besedništvo, srpski romantizam, Ugarski parlament, politički stavovi, stil besede. (Nastavak…)

Svetozar Miletić – političar i besednik

Milentije Đorđević
Filozofski fakultet, Niš

Rezime: Svetozar Miletić je svojom pojavom obeležio svoje doba, a poredili su ga sa Italijanom Đuzepeom Macinijem ili Ircem O’Konelom. Učesnik je srpskih revolucionarnih i nacionalnooslobodilačkih previranja u tzv. Južnoj Ugarskoj 1848. godine i jedan od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske i Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Kao poslanik u Ugarskom i Hrvatskom saboru pokazao se kao neprikosnoveni borac i iskusan političar i besednik. Bio je prvi Srbin gradonačelnik Novog Sada i najmlađi grado- načelnik u istoriji grada. Proganjan i zatvaran, nije se odrekao svojih ideja i do svoje smrti ostao je neprikosnoveni politički lider Srba u Vojvodini.
Ključne reči: politika, politički govor, beseda, prigodni govor, humanizam, tolerancija, razumevanje. (Nastavak…)

Improvizovani govor u politici

Sima Avramović
Pravni fakultet, Beograd

Rezime: Improvizovani govor je značajan i vrlo sugestivan oblik političkog obraćanja koji poznaje ne samo moderna već i klasična retorika. Može biti pravi improvizovani govor i namerno improvizovani govor. Prednosti oba podtipa improvizovanog govora su sugestivnost i spontanost, što ima jak efekat na auditorijum. Za improvizovani govor neophodni su prirodni talenat govornika, motivisanost za određenu temu, opšta informisanost, hladnokrvnost, korišćenje cezura i drugih retorskih sredstava.
Ključne reči: improvizovani govor, pravi improvizovani govor, namerno improvizovani govor, moderna retorika, klasična retorika, govornik, odlike govornika. (Nastavak…)

Umeće političkog besedništva

Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd

UMEĆE POLITIČKOG BESEDNIŠTVA¹
Rezime: Autor polazi od teze da u modernom društvu, u uslovima demokratskog takmičenja, u kojem je govor presudan posrednik, govornička moć je prvorazredni uslov za dosezanje visokog ugleda u društvu. Nakon osnovnih naznaka o pojmu i razvoju retorike, on je posebno analizirao političko besedništvo – pojam, karakteristike i vrste. Budući da se uspeh političkog govornika odvija u trouglu: ličnost govornika – beseda/govor – auditorijum, on je podrobno analizirao svaki od ovih elemenata kao i ulogu političkih savetnika. Završni deo rada je posvećen političkom besedništvu u Srbiji i analizi vrlina i mana aktuelnih srpskih političara kao besednika (S. Miloševića, V. Draškovića, V. Šešelja, Z. Đinđića, D. Mićunovića, V. Koštunice, B. Tadića, A. Vučića i dr.). Zaključak je da su Srbi narod velikog govorničkog talenta, ali su ostali uskraćeni u njegovom razvoju i afirmaciji, tako da su postali primer besedničke nekulture. Tome su nesporno doprinele društvene prilike tokom poslednjih sedamdeset godina u kojima su sistematski negirani principi i vrline političkog besedništva.
Ključne reči: retorika, političko besedništvo, govornik, beseda, auditorijum, politički marketing, politički savetnici. (Nastavak…)

1. Predavanje na seminaru retorike “Umeće besedništva”, koji je održan u Višoj školi za obrazovanje vaspitača “Zora Krdžalić Zaga” u Kikindi, 21. maja 2005. godine. [↩]

Uvodnik

Poslednjih godina se u svetu i u Srbiji javlja veliko interesovanje za govorničko umeće, posebno za političko besedništvo i retoriku. Danas postoji opšta saglasnost da je dobro poznavanje retorike važan preduslov uspeha u politici i javnom životu, posebno u pridobijanju naroda za neku ideju i nadgovaranju protivnika u debati.
Političko besedništvo je vrsta besedništva koja se odnosi na pitanja za koja je zainteresovan veliki broj ljudi, od kojih ponekad zavisi sudbina čitavog naroda. Ono procvat doživljava, po pravilu, u demokratskom društvu, tamo gde je potrebno artikulisati političku volju većeg broja ljudi, ubediti ih i podstaći na akciju. Političko besedništvo se u modernoj Srbiji razvijalo na protivrečan način. Naime, Srbi su narod velikog govorničkog talenta, ali su ostali uskraćeni u njegovom razvoju i afirmaciji, tako da su postali primer besedničke nekulture. Tome su nesporno doprinele društvene prilike tokom poslednjih sedamdeset godina u kojima su sistematski negirani principi i vrline političkog besedništva.
Imajući to u vidu, Temat u ovom broju “Hereticusa” posvećen je izazovima političkog besedništva u Srbiji. Autori priloga (Jovica Trkulja, Sima Avramović, Milentije Đorđević, Svetlana Gradinac, Jasna Arbanas, Branko Nadoveza, Dejan Milić i Vladan Stanković) polaze od teze da u modernom društvu, u uslovima demokratskog takmičenja, u kojem je govor presudan posrednik, govornička moć je prvorazredni uslov za dosezanje visokog ugleda u društvu. Nakon osnovnih naznaka o pojmu, vrstama i razvoju političkog besedništva, oni su ukazali na primere uspešnih srpskih političkih besednika – Svetozara Miletića, Laze Kostića, Petra Kočića i Milana Stojadinovića, kao i vrline i mane aktuelnih srpskih političara kao besednika.
Prilozi u ostalim rubrikama su neposredno ili posredno vezani za pitanja besedništva i retorike, s ciljem da pomognu da se javni delatnici i njihov jezik oslobode naslaga prošlosti u vidu birokratskog žargona, ulizičkih hvalospeva, izanđalih fraza, nepotrebnih tuđica; da se političke debate upristoje, tako da se ne moramo stideti načina na koji raspravljaju naši političari na javnoj sceni. Izneti rečito svoja stanovišta i programe, pridobiti narod za neku ideju, umeti nadgovoriti protivnika u debati, upotrebiti prave reči kritike onih koji su na vlasti – sve to zahteva poznavanje retorike. Time bi se stvorio neophodan društveni milje za uspostavljanje i razvoj svih vidova tolerancije, političke i govorne kulture, te u cilju prevage slobodne, učtive i uverljive reči nad antigovorništvom i netolerancijom.
Nakon temata slede uobičajene rubrike “Hereticusa”. U rubrici Istraživanja objavljujemo tekst Aleksandra A. Miljkovića o shvatanjima Valtazara Bogišića o Južnim Slovenima u njegovim proučavanjima narodnih pravnih običaja. U Ogledima Slavoljub Kačarević razmatra verbalno nasilje na političkoj sceni Srbije. U Tokovima objavljujemo znameniti govor Alekosa Panagilisa o veri u čoveka i njegovu slobodu. Rubrika Zbivanja koja se bavi kritičkim preispitivanjem neposredne prošlosti, posve- ćena je ovog puta problemu suočavanja s posledicama minulih ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini. Marinko Vučinić smatra da to nije jednostran i jednodimenzionalan proces u kome ima mesta samo za jednu utvrđenu i neprikosnovenu istinu o genocidu počinjenom nad muslimanima u Bosni. Insistiranje na žrtvama i stradanju predstavnika samo jednog naroda u krvavom građanskom ratu dovodi do zatvaranja u isključive nacionalne okvire ali i do ponovne nacionalne homogenizacije one zajednice koja je obeležena kao genocidna i ubilačka. Rubrika Pogledi sadrži prilog Obrada Stanojevića o novim poštapalicama u srpskom jeziku. Posle besede Jovice Trkulje o Kikindskim porukama i poukama, sledi znameniti tekst Božidara Grujovića o zakonu i slobodi koji je kada se pojavio bio cenzurisan. U rubrici Intervju, posle razgovora sa Ljubišom Sa- mardžićem o Dimitriju Tucoviću kao političkom besedniku i s Dejanom Milićem, autorom knjige o političkoj besedi moderne Srbije, nastavljamo sa objavljivanjem serije razgovora na temu “Poruke i pouke srpskog oktobara 2000. godine”. Ovog puta to su razgovori Silvie Nadjivan sa novinarima: Gordanom Sušom, Aleksandrom Tijanićem i Dragomirom Žarkovićem. Rubrika Dosije posvećena je osudi i stradanju episkopa Varna- ve, o čemu podrobno piše Savo B. Jović. I konačno, u rubrici Osvrti, prikazi, recenzije su prilozi Vladimira Markovića o Dragoljubu Ignjatoviću, Jovice Trkulje o seminaru retorike u Kikindi i Dejana Milića o knjizi Ljubomira Prelića “Zločin i kazna –zaboravljeni rukopis.
Beograd, Uredništvo
25. decembar 2005.

I u Srbiji je bilo disidenata…

Srđan Simeunovic Sendan

– O filmu Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića –

Doskora, nada u disidentizam srpskog porekla bila mi je sasvim mala i tanušna. Socijalizam naših boja prosto nas je terao da verujemo u nametnutu dogmu, kao u savršen sistem koji bezuvetno bitiše između Zapada i Istoka, hrabro se odupirući svekolikom svetskom zlu. On je zbilja i bio pogodan za dobar deo stanovništva, dajući mu pre svega vrlo korektan život, kako materijalni tako i ideološki, zatim mir i prividnu slobodu, za kojom sada toliko čeznemo. Njegov jedini problem je, svakako, bio ograničen vek trajanja, baš kao i piramidalnih banaka tipa “Dafimenta” i “Jezdimenta”. Ipak je izdržao tridesetak godina, urezujući se u malo pliće umove kao nešto sasvim dobro i perspektivno. (Nastavak…)

Skica za portret Spasoja Šejića

Marinko Arsić Ivkov

(povodom šesnaestogodišnjice smrti i izlaska devet romana ovog pisca)

Spasoje Šejić je rođen u Samokovu, iznad Kuršumlije, 1948. Samoubio se 1989. u Obrenovcu, gde je radio kao profesor gimnazije. Za života je objavio nekoliko romana. Ove godine, šesnaest godina nakon smrti, objavljeno je devet njegovih romana u jednoj knjizi, pod naslovom Devet života. Ova značajna knjiga izišla je pre svega zahvaljujući trudu njegovog profesora, pisca Ivana Ivanovića, koji je obezbedio “materijalna sredstva” od Ministarstva kulture Srbije. Zasluga pripada i izdavaču, Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci “Ivo Andrić” iz Prištine (u izgnanstvu) i Rastku Šejiću za izvanrednu opremu knjige i za prikupljanje rukopisa. (Nastavak…)

Suđenje

OPTUŽNICA OKRUŽNOG JAVNOG TUŽILAŠTVA U VALJEVU

OKRUŽNOM SUDU
VALJEVO

Na osnovu čl. 44 st. 2 tač. 3, čl. 240-242 ZKP, Okružni javni tužilac u Valjevu uz dostavu krivičnih spisa KI-31/74 podiže sledeću

OPTUŽNICU
protiv

Okr. DRAGOLJUBA IGNJATOVIĆA, književnika iz Beograda, ul. Ščerbinova br. 5, rođenog 12.10.1936. godine u Bošnjanima, od oca Svetomira i majke Drage, rođene Andrić, Srbina, državljanina SFRJ, razvedenog, oca jednog deteta, završio III stepen Filološkog fakulteta, vojsku nije služio jer je oslobođen zbog bolesti, sa ličnim dohotkom od 2.600 n. din., neosuđivanog, u pritvoru kod ovog suda od 06.03.1974. godine. zbog toga što je 08.02.1974. godine u hotelu “Divčibare” na Divčibarama, na IV Zimskim filozofskim susretima koje je organizovalo Srpsko filozofsko društvo iz Beograda, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i časopis “Filosofija” na temu “Kultura i revolucija”, u svom izlaganju, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, osporavajući tok i tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ, osporavajući postojanje legalne građanske i stvaralačke slobode, predstavljajući vlast kao apsolutističku, a društveno-ekonomski trenutak kao stanje tavorenja, pa je tako u govoru na ovom skupu pred oko 60 učesnika istakao:
“… Naš razgovor danas, pada u naglašeno nezgodan čas; sav duhovni život naroda manipulantski je usmeren na rešavanje banalnih pitanja vlasti od danas do sutra; perspektiva ove današnje istorijske zbilje, voljom političkih upravljača biva stalno zadržavana na jalovoj i opasnoj tački akumuliranja kriza, koja pogoduje postojećoj političkoj vlasti, ali koja dovodi u pitanje opstanak kulture, onoga bez čega nema hleba ni vlasti… (Nastavak…)

Slučaj Dragoljuba Ignjatovića (1974.)

Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd

Dragoljub Ignjatović rođen je 12. oktobra 1936. godine u Bošnjanima, od oca Svetomira i majke Drage, rođene Andrić. Diplomirao je i završio III stepen studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnim radom i esejistikom bavio se od šezdesetih godina XX veka. Član je Udruženja književnika Srbije i u tom svojstvu je učestvovao na književnim i filozofskim skupovima. Njegovi tekstovi se odlikuju dobrim poznavanjem predmeta o kojem piše i autonomnim kritičkim stavom o društvu u kome je živeo. (Nastavak…)

Vapaj očajnih ljudi

Ivan Đorđević
bivši aktivista pokreta “OTPOR”,
Beograd

• Ti si rekao da si išao na demonstracije 1991. godine?
Da, samo sam tad bio dosta mali, išao sam sa sestrama, koje su bile studentkinje. U stvari, 1991. još nisu bile, ali su bile dosta aktivne i vodile su malog brata, a išao sam i sa roditeljima. Oni su me vodili. Tako da sam bio aktivan u tom smislu još od osnovne škole, da sam išao na demonstracije i uopšte. I kad sam upisao studije meni je prosto bilo najnormalnije da se upišem negde da budem aktivan, da budem više učesnik, da malo više učestvujem u donošenju nekih odluka, a ne da budem pasivan demonstrant. (Nastavak…)

Postoji entropija društvenih procesa

Gordana Čomić
Demokratska stranka
Novi Sad

Politika je najkreativniji posao na svetu – Srbija je bila zrela za promene od jeseni ’99 – Stavu naroda Srbije DOS je bio samo logistika – Ako nemate događanja u parlamentu, ond ih imate na ulici – Ko ne sluša narod, nema šta da traži u politici – Što se brže menjate, to ćete biti uspešniji – Peti oktobar je kreirao evropsku budućnosti Srbije (Nastavak…)

Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (3)

Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.

Razgovor sa Vladimirom Arsenijevićem

Srđan Simeunović Sendan
književnik, Beograd

Put pisca Vladimira Arsenijevića je put brzog uspinjanja do Olimpa. Ko je u dosadašnjoj istoriji “Ninove nagrade”, odmah posle prve objavljene knjige bio laureat? Cela priča podseća na vrtoglav uspeh drugog poznatog srpskog pisca Mome Dimića, koji je sa svojom prvom knjigom “Živeo život Tola Manojlović” zatalasao ovdašnju čitalačku scenu. Naravno, uz sve osobenosti koje su karakterisale uspeh ove dve knjige. (Nastavak…)

Srbijanac

Ivan Ivanović
književnik, Beograd

1.
Advokat Dragoljub Todorović, verovatno u želji da nastavi započeti dijalog sa mnom na političke teme, ponudio mi je na čitanje svoj najnoviji tekst “Moljević u Memorandumu”, objavljen u Helsinškoj povelji, koji u stvari predstavlja repliku na moj tekst u Heretikusu, “Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo”. U tekstu u Heretikusu ja podržavam zakon o pravnom izjednačavanju dva antifašistička pokreta otpora u Jugoslaviji, četničkog i partizanskog, koji su dejstvovali u toku Drugog svetskog rata i kritički se odnosim prema njegovim oponentima. U tekstu u Helsinškoj povelji advokat to osporava. (Nastavak…)

Don Kihot i paraćinske koprive

Obrad Stanojević
Pravni fakultet, Beograd

(jeretički pogled na Servantesa)

Don Kihot, vitez od La Manče, kao i njegov verni pratilac, Sančo Pansa, spadaju u najpoznatije likove književnosti. Prvi kao “vitez plemenitog lika”, romantična figura čoveka koji juriša na vetrenjače, koji je u svojim namerama “realan, jer zahteva nemoguće”, drugi kao čovek iz naroda, koji ima skromnije i prizemnije zahteve od života. Dva junaka našeg stripa, koji se neko vreme pojavljivao u “Ježu”, Moca i Krcun su domaća varijanta Sanča Panse i Don Kohita. Predstavljala su dva antipoda našeg etnosa (koji je u to vreme bio jedan), Panonca (“Lale”) i Dinarca (“Crnogorca“). (Nastavak…)

Za pluralizam

Danilo Kiš
književnik, Beograd

§ 1.
Teorijski problemi naše tzv. nove proze pre su problemi naše stare kritike nego samih dela te nove proze ili eventualnih implikacija tih dela na književnoteorijskom planu. (Nastavak…)

Srebrenica – uterivači istine i pravoverna zadrtost

Marinko M. Vučinić
publicista, Beograd

Nataša Kandić je krenula u svojevrsni
krstaški pohod koji zaslužuje podršku.
Slažem se da srpski narod nije činio zločine,
već pojedinci, ali argumenti koje čujemo
da su sve strane krive niti oslobađa
krivce niti potire zločin.
Roderik Mur,
zamenik američkog ambasadora u SCG (Nastavak…)

“Strašno” delo za strašno vreme

Slaven Radovanović
književnik, Valjevo

(monografija o Milomiru Romanoviću, Put, Valjevo 2005.)

“Kad ja dođem ti ćeš otići.”
Sveti vladika Nikolaj Velimirović
Da bismo što bliže, iscrpnije i podrobnije shvatili, i protumačili, umetničku sudbinu Milomira Romanovića i njegovog dela – poslužiće nam upravo sve ono što je ispisano, i fotografijom preneto, u ovoj nestandardnoj (i atipičnoj) nedavno objavljenoj Monografiji.
Kao prvo (s njenog kraja, kao u Borhesovskom prividu), započećemo “metodom” obrnute perspektive, u kojoj nema kraja ni početka i u kojoj je najveće ono što je najduhovnije (G. Palama): Autorovom časnom zahvalnicom izdavaču bez čijeg truda “ovo delo ne bi ugledalo svetlost dana”. Zašto je baš ova činjenica važna na samom početku potrage ove stvaralačke sudbine koja je, u međuvremenu, odavno prešla granice Srbije i njene kulture? Pa zato, rekli bismo, iz naoko banalnih razloga koje iziskuje fizička egzistencija autora a, bogme, i njegove porodice. (Nastavak…)

Razmišljanja nad knjigom “Pod okupacijom” Borisava Stankovića

Aleksandar A. Miljković
publicista, Beograd

Rezime: Autor piše o malo poznatoj knjizi Borisava Stankovića Pod okupacijom, koja je objavljena posle njegove smrti, 1929. godine. Za štampu ju je priredio piščev prijatelj Dragutin Kostić. Najzanimljiviji tekstovi u toj knjizi odnose se na piščev život u okupiranom Beogradu. To je panorama “psiholoških portreta” Beograđana – salonskih patriota, ratnih profitera, sitnih zanatlija, ali i ljudi koji rade svoj posao i gledaju kako da prežive. Stanković je nemilosrdan prema njima, ali i prema sebi. Živeći pod neopravdanom hipotekom izdajnika i kolaboracioniste, on, bilo da slika sebe i svoju porodicu, bilo druge, razotkriva svu nesreću života pod okupacijom. Autor teksta smatra da je najveća vrednost ove knjige, koju je pisao slomljen i razočaran čovek, njena dokumentarnost.
Ključne reči: književnost, okupacija, Prvi svetski rat, literarna zaostavština, autobiografija. (Nastavak…)

Naš najbolji savremeni kritičar

Marinko Arsić Ivkov
književnik, Beograd

Kad sam mu rekao da redakcija Hereticusa priprema broj posvećen stanju u našoj savremenoj književnosti i potrebi ponovnog čitanja i vrednovanja književnih dela, odmah je pristao da napiše tekst i kaže šta misli o ovoj temi. Nije se predomišljao kao mnogi kritičari i pisci, koji su se plašili da se ne zamere uticajnim klanovima, moćnicima i arbitrima i koji su se još uvek nadali da će im ovi sa svoje opskurne trpeze dobaciti neku mrvicu ili da će ih u prolazu pomilovati po glavi. Napisao je briljantnu analizu savremenog književnog trenutka, ne izbegavajući nijedno ime i ne opravdavajući nikoga ako opravdanje nije zaslužio. (Nastavak…)

Čemu nova kritika

Vujica Rešin Tucić
književnik, Novi Sad

(U gluvoj sobi postojanja)
Beše nekad vreme u kojem sam išao u susret doživljavanju sveta kao materijalnog. To vreme je prošlo.
Otac sam i kao da život još ima neku nadu, ide ka nečemu, postoji. Ali, živim u gluvoj sobi spoznaje da je postojanje samo jedan fantom.
Nekako se dogodilo da je nestalo ljubavi.
Narod je bolestan i gladan. Političke elite nemaju viziju.
Pokušajte danas da pronađete makar jednog komunistu. A nekada se od njih nije moglo proći ulicom.
Policijski dosijei nisu otvoreni. (Nastavak…)

Književno vrednovanje danas

Labud Dragić
književnik, Beograd

Rezime: Autor negativno govori o književnim nagradama koje se dodeljuju u Srbiji i navodi kao primer nagrade “Milan Rakić” i “Ninovu nagradu”. Potom izlaže podsmehu književnu kritiku i vrednovanje književnih dela i sa gorčinom zaključuje da politički moćnici, svetski i domaći, upravljaju savremenom srpskom književnošću i da komunizam i njegove vrednosti još uvek nisu srušeni.
Ključne reči: književna nagrada, književni žiri, vrednovanje književnosti, komunizam. (Nastavak…)

Gust splet laži

Ratomir Damjanović
književnik, Beograd

“Savremenom čoveku koji zaboravlja
koliko je bedan u poređenju sa onim
što može da bude čovek, odričem pravo da
budućnost i prošlost meri sopstvenom merom.”
Česlav Miloš

Rezime: Autor otkriva neke od razloga zbog kojih današnja kritika veliča loša, domaća i strana, književna dela i tako stvara lažnu sliku vrednosti. Na nepovoljan položaj savremene srpske književnosti utiče i opšta tendencija u svetu – potiskivanje jezika i književnosti “malih” naroda od strane ekonomski moćnijih “velikih” naroda. Svoj pogled na današnju književnu kritiku autor teksta u velikoj meri identifikuje sa pogledom Radoja Domanovića od pre jednog veka, koji je vrlo kritički govorio o stručnosti i moralu ondašnjih kritičara. Autor se zalaže za demaskiranje današnje kritike i kritičara pojedinačno. Ono što je nekad radila jednopartijska vlast, danas čini višepartijska – traži i od kritičara i od pisaca da joj služe, a poslušni bivaju nagrađeni. Zbog direktnog uplitanja politike, kao i nedostatka morala i osećanja odgovornosti, do prevrednovanja književnosti i rehabilitacije pojedinih pisaca nije ni došlo.
Ključne reči: književna kritika, književni poredak, lažne književne vrednosti, demaskiranje kritike, razaranje duhovnih vrednosti, globalizacija, socijalno-psihološka prinuda, lažni disident, epigon. (Nastavak…)

Zaboraviti /srpsku/ književnu kritiku

Boško Tomašević
književnik, Insbruk

Rezime: U prvom delu teksta autor dovodi u sumnju kompetentnost književne kritike kao književne delatnosti da donosi sudove o vrednosti književnog dela. Ta sumnja zasnovana je na neuspešnim pokušajima u poslednjih stotinak godina da se zasnuje nauka o književnosti, odnosno teorija književnosti. U odnosu na književnog teoretičara, književni kritičar je laik, koji se spontano bavi književnim delom, pa bi zbog te spontanosti kritika trebalo da ostane u sferi privatnosti. Zašto je i pored toga književna kritika postala institucija koja stvara književne kanone, to bi trebalo da objasne sociologija i psihologija kulture. U drugom delu, autor na primeru savremene srpske kritike i vodećih srpskih kritičara pokazuje do koje mere književna kritika može da stvara lažne kanone i promoviše lažne vrednosti.
Ključne reči: književna kritika, književno vrednovanje, književni kanon, srpska književna kritika, srpska književnost, književna kultura, prevrednovanje. (Nastavak…)

Jedan ogorčeni pogled na savremenu srpsku književnu kritiku sa čitalačke margine

Saša Ćirić
knjževnik, Beograd

Rezime: Autor piše o srozavanju savremene srpske književne kritike do te mere da ona gotovo i ne postoji. Takvo stanje je odraz položaja kulture u društvu i stanja u samom društvu. Pre svega na osnovu književne kritike koja se objavljuje u književnim časopisima i kulturnim dodacima u raznim medijima, on analizira savremenu kritiku, pokušava da odgovori na pitanje zašto nema negativne kritike i daje svoje viđenje pojma i suštine književne kritike.
Ključni reči: književna kritika, vrste književne kritike, negativna kritika, književna vrednost, književni sud, književna periodika, mediji. (Nastavak…)

Uvodnik

Ovaj broj “Hereticusa” bavi se stanjem u savremenoj srpskoj književnosti, bolje reći pitanjima književnog vrednovanja. Postoji li potreba za preispitivanjem postojećih književnih vrednosti? Da li će vrednosti uspostavljene u vreme komunističke diktature i sa ideološkim predznakom biti stavljene pod lupu objektivne kritike? Kakav je stručni i moralni profil današnjih književnih kritičara? Ko i kako dodeljuje književne nagrade i priznanja?
Na ova pitanja, u rubrici Tema broja, odgovaraju pisci i književni kritičari Saša Ćirić, Boško Tomašević, Srđan Simeunović Sendan, Ratomir Damjanović, Labud Dragić, Vujica Rešin Tucić i Marinko Arsić Ivkov. Ovom temom bave se i autori tekstova koje objavljujemo u okviru drugih redovnih rubrika. Publicista Aleksandar A. Miljković u rubrici Istraživanja analizira jedno malo poznato delo Borisava Stankovića – život poznatog pisca u okupiranom Beogradu i posledice koje je trpeo nakon oslobođenja. Nakon rubrike Tokovi i pledoajea “Za pluralizam” Danila Kiša, u Ogledima pisac Slaven Radovanović, analizirajući delo slikara Milomira Romanovića, daje anatomiju represije prema umetnicima i njihovim delima koju vrše lokalni moćnici. Na primeru jednog provincijskog grada autor pokazuje kako se palanački mentalitet udružen sa političkom moći obračunava sa svojim najvećim neprijateljem – slobodnim duhom i autentičnom umetnošću. Taj grad je u velikoj meri paradigma savremene Srbije.
Zaključak koji proizlazi iz ovih tekstova je, nažalost, veoma sumoran. Tamo gde je trebalo da promene budu najdublje, one su najpliće. Umesto da svojim primerom bude pokretač i predvodnik ostalih promena u društvu, naša književna kritika, uključujući i onu univerzitetsku i akademsku, postala je kočnica tih promena, zagovornik statusa quo i bastion u celom svetu odavno porušenih mračnih totalitarističkih “ideala”. Klanovi, osrednjost, sitni interesi, palanački mentalitet, beskrupuloznost, nepostojanje osećanja odgovornosti za javnu reč – to su pojmovi koji u najkraćem karakterišu one koji u Srbiji vrednuju književna dela i stvaraju današnju sliku srpske književnosti.
Marinko Vučinić u rubrici Zbivanja polemiše sa zagovornicima ideje o genocidu nad Muslimanima u Srebrenici i zalaže se za uravnotežen i nepristrasan pristupa prema zločinima i stradanjima u bosanskohercegovačkom građanskom ratu. U rubrici Pogledi, Obrad Stanojević, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, na zanimljiv način osvetljava Servantesov roman, da bi na kraju pomoću njega stigao do “filozofije” palanke. Književnik Ivan Ivanović u rubrici Polemike tekstom “Srbijanac” polemiše sa stavovima advokata Dragoljuba Todorovića i osporava njegovu tezu o povezanosti ideja Stevana Moljevića i četničkog pokreta Draže Mihailovića sa “Memorandumom” SANU i potonjim ratnim zbivanjima. Autor, naprotiv, pokazuje kontinuitet poslednjih ratnih zbivanja sa ideologijom i praksom komunističke Srbije i Jugoslavije i u ovima vidi uzrok najnovijeg građanskog rata i stradanja.
Tema razgovora Srđana Simeunovića Sendana sa Vladimirom Arsenijevićem u rubrici Intervjui takođe je savremeni književni trenutak Srbije. “Hereticus” nastavlja sa objavljivanjem serije intervjua “Poruke i pouke srpskog oktobra” koje je Silvija Nadjivan vodila sa učesnicima u pružanju otpora režimu Slobodana Miloševića i u borbi za demokratske promene u Srbiji. U ovom broju g-đa Nadjivan razgovara sa Gordanom Čomić, funkcionerom Demokratske stranke, i Ivanom Đorđevićem, nekada, kako sam sebe naziva, “profesionalnim revolucionarom”, danas službenikom ministarstva.
U rubrici Dosije Jovica Trkulja obrađuje slučaj Dragoljuba Ignjatovića – od verbalnog delikta i optužbe do suđenja i presude. U rubrici Osvrti, prikazi, recenzije Marinko Arsić Ivkov piše o životu i delu Spasoja Šejića, pisca koji je ostavio značajno književno delo a stradao je kao žrtva “udružene” represije – politike, lokalnih moćnika i oficijelne književne kritike. Nakon tog, sledi osvrt na decenijama zabranjeni film Jovana Jovanovića “Mladi zdrav kao ruža”.
Beograd, Uredništvo
mart 2005.

Kultura polisa

Slobodan Bjelica

– Kultura polisa, br. 1, Novi Sad 2004, 438 strana –

U našem kulturnom životu već duže vreme je primetan nedostatak jednog kvalitetnog stručnog časopisa, humanističkog usmerenja, u kome bi svoja gledišta na najaktuelnije društvene probleme iznosili eminentni stručnjaci iz različitih naučnih disciplina. Konačno, zahvaljujući grupi entuzijasta na čelu sa glavnim i odgovornim urednikom Ljubišom Despotovićem, nedavno se u izdanju novosadskog ogranka Udruženja za političke nauke SCG i “Stylosa” pojavio časopis Kultura polisa, koji je na najboljem putu da popuni tu prazninu. Naročito treba pozdraviti volju uredništva da stranice časopisa otvori za mlađe saradnike, koji će se na taj način predstaviti široj naučnoj javnosti, kao i za autore naučno-popularnih priloga ili tekstova iz lepe književnosti i drugih oblasti. (Nastavak…)

Dejvid Mekenzi, Jovan Ristić – evropski državnik

Aleksandar A. Miljković
CUPS, Beograd, 2004.

Knjiga o kojoj ovde pišemo je treća po redu monumentalna monografija gospodina Dejvida Mekenzija, počasnog profesora Univerziteta Sever- na Karolina u SAD, koja se pojavljuje na našem jeziku. Gospodin Meken-zi se u svojoj naučnoj karijeri posvetio izučavanju istorije srpske države u XIX veku, obuhvatajući i razdoblje do kraja Prvog svetskog rata. Dve ranije objavljene monografije, o Iliji Garašaninu i Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, donele su mu zasluženo priznanje i predstavljaju izvanredno vredan doprinos našoj nacionalnoj istoriografiji. (Nastavak…)

Svitanje i drvo

Diana Ivošević
ex sekretar Ambasade SCG i Bernu

(Odgovor Ministru spoljnih poslova, g. Vuku Draškoviću, na njegov tekst objavljen u Politici 1. jula 2004.)

Doista, gospodine ministre, neka činjenice budu sudija.
Ali ako ga u Vašim činjenicama ne pronađem, moraću da se obratim nekom drugom sudiji.
Odluku da sam iz Ambasade Srbije i Crne Gore u Bernu, Švajcarska, premeštena u Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu dobila sam 25. juna, bez navođenja razloga. Objašnjenja sam morala potražiti u medijima, u Vašim demantijama, na prvom mestu, kao izvoru. Pretpostavljate, ja nisam profesionalni diplomata, te nisam znala da mediji predstavljaju isključivi način komunikacije između Ministarstva i službenika u slučaju premeštaja iz inostranstva. (Nastavak…)

Sviće 6. oktobar

Vuk Drašković
ministar inostranih poslova
Beograd

SVIĆE 6. OKTOBAR
Prethodni ministar spoljnih poslova Goran Svilanović optužio me je u današnjoj “Politici” da vraćam na posao Miloševićeve kadrove, koje je on pre godinu dana proglasio za višak i kojima bih ja, baš danas, trebalo da potpišem otkaze. Moj prethodnik kaže da “u Ministarstvu spoljnih poslova opet sviće 4. oktobar”.
Neka činjenice budu sudija. (Nastavak…)

Mit o nezavisnom novinarstvu

Zoran Mihailović
novinar, Beograd

• Vi ste 1987. godine počeli da radite kao novinar radija, a od 1997. ste na “Radio Indeksu”. Kako ste došli 1997. godine na “Radio Indeks”?
Ljudi koji su već radili sa mnom i osnivali “Radio Pingvin” 1991. godine, 1995. prešli su u “Indeks”, jer je tamo došlo do osipanja ljudi zbog nekog incidenta koji se desio… Došlo je do ranjavanja jednog našeg kolege. U to vreme, “Pingvin” je držao Đovani Di Stefano, poznati belosvetski prevarant. Umešan je on oko afere sa Arkanom. O tome se pričalo… Njegov čovek iz obezbeđenja se igrao pištoljem i upucao našeg vozača, tako da su se ljudi pokupili. 90% ljudi napustilo je “Radio Pingvin” u to vreme. Jedan broj ljudi je prešao na “Radio Indeks”. 1997, zvali su me da pređem i da pomognem što se marketinga tiče. Tako je došlo do mog prelaska u “Indeks”. (Nastavak…)

Otvoreno i konsekventno protiv rata

Staša Zajović
Nevladina organizacija “Žene u crnom”
Beograd

• Zašto si osnovala “Žene u crnom”?
Ja sam bila aktivistkinja u bivšoj Jugoslaviji, u okviru Jugoslovenske feminističke mreže, koja je okupljala feminističke grupe iz Ljubljane, Zagreba i Beograda, kao i neke pojedinke iz Sarajeva i drugih gradova. Ali uglavnom se svodila na ta tri grada. Bila sam aktivistkinja i nekih drugih kulturno-političkih inicijativa u okviru disidentskog pokreta, novih socijalnih pokreta. Bilo je logično da se na početku rata, 1991. godine, priključimo novim inicijativama. Mirovne inicijative postojale su i pre “Žena u crnom” i ja sam bila aktivna od početka ’91, u nekim akcijama. Jedna od njih je bila u februaru ’91, kada je grupa nas feministkinja počela da protestuje protiv žena koje su branile JNA – Jugoslovensku narodnu armiju. One su organizovale miting pred tadašnjom Saveznom vladom, tj. Saveznim izvršnim većem u Palati federacije. To su bile žene iz Pokreta žena za Jugoslaviju. (Nastavak…)

Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (2)

Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.

An archos vs. Simulatio

Branislav Guzina
novinar, Beograd

Pojava anarhosindikalista kao potpuno legitimne organizacije nije dokaz (pre svega) demokratičnosti ovoga društva, već je to bitno ideološko osveženje u umornoj i zasićenoj ideološkoj ravni Srbije.
Istovremeno je i dobra prilika za rehabilitaciju (a što da ne?) jedne ozbiljne real-utopije koja svoje korene vuče još iz grčkog polisa, a koja je duboko kompromitovana kako od zapadne ideološke mase, tako i od (još i više) sestrinske komunističke Internacionale 19. veka.
Nije mi namera da lamentiram nad “nepravdom” koja je učinjena anarhistima, potpunim konsensusom ideološke mržnje svih (što je samo po sebi indikativno), već mi se čini razložno pitanje: Ima li mesta ideji an archosa (bez vođe) u savremenom, demokratskom (srpskom) društvu? (Nastavak…)

Nato bombardovanje iliti crvena krpa za narod

Ljubiša Ivanovski
publicista, Beograd

Do kada će se ovom narodu mahati crvenom krpom ispred očiju? Tih starih krpa uvek ima u rezervi, ali ovde pričamo o krpi koja se zove NATO. Najgore je to što ljudi od struke znaju istinu, ali nijedan ne diže glas da objasni narodu. Sve su to Titovi savremenici iliti Titovi pioniri.
Poznajem doktora spoljnopolitičkog prava, ne navodim mu ime jer znam da voli da ostane u senci, dovoljno je da navedem da je jedan od sastavljača tužbe protiv zemalja NATO pakta. Izneću ovde skraćeno naš dijalog, koji zapravo predstavlja suštinu stvari.
“Profesore, zašto to radite kad bar Vi odlično znate da je tužba besmislena?” (Nastavak…)

Srpski politički klonovi

Branko Ljuboja
književnik, Beograd

Pre nekoliko godina cela Srbija se bavila aferom kloniranja prvog srpčeta i supstitutom božije promisli, italijanskim lekarom, dr Antinorijem. Pomešanih osećanja, u drami dostojnoj Hičkoka, srpska javnost je bombardovana podacima o dr Antinoriju, njegovim saveznicima kod nas, što u profesiji, što u politici; bilo je tu i patetičnih poziva na otpor novom svetskom poretku, koji je i za kloniranje, pored svega ostalog, našao svoj poligon u Srbiji. Na kraju, od srpskog klona nije bilo ništa, ili je rođenje “tog bića” vešto sakriveno. (Nastavak…)

Redukcionizam i neprijatelji demokratije

Marinko Vučinić
publicista, Beograd

U središtu političke istorije Srbije je dugotrajna i teška borba za ustavnost. Sudbina prvog, Sretenjskog ustava, koji je trajao nekoliko nedelja, obeležila je i sudbinu ustavnosti u Srbiji. Osim Turskog ustava, koji je trajao tridesetak godina, svi ostali pokušaji ustavnog uređenja političkog života u Srbiji delili su sudbinu onih koji su ih donosili. Trajnost, dugovečnost i ukorenjenost ustava u jednom društvu predstavlja osnovnu pretpostavku da on bude temelj društva. Naš razvoj ustavnosti govori upravo suprotno, ustavi su uvek delili sudbinu političkih prevrata, dinastičkih hirova i dramatične smene režima. Ustavne borbe kod nas su uvek bile jasan izraz žestokih političkih i partijskih borbi. (Nastavak…)

Hegel u Brozovoj senci

Danilo Basta
književnik, Beograd

Kada je godine 1980. umro Josip Broz, objavljen je čitav niz udvoričkih izjava, pesama i drugih sastava. Nije moglo biti sumnje da su se autori tih nedoličnih proizvoda prosto nadgornjavali u udvorištvu i alologiji. Izgleda, međutim, da je u tom pravcu šampionski najdalje otišao onaj ko je sročio tekst “Titova misao”, neku vrstu antinekrologa, žanrovski veoma zanimljivu. Što ovom tekstu daje posebnu težinu i što nalaže da se on i danas uzme krajnje ozbiljno, to je okolnost da ga je napisao i pod svojim imenom objavio pisac od ranga i značaja u našoj posleratnoj književnosti, čovek koji je umnogome doprineo njenom modernom usmerenju. Unapred i bez ustezanja treba kazati da je reč o piscu čije su zasluge za našu noviju književnost sve drugo pre nego neznatne i koji će u njoj zacelo imati obezbeđeno mesto koje mu, dakako, neće ugroziti ni njegova “Titova misao”. (Nastavak…)

Tišina posle tišine

Srđan Simeunović
književnik, Beograd

LAŽ
Okrunjena plaštom meditativnog zanosa,
Kroz urlajuću mirnoću i beskorisno odglumljavanje.
Prepuna gordosti. Nadvijeno nad istinom
Kao prorok iz nekog malog sela, progovara
Da niko se drugi ne čuje i ne sme da se suprostavi.
U protivnom biće razapet. Da, baš tako
Kao pas bačen u grotlo sumnji i nedoumice
Onih koji se kunu i mere po toj istoj laži.
Iz usta koja ne smeju biti zatvorena
DO DANA DOK SE NE USTOLIČI NOVA!
Sendan (Nastavak…)

Suđenje Isusu – pravni aspekti

Željko Stepanović
student Pravnog fakulteta
Beograd

Rezime: Autor se bavi pravnim aspektima suđenja Isusu Hristu. Najpre navodi istorijske izvore i svedočanstva o ovom suđenju, kao i istorijske prilike u Judeji tog vremena. Potom daje pregled jevrejskog prava i funkcionisanja jevrejskog pravosuđa i razgraničava njegove nadležnosti i nadležnosti rimskog pravosuđa, pošto je Judeja 6. godine n.e. izgubila autonomnost i postala rimska provincija. Pozivajući se na postojeće izvore, autor opisuje hapšenje i ispitivanje Isusa i suđenje pred najvišim jevrejskim sudom i, potom, prvo suđenje pred državnim upraviteljem Pilatom, pred Irodom i, na kraju, poslednje suđenje pred Pilatom. Pošto nijedna od ključnih tačaka optužnice nije dokazana (huljenje na Boga, lažno mesijanstvo, stvaranje ilegalne organizacije, poziv na pobunu protiv rimskog cara, samozvano proglašenje za cara), Pilat je oslobodio optuženog, ali je pod pritiscima i pretnjama tužilaca promenio odluku. U epilogu autor ukazuje na pravne posledice ove nepravedne i iznuđene osude, ali i na njen viši smisao i ispunjenje Božanske pravde.
Ključne reči: jevrejsko pravo, mesijanstvo, krivični postupak, kazna bez krivice, pravne posledice, Božanska pravda. (Nastavak…)

Doprinos srpskih pesnika deifikaciji Josipa Broza Tita

Marinko Arsić Ivkov
književnik, Beograd

Rezime: Prilog govori o ulozi srpskih pesnika u veličanju Josipa Broza Tita i stvaranju njegove harizme. U vreme opšteg nemorala i udvorištva pesnici su, umesto da budu savest društva, često prednjačili u dodvoravanju tiraninu. Stotine poznatih pesnika i hiljade pesnika-amatera u svojim pesmama pretvarali su vođu u božanstvo i besmrtnika. Zauzvrat, od režima su dobijali položaje, priznanja i razne beneficije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama. U prilogu je dano nekoliko pesama poznatih srpskih pesnika.
Ključne reči: komunizam, kult ličnosti, poezija. (Nastavak…)

Partijski prelom – O tragovima destrukcije suverenovog lica

Nikola Šujica
Fakultet likovnih umetnosti,
Beograd

Rezime: Pitanje vidljivosti vladarske figure u Srbiji ranih devedesetih godina odlikovala je upotreba ranijih i stvaranje novih populističkih mitova. Iz tog razloga u poplavi javnih i medijskih isticanja pojedinih ličnosti, čin rušenja personifikovanih likova i figura Maršala Tita sprovođen je kao spontan prioritet. Otud je simbolična izmena ovog materijalnog ostatka, pre svega u domenu izmeštenih i srušenih spomenika dosegla granicu koja materijalnu kulturu regije približava dvojakim mogućnostima. Prva je stepen đubrišta, a druga tretman u okviru postkonceptualne umetnosti. Dela pronađenih ostataka bisti komunističkog vođe i starog mita od strane beogradskog umetnika Dragana Srdića pokazuje se u svojoj koncepcijskoj doslednosti izlaganja, naknadnog društvenog poriva kao i antropološki uobličenog smisla. Stepen takve vidljivosti upućuje na nove zaključke o naravi javnog korišćenja državne svetinje.
Ključne reči: likovna predstava vladara, komunističko likovno nasleđe, nacionalno oslobađanje, izmena izražajnosti lica, lik Maršala Tita, postindustrijska arheologija. (Nastavak…)

Smrt harizme (Tita) i/ili oproštaj od Jugoslavije

Milojica Šutović
Filozofski fakultet
Kosovska Mitrovica

Rezime: Rad analizira nestanak arbitra u međunacionalnim sukobima i profunkcionisanje dogovornog federalizma Jugoslavije, jednog svojevrsnog hibrida centralizovane despotije i kvazi-konfederacije, koji se zasnivao na legitimitetu Titove harizmatske lične vlasti i neugrožavanju njegovih interesa. Budući da se nije mogla osloniti na sopstvene snage, ova čudna vladavina (naročito u vojnom pogledu) bila je monarhistička i mogla je opstati onoliko dugo koliko je udovoljavala monarhu. To znači da u takvim okolnostima Jugoslavija nije mogla biti, niti je ikad bila istinska federacija. U ogoljenom smislu to se pokazalo nakon Titove smrti, kad je na površinu izbio manipulativni federalizam, koji je uvukao zemlju u teške sukobe. Pojedinac više nije mogao zameniti Tita, niti je izgrađen sistem demokratskih institucija koji bi artikulisao te sukobe. Nacionalni sukobi nastavili su se tamo gde su i potisnuti, reoblikovani u Titovo vreme, u ratnom raspadu Jugoslavije manifestovali su se u neprerušenom obliku. O Jugoslaviji se govorilo bez zazora i ustručavanja. Bio je to jasan znak da je više nema. Oproštaj sa Titom pokazao se kao oproštaj sa Jugoslavijom.
Ključne reči: Tito, harizmatska vlast, arbitar, nacionalizam, nacionalni sukobi, Jugoslavija, centralizovana despotija, kvazi-konfederacija, manipulativni federalizam, raspad Jugoslavije. (Nastavak…)

Josip Broz – upotreba naučnih ustanova u Srbiji za deifikaciju jugoslovenskog diktatora

Slobodan G. Marković
Fakultet političkih nauka
Beograd

Rezime: Autor pokazuje kako je Komunistička partija upotrebila najuglednije naučne ustanove u Srbiji za deifikaciju Josipa Broza Tita. U prvom delu teksta autor govori o tome kako je Srpska akademija nauka i umetnosti pretvorena u režimsku ustanovu, ubacivanjem režimu odanih naučnika i pridobijanjem i zastrašivanjem starih članova. Nakon takve “reorganizacije”, Tito je proglašen najvećim državnikom i vojnim strategom i primljen za njenog prvog počasnog člana. Drugi deo govori o ulozi Beogradskog univerziteta u deifikaciji diktatora. Univerzitet ga je, povodom 80. rođendana, najpre proglasio počasnim doktorom, s obrazloženjem da je tvorac “novog tipa civilizacije”. Nekoliko godina kasnije, Centar visokih vojnih škola ga je, uz ceremoniju, proglasio doktorom vojnih nauka, iako nije napisao doktorski rad niti ga je odbranio. Pored tih formalnih priznanja, te ugledne naučne ustanove su tokom celog diktatorovog života gradile njegov kult i snose deo odgovornosti za njegovu deifikaciju.
Ključne reči: komunizam, marksizam, socijalistička izgradnja, dikatator, republikanski monarh, deifikacija, opozicija, besmrtnost, partijski ritual, počasni akademik, počasni doktor nauka. (Nastavak…)

“Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži” – prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949.

Kosta Nikolić
viši naučni saradnik
Institut za savremenu istoriju, Beograd

Rezime: Rad predstavlja prilog istoriji stvaranja Titovog kulta u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba 1948-1949. godine. Autor smatra da su jugoslovenski komunisti sebe doživljavali kao najdoslednije sledbenike Sovjetskog Saveza i ideoloških šema koje su odatle propisivane. Sve do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakterisalo je beskonfliktno sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Do raskida sa Staljinom, Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnog poglavara. Zbog nepoljuljanosti direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških “klasika” još uvek nije uključivan Tito. U senci Staljinove harizme, Tito je uživao ugled antifašističkog narodnog vođe oslobodilačke vojske. Kult Tita je u ovo vreme stvaran delom i kao imitacija Staljinovog kulta. Tek će posle sukoba 1948. godine Titov kult aktivno biti korišćen za simbole otpora i borbe za samostalnost Jugoslavije. Posle raskida sa Sovjetskim Savezom, Titov kult je dobio nove dimenzije i forme. Tito je veličan kao najveći antistaljinista, koji je raskinuo sa Staljinom u pravom trenutku i najviše doprineo rušenju njegovog kulta u međunarodnom komunističkom pokretu.
Ključne reči: Titov kult, jugoslovenski komunisti, Staljinov kult, staljinizam, jugoslovensko-sovjetski sukob 1948-1949. (Nastavak…)

Uvodnik

Temat u ovom broju “Hereticusa” posvećen je stvaranju i (zlo)upotrebi kulta Josipa Broza Tita. Na osnovu dokumenata i arhivske građe autori priloga su prikazali kako je sistematski građen i deifikovan kult Josipa Broza Tita. Sve do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakterisalo je beskonfliktno sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Do raskida sa Staljinom, Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta neprikosnovenog vođe svetskog proletarijata – Staljina. U senci njegove harizme, Tito je uživao ugled antifašističkog narodnog vođe oslobodilačke vojske. Kult Tita je u ovo vreme stvaran delom i kao imitacija Staljinovog kulta. Tek će posle sukoba 1948. godine Titov kult aktivno biti korišćen za simbole otpora i borbe za samostalnost Jugoslavije. Posle raskida sa Sovjetskim Savezom, Titov kult je dobio nove dimenzije i forme. Tito je veličan kao najveći antistaljinista, koji je raskinuo sa Staljinom u pravom trenutku i najviše doprineo rušenju njegovog kulta u međunarodnom komunističkom pokretu.
Autori priloga, istoričari Kosta Nikolić i Slobodan G. Marković, sociolog Milojica Šutović, istoričar umetnosti Nikola Šuica i književnik Marinko Arsić Ivkov uspešno su pokazali da je inteligencija masovnim učešćem u komunističkim svetkovinama omogućila Brozu ne samo da učvrsti svoju vlast, već i da stalnim isticanjem svoje uloge i značaja stvori simboličko polje u kome je bilo moguće da vođa jugoslovenskih komunista postane jedini komunistički diktator koji je dosegao pravni položaj ustavnog monarha. Autori smatraju da je to glavni domet naizgled besmislenih komunističkih svetkovina u čast Josipa Broza. Od bravara je napravljen doktor nauka i počasni akademik, od čoveka bez ikakve vojne spreme genijalni vojni strateg, od osobe čiji je glavni cilj tokom duge vladavine bilo očuvanje lične vlasti, stvoren je genijalni pojedinac. Time je izgrađen izopačen sistem vrednosti, u kome je komunistička partija bila glavni procenjivač svih kolektivnih i pojedinačnih postignuća. Samo u takvom sistemu Broz je mogao da postane doktor nauka, višestruki počasni doktor i mnogostruki počasni član akademija nauka.
Nakon temata slede uobičajene rubrike “Hereticusa”. U rubrici Istraživanja objavljujemo tekst Željka Stepanovića o pravnim aspektima suđenja Isusu. U Ogledima Srđan Simonović razmatra relaciju književna birokratija – pisci u kontekstu autoritarnog poretka i preovlađujuće autoritarne književnosti nakon Drugog svetskog rata u Srbiji. U Tokovima Danilo Basta piše o nekritičkoj divinizaciji Josipa Broza kao filozofa od strane nekih vodećih i najuglednijih srpskih intelektualaca. Rubrika Zbivanja koja se bavi kritičkim preispitivanjem neposredne prošlosti, posvećena je ovog puta redukcionizmu neprijatelja demokratije i nedoraslosti savremene srpske političke elite za stvaranje istorijskog ustavnog dogovora (Marinko Vučinić). U rubrici Pogledi su prilozi Branka Ljuboje o srpskim političkim klonovima, Ljubiše Ivanovskog o pravnim kontroverzama u vezi NATO bombardovanja i Branislava Guzine o fenomenu simulacije države i demokratije.
U rubrici Intervju nastavljamo sa objavljivanjem serije razgovora na temu “Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. godine”. Ovog puta to su razgovori Silvie Nadivan sa Stašom Zajović i Zoranom Mihailovićem. Rubrika Polemike posvećena je sporu oko (dis)kontinuiteta Miloševićevih kadrova u Ministarstvu inostranih poslova Srbije i Crne Gore. Rubrika Dosije posvećena je ovog puta izboru tekstova jugoslovenskih pisaca o Titu. I konačno, u rubrici Osvrti, prikazi, recenzije prikazana je monografija Dejvida Mekenzija o Jovanu Ristiću kao evropskom državniku (Aleksandar A. Miljković) i prikaz novosadskog časopisa Kultura polisa (Slobodan Bjelica).

Beograd, Uredništvo
mart 2005.

Copyright © 2007-2010. Centar za unapređivanje pravnih studija. Nije dozvoljeno objavljivanje tekstova bez prethodne saglasnosti redakcije časopisa "Hereticus"
Valid HTML, CSS.